Književne novine

grada 22. VI 1844. god. (J. Živyanović: Visokoučenom, g(ospodi)nw narodnji(h) škola, direktoru Panteliću, u Pančevu. — Javor, Novi Sad, 1874, knj. I, 105—106). Pantelić je, osim toga, rado čic tao Milutinovićeva dela (Dela Jovama Subbotića, Sremski Karlovci, 1858, knj. I, 398—400); neke „je njegove pesme, po svoj prilici Pantelić, i prepisivao. U arhivu Karlovačke gimnazije ču vao se pre drugog svetskog rata prepis Simine pesme Spjeb slavenmo-serbalstvu sjeveYnom„ izgleda baš Pantelićev, kako me je, u vezi s tim, obavestila prof. Teodora Petrović po ivrđenju V. Stajića. Moramo, najzad, zabeležiti da je on ispevao i Epitaf Čubri (Simi Milutinoviću), napisan još za života pesnikoVog, na nesreću uništen u foku poslednjeg rata u depoima Narodne biblioteke u Beogradu.

O životu i radu Sime Milutinovića, najzad, Jovan Pantelić je napisao i poveću studiju; ni ona nam se, na žalost, nije sačuvala. O tom niegovom spisu znamo samo po jednom tvrđeniu koje može biti verodostojno. Ta beleška glasi: „Primera radi samo da spomenem da je pokoini karlovački profesor Jova Pantelić najbolje poznavao našeg slavnog pesnika i istoričara Simu Milutinovića Sarajliju, razumevao njegovu knijiževnu radnju pa, kako od njega samog čusmo, i imao čitav spis o tome. Ali, na žalost, on to nije za Života izdao na svet, a sada mu tom rukopisu nema ni traga ni glasa, a Mnjiževnici i Žživopisci Milutinovićevi imali bi tu Štošta gradiva za niegov život i radniu, te se ne bi o mnogome koječemu između sebe prepirali“

(Jovan P.: Nešto o Vuku. — Naše doba, Novi Sad, 18/3%. VI 1894).

Tako se od čitave njegove knji ževne delnafmosti sačuvao samo manji đeo, i to manje vredan, Jovsm Pantelić. je kao ličnost bio i ostao dovoljno zanimljiv da se ne bi smeo zaboraviti i ostaviti nepoznat. S druge strane, što naročito ističemo, on je kao profesor u Karlovačkoj gimna-– ziji mogao uticali na Branka Radičevića da proširi svoju ·'lektiru čitanjem i tumačenjem dela Sime Milutinovića. O tome, VCrovatno mogućnom, možda i zanimljivom, uticaju pesnika na pesnika, starijeg na mlađeg, dosad se nije vodilo računa, pa bi Branka, dakako, i u tom prav cu trebalo proučiti.

Borivoje MARINKOVIĆ

MARKS I ENGEIS

O NAŠOJ KNJIŽEVNOSTI

U prevodu Moše Pijade, Jovana Popovića i većeg broja drugih prevodilaca nedavno je izšao u izdanju „Kulture“ obiman zbornik „Marks i Engels o umet nosti i književnosti“, rađen prema izboru poznatog „sovjetskog estetičara Mihaila Lifšica. Ovo izdanje „Kulture“, značajno zbog toga što Drvi put u ovom obimu donosi izbor iz tekstova Marksa i Engelsa ove vrste, olakšava nam posao ako hoćemo da bacimo i jedan opšti pogled na ono Što su Marks i Engels pisali i mislili o našoj književnosti. ·

Pedesetih gođina prošlog veka, u trenutku kada su se intenzivnije zainteresovali za slovenska pitanja, za probleme različitih slovenskih jezika i naročito narodnih pesama, Marks i Engels dodirivali su u prepisci u nekoliko mahova pitanje srpskih narod nih pesama i navodili različite knjige koje se odnose na srpska pitanja, na odmose između Srba i Mađara oko 1848. i na niz drugih sličnih problema. Tako je Karl Marks, u pismu Engelsu od petog marta 1856. slao popis knjiga koje se odnose na narodno pesništvo slovenskih naroda do kojih je došao. Između ostalih, spomenuo je i knjigu „Knez Vladimir i njegov okrugli sto“, koja je na nemačkom izašla 1819. godine. „Engels je odgovarajući na ovo pismo, pisao sedmog marta 1856: „Knjiga o Vladimiru našao sam citiranu u Grimovom prevodu Vuka, (Karadžića) Srpske gramatike.“ Engels je, dakle, čitao i koristio se Vukovom „Srpskom gramatikom“, To je druga Vukova gramatika ona popravljena i štampana uz Vukov „Sıpski rječnik“ 1818. godine, u Grimovom prevodu iz 1824. I Marks je u navođenom pismu govorio o Vuku i njegovim delima. „Ođ narodne poezije — piše

Marks — našao''sam" inače 'još'

sleđeća dela: Kaper Sigfrid:, „Slo venske melodije“ (Lajpcig, 1844.); od istog pisca: „Pesme Srba“

(1852., potpunije nego Jakobove).

Najzad od „Vuka Stefanovića „Sıpske svadbene pesme, (na nemačkom od Veselija, Pešta, 1826“). Engels u odgovoru na ovo pismo kaže: „Vrlo sam zahvalan za opširno pismo o „slovenskim stvarima... Kaper je praški Jevrejin koji je 1848. i 1849. u češkom konstitucionalnom listu. objavio „Južno-slovenska putovanja“; beletrist; da li njegovi pre-

vodi nešto valjaju, ne mogu da kažem, sumnjam u to. Srpske svadbene pesme je Jakobova pre vela sve.“

Marks i Engels poznavali su nemačke prevode naših narodnih pesama i čitali su ih kao što se iz ovih i drugih pisama vidi u prevodima Tereze Talfi, Sigfrida Kapera, Veselija i Getea.

Marks je za potrebe Engelsovih istraživanja pribirao i druge knjige koje su govorile o srpskim pitanjima, očigledno i u vezi sa mađarskom revolucijom 1848. godine. On piše Engelsu: „Spisi koji su mi pali u oči i koje ću još iduće nedelje pregledati za tebe jesu: „Južnoslovenska putovanja u leto 1850, od Siprijena i Deprea, u dve knjige, Lajpcig, 1851. (prevedene su i na engleski); „Razmatranja o kneževini Srbiji“ (Beč, 1851); „Srpski pokret u južnoj Mađarskoj“ (Berlin, 1851); „Slavizam i pseudomađarizam“ (Lajpcig, 1845); “Tužbe i žalbe Slovena u Mađarskoj“ (Lajpcig, 1848). Odgovarajući na ovo Marksovo pismo Engels ne za= boravlja navedeni spisak. On piše: „Političke spise o mađarskim i turskim Srbima koje navodiš, svakako bi vredelo pogledati ako postoje u biblioteci“.

poezijom, međutim, Engels se interesovao i

Našom narodonom

kasnije. U dva pisma Edvardu Bernštajnu, Engels se vraća na tu temu. U pismu od 22. februara 1882, koje je velikim delom

posvećeno. odnosima djzmeđu Cr~

ne Gore i Srbije, Engels odvaja političku ulogu. Crne Gore na Balkanu koju smatra. negativnom i razjedinjujućom, od simpatija za njen pesnički narod, o kojem piše: „... izvesnu poetsku iskru imaju oni svakako, takođe stvaraju još narodne pesme u stilu starih srpskih pesama (a ove su VE lo lepe), čak ću vam poslati i jedan članak iz „Standarda“ kao dokaz.“ Engels je očigledno poznavao tematiku nekih crnogorskih narodnih pesama, jer u istom pismu poredi česti predmet crnogorske narodne poezije krađu stoke — sa sličnom tematikom škotskih narodnih pevača, koje poznaje po zbirkama Val-

tera Skota. Još interesantnije je drugo pismo u kojem KEngels u vezi sa izgubljenim čartističkim, pesmama spominje izgubljeni original naše narodne pesme Ha= san-aginice, koju je čitao u Geteovom prevodu. Naime, čartističku pesmu o kralju Pari, Engels je objavio u svom delu „Po~

ložaj radničke klase u Engles-.

koj“, ali original ove pesme bio je izgubljen. To je Engelsu dalo povoda da u pismu iz Londona od petog februara 1884. piše: „Ne znam nikakve druge (čartističke) pesme, osim možda „Kralja Paru“, iz mog „Položaja radničke klase“. Ovdđe sada traže engleski original, ali izgleda da se on bez traga izgubio, kao srpski original Geteove „Žalosne pesme o plemenitoj ženi Hasan-aginoj“ ili još gore, jer original ove druge postoji ipak još u rukopisu“.

Livšic, koji je činio svoj izbor za potrebe svojih čitalaca, ispuštao je međutim „materijal koji je za našeg čitaoca od značaja. Tako, u njegovu đRKknjigu nije ušlo Marksovo pismo Engelsu od 29. februara 1856, koje je dobrim delom posvećeno pitanjima hrvatske, srpske i slovenačke literature. Marks u tom pismu obaveštava Engelsa o nizu dela koja je Dobrovski koristio u svom „poznatom „spisu „Slavin“, pa tu, pored #dstalog, spominje: slovenački prevod Sta rog zaveta, Engelovu · „Istoriju Dalmacije, rvatske i Slavonije“ (Hale, 1798), Taubeov „Opis kraljevine Slavonije“ (Lajpcig, 1777), Hakeova Zapažanja na putu u Zemun, knjigu „Sloveni u Turskoj“ Sipriena Robera (Paris, 1852) i Šnirerovu: „Štampanje slo venske knjige u Virembergu u XVI veku“ (1799). Spominjući ovu MŠnirerovu knjigu Marks je preneo i mišljenje Dobrovskog o njoj: „Vrlo dragocena knjiga, koja sadrži najlepše i najvažnije priloge za istoriju slovenačke i hrvatske književnosti“.

Niz detalja iz ovih tekstova Marksa i Engelsa, koji se odnose

·

- Branko MILJKOVIĆ

PRE POTOPA

x

Oblaci su pw ptica i budućeg bilja

reka je izgubljeni Ključ koji će otključati mebo da padnu ptice u svoju pesmu

da iscuri zemlja kroz oči izvora i oči glave

ako se io desi

vetar meće prođavati ukrademe vrtove ma Cvetnom trgu i

ptice će rasprodati mebo

~.

i smeće ga krilima na zemlju

i duga ispod, kože mlaz krvi

ako se to desi

ona meće moći da trepavicama očešlja sumce.

OBALE Obale neme zapljuskujem, vas Yečima obale neme

Obale crne

osećam vas ko gorku brazdu

suze ma usnama obale cime

Obale izđane

osećam, vas memoćne u svojoj Krvi osećam, vas preplavljene u svojoj sm?ti

obale izdane.

| UZALUDNOST REČI

Ovo upinjanje da: se kaže sve

neće mas odvesti dalje od mas samih, ma šta Yekao mećeš iz sebe izaći ne što više govorimo sve smo više sami.

Prema tvrđenju Božidara Timotijevića, koji je čuvao neobjavljene pesme Branka Miljkovića „On“, „Pre potopa“, „Obale“, „Uzaludnost reči“, one su napisane, verovatno, između 1958. i 1960. godine, a bile su namenjene za jednu zajeđ-

ničku zbirku.

i umirem, ma pesku vašeg nemljenja |

OVNA UMETNOST

MNOGO TALENATA

MALO

Nastavak sa 1. strane glavu jer nam izložba deluje „svetski“! Bila bi to, čini mi se, samo jedna strana medalje, prvi utisak izložbe karakterističsn ali nikako i odlučujući kao merilo vrednosti.

Ovaj internacionalizam u iznažavanju razumljiv je i logičat u naše vreme, ali šta je sa sadržinom dela? Premalo je ovim op štim jezikom ispisanih ličnih stra nica! Obaveštenost je svakako potrebna: i korišna, — treba „Ići

na našu književnost zahteva~paž M korak“ sa vremenom — ali ne

nju. Vredno bi bilo, na primer, zainteresovati se za onaj članak o našoj narodnoj poeziji koji je Bngels čitao u listu „Standard“, pokazati ko su autori knjiga o našim pitanjima koje Marks spominje u svom pismu. Za naše potrebe očigledno nisu dovolj ni već gotovi strani komentari ovakvih tekstova Marksa i Engelsa. Oni zahtevaju zasebnu pažnju naših istraživača i jednu detaljnu i svestranu analizu obimnog dela klasika Marksizma u ovom pravcu, koja bi svakako otkrila još niz ovakvih mišljenja i sudova o našoj kulturnoj prošlosti. Milorad, PAVIĆ

zato da bi ona vodila u bezličnost, da bi postizavanje „spoljnjeg efekta potisnulo želju ze poniranjem. Na izložbi je do a mere malo spontanosti, doživljanja, nužnosti, a fako mnogo kombinacija pre spekulativnos nego umetničko-doživljainog ka raktera, da ova samozadovoljnž spretnost i lakoća egzekucije, koja samo ovlaš prikriva nedostatak ličnosti, postaje ozbiljan problem.

Nije u ovom slučaju nipošto reč o stilskoj pripadnosti, jer kroz svaku formu, adekvainu njegovom sadržaju, umetnik mo že potpuno da se izrazi: individualno saznanje saopštava se

A//A.ZAZAZAAAZAAZAZZAZAAAAZZAAAA AVA A} PAZI

MAJERHOLD NA PROBI

Ali, obuhvatno izučavanje ni izdaleka m.su sagledane i sve tekovine Majer \ puno, do kraja ušlo u nje: vanja pozorišnih predstav3, lina zasnovanih na ubeđenju teatra potiču iz uslovn slučajnih!) asocijacija, tivisanih iznenađenja. U neophodnosti izučavanja

KNJIŽEVNE NOVINE

tek predstoji, jer analitički osvojene niti se Dot-

: atra, } holdova fe tode izgrađi-

gove me kompohno' đa smisao i oga, iz mnoštva (nipošto iz spleta unutarn. Upravo o toj VA vediteljske

Vsevoloda Majerholda pisao je tu skoro u moskovskom „Aganjoku“ istaknuti dramski umetnik Maksim Štrauh, koji se dotakao i pitanja odnosa između umetnosti najvećeg hudožestvenika Konstantina Sergejeviča Stanislavskog i Majerholđovih nastojanja. Između ostalog, Štrauh kaže:

„Ogroman dopninos umetnosti režije dao je Majerhold. Uzgred rečeno, meni se činć da je potpuno suvišno suprotstavljati Majerholda Stanislavskom, kao što to čine neki proučavaoci umetnosti. To ne đonosi nikakvu korist, već samo osiromašenje. „Stanislavski i Majerhold «šli su u susret jedan drugome, i da su im Žživoti bili duži, njihove bi se umetnosti sjedinxle. U to sam ubeđen. Neki kritičari misle ovako: što žešće budem napađao Majerholda, to bolje! MBto, vidite koMko sam nepomirljiv! A ukoliko i pohvalim zbog ovoga ili onoga, „ipak ću ga pri tome ritnuti tako da niko neće ni pomisliti da sam „za“.

„Majerhold je u mnogome ličnost za diskusiju, on je i za života malo kome đao mira. Oko njegova stvaralaštva uvek su ključale diskusije. Bilo je kod njega, naravno, i ranjivih mesta. “Ali nije stvar u njima, već u onom Velikom doprinosu koji je on dao umetnosti reditelja. Rasipnički je i nerazumno odbacivati to... Redi : a umetnost Majerholda je vrlo velika. NOB ba je anatemisati; štaviše, potrebno je da se ona izučava. Ogromno je tu područje rada. Jer je Majerhold po prirodi bio nestrpljiv i nije sistematizovao svoju praksu“.

Zanimljivo je uporediti ovu skorašnju ocenu Majerholdove delainosti s jednom ranijom, iz 1947. godine. A to~je ocena dr Borisa Alpersa, sadržaha u njegovoj brošuri „Putevi sovjetskog pozoništa“, koja je pomenute godine štampana u Moskvi. Alpers je najrezolutinije odbacio čitavu umetnost velikog reditelja, učinivši upravo ono čemu sad, posle četrnaest godina, prigova– ra umetnik Štrauh.” |

Već pomenuti zapisi dramatičara A. K. Gladkova, objavljeni pod naslovom „Majerhold govori“, daju posredan, ali autentičan š vrlo ubedljiv odgovor na Alpersov skroz negatorski sud

o delainosti reditelja koji je, pored ostalog, prvi otkrio za svoju domovinu i čitav svet posebnu revolucionarnu, borbenu veličinu scenske satire Majakovskog — njegovih „neprolaznih dela „Stenica“ i „Hlađan tuš“. Doista, zar tvrđenje o Majerholdovoj rediteljskoj „hegemoniji“ nije potpuno obesnaženo njegovom postavkom da je „rediteljsko pozorište“ u suštini — „glumačko pozorište plus umetnost komponovanja celine“? Opaska o „truljenju i raspadu“ ponajmanje se može primeniti na delatnost reditelja čija je praksa bila u znaku ovih njegovih reči: „Naše predstave moraju da budu proikane voljom! Kao i muzici, pozorištu je glavna svrha da bude stimul za aktivan život“,

Četiri decenije trajala je delainost ovog umetnka za koga nijedan postignuti rezultat nije značio najviši stupanj, ni preporuku da se odmara na lovorikama. Mnoga priznanja, uprkos nizu veoma žučnih napada, stekle su Majerholdove režije „Šume“ Ostrovskog, „Revizora“ Gogolja, komeđije sovjetskog dramathtičara Nikolaja Erdmana „Mandat“, Kromelinkovog „Velikodušnog rogonje“ itd. al. on je i u drugoj polovini triđesetih gođina, u sedmoj deceniji svoga života (rođen je 1i874. godine), neumorno težio novim ostvarenjima. još upečatljivijim, raznolkijim, smelijim. „Zamoliću da se na fasadi nove zgrade našeg pozorišta isklešu Puškinove reči: „Duh veka traži važne promene i na dramskoj pozornici...“ — tako glase (u Gladkovljevim zapisima) reči Vsevoloda Majerholda koje deluju kao impresivna poruka savremenom teatru. Ne retko optuživan da naginje formalizmu, on je “sticao da u egzaktnom etimološkom smislu pojam forme ne postoji. I da je forma — najprirodniji izraz misli,

Sa svoje dvadeset i tri posleoktobarske režije, počev od „Misterije bufo*. Majakovskog, ovaj džin redđiteljskog stvaranja postao je jedan od umetnika koji su dali najizrazitiji pečat kako umetnosti Rusije u revoluciji, tako i epohi na njenom duhovnom prostoru.

Lav ZAHAROV.

VILHILIHO.LOV HINSIMOZOd IiNMOO Od VGTOHHNHFVMI OA.LSVIVHMVALS

VH.LVHNIL ĐOMSDnM VOGNOLLSOG HIfINSGnHNMFVN GO ONOGMI VFIAV.LSGaMNAI

IDEJA

kroz enformel isto tako snažno i očigledno kao i kroz ekspresionizam! Međutim, iđući sd slike do slike, poražavajuće Je mali broj nadahnutih, doživljas=nih, istinitih ostvarenja, malo pravih umetničkih dela. Izložbe donosi malo logičnih i ubedljivih uspona kao kod Zorana Pavlovića (nerazumljivo zaobiđenog nagradom!), malo plemenite upornosti kao kod Branka Popovića, malo doživljene tem~

pcrature „vremena kao, BOr JMIRćE.

Popovića, vrlo malo počtičneo iskrenosti kao kođ Vladimira Veličkovića. Ne možemo se sada, pošto smo stekli „svetski“ nivo — u Opštem smislu reči — izolovati od tog sveta, pa novinu u našemi razvoju smatrati apsolutnom, ne možemo smelostima, koje se sada javljaju u našoj sredini, zaboraviti da su po obliku Vvrio slične onima često viđanim na stranim izložbama. Bili bi ?o vrlo jalovi rezultati! Naprotiv, kontakt treba nastaviti, ali prodorom ličnosti a ne utapanjem u opšte odlike. Čemu gužve ukrućenog tekstila na slikama inače talentovanog Slobodana Garašanina—u revoltu jednog Buri ja (Alberto Burri) one svakako imaju „opravdanja — u našem slučaju su nametljive i deplasirane. Neće li pri svakoj konfrontaciji daleko upomije i jače delovati diskretni ali ubedljivo poetični doživljaji Svetozara Samurovića? Kao da mlađi talenti zaboravljaju da jie dragocenost umetničke individualnosti nezamenljiva, jer kada je i manjeg dijapazona ili skromnijeg stvaralačkog zamaha, nju kao kvalitet nikakve bravure ni

slikarske „kuhinje“. ne mogu mogu nadoknaditi. Sa tog aspekta posmatranj.

izložba deluje, osim gore pomenutnih, samo još nekolikim đelima koja odražavaju i umetnikovu ličnost: crtežima Stojana Če lića, grafikom Boška Karanovi ća, Rađovana Kragulja i Milivoja Nikolajevića; „akvarelima Đorđa Popovića; skulpturom OIge Jančića, Jovana „Kratohvi. la, Nandora Gliđa, Miloša Sarća, Jovana Solđatovića; slikg= ma Vere Božičković, Koste Brađića, Ljubice Sokić, Nedeljka Gvozdenovića, Zorana Petrovića, Ljube Popovića, Milice Stevanović, Peđe Milosavljevića (i pored dizgresije koju pokazuju sadašnji eksponati!) Ivana Tabakovića, Aleksandra Tomaše vića i Zuka Džumhura (duhovite transponovanim doživljajem pia vog enterijera matkiranim orisi nalnom notom poetičnošti). Uprkos zanimljivosti koli predstavlja kao etapa uklapania u savremeni izraz, ovogodišn;: Salon, zbog malog broja umelničkih „individualnosti i zrelih ostvarenja mogao bi da da povo da zabrinutosti, ali ga spasava o što je prisustvom onih izlagača koji su u većini poštao — iziožba mladih. l dr Katarina AMBROZIĆ

7:

a