Književne novine

„e“ VA 2 bea A ari E

U BEČU

Naši pogledi najčešće danas prelaze preko ovog grada; ovde smo samo usput da bismo „kon statovali?” nesaglasnost između njegove nekadašnje veličine i š#3dašnjeg stanja, između „obima države i nesrazmerne dvieličine njenog glavnog grada; da bismo „zapazili” kako se živi u evociranju prošlosti, i slično — banai nosti koje se mogu izreći i bez putovanja „i bez ikakvog dara zapažanja. Isto toliko dara je uloženo u opis Moulin Rouge-a, Grinziger-a, ovdašnjih jela i Dpila, pa se čoveku učini da nema . apstraktnijeg i beznačajnijeg na čina opisivanja od novinarskog. Jer opšti utisci su ustvari opšte ideje koje obično nemaju nikakve osnove u utiscima, već se, obratno, utisci određuju tim idejama. Teško je odrediti „dušu” jednog grada i možda je svaka iBkva odredba isto tako beznačajna kao i sumarna Žžurnalistička diskripcija bitnih momenata po litičkog i kulturnog života. Noš izbor simboličkih realnosti koji moramo učiniti u svakom takvom izveštaju ne mora biti upravljen prema jednoj suštini, koja obično i ne postoji, već daleko pre treba da budđe „decentralizovan” i realno složen, i sva kako mora proisticati iz pravos doživljaja, koji opet nikad ns iž vire iz sumarmog rezonovanja u prolaženju pored života koji oDpi sujemo, već iz naše postavljeno sti usred života, iz pravog sudelovanja u njemu.

Ovaj grad je u grču renoviranja, ali takvog da sve u bitnome ostane kao što je. Reklo bi se da u tome naporu ima nečeg ka rakterističnog i za duhovni život u ovom gradu koji, duboko u tradiciji, prati i dopušta savremene promene samo utoliko, ukoliko ostaju neizmenjenji njegovi „prastari temelji. Silina tradicije i nadmoćnost nasleđene. kulture su takve da se zaista ne može BFovoriti o sukobu izme du starogi modernog načina života i mišljenja, već samo o na činu na koji trađicionalni pog'e di dopuštaju „inoviranje i Osa= vremenjivanje svojih perenih principa i osnova. Sa tim stanjem stvari prisno se povezuje činjenica neobično žive zapadn.a čke samosvesti koja se ovde ncumorno neguje, i to ne samo u

aktuelnom političkom · smislu, već i u filozofskoj orijentaciji.

I ova veza nipošto nije proizvo ljno uspostavljena i nije reč šsuamo o jednom neočekivanom = brtu, već je poznata činjenica da se jedan ovde rođeni sistem logike naziva integralnim, u sk!a du (između ostalog) s idejom za padnjačke integracije..

Ovu jesen u Beču, Kkrepki, prolećnu i kraljevsku, ne Uupotrebljavam kao termin u smislu saglasnosti s fradicijom, već upravo kao kontrast tradiciji i ha toj polarnosti zasnivam ceo izve štaj. Zlatni oktobar omogućuje da se ujutru motam bez mantila i u svežem zelenilu, po kome je bezrazložno palo neko lišće, susretnem u parku Maha, koga je Lenjin sveo na Berklija. Uskoro zatim živi profesor svoi sebe na Hegela. Nikada ranije nisam bio suočen s takvom snngom tradicije, s problemom njenog smisla i značaja.

Mi polazimo od Marksove tradicije, ali ono što stvamo želimo to nije neka restauraciona filozofija, već stvaralačka, žčija je polazna tačka upravo u Marksu. Marks se ne može shvatiti bez Hegela, a Hegel je najduplje vezan za tradicionalnu evr9 psku filozofiju. Mi, dakle, ne možemo živeti bez svesti o toj ita diciji, još manje je smemo likomisleno odbacivati: ali ono što se ovde pokušava jesle održava nje upravo one pozicije apsolutnog, čija je arhimedovska tačka sam duh.

Paralelno sa ovim restaurahiv nim fendencijama MWoje se završavaju u potvrđivanju psolutnosti duhovnog principa i vere. na Bečkom univerzitetu teku i sasvim druge, sa tim potpuno ne saglasne težnje, zalaganje za sa-

NA SLICI: BEČKI UNIVERZITET

vremenu naučnost u mišljenju. zalaganje za razumevanje i primenjivanje rezultata moderne logike u filozofiji. I tako na Uni verzitetu postoji jedna oštra di vergencija mišljenja koja je u određenom smislu izraz opšteg duhovnog stanja na evropskom Zapadu.

| Ako je reč o Univerzitetu ove jeseni onda svakako treba reči i to da je ova ustanova ovih d5 na dala počasni doktorat Hansu Kelzenu čuvenom austrijskom

pravnom filozofu koji živi u A-”

merici,ina taj način sudelovalu u proslavi 80-godišnjice rođenis. čoveka koji je bitno uticao n današnji izgled austrijskog Gržavnog ustava. Hans Kelzen Je kao teoretičar poznat i u naži zemlji i o njegovim idejama je i pre i posle rata objavljeno do sta prikaza i kritika. „Potreb9bn principijelnog razračunavanja 5 njegovim pogledima ukazuje na snagu tih pogleda koju danas niko ne osporava.

Ne toliko pod uticajem Kanta (kao što se obično uzima) kojiko god uticajem Huserla, koga je lično i poznavao, Kelzen je napisao svoju čuvenu „Čistu ie oriju prava”. Ostala njegova zna čajna dela su: „Pilozofske osno ve učenja o prirodnom pravu i pravnog pozitivizma”, „Šta je pravičnost?”, „Društvo i priroda”, „Politička teorija boljševizma” (prevedena, na koreanski, indonežanski i arapski) itd. Hanu: Kelzen je publikovao od samos početka našeg stoleća Sve do nedavno.

U svojoj borbi protiv ideologija Kelzen je crpeo svoje atgumenfte iz polarnosli koja naštaje između autonomnog napretka nauke i ideoloških zahteva koji su rezultirali iz socijalnoS i političkog razvitka Evrope u našem stoleću. Sa svog Dpozitivi stičkog stanovišta Kelzen je dao analizu pogleda „na svet

koja je dopirala do dalekih pred

naučnih stupnjeva u primitivnih naroda. Kelzen:·je kKritikovao i marksizam zbog vred nosnih postulata na kojima se zasniva, pa ta njegova Kritika i danas zaslužuje studiozno kritičko opovrgavanje.

Ali sezona je otvorena ne samo na Univerzitetu, već i svuda dru gde, u Burgteatru, u Operi; p:ve izložbe se već mogu raasleda ti, a školske ekskurzije promiču gradom i pedagoški eksploatišu nemoćne spomenike,

U prolazu kraj Burgteatra pro čitava listu glumaca za „Ifigeniju”. Ne vidim „ime Albina Škode. — Umro je Škoda, sjajni glumac ovog teatra, koga smo videli u Beogradu kao Oresta u Geteovoj „Ifigeniji”. Posle Asgsin na i Kainza najveći umetnik ove kuće, nezaboravni Sirano i Karl Mor, (Šekspirov) „Hentih IV i Mark Antonije, Batler (Šile rov), Fiesko, Orest... Recitator neobične snage koji je punio dvorane oživljujući stihove pesnika takvom “„Ssugestivnošću da sunjegove priredbe ove vrste re dovno morale biti obnavljane... Za mrtvim glumcem ostali su kao jedina realnost snimci njegovih uloga i recitacija. ' Sećate li se Albina Škode? Snažna ličnost zračila je iz nje" govog Oresta takvom „snagom, glumio je u velikom stilu koji pretpostavlia krajnju brigu za detalje, duboko poznavanje Dpsihologije i govomih izražajnih mogućnosti, tako đa su Svi oni koji u Beogradu materijalno nisu razumevali Geteov jezik osetili prisustvo velikog glumca i saučestvovali u događaju koji se zbivao pred njima. Nije l: iakvo prenošenje zanosa bilo najlepši dokaz umetničke snage i strasti Albina Škode?

Ovdašnii pozorišni kKritiča?. Pridrih „Torberg, ukazuje ns

70% 87006

Krsto ŠPOLJ AR

DA BIH POSTOJAO

Još wvijek tu tražim, meki stvayni trg

Sto bi bio licem, okrenut prema meni svojim, cbvijetom Jedam, miris jači od beznačajnosti godima

I zatim, nešto što objašnjava postojanu dvostrukost Ovog svijeta proživpjelog od osvete

Između strepnje i ljubavi moj se život zamnsio sa stoaYima

*

s.

Gledanje svih ovih pojava oplememjuje boje Ali i otkviva svakodnevnu legendu

Dostojnu smrti i sma

Kojem, se vraćam nakom nekoliko mladih godina

Proveđenih vw čudnim, okvutnim, borbama,

To sam činio da bih ostao i dalje bar mešto živ

I da bih shvatio čovjeka matopliemog ljahtom krvlju

Kad sam, prerano ostarjelu pravdu

Nalazio u, Yavmoteži s onim, čega se inače gnušam

Uskrsipanju mašte potrebna je samo jedma mala intima, odaja već preživjele ravnodušnosti

·

*

*

Znakovi se mijenjaju kao i boje pojedinih vlati moje kose Unautovnji vidik zrelih godina Yazbija OolboT Koji čini but jedino: dostojan obog učešća S ove strane menmasoelienog prostoya, gledam, ma Sve ORO što

se bomištavd

Odlaskom jednom dama prepumog stpaYmih oblika Ali koji meće biti sačumanm, za historiju,

Đa bi zabilježio ono što od mjega ostaje Čovjeku je jedimo samoća prostrana

LO

*

*

Podyžaoam, samo DpbYividmo mačim obe nmosigurme borbe Da bih osigurao za sebe tYag jedmog wadahmuća Volim tu ustrainost isprazmih, života

Kao što i rijetko viđenu #žO07U

Život je svjetlost što mam, zasljepljuje oči

Ali on se malazi iv u mizimama i

Jedna priča doživljava svoju potvrdu Bijel cvijet izmiče iz crmma korijenja I voda se oživljava wu dubini

Nešto od svih ovih riječi sadrži dva tri istimski doživljenwa

bostojanja ,

Taj napor strpljivo je urezipDao u oči mepravde Izražujući se često vječnikom, punim, okvutnosti Ali ne nadmoći moralnih ubijstva nad bešćutnim plijenom, Malo je to malikovalo zamosw, Ali i za to je potrebno biti zanesenjak

* *

*

Ovom prostoyu, i stvayvima zahvaljujem pročišćenje I mir btiće ubijene khamemom

*

:

Stvarnost korača u ruci držeć vužu iz podzemlja

mnogostrukost featarskih mogu Ćnosti Albina Škode, na njegovu ranu smrt (52) usred najživlje aktivnosti i u trenutku kada je osvojio nove scenske dimenzije. Torberg smatra Škodu poslednjim punokrvnim scenskim glumcem i koji je u pravom smislu reči bio opsednut Scenom. Ipak je otvoreno pitanje šta ostaje od „„punokrvnog scenskog glumca“ onda kad se Scena „ukine“, kada se veliki gest i ton moraju stišati i zgusnuti u intelektualni izraz moderne kamerne drame? Pitamo se, kako bi Škoda igrao Beketa ili Joneska („Stolice? Kako god bilo, Škoda je punio dvorane i svojim „koncertima-recita= cijama i jedna „#velika ličnost se više nikad neće pojaviti na pozornici, i, umesto za uzbunu, zvona zvone za početak nove priredbe.

Vraćam se u stan. Frau Cehetgruber živi sama. U sobi porodična tradicija. Slike preda ka odkad se zna za fotografiju. Suprug umro, a sin nestao U Rusiji. To: Vermisst in „Russland je ovde pravni status ž3 koji je predviđena posebna rubrika u. listi stanovnika. Pored romantičnih „pejzaža, svedoka apsolutnog neukusa, na zidu uramljeni stihovi o majci. U njima je reč o vrednostima i vrlinama majke i o jednom njenom grehu — što nas ostavlja. Zašto gospođa drži te slihove na zidu?

Ova jesen me podseća na Murovu ležeću figuru koja se uvo% uspravlja.

Milan DAMNJANOVIĆ

o”

JANEZ SOLE: VINJIPA

VEPOZNATI UČITELJ

VELIKOG

PESNIKA

C-==znxarutai ti i a ae M O Ar Baru am —

Beleške o Jovanu Panteliću, Brankovom profesoru iz Sremskih Karlovaca

U našoj ne tako davnoj prošlosti, naročito sredinom XIX stoleća, bilo je bezbroj skromnih književnih poslenika koji nisu prelazili okvire sumorne prosečnosti. Svojim pregalačkim radom i simpatičnim „zanesenjaštvom, međutim, i oni su bili od izvesne koristi u našem opštem duhovnom razvoju. Jedan od tih, danas inače malo poznatih, pisaca bio je i Jovan Pantelić (1812 1888), Brankov „nastavnik nemačkog i latinskog jezika u Srem skim Rkarlovcima, kasnije i direktor Karlovačke gimnazije.

O njegovom životu i književno-pedagoškom rađu znamo neoprostivo malo. U prvom izveštaju „Karlovačke gimnazije iz 1853. god. J. Pantelić je objavio Kratko istorijsko-statističesko izžvestije o gimnaziji karlovačkoj, a u programu za 1865. god., po beleškama Jakova Geršića, zanimljivu biografiju Dimitrije Amastasijević ot Sabo, graždanim, karlovački, „peri i majglavniji fumdator gimmazije Kkarlovačke. Da dodamo još đa se u arhivu Karlovačke gimnazije čuva rTukopisni odgovor Pamtelićev na anonimne napade objavljene u „Srpskom dnevnikuć na Karlovačku gimnaziju.

Jovam Pantelić je, s druge strane, izdao popularno delo Mak similijana Ćurčina Stari pčelar ili kratko rukovodstvo k celishodmom, praktičeskom, pčelovodstu, u, pletenim, košnicama osnovamo ma Više od 25-togodišnjem, priležnom, vnimaniju i sobstoemom, iskustvu (Novi Sad, 1847). Druge dve njegove kniige, Svilaystvo (1845) i Prijatelj žema ili iskreno mastavliemije za život i povedemije „prekrasnog pola (1846), samo uzgredno pominju njegovi biografi Pavle Popović (Pesme Branka Radičevića, Beoograd, 1994, str. XX) i Kosta Petrović (Istovija sYpske pYTavo-

':slavme> elike- gimnazije karlovačke, Novi Sad, 1951, 222—229); te Knjige nismo mogli pronaći ni u jednoj biblioteci u Beogradu i Novom Sadu, niti su one notirane u dosađašniim bibliografijama srpskih knjiga (St. No vakovića, Đ. Rajkovića, TLiub. Stojanovića, M. Savića, Dim. Kirilovića, Drag. Polužanskog i d?r.). Pitanje je, stoga, koliko je navođenje Pantelićevih biografa uopšte pouzdano. Napominiemo da ni Vasa Stajić — u svom delu Žemski vokret u Vojvodini (Novi Sad, 1983) — nije nigde naveo Pantelićevu knjigu Prijatelj žema, Što bi svakako učinio da mu je ona bila pri ruci i da je za nju znao.

Kako vidimo, Pantelićeva dva kraća istorijska članka i tri

praktično-poučne knjige, od kojih su nam dve nepristupačne i nepoznate a treća uopšte nije njegovo delo, već je on bio samo njen izdavač, ne daju gotovo nikakve mogućnosti za bilo kakve sveobuhvatnije zaključke o njemu kao piscu. Naše znanje o njegovom radu, ipak, sada možemo delimično proširiti. Dosad se smatralo, naime, da je Pantelić u rukopišu ostavio prevod Šilerove drame Semele, roman= tičnu priču o kćeri tebamskog kralja Kađma, ljubaznici Zevsovoj. To nije tačno. OVO „pozorišno delo u dva dejstvija od TP. Šilera“ on je i štampao u budimskom „Novom serbskom lefopisu“ za 1839. god. Ni Pantelićeve pesme, od kojih je jedna bila posvećena mitropolitu Stankoviću a ostale uglavnom čuvane u rukopisu, nisu privukle ne= ku veću pažnju. „Što je možđa najbolje od svega što je izdao — zaključuje P. Popović — to su dve Brankove nemačke Ppesme [...] koje je, mnogo godina posle Brankove smrti (1877), našao u svojim hartijama i objavio“. Zanimljivo je, takođe, konstatovati da su. Pantelićeva interesovanja za Književni rad bila daleko šira od onoga što se dosad smafralo da je učinio i da je njegova literarna delatnost, fokom vremena, sve više poprimala i naučni karakter. Ako ovom prilikom izostavimo njegove članke, koje je on sporađično objavljivao u savremenim listovima uglavnom u Budimu, od značaja je pomenuti da je on napisao i jedno veće delo o mitvropolitu Stevanu Stratimiroviću koje je, izgleda, uprkos činjenici da nije donosilo mnogo novih pođataka, u jednom pogledu moralo biti i od naučne koristi, jer

je on bio očeviđac događaja, sa-

vremenik i lični poznanik mitro="

„politov. Rukopis OVOB nidgovo)

dela, na žalost, dosađ nije bronaden. „Za sam sastav Pantelićev — u svome zaključku ističe prof. Nikola Radojčić (Oko mitvopolita« Stefana Stratimirovića. _— Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu, 19937, kni. X. 166) — mislim da nije velika šteta, ali naši pisci nesuđenih monografija često su skupljali origi!nalne spise, koji su propadali zajedno s njihovim planovima. Za njih bi bila večna šteta“,

Od mnogo većeg značaja je Panteličevo interesovanje za Simu Milutinovića. O njihovim me đusobnim odnosima znamo 7Zasad veoma malo, i to što znamo uglavnom se nalazi u Milutinovićevom pismu u stihovima upućenom samom Panteliću iz Beo-

ZAAAZAZAZA/AZAZAZZAZZ/AZZ

MAJERHOIl,

1 NOVO

Sve češće i sa sve življim

vraća se u poslednje vreme sovjetska javnost,

prvenstveno pozorišna, jednom

nu — i izvanredno jarkom, osobenom, složenom životnom delu vezanom za to ime.

Reč je o Vsevolodu Emilijeviču Majerholdu čije rediteljsko stvaralaštvo, pre svega na dramskoj, ali i na operskoj pozornici, zacelo spada među najkrupnija, najblistavija dostignuća russkog teatra prve polovine dvadesetog veka.

Strastveni izviđač u područjima tek naslućenih mogućnosti pozorišnog izraza, reditelj obdaren ogromnom invencijom i izuzetno tananim osećanjem scena, uporni polemičar, spreman da se ponese s vrlo jakim oponentima a često i sa samim sobom (tj. s jučerašnjim Majerholdom, s onom etapom vlastite delatnosti koju je smatrao nižom, prevaziđenom, potisnutom novim traganjima i zamislima), ovaj umetnik režije upisao je u istowju savremenog teatra i teatra uopšte — neizbrisiva, blistava poglavu delatnosti Majerholda, koji je umro pre nepune dve decenije, u martu 1942, bilo je ba mahove relativnih neuspeha, čak poraza. Ali nije li on s razlogom rekao: „Ima pobeda kojih neuspeha kojima se

lja. Istina,

se čovek skoro stidi — i ponosi“...

Lik Majerholda-stvaraoca ogleda se ne ma–

nje izrazito i u nizu drugih

vanja ( koja je dramski pisac i kritičar Aleksandar Konstantinovič Gladkov, prijatelj i saradnik, nedavno objavio u moskov-

skom časopisa „Novij mir“): „Kad mi kažu:

„Vi ste majstori!“ — to mi je pomalo smešno. Pa ja sam uoči svake nove

interesovanjem

velikom ime-

dao ništa“.

„Pogrešno

njegovih kazi-

Majerhol1dov

POZORIŠTE

premijere toliko uzbuđen kao da ponovo pola=žem na konkursu ispit za drugu violinu“. | „U odnosu na mene, pogoo. kritike bili su retki — ne zato što nije bilo ljudi ornih za pucanje, već zato što predstavljam celj koji se isuviše brzo kreće“, „Onaj koji nije dao umetnosti sve, nije joj

„Najlepše je u umetnosti to što se u njoj, na svakoj novoj etapi, osećaš kao učenik“.

„Život svakog pravog umetnika — to je život čoveka koga večito mrcvari nezadovoljstvo samr.m sobom, ni sobom i ništa ih ne stavlja na muke A majstor je uvek strog prema sebi...“ .

„Nemoguće je istim prosedeom igrati Majakovskog i Čehova. U umetnosti ne postoje univerzalni kalauzi za sve brave — kalauzi kakve imaju obijači. ključ za svakog autora“.

Jedino amateri su uvek zadovolj-

U umetnosti valja tražiti poseban

je suprotstavljati uslovno pOZO-

vište realističkom. Uslovno realističko pozorište — to je naša formula“,

„Zola je rekao da je smelost neophodna književniku u istoj meri kao i generalu. A i reditelju takođeć,

Kad god se govori o Majerholdu, iskrsavaju iz početnog posleoktobarskog periođa, iz 1921. godine, tada zapisane reči jednog od najistaknutijih ruskih umetnika režije Evgenija Bagratinoviča Vahtangova: „Kako je genijalan taj reditelj — najveći među dosađašnjim i sadnšnjim! Svaka njegova režija — to je novo pozorište. Svaka njegova režija mogla b= da odredi čitav jedan pravac...“

KNJIŽEVNE NOVINE