Književne novine
tribina
3
Za- neulka. čoveka 1, pod, uslo» vom njegove dohronamernosti, kritika je, gotovo uv, bila o> istovVećena sa negativmim odnu= som prema delu o kome govori, A kritičar je ostajso zlobno, u stvari, nemoćno zakeralo koje se latilo oružja negiranja zbog pumanjkanja sopstvenih stvaralač• kih potencija. Nismo ii često čuli, a to je, jasno, gola tr:vijalnost, da ie lakše krit kovati mea go stvarati? Na to se odgovara» lo nizom ne manje iskorišćenil varijacija na temu rcrczlikovania prave. kritičarske moći: suđenja od olakog, površno recenzentsk ·g bavljenja jednom kniigom.
I kada demas, tu i tamo, sa= mo na dohvat, ruke, registrujema nesporazume koji su prisutni kso uslovi nemogućnosti „uzajamne rezonance između onoga „kome je Kkritička misao namenjena i same emanancije kr.tičke misli u vremenu, gotovo da smo, hoti mično ili ne, zabaravli na sve one uslovnosti koje projstiču, pr= vo, iz opšte dinamike savreme> nog života gde su napsurdna ože» kivanja najdublje ljudske vezn= nosti za Knjigu, i, drugo, gde svi vidovi demolzr.tizeciie kultu re sa svojim nedvosmisleno UO zihvnim sadržajem, nose u smh* i svoiu suprotnost. Na!me nose sve jače izraženu uverenost mno gog našeg sapuinika RWyroz vren:2 da sme ı đa možs»* da prisvo„i pravo na apsolutno samosfalpo
rašuđivanje.o tome šta jeste a
šta.nije u domenu umetničkog,
Ali, zar prisvoieno pravo na SU> ·
đenje o Kkvalitfet:mn jedne knij> ge, jednog filma ıli pozorišne predstave nije i jedan od gslavnih uslova otoora prema kriti» ci koja se često, namerno ili we, doživliava kao docirenie odozgu, kao.. nepresušna reka saveta, ukora, ćuški, nermiranja vredđmosti, dđelienje lekcija i' sveg omog čemu so op'iremo žak i tadn kn. đa su nam izvesne beznedežno~
sti upuštanja u avazturu amalize
onoga što nam je, u sivari, ne» poznato. d
Ako je Drirer bio, u, pravu =.
đa "je pisao: „Lenota „ic neznaji»
cama, skrivena kao i tuđi jezik“, u našim vremenima, sye;„je 3
smije -da se, prvo, niko ne osećs kao neznalica ili ne-znalica, i drugo, što sledi iz avoma, 2mSO= Jumno. demokratizovane norme prihvatanja kulturn:h vrednos'i,
pojedincu često dau za prav) ·
da veruje i da mu „e data odre» đena moć otkrivanja lepote ko• ju. on hoće za sebe da normira bez ulaganja nspota u stican,e svih onih znanja bez kcjih je ne moguće ı zamisliti oikrivanı lepote, onog što je neporecivo u domenu „umeiničkof, kreacije, onog što nosi dramatičnu i 2?pštehumanističku pprruku u pu> noj svojoj elčkoj i artističkoj aktuelnosti, , | Biti:.gotovo tragično srastao sa tendere om da vre(droslii Dr'oceniš, da ih tumačiš i sagledaš sa Sštanovišta svoje drhiavo. +5= tinito nekomercijalne potrebe da govoriš u ime svojih uverenja po izukhrštanim' putanjama vetf. vanja u svoje sopstvene moći, biti' tragslac za onim vrednosii»
ma. iza Mojih stoji ogromna su>
ma hne'semna Žživolinih nemira i drama i iskustava, biti, uvek, na čisto da govoriš u ime svojih najdubljih. vjeruju, strasno odbaciti mogućnosti dvosmislen.)sli izricanja svoga ritičarskoš creda., užestvovati, celim sobnm, u napretku emocije u vremenu i
u meandriranju „njenih vidova, to znači ı permanentnc sa stra> šću učenjem moći luučske u izrazu sebe brusiti, to znači u du> stoj tmini ogromne b?uinosti tek» stova pre svega i pre svakog kritičkog čina sebe samog preis» pitivati. Preispitivati stepen svo je -osetljivosti za delo koje ćemo ocenjivati, tragati za smislora prisustva dela u vremenu, u ne» m:ru svojih nadanja i neverica. sumnji i uverenja, w mnemiru strastvene potrebe zo kszivanjemi istine o delu — odbaciti, po bilo koju cenu, konformizam kojin se boeleži otuđenost svakoga ko> ji svoi pisani „momolog o delu mora da kaže,
Ne znam koliko u nemirima naše svakodnevice može da se očekuje da će pojedinac savremenosti verovati da se konior-
mizam kritičara može da eliminiše kao uslov i pretpostavka toga što mu ne verujemo. Ne znam ni meru za mnogu besmislicu „primedbi na \Hmyračun kritike. Al: verujem u izvesnost toga da otsustvo korespondenc:je između čitaoca i uwriličara upravo se dokazuje lačkom u ko= joj se dotiče ono, što oni, svaki za sebe, ne znaju a m,craju zn ti kao uslov jedne svoje buduće veze, eventualno ..
Te veze koje će še ostvari= vati u neprekinutom oku sta. no obnavljajućeg pulcia kako građenja kritičkog ı čitalačkcg definisanja zahteva za moralnom i intelektualnom smelošću, tako i u toku traganja za onim putanjama što vode ka smislu toga da kritika postene neop•
a Jedno buduće poverenje
IPI Ep i pipe raunara =
hodnost naših vremen9 kao Što je to postala i pesm» koja do nas · dolazi u kontekstu svih o> nih vidova tofaliiet. života u svojo beskrajnoj lepoti pulsa koji otkucava prisutnist čovekn i onoga kome je reč hnjige necp hodnost. Ali i onoga čija će buduća integralnost kao sada manje-više otuđenog, tek usglc> diti na putu spajanja sa divnom našom moći da se rečju svojom kao ljuđi potvrdimo. To znači da reč postane čovek i čovek reč. I da se nesporazumi pr: hvatanja kritike pretvore u ljubav za njenu moć selekcije. bez obzira na slom svake iluzije da kritičar mora da bude bezgrešni procenitelj. čistunski
arbiter vrednosti i vile bez ma ne straha. Bronko PEIĆ
te ogromne, RERORyiP O 0,08”.
' hrišćanske cr
| Teo4 Eki:
U srednjem veku, moć i sjaj) Nemačke nisu na severu, već na nienom jugu i jugozapađu, tamo gde su Germani naselili rimske, utvrđene . logore, rimske trgove i rimske puteve.
I danas još, kad ·se traže najveći i najčuve= niji spomenici nemačke srednjovekovne umet> „nosti, moraju se tražiti u Bavarskoj, Frankenu, Rajnlandu, što su se toliko razlikovali od se» vernih nemačkih zemalja, pa se i sad još raz» likuiu.
Bamberg. građ na reci Regnic, neđaleko od njenog ušća u Majnu, bio je tvrđava moćne dinastije Babembersovaca. i spominje se kao va» roš.već u god. 9873. p. Hr. U srednjem veku, odatle su vladali, na daleko, njegovi biskubpi. Naročito umetnost u tim srednjovekovnim biskupijama, vanredno je značajna, kad se govori o nemačkoj arhitekturi i slikarstvu i, uopšte, nemačkom duhu srednjovekovnom,
Hram u Bambergu. a naročito njegovi kipovi ođ kamena, „najčuvenija su dela sređniovekovne umetnosti u Nemačkoj. Proučavalo ih je mnogo nemačkih naučnika i esejista i o tom hramu i tim skulpturama mapisano je bezbroi studiia. |
Mi nećemo, međutim, pisati samo o jednom malom detalju
Miloš CRNJANSKI
OSMEH SINAGOGE
nad krovovima kuća, koje se zbile na pađini brda, pod bedemima.
Hram sa četiri zvonika, ziđan u trinaestom veku, vanredni Stari Dvor, u stilu nemačkog renesansa iz šesnaestog veka, barokni Novi Dvor, koji je zidđan oko godine 1700. zauzimaju ogroman prostor, sav u kamenu, mrke boje, od vremena.
Taj trg popločan ceo i prazan, vrlo je lep, naročito zato što je fako visoko dignut, nad . varoš, rukavce reke, ostrva i ravnice i što se, iza njega, uzdižu vrtovi, još više,
A
Bamberski hram, dug sio metara, „širok trideset i šest metara, sa zvonicima visokim osamdeset, sam po sebi, po mešavini romanskog i gotskog stila, vanredon je i nezaboravan.
Skulpture, međutim, kameni kipovi, na spoljnim zidinama njegovim, ne samo đa su van> redne, već imaiu i tajanstvenu lepotu kojs na» ročito zanima. Od nepoznatih su majstora, bolje . Yeči: od nepoznatih. Među tim skuloturama, apD0stolima, anđelima. blaenvestima. kipovi)ma cara i carice, što. sećaju na sklIp= ture po hramovima francus~> Wim. naičudnija ie, svakako,
mehu Sinagoge, 'koja je. pred- === „stavljena, Rao divna, mlada žena od kamena, pobeđena „od. jedne ru, |
'kve, na ziđu tog velikog hrama, koji se vidi, na daleko, u ravnicama, već sfo> ćima, .
Putujući u Bamberg, oseti se brzo đa je taj kraj u srcu drevne Nemačke. Pogleda li se, kroz prozor praznog, jutarnjeg voza, padaju u oči vwstara imena stanica, vrlo stara imena. Seljaci što se vide, imaju lica kao na starim slikama franačkog slikarstva, od nekoliko stotina godina. Kuće mođerne, zidane su sasvim gotski, šume i polia su kao nekada, Jedina razlika je to, što su sada voćke okrečene.
Kod stanice Bubenrojt, čeka da pređe tračnice litija. Deca skrštenih ruku. Veliki Hrist od drveta. Gologlavi ljudi. iza njih voćnjaci, polja, niklo žito, a u daljini brda, Nepromenjena,
Kad se stigne u Bamberg, prvo se prođe gra» đanska varoš u ravni, na reci. Među vrtovima, vrbama i ostrvima, između voda, i tu su kuće stare, Svaka malo lepša kuća, krije prošlo vreme u. svojoj tišini,
Iza jednog lepog ulaza, biblioteka sa 400 hiljada knjiga. i 4,500 rukopisa, Iza jedne druge, barokne, fasade stanovao je Valenštajn. Nad mostom koji vodi u gornji grad, sazidana je Opština, pa se čini kao neka zastarela, starinska lađa u vodi.. Duž reke. drvene zgrade pivare pivare bamberske bile su čuvene — a na mostu, sve to, nepomično, gleda, već davno, Sv. Kunigunda, sa ljiljanima i skiptrom u rukama u elegantnoj. toaleti nekadašnje mođe, u pozi jedne lepe žene, koju ».nogi obožavaju.
Nad tom varoši pobožnih i niščih, uzđiže se visoko grad biskupa i careva, mračan, u pro> letnjem vazduhu uskrsa.,
Oko velikog, praznog trga, koji nemački pisci upoređuju sa Pizanskom poljanom, stoje 0Ogromne građevine starog i novog dvora, visoko
HORU DANA ——
i CO ' h\/
MILO DIMITRIJEVIĆ: PNTERIJER
mlade žene, Bkle:vje, ·
snu, hrišćansku crkvu.
Uticaj francuske gotike, naročito Remsa, očigledan je i utvrđen, ali u držanju i izradi poza fih dveju žena od kamen. nad vrntima hrama, kroz koja su ulazili i izlazili vlađari. ima, nečeg samostalnog i čudnog. tajanstveno zna> čainog. što prelazi lepotu i moć značaja crkvenih skulptura.
Umetnik koji ih je načinio nepoznat je kao i ostali koji su tu radili. Možda je video takve skulpture u hramu u Strazburgu. U srednjovoe» kovnim „pozorišnim“ predstavama bio je običaj da se tako, u prepirci, pokazuju hrišćanska
• • i jevrejska crkva i, razume se, da hrišćanska cr- b l e kva oobedib Ali na ovim kipovima ima i neke, he0i [ay |enor
antičke lepote, a svakako su, kraj proslavlje=> nog kipa konjanika cara Konrada Trećeg ovaj osmeh Sinagoge i njena klonulost najlepše što ta, srednjovekovna, nemačka skulptura ima.
Njina je lepota beskrajna. U toj Sinagogi nema ničeg poniženog. Naprotiv, njena je klo» nulost i topla mekost pobedonosnija od hladne sigurnosti Bklezije, hrišćanske crkve, ·
Sinagoga stoji tu, sa jednim jedva primetnim, tihim osmehom, koji označavn celu vwjehu lepu glavu, i njene zasenjene, zavezane oči. Visoka je i vitka, kao da nije isklesana od kamena, već izrezana iz kedra livanskog.. U njenom stasu nema traga samo helenske lepote, već i lepote jedne duše koja u tom klonulom telu, kao ba> jagi pobeđenom, trijumfuje., Slabost je „njena čini talasastom, ali ne skhkrhanom. U njenoj pogmutoi glavi, pod slapom divne kose, nema ničeg ropskog. već dubokog ćutanja u saznanju da su sve pobede one druge samo isto to, što i niera zaslepljenost. Ako ta drugnm nosi krunu i plašt, i stoji carski čvrsto, ona je priklonila glavu bez krune. sva u jednom jedinom odelu, ipak divna Pod grlom nienim lepota šestovrhe zve» zde jevrejske sija čisto nad uzvišenjimn njenih grudi i ona se mnogo više čini himna Sinagojsme, u knmenu, nego neko oličenie poniženih dogmi,
Sestra je onoj dđrugoi u svom smešemiu. koie čak nije ni bolno. Pod prevezom nad očima. niie zgasnuo nien pogled igplakanih očiju koie ne vide spoljašnji svet. ali viđe svoje snove. Osmeh, nien. u vrhovima usana, razviia se kao nad ne> kim šapatom nienih usta, koji se u kamenu he . čuje ali koii je miran i nije bolan.
Maistor tih vanrednih skulptura imno ie oči» gledno zadatnk da, po ondašniem običaiu. eri \aže pobedu hrišćanske Wklezile, nad ievyeiskom Sinagvorom, Ali ie duh umetnika bio i tu na strani slabiiem. i zapoveđao ruci da, u Wamenu, stvori pobođenu lepšom.ođ nobedmnice, Divmu i netaknuvtu. klomulu pred tim uskršniim nebom što zrači nad Bambergom i niewnvom olro1limnm, sli bez trega poni”moeti. Tainnstvemn i vianta, divna i bez krune i plašta, onn stoii tn, od ka» mena, nn hrišćanskoi erkvi. Oči su joj vezpme, ali osmeh ioi je izložen voefeovimn | vrneima proleća i koliko onn druga gledn oho sehe. ova gleda u sebe i} smeši 8#e. neđmvdrenn u oveniroi, Zna da mu sestre i spokojna je, u svojoj lepoti,
Nevnboravni kip.
Jedan nembčki putomimne. mmveo ie onmvndom nlemog problemn. onu reženlew iedmom frnmeu skog Desnika: „Ako te ko vređa, vređa samo. predefavu koju ima o tebi, dakle sebe sama.
Sinagogay!:mlađa. žena u, kam rhenmu, sa4očima zavezarpma. klonula, pobeđenay ;· u: teološkoj .prepirci,..u . večnosti, pred jednpm.. ' „drugom. skulpurom:::koja prestavlja: pobedono=--|
· Lepoto otkimuta. ma ivicama Sna ugnezdi sećanje u OVO Hasno popodme
Dok tiho ta. kiša kiši
Dok kiša uspavana ko zna
Otkuda dolazi
Neću ti reći: ono što voliš
Zamiru bod tkanjem ćutanja Sni moji
Zamiru te Yeči u buci
I puštaš da medoživljem prođe Skriveno jedmo večito leto
I nosim. toplinu ljubavi
KHroz život svoj i tuđ
Misliš grad si ma gori Roboti pa čuvam (o kako čuvam) ,
Trenutak taj
A ne znaš
Šta je umrlo u tebi Otišlo u vetar i prašinu, Melodija odlaska
Sve glasnija je y I sve beća su klomuća, Moj mili
Ne obmanju} se Jesem će da te podseti Da nisi ono što misliš đa jesi Teku već mutno i bezobzirmo I sve bliže su ušću Časovi žibota ; Pa se predaješ ·odlaženju unatrar PHteč še: I u odricanmju seb · Kao u ogledalu' · Vidiš igru varke i ljubavi Ostavi trag sboj Wu 'ODO0m gašenju i
Lepoto istkana od prolaznosti Omađijaj me u ovo
Hasno popodne
Dok tiho ta kiša kiši
Dok kiše uspavana ko a Huđa odlazi
NA RUBU SNA
Ni znmem mi plamen, Već mobrosto Dnnas Nešto"što ima lik Fr kornča
' Od jntra 06 mraka Do bi se đomoglo 'Takozvane Večnosfi,
pi at · Đanas . Pa Ba iBlaoMa;
S Povijacykičmak, ae e i ao, JRB sJUML ph mp ri: { a ay
_etti
i Vakovog
# ~ a • # . beležnika U red najboljih ı u krea> tbvnom pogledu nejviše sa»
mostalnih pevača, od kojih ie Vuk pesme beležio tokom du
gih decenija: svog “zamorn.Z
skupljačkog rada. spada ne» sumnjivo i „Sto an (h)ajduk, „rodom odnekud iz (H)ercegc= vine“, O n,emu „e j to medu prvima Vuk swopšiic nekoliko podataka u svom 42np» čajnom predgrnvoru knjige narodnih pesama dru gog, takozvanom „lajpciškog“, izdanja iz 1838. g#gedine, š% dovoljno jasno i „ubedljfvo svedoči koliko Sa ie kao bpevača cenio i voleo. „Jer, "ed
po kojem Vuk 10893. govori o ·
pojedinim pevačima ·— ističe. Vido Latković. u svome osvrtu na članak Svetozara Mitića Vukov puovoč. Raško nije dat ni po vremenu bele= ženja, ni-po „hbrrološk“ni redu opisanih dcosaođaja i l,če nosti, ni po broju objavlice> nih pesama pojedn.)h pevu.čnm, nego, kako se po svemu vidi. po opštoj vrednos;j pevača, naravno kako je Vuk o nji ma tada mislio. U „predgoveo>ru“ iz 18602, red ic dat po drugom principu: po rednom broju pesme dotične peva . ča u IV knjizi,
Da je Vuk zaistn cenio ovog pevača muže nam &#Đkan dokoz poslužiti i-š. edna nje gova uzgredna „apomena, Navodeći, u' predprvoru iz
1833. godine, ds le, samo iri Stojanove pesme publikovao u svome zbornika — u tre» ćoj knjizi „Opei žrmidba Sto jana Jankovića“ i „Vuk Jegri
. Nikola
Pesmu čuješ
i Ispija čašu.
· 1. lyubavi i myžmje
~ Hasala Woieefemr 0 S ia
četvite :
DRENOVAC -
r
koja
uicčišla neima
1 kao što pesak upija kvo Poslednju : : Na rubu sma
Pesmu čuješ koja utočište neima
Ide ka zvezdama
A ništavno je kada se Suoči sa sobom
U tišini stvari,
Idući matraške
Vraća se. svom početkvwu
Prati: ga svuđa bol
Jer zna da pod munjom . Dugo očeltivanog trenutka Zijapi bezličnost
KHoja se zove Juče. 3
SVE TIŠE
Od bele noći davne glas dođe
} tihi romon kiše i Iz daljine k'o šapat žeme prođe
KHroz sluh. Sve tiše.
Lišće pesmu je čulo i-:zelemo.. Ostalo mladošću da miriše. U srcu živa si, Ženo.
I večna. Sve tiše.
Svršetka mema. I ko će Secanja maša da zbriše.
Son je zabyYunjeno boće · U nama. Se tiše...
UŽASNI ŠAPAT
Sve smo doživeli
I see viđeli
I sve već čuli
I smda bili
Tiho ti govorim
Slušaj me * , Sve je to koračanje uokrug · Prosipanje iz pustog . U pražzmo : ,
Bilo je
J opako + onako
I govorenja i ćutomja, ] dizamja i padamja
} blogposlova i 'kletvi
J smeha i suza,
Svena je bilo . Da bi na kraju trava Tiaowodušnan zelena, itrava
Nišaga \mije-~mniv bike
BS KI WOW VA O: dei
nić i Zukun barjaktar“, dyk je u četvrtoj )Dlevio. pesmu „Ženidba kralja Vukašins“ — Vuk je uz pomen ve poslednje dodao „4D. je isru . pesmu izuzetno imac prep.= sanu još od. peturiie.:pevcčn, „t(o) j (est) jednw od moga oca (Stevana Ku džića), ec» dnu od starca Beška, jedi.u od jednog čoveka i» na(h)ije Rudničke, jednu mi “poslao knez Vasa Popovć (“.), a jednu g(ospodar) Puka Marković, član-· Mavistrata šab=č koga i kapetan savski, T.) od sviju m. se cva Stoiano=
va — s kojom se i Raškova dosta slagala — najbolja u=: činila't,-
| U istom predgovoru Vuk "beleži da je od' Stojana a» pišao, u Brusnici 1820. godine, još nekoliko. drugi:. pe» sama koje, na žalost, nie objavio: „Ja sam oe Stojana prepisao još mnmekrlike lepe ' pesme, a mlogo mi ih .je pe= vao. koje nisam mogao pre» · pisati, jer sam onda (h)itany u Kraguievaec, n nosle kad Za pitam za nj. kežu. mi da se opet -po(hb)addućio i u (H)ercegovinu“, . Postavi,a se, ız mnogih dwvcljno ob> jektivnih kolik» ı nužnih razloga, pjtanle kakva je sudbina zadesila bi.r one De» sme koje je Vuk od Stojana a nije ih za Živo» 'ta objavio? | Ljubom:r Stoienvvić. red:k tor Vukovcug zbornika srpsh'h narodnih besame. kic je šte-
ćĆne ruke kada je U naštompanim hartijemna Vukove os» ·
tavšine prcnašan Cve od Vh neobiavlienih S'» novih we• sama. titom rukom sigmyao: „od Stojan» prenisan Milan (Joke simović“,) Naslovi ovih we.
samn poliču tanh de" od Vu: kove ruke' pesmu „Sužn'ević
Lazar i (H)\asan-:ga" ~ Ljub. Stnaianović ie ol'gvio u VI kniizi, ,.,u koloi su piesme 'u neačke nmaistamjie * sredm ih vremena“, dok 'e phesmu .Go
jeni Ali! pod Udžbarom" do .
ZAPALI iri r rar nr ari»
KRNJIŽEVNB NOVINE
vtekh >.
zabeležio ·
Uz njih Vuk je vlas-.