Književne novine

Godina XIV Novaserija, br, I62 BEOGRAD I2. januar 1962.

cena 30 dinara

KNJIZŽEV

LIST

ZA ĆWNJIŽEVNOST,

čobav(ećoya(r((fFViy, JOE (

UMETNOST

#:iBiieev0 0

||},

—

vifyWebki iy PI i JMdi real ia ay rviyyr ZOO OBRA IJA b

424

NOVI

II ORUŠTVENA PITANJA

Božidar BOŽOVIĆ

ČOVEK PROTIV

SAMOG SEBE

Pre četvrt veka, čovečanstvo je pred sobom imalo dve suštinske dileme, obe stare skoro koliko, li isto koliko, i ono samo. Jednu dilemu je u sebi nosio predstojeći svetski sukob: koliko god straho= vit, bio je stara kategorija — uzajamno ubijanje na dobro po= znat način, u ime dobro pozna= tih razloga. Druga dilema bila je podjednako stara: hoće li privreda razvijenih zemalja savladati urođene teškoće koie u sebi nosi (kapitalističko) društvo, ili će pod njima· konačno posrnuti?

U međuvremenu su se đogođi= Je stvari čiji zbir čini prekrctnieu, jednu od najvećih u istoriji čovečanstva.

Nauka je čoveku u ruke dala, prvi put, nesumniivu sposobnost da samog sebe, fizički, potpuno uništi, zbriše liudski rod sa ove planete. Atomsko oružje, osobito njegove najnovije (, verovaitnn, pogotovu predstojeće) vrste predstavlia jednu novu kategori, mogućnost da se prirodni razvitak čitavog čovečanstva takoreći jednim potezom nasilno prekine zauvek, da homo sapiens u đana= Šniem obliku postane izumr]a (ta čniie: uništena) vrsta, verovatno fizički prisutan na zemlji jedino kao fosil.

' Ovo je pitanie u tolikoi meri ti žiži svetskog interesovania, po=> litičkih polemika i čak brige pojedinaca, da o njemu mnogo, ne treba govoriti. Postoie podeliena mišljenja o tome kako'zloupotreTĐu ovog uništavajućeg wružja sprečiti. Među tim. mišljenjima tu poslednje vreme čuju se predlozi koji se svođe na zavođenič

ijedne svetske vlade: u'jednomi ili

drugom obliku, ili bar nekog supranacionalnor organa određenog mandata. Takva mišljenia, naravno, nisu jedinstvena. Može bifi zanimljivo da se iznesu neka od ovih oprečnih mišljenja iz po” lemika koje se vođe na' Zapadu. O tome u svoioj nainovijoi knjizi „Ima li Čovek budućnost?“ oiše "britanski filozof Bertrand Rasl.

: IU ovom broju

| MILOŠ CRNJANSHI | OSMEH SINAGOGE

ZORAN GLUŠČEVIĆ

PROBLEMI POZORIŠNE KRITIKE

DRAGAN M. JEREMIČ

TRAGANJE ZA POEZIJOM ' Dr BRATKO KREFT NEMAČKI PISCI, ZID · I ČOVEK ·

SAVREMENA JAPANSRA POEZIJA

BIJZEO VIVAS OB.JTRRTIVNI LATIV

\ SLOBODAN DŽUNIČ

CVRČAK 1I SUNČANI TIVER

„PRPSME. MITOT.T: pnMEMaTCA. T.TTTRTIŠR JTO-

KORE-

CIĆA IT SLOBODANA GALOGAŽBE

}

• |

PROnWATNMA GALERIJA LIKOVNIH

USTE! ;

Njegov je zaključak, uglavnom, sledeći:

„Ako prihvatimo činjenicu da je vojna pobeda bilo koje strane nemoguća, iz toga logički proizilazi da popuštanje zategnutosti, zasnovano na pregovorima, ne može imati za temelji potpuno potčinjavanje jedne strane dru=goj već mora da održi sadašnju ravnotežu, protvarajući ie iz ravnoteže straha u ravnotežu nnde“.

Rasl, na žalost, traži idealna i otud neostvariva rešenja. On piše, pored ostalog:

„Izgleda nesumhjivo da čovek neće moći dugo da opstane ukoliko se sva krupna oružia i sva sredstva za masovno uništenje ne nađu u rukama jednog iedinstve= nog organa koji bi, s obzirom na svoj monopol, posedovao neodoliivu silu i mogao, ukoliko bude izazvan da ratuie, da prosto zbriše za nekoliko dana svaku pobunu bez mnogo štete osim po DDObunienike. Izgleda ipemo dn je to aosolutni uslov za daliu egzisten= ciiu iedno” sveta u kome opstaic čovek naoružan naučnim sposobnostima“. Poznati britanski političar. bivši ministar voiske u laburističkoj vladi Džon Stroejči. obiavliuie ovih dana knjigu „O sprečavaniu rata“. iz koje je publikovao neke odlomke i uvod. On zastuba tezu u suštini sličnu Raslu i đolenzuie, pored ostalog. da u toku svih nre govora o razormžaniu od počotka atomske ere niiedmom ti prećovori nisu bili ozbilini. osim ukonliko su za osnovu uzeli osnm'vanic nekog svetskog. organa. Kno primere on riavođi bočntne diskssiie o ftnkezvanom Baruahovom pion o Međunarodnoi agenciji zn alaom sli razvoj, od 1946. i duwenftrainp diskwnsiie o zabrani nuklearnih eksplozija, u Ženevi, ~

„Tako su, piše Strejči, svi Dregovori o razoružanju koji su sc pokazali ozbilinim bili okrenuti ka stvarahju iednom svetskog OorTgana. A to stoga .što alternativni cilj, svet koji bi se možda mogao

da dofiniše kao zajednica „pot“ puno i apsolutno“ razoružanih, ali još uvek u punoj meri suverenih država, skoro da je contra= dictio in adjecto.“

Postoje, naravno, na Zapađu i suprotna mišljenja — ona u SUštini i dominiraju, ne samo u zva ničnoj politici, već, reklo bi se, i u javnosti. Član američkog In= stituta za strateške studiie Hedli Bul, u svojoi knizi „Kontrola trke u naoružaniu“: razoružanje i kontrola naoružanja u raketno doba“ piše:

„Ne možemo očekivati da usfn:o= stavljanje univerzalne vlade, putem ugovora među državama umosto putem osvajanja, ostvare vlade nesposohne i za najskromniie oblike saradnje“.

Nekađašnii britanski ambasador u Moskvi, koji se sada nalazi na čelu poznatog britanskog jnstituta za spolinu politiku „Četam haus“, pisno ie pre nekoliko meseci u londonskom „ObserveTU“: „Zalagati se danas za svetsku vladu po mom je mišlienju botpuno pogrošno. To našu požnju odvlači od onog što stvarno treba da radimo,.a to je da tražimo načine :da bezbedno živimo u jednom svetu koji je neizbežno podelion“. Kao komentar svemu ovome Džon Streiči. koga smo već citirali, zakliučuie da takozvani „praktični“ političnri „još nisu imagsinntivno asimilirali verovatne posledice totalnog rata u atom-– sko doba“. ; :

Sa ovim poslednjim zaključkom čovek se još najpre može složiti. 1 dođati da je opasnost od sveuništavajuće# totalnoM Wikledže nos rata :direktniia. ali možda ne veća, od opasnosti koia pova sa krivena i koja još ni iz daleka nije u potpunosti saglednna, opn= snosti koju sadrže posled'ce rađijacija izazvanih zvecknniem nuRlearnom sabliom. u sklopu .nu> klearne diplomatije.

PO AOA OVAA. |J

I vama, se verovatno desilo da, ste imali da pišete prijatelju kraće ili sasvim kratko pismo, jer, naravno, i vi nemate vYemena... a kad ste počeli, pismo se meočekivano madovezipalo, marastalo, izmigoljavalo, sasvim 9am smećući s uma nedo-

statak vašeg vremema (kao potočić kad se,

posle prvašnje skromnosti, počne da še=

puri, da širi korito, primamljuje prito-

ke); š ma, kraju, iznenmađujući i 9as same. jzišla, bi možda ona prava starovremenska

„epistula“, iz ovog tihog idiličnog doba pre brzih vozova i aviona, telefona i Yadija. Pismo vas je prevarnilo. Na izvestan na– čin, vas — madmudrilo.

To je zato što pisanje ima svoje čarolije, svoje zamke, svoje zakone.

Jer pisanje je — putovanje.

A putovanje — zma se dobro — šta sve ne podrazumeva: od onog starimskog sentimoentalnog putovanja kroz Francusku i Italiju, do onog docnijeg (nesemntimpntalmog) putovanja po svojoj sobi, i još no oijih, i još mesemtimentalnijih, putovanja po samome sebi (poslednje od ovih 'Doslednjih — tu skoro u jednoj pesmi u beogradskom „Studentu“). I me Samo DTOstorom, najvećim i najmanjim: tu su i bTe mena, od davnoprošlog do mekog budućeg. azao i svako putovanje, pisanje ima svoje „vozme Tedove“; Yazme svoje putničke tegobe i odhike; izletničke radoznalosti i iznemađenja; „prave“ susrete i TYGstanke: iskušenja: radosti takođe.

· Kao svako putovanje. pisanje je meizvesnost. Nekad nam se čini: znamo to db bro, vraćamo; se u, rodmi, kraj, ništa WOVO.

A gle, ubrzo već moramo da se zapitamo:

otkud ti movi obrisi i odnosi, ko se to i otkud maselio, ko se toliko izmenio: kraj ili mi, li svi. i neočekianom zar mema kraja, kao mi povratka w istu reku, kao' što ; Heyaklit reče: Kako NW je onda tek kad se uputimo manje poznatom?. DTI

Kao i kakvo putovamje.'i još više, Di- .

sanje postaje jedma pustolovina. Plovlje-

nje kao što su se upustili splavom, niz Misisipi Haklberi Fin i stari. crnac Džim, samo bez Džimovog „rasmog“ straha, mara?= no.... Bez određenih pristaništa, bez „zadnje namere“, sa meogyaničenom, mogućno= šću menjanja, skretanja, uwdaljavamnja i ovde prividno bezopasnih — sudaranja,...

Pisanje je, kao i svako putovanje, ižvesna pritajena opasnost. Pre svega, i DpDsle svega, putniku može da se približi vYtoglavica (reč je o radoznalom, putniku.

· samo o mjemu). Pred njim, je, kao da iž

zemlje izmiče, prava poplava, meizbroj: !ica, predmeti, pejzaži, boje... bez kraja. Prizor je to kao sa ohom. mitološkom Pan-

dorinom, kutijom, iz koje. su, kad je jed-,

nom otvorema, povrvele sve dotle ukroćeme mapasti sveta, da se više nikad me zaustave i me skupe... A ipak: moraju. da se orate, da se opet ukrote; i još teže: da se mnoge usmrte. Da' bi ono prcostalo mo glo da dahne i požibi, A sav. taj · toliko razni dozvanmi (taj podzemni) svet. u jednom je jedinstvem: u svojoj upormoj, mametljivoj, i uostalom, vrlo: razumljivoj, te žnji za vazduhom, za sopstvenom, egzisten= cijom, za jednakošću s drugima, ba (bar

ne monje, ako me Weć nešto veće od dru-.

MILO DIMITRIJEVIĆ: VINJETA

+

. MILO DIMITRIJEVIĆ: CVEĆE

gih!), svi oporo, očajmo mepomireni s tim, da meki, da mnogi od njih („u opštem interesu“) moraju biti žrtvovami. (Zašto ste nas dozivali. zar samo zato: da biste mas Pat poslali natrag? Ah, pa vise igrate!). \

„Pa ni.to mije sve: kad od tih preostalih, 'izabranih, „visokokvalifikovanih“ (lica, predmeta, pejzaža... i još mnogo više njihovih već razloženih, raščerečenih, delova, do poslednje koske, do slovca...) — tre ba sastaviti, po meri čovečjoj i za čoveka, dve. noge (od bezbroj nogu), jedam trbuh, i vrat (od bezbroj trbuha i vratova) i, maravno. jednu bropismu glavu (od mnogih drugih), — i tako napraviti jedmo, i celo, š živo, a ni ružno, mi slepo. mi. Kkljasto, makar (kao što dopuštaše naš stari i stalmo mladi Branko) malo i pređavolasto, tada, oh, avoamtura se lepo gromiči sa prokletstpom, Tu, pri kraju, ispoljava se i još jedna, poslednja crta pravog putovamja: omo je wbek i neka dužnost, smisao i poruka, mu= kar prećutna obaveza — ako mišta drugo a ono — da se stigne tu kud se stiglo.

Tu, kad su već pređeme, već orobrođene i draži avanture, i okuke meizvesnosti, opasnosti, prokletstvoa i dužnosti, to putovanje, najzad. kao i svako putovomje,

. postaje i umor. Jedno puno i — pore

sveg drugog — i samim umorom, oboqaćemo, smiremo, ukroćemo mmoštvo. (Mmoštpo. čije mas smirivanje i umoYilo). Ali i zadovoljstbo. istovyemeno: mlakn strujanje te mešavine telom, daleko je od toaa da bi bilo neugodmo. No s olayom (ma šom, me onom. tamo...) mešto je drukčije: u mjoj, odjednom, — prividno — oslobođenoij, sve se mastavlja još wvok, i no inerciji vrti... Tada, dobro je podići po-

led od svog toa bliskog (što vYtoqla»icwW,

i izaziva) i zagledati se nekud daleko, prema vrubovima bregova, gde mažzqled mema mičega. To donosi jedan pročišćem, potpum, iskomski mi,

Potom, putovanje može da počne bDO-

_ nobDO. ·

Dragiša VITOŠEVIĆ ·

Miloš N. ĐURIČ FILAVIROPSKA ETIKA . PLUFARINOVA

Učenje o ljubavi koja obuhvata celo= kupno čovečanstvo nahodi se u Teofrasta, Aristotelova učenika, koji je učio da su svi stvorovi jednakog porekla, naročito svi ljudi, jedni s drugima srodni (Porph. De abstin. 3, 25). Njegovu školu zadahnuli su tim učenjem Stoičari, koji su učili da se prirodna povezanost ljudi ograničava ne samo na članove jedne države nego i na članove cele ekumene. Za Zenona, osnivača Stoičke škole, bile su presudnije zajedđničke crte svih ljudi negoli razlike među narodima, jer „ništa nije jedno jednom tako slično, tako jednako, kao što, smo svi mi jedni s drugima, mađa nas je pogubna moć običaja i mnenja dovela izvesnom. diferenciranju“ (Stoi. bet. fragm. TII 343). Zato se Eratosten, prvi veliki polihistor, koji se u Atini.približio Stoičarima, oštro okrenuo protiv Aristotela, koji je ljudski rod podelio na· Helene i na varvare i Aleksandru savetovao đa sa Helenima bostupa kao s prijateljima a s varvarima kao sa neprijateljima, ali ovaj o tom sa= vetu nije vodio računa, nego je mnoge sposobne ljude odlikovao bez obzira na njihovu narodnost i ukazivao im dobročinstva. Tako je filantropija (= čovekoljublje) postala visok etički zahtev osnovan u liudskoj prirođi. Kao učenje o opštem bratstvu svih ljudi, ona, dakle, niie izrasla iz Aristotelove etike, nego iz stoičke, jer društveni ideal Stoičara nije polis (= pradska država) nego kosmopolis (= svetska država), zajednička otadžbina. svih ljudi.

II

Naročito isticanje opšteg ljudskog srodđstva i filantropije koja otud proizlazi nalazimo u Plutarha, veomn plodnog i mnogostranog pisca rimskog veka iz Heroneje u Beotiji, gde se rodio oko god. 46-e h. e. u veoma iiglednoj porodici, Ali za svoju filantropsku etiku on nije dobio podsticaj od Stoičara nego od Peripatetičara, a naj=pre od svoga oca (Političke pouke 20, D.

. 816 D). |

Pravi Helen, on kao moralist i etičar svugde ide putem prave sredine. Kao što odbacuje stoičku apatiju s njenim prigušivaniem osećanja, tako on smatra da se „titanski“ nagoni moraju držati u granjcama koje im odredi razum i da ne smeju ugrožavati njegovu vlast. Kao za

Epikteta, i za njega je Filosofija veština . | za lečenje duše. I metodđički on se oslanjao na medicinu. Ceo niz spisa raščlanio

je tako da je najpre dao diagnosu, a potom terapiju duševnih bolova. Želeći da čoveku pomogne u njegovim ličnim brigama i duhovnim nevoliama, on ne polazi od neke filosofiiske dogme kao strastan propovednik, nego od prakse svakodnevnog života kao iskusan i razuman savet-

nik. Stoga on. u mnogo većoi meri neso

nikopoljiski etičar. ističe pojam filantro>» pije, koji se nahodi u središtu niegove etike. Za stare Helene. koji su živeli u automnoj gradskoj državi, gde se osećanie države i osećanje otadžbine stapalo u jedno i isto osećanie, država niie bila poiam koii obuhvata oblasti koie on nikada nije viđeo, nego živa. konkretna celina. koia od njega zahteva odanost cele egzistencije, jer on toi celini duguje sve. Najviša socijalna vrlina za takva građanina bila je ispunjavanie svoie dužnosti prema državi, i sugrađanima. Starog sugrađanina zamenjuie u helenističkoi državi sačovek. staro ispuniavanie dužnosti zameniuie filantropija, koja u Plutarhovim spisima zauzimn prvo mesto među etičkim vrlinama,

To je vrlina koiom se odlikuie već Prometej (Eshilov Prometej vezemi 11 i 28), koga K. Marks naziva „naiblagorodnijim svecem u filosofskom kalendaru.“ i tu su

vrlinu Heleni ubacili w, svet kao njegovu ·

buktiniu među troglodite, koji

pod zemljom živliahu k'o mravi živahni

zavlačeći se u mrak tamnih pećina. Za Plutarha ie. filantronija ne samo najviša odlika čoveka pojedinca nego. kao „duhovna obrazovanost, i osnova slave helenskog naroda, kojom se on razlikuie od nehelenskih naroda, Tom vrlinom naročito se odlikovahu stari Atiniani, koji su „prvi među Helene razdelili npšenično seme i sve liude kojima je to bila nužna potreba nnučili kako će vodama naći izvore i zapaliti vatru“ (Kimom 10). Dok ie u Rimliana filantropiia tek postepeno prodirala. u Heladi helenstvo i filantropiin idu zajedno (Filopemenm 8). Starom Katonu ' Plutarh rado oprašta njegovo noprijiatelistvo prema filosofiji i, uopšte, prema celokupnmoi helenskoi umetnosti i obtazovanosti (M. Katom 23), ali se gadi na nicgovn hezdušnost koiom je svoie robove iskorišćavao kao ftovarnu stoku, pa ih u niihovoj starosti od sebe gonio i prodavao. „Sa stvorovima koji imaiu dušu“. kaže čovekoliubivi Heroneinmnin, „ne treba postupati kao s obućom ili drugim pred~

„owwadtiinasibib

.