Književne novine

„susreti

Iz xFrankiuriske beležnice«

Nemački ppisei\

e Ww.

i čovek (Književno veče kod Surkampa)

„JOHANA MOSDORE

SAVREMENI JAPANSKI PESNICI Šigeharu Nakano

LOROMOTIVA

Ogroman skelet ma, ·

Teška je pet Miljada iiiogYalia crwila,

Telo joj je promereno... svaki deo,

Cevi, točkovi i bezbrojni navrtnji, žavofi mažu se i glačaju iznutra i izvana.

Kad se kreće i

Skazaljke metara brzo se okreću;

Kads juri

Tračnice i pragovi podryhtavaju;

Kad njene Yruke-čepovi počnu da, se šire,

Kad se pomeraju tamo-amo i okreću točkove,

Surkamp je jedna od najugled nijih i najnaprednijih nemačkih izdavačkih kuća. Pokojrx Peter Surkamp i sam je bio književnik, prijatelj Berta Brehta i njegov glavni izdavač. Godine 1958. je, prema svom izboru, izdao Brehtove pesme u lepo opremljenoj knji zi. U samom uvodu navodi da se je. slučajno upoznao s Brehtowm pesništvom još 1919. godine. Iako se Surkamp dugo vremena vešto sklanjao hitlerovskoj policiji, ipak ga je najzad 1944. g. uhvatila i bacila u tamnicu. Književnik Hans Erih Nosak, kome su u oktobru 1961. dodelili Ehnerovu na gradu, navodi u jednom svom sećanju da·' mu je poslao u zatvor jeđan primerak časopisa u kome je objavio alegorijsku i ezopovskim jezikom napisanu crticu. Bio je to Nosakov pozdrav Surkampu i ujedno poruka da izdrži jer uskoro mora doći kraj.

Surkampova izdavačka kuća ni je jedina koja izdaje Brehtova de la, već uživa opšti ugled jer je zdala mnogo dobrih i napredn'h dela bilo iz nemačke ili pak neke druge Kmjiževnosti. Tako, među Surkampovrm piscima i pesnicima susrećemo imena Pola Valerija, T. S. Eliota, Žana Žirođua, Vjačeslava Ivanova, Antoniia Ma čada, Vilijema Foknera, Vlad'mira Maiakovskog, Andre Žida, Venijamin Kaverina, T. V. Adoman itd. K- njima su se u poslednie vreme prikliu?rli još i Ivo Amdrić, Hamza Humo i Miroslav Kr leža, čiii roman Povratak Filipa NLažinovića, je, leno opremljen, izišao pre nekoliko meseci.

S vremena na vreme Kkniiževna redakciia rzdavača organizuje vešeri svojijh autora.

Na poslednšiem su nastupila dva

· mova Surkammova* pisca? Johna”

TTosdorf i Uve Jonson. Johani iosdori Surk?»mp je nedavno izCen Yom”n Tmoredo (Nebenan), Dž je Ove Jonemma predstavio im romnnom Treća, knjiga o Ab:mu.

Ioijiževno

veče jie održano u

ciatnoi dosta velikoi dvorerr koia nesi naziv „Camtate-Saal“ ( Pevečka dvora ana“), Nelazi se 8 dvorišne strape zerade koia stoji u neposrednoj bliz'mi Geteovo”a muzeja i rodme kuče u nekadPšniem statom. patricihiskom delu Frankfw~*n, Na Tloi priredbi publike ie Yo tako mnogo da je ceo parter bio ismunt*en do poslednieg mesfa. Narožifto ie bilo mnoeo omlnsdine među koima se bo Živahnosti i izgledu mogao nasluti-

PRA PJFPP POPA FAFFPFFA

se bez sumnje učio tehnici pisanja kod dobrih maistor.

'Za Vidassov stil i njegovu koncepciiu života karakteristična je novela „Tjeskoba“. To je sumorna priča o jednom mladom čoveku koji, sedeći ·jednoga đana u kafani, slučajno spazi kroz staklo svoju bivšu devojku Marijt, kako odlazi sa buketom cveća i sa nekim nepoznatim čovekom na venčanje. Mladić se seća rn=> nijih dana, poznanstva sa Marijom, seća se srećnih. zanosnih ire nutaka svoje liubavi premn Mariji koja mu je pružila iluziju da je đosađa nestala iz ni?2govogS Srca. Ali varka je minula. otuđenost je opet zavladala dušama, ugušila kratkotrajne zanose i pre vukla sivilo čame preko svega. U „Tjeskobi“ autor je Dronašao svoj glas u konstrukci|i rečenice, u ritmu pričanis u atmosferi i ideji. Taj glas se, moeđutim, često gubi u sentimonta31!no» sti, površnosti i usilienoj jednostavnosti („Traženja“ na primer). Neka Fedoru Vidasu ispela novela „Tieskoba“ posluži kao podstrek. da se u svnm brudučem radu stvaralački opliodi stranim uticailma i da u potprnaosti otkrije Svoj svet i svoju reč.

Po»vle ZORIĆ

Ć“INJIŽEVNE · NOVJINES

ti i poneki nađobudni pesrrk. Do sta ih je došlo na ovo književno veče zbog Uva Jonsona o kome

'su nemački časopisi tih dana pi-

sali. Rat živaca između obz:idanog istočnog Berrna, prestonice Demokratske Republike Nemačke, i Bona, prestonice Savezne Republike Nemačke, povukao je Jonsona u svoj vrtlog. Po m'lje nju nekih domaćina, nije isključeno da je Jonson namerno izazvao veliko uznemirenje da bi imao što veću reklamu 'za roman i za izdavača, zako su se već u početku desili neki ispadi protiv njega koji su mu mogli naškoditi. Jonson je živeo neko vreme u Istočnoj Nemačkoj koju je napustio zbog neslobođe i prevelikog pretiska na umetnost, kako je jav no izjavio prilikom prelaska na zapad. A sada je došao u sukob i ovde, što je dosta opasno zn nje ga, iako se više ili manje spretno branio zagovarajući postoianje dve Nemačke i „Ulbrihtovog zida“. Ttalijanski 'zdavač Feltrineli, koji se proslavio izdavanjem

Dr Bratko KREFT

Pasternakovog romana Dr Živago., izđao je i Jonsonov roman Congetture su Jacob.

Jonsm nije .bio sasvim jasan na književnoj večeri kod Surkam pa. Pribegavao je mladalačkim za norma i ironiji koju je većina publike (mladi ljudi) primila s oduševljenim aplauzom, kojim ga je dočekala čim se pojavio na po zomici i čim je pozdravio prisutne: „Dobra veče, dame i gospodo!“ "Posle toga, rekao je nekohko reči o svome novom romanu iz koga je pročitao nekoliko humoristički i ironičnim tonom napisanih odlomaka.

Roman Treća knjiga o Ahimu je pola reporterski pola hterarno pisan životopis biciklističkog pr-

vaka iz istočne Nemačke, o. nje~ ,

govoj ljubavi č karijeri. Sukob s Kestenom skoro je zasenio bro} ne pozirvne kritike toga romana, koje su se pojavile u raznim novinama. U njima nije manjkalo priznanja, kao: „... Značaj Jonsonove MMmjige.. prevazilazi literarne okvire. Podeljenoj Nemačkoj donosi zajednički literarni je zik. O zapadu # istoku govori bez pristrasnosti, upravo tako kako u ovom času nužno trebamo“. („Siid deutsche Zeitung“). — „Jonson ne optužuje, lakonski postavlja dejstvo granice, razdaliine i uopšte

deistvo na sve, na život posebno ·

u svakom osećaju...“ (Martin Valser u istom časopisu). — „Frank“ furtske sveske“ (Frankfurter Hefte“) pišu da se Jonson tim romanom uvrstio među prvake savremene nemačke kn'sževnosti, u– pravo na čelo živih nemačkih pisaca. Marsel Reih-Ranicki ie zapisao i ovo u „Svetu“ („Die Welt“): „Prvo istinski važno delo o našem velikom „r/taniu.“ Valter Jens u „Die Zeit“ veli: „đeoba je Nemačke tema svih tema, izuzeftno pitanje svakoga nemačkoga književnika. a koje nemačka literatura do sada još uvek nije načela. Uve Jonson je prvi. Svo> iom knjigom došao. je na prag majstorstva, na prag epopeje.“ Tako je Jonsonova knjiga Pp stala više politicum no umetnost, čemu u tolikoj meri n;je ni šam pisac težio. O tome govore takođe i neki njegovi rdgovori nb stali u aferi oko berlinskog zide TI na književnom Večeru se OS2O– ćalo da nije došao s prevom rečju, mada je to popo:lne imao kun ferenciju za štampu na kojoj „c pokušao :da se brani da Kestonova anatema ne br imala loših posledica po njega. Atmosfera je već nekolko meseci tila nabetoe To se osećalo i u dvcrani, iako je Jonsona došla da sluša una publika koja mu je kila naklonjena. Sve je bilo oduševljeno 7 zainteresovano same za njega. pa se desilo da publika nije apJauzom pozdravila s#pisateljici Johanu Mosdorf koja je nastu-

pila pre Jonsona, što še u odnosu prema njoj bilo ne samo muč no i žalosno. već i sesvim nepravdano. Kad merim samo to što je te večeri čitala. umetnička vaga ce preregnuti na nie Btranıı Isto tako, u celini bih dao pred nošt njenom romanu, jako time

Zastavice i sigmali

IOINSNHG IMISNVOVI INSMIOHAVS O naqoAsmHa Ga viri

ZIMA

A ipak, —

Znaš li

reči?

IOINSMA I}ISNVaVT INSMIMHAVS O nqoAmia n v»IHrI 9

Sojka bučno peva.

Ponekad se, baš iz ove·ode,;

· Utvava. diže, okyumnjena cvetovima: Večni život je sam, beskorisno ga je pratiti: U žubori potok prolaznog života baci sve

Dok nojbosle ne zatreš greben večnosti: Ovo je stvarnost, ovo stvavna, želja —

oblaka.

Mrzlo.

Nije li mrzlo! Kukoi ćurliću. Da. ćurliću.

Stanjiš se.

I ti, zomašno. Sftomak, mislim. Mrzlo!

Da.

Kukci ćurliću..

ŽABA Saw tvoj je

IOINSSHG IMISNVGV{ INMPMMMAVS O naoAsMa n vymurı e

Izvam, horizonta vrhunaca;

Leđa su fi Zamka za, meho... (Da, tačno je).

I kad je vidim, kako juri kroz građove i sela, Srce počinje da mi lupa,

Suze mi naviru ma, oči...

Sa bakarnom bločom ispred, sebe

I izvešemom, crpemom, svetiljkom,

Uvek se pomalja iz dima, noseći hiljadu života.

Mahanjem, je ispraćaju... na sjajnim, tračnicamoa, | u, savršenom redu...

Leđima ovog velikog i časnog čoveka

Mašemo vukama u znak Yevohosne hoale.

re s Tosaburo Ono

Vatra jenjala, ı veći.

Već smo Yazgovanali o

Svemu o čemu se može YazgyovaYati Razgovarali, i mišta ostavili da se posle kaže, Nijedmo vitamje da se postavi.

Kako su nam nezadovoljna ostala sYca! Prijatelju — glave klonule u podignuti okovratnik —

Kako je slabašna istina, koju potvrđuju samo —eecnrenoncineri O az Junzsaburo Nišivaki

NEKA PUTNIH ZASTANE

Neka putnik zastane!

Pre nego što usne svoje skvasiš Ovim retkim, kapima

Pomisli, putniče Života —

I ti si običan vođen=duh

Sto kapa između dve: stene.

Ova: voda što misli da teče navek.

U nekoj tački večnosti ona, presahne.,.

Ovako govori utvaYa RAPPA.

Koja ostovljia svoj vođeni dom 3 dolazi u, sela i gradove da se zabavlja,

Kad vodđen-trave rastu u senci lepršavih.

eaacUBp (a izvana ———~ | 'Simpei Kusano

RAZGOVOR O JESENJOJ NOĆI

Uskoro se mora pod, zemlju. OR, myzim, da idem, pod, zemlju. Šta li je to što me muči?

Da MW. ćemo umreti kad, svoršimo sa stomakom? Oh. ja mrzim, umiranje.

TOINSNMG IMSNVdaVF INMMIHMAVS O naoOAWuHu n vNMIHII Š ;OrNSMG IMSNVaVI INHWIHAVS 0 naoAuua a vyxirı

svoje brige,

IOINSSd IMSNMVGVI INMMAMAVS O nqoamua n VyirMrr O IOINSMG ISISNVAVI INSMIMAVS O naoAuHa a o: t:50 0 4

(S emgleskog preveo Dušan, PUVAČIĆ)

07

ne želim omalovažav:ti Jonsoeno va dela. Po traženju jednog no vog, osobitog načina i stila u pri poveđanju možda im prednosti, ali je pitanje koliko Je i umelnički uspeliji. Nesumn:-ivo je da je na prvi pogled ser:zacionalniji. A ipak ne bih magao da kažem da je i aktuelnijii. jer onc O čemu pripoveda Mcrdorfeva u svom romanu još j* uvek jedna ko aktuelno kao i sam berlinski zid, odnosno dve Nemačke Ajhmanov „proces je ponmsv. probuđio sećanja ma nacističke strhote zlečineteva VD logorime i izvan njih, jer se tako necešt) (sem progona prvih Phriščama) u liudskoj istorii nije desilo. Isti-

na je da je jevrejski narođ bio najviše na uđaru, ali se pri tom nikako ne smeju zaboraviti y dru

~

ei“

č |

gi, naroičto slovenski narođi. A isto tako, ne smemo da zaboravimo ni hitlerove žrtve među nemačkim narodom, osobito m»?= đu socijalističkim i komunist:ćkim rađrvcima i inteligencijom Ne da se. uostalom prikriti ili pak osporiti da je socijalvstičkovn internacionalizmu „staljinsko-be rijska politika mnogo naškodila, ali je potrebno opet naći put k socijalističkom intermacionalizmu koji je bio i ostaje izraz socijahstičkog humanizma i progresi? noga kozmopolitizma „Nasuprot obnovljenom neonacističkom va lu, koji ie jako opran, još ie uvek u Nemačkoj dosla liudđi koji misle drukčije i koji traže sa

radnju s jednako il, sličnomislećima, posebno u kuiluri. | T roman Johane Mosđorf pro-

Pa Pa

“

DOBA

NOVE PESME

„Najposle dođe daba nove poezije. Beše to kao divna zora. Jedni uzvikivaše kao drevni prvu roci, drugi davaše glesa kao

. snici. zapada. Sve ızgledaše opi

jeno svetlošću, novim govorot, novim predstavama..." Ovim re čima · je prvi japanski moderui pesnik Toson Simazzki (1872 1943) oglasio početke novih „sničkih tokova u Mue,dži periodu (1868 — 1912), vremenu u Ko me je u Japanu počelo plodno sjedinjenje i ızmirenje istočno i zapadnog duha, istečnih i zapadnih tradicija. Preko Šimmazakija sa njegovim imaginativnom liberalizacijom, preko broj nih prevoda evropskih pesnika svih vremena, romant.čno-para8: sovskih siihova Kjukim Susukide i romantično-simbuuiističkih Ariake Kambare, „kin“«orame“ čuj nog Hakuša Kitahare i melndi oznosti Rofu Mikia (Mejdži pe riod), brojnih pesnika i poetskih pravaca Taišo ner;oda (1912 — 1926), koji predsisvljaju od jeke sličnih pokreta ra zapalu. dolazi se na prag :eGnog razdoblja čiji su pesnic, i danas, u većin slučajeva, živi učesnici i glasni sudđeonici m pesničkim tokovima savremenogv Japana.

U periodu između dva svetsku rata demokratske idcje stekla su u Japanu pravo gr:đanstva i bile široko prihvatane sve dok ih nisu iskorenih miutarizam u svom silovitom razv-ju i klasni sukobi. Većina Kknjiževnika intelcktualaca bila je na strani radnika i poezija toga razdobl,a (Šova era ili Doba univerzalnog mira, koje je bilo, u stvari, peri od neprestanog ratovania) obično se posmatra podeljena u dva op šta toka: socijalnu i artističku pesničku školu.

Kagai Kodoma sa svojim „koračnicama protiv sveta velikcgz zla i bolesti zlata“ (S-cijalne pe sme, 1909) bio je preleča Dprole terskih pesnika. U tom vrlo bur nom i veoma bučnom period:, kako na polifičkom toko i na književnom: polju. zapzženo me sto imala je dadaističko-anarhi stička grupa („Crveni i crni“ sa parolom · „poezija je bomba“ ı marksistički časopis „Bojna zastava“ (1928).

Prema tvrđenju Takamiči Ninomije ı D. Dž. Enra;fa (čiji ;e predgovor „nhovoj žantologiji savremene japsnske poezije bio glavni izvor pođatakau za ova] informativni napisj S'geharu Nakano (1902) bic je prvi i jedini koji se u tum godinama previranja i traženje uspeo da afirmiše kao pesnik. Još kao sui dent nemačke knjižen”sti na Univerziteltu u Tokiju pristupio je „Savezu novih ljudi“, jednci marksističkoj organ1zu cii. a 1928 pomagao je pri osnivanju „dJapanske federacije pioleterskih umetnika“. Ovaj romasijer, peš nik, kritičar i političar objavio je svoje „Sabrane pesme“ 1931. godine i u njima uspcio sinkopi rao lirske i prozne Yitimove, štit. je dobro odgovaraio njegovom strogom i suvo satir:čnom duh.

Posle japanskog ·pciaza u ratu prvi pesnici koji su stupšii na književnu pozerpjcu bili su oni koji su odbijali da sarađuju sa ranijm režimom. bili hapšeni ili sasvim ćutali Tosoburo Ono (1903) je najpre

SN ~

J 7, \

žet je takvim humanističkim du hom. Na književnom večeru »i tala je jedno odđ nra!jotresnijh poglavlja svoga dela. bivši: mtemirac Lahman. koji je odležao u logorima od 1956 do 1945. godine, traži ubicu svoga sina i mnoge druge dece, logorskog lckara dr Aleksandra BYokendorfa. T Lahmanova žena “e skonžala život u· Osvjencinu. Sam je sa svim slučaino osfno živ. ali ie

potpuno iscrpen. Živi još samo

za to da otkrije ubicu koji se krije pod druzim imemom i opet stvara kariieru, i ko se obugativši. Lahman priče kako je u logoru premozhao sv ipo sina među decom koiu su sakupili da ih vođe k dr Brokendorfu koji treba da im da smrine injekcije s 'karbolnom kiselinom. Dr Broken

Savremena japanska poezija

bio anarhista. Docnije se posve tio književnoj teorijl i radio mu svojoj poetici — „hnegaciji lirskog“. Mada je prekinuo sa a narhizom i dalje je ostao nepo kolebljiv protivnik +radicions.nih pesničkih formi ı sadržaja.

Zbirka prevoda „Grupa na mesečini“ (1925) i časopis „Poezija i pesreci“ (1928—31), sa brojnim prevedenim pesmama engleskih, a naročito francuskih pesnika, pomogli su da se artistička škola razudi u tri smera: lirski, reahstički «+ intelektualni.

Junzaburo Nišivaki (1894) sma tra se za glavnog predstavnika „intelektualaca“. Oksfordski đak, on je svoju prvu knjigu pesama „Spektar“ objavio u Londonu 1925. Napisao je takođe nekoliko knjiga o evropskoj književnosti i preveo na japanshk „Kliotovu „Pustu zemlju“. Sada je profesor engleske književnosti na Uuniverzitetu u Tokiju. Osnovna ka rakteristika njegove poezije leži u siedinienju „teške misli“ sa Kkri stalno čistom slikowtošću. Intelektualne pesnike u prvom ređu je interesovala pesnička teorija i u njihovom časopisu „Novo pod ručje“ prevedeni su brojni eseji evoroskih teoretičara, estetičara i kretičara.

Realiste je predvodio Šimpei Kusano (1903), „japanski fovist“. Obrazovan u Kini, on je svoju čuvenu zbirku „Stota klasa“ objavio 1928. Cela ova knjiga govo ri o žabama, koje on naziva „sto tom klasom“ (proletarijat ie četvrta) i smatra ih za „veke o> božavaoce prirode“, „vesele anar histe“ i „živa nebesa“. Glavno zaiedničko načelo realista bilo je odbacivanje preteranog intelektuolističkkog teoretisanja.

Daleko najznačajniji kao pesreci bili su „liričari“, sa časopisom „Četiri gođišnia doba“ (19854 —44). Oni su se u jednakoi meri suprotstavliali i preteranoi Dreokuviranosti teorijama pesnika intelektualaca i gruboj površnosti proleterskih pisaca... Mada osvežen novim „Yazvojem poezije oni su, takođe, natsoiali da ožive stare nacionalne tradicije i stabilizuju Japansku modernu poeziju putem izmirenja mudrosti istoka sa mudđrošću zapada, (Najznačnjniji Wrski pesnici su Šizuo Ito, TFujudži Tanaka, Kacumi Tanaka, Tacudži Mijoši, Mičizo Tačihara itd.).

Savremenu, posleratnu situaciju u japanskoj poeziji teško je posmatrati u nekoj pogodnoj per spek'”vi, mađa i danas među Dpes nicima postoše oni koji u prvom redu akcentuju život i oni ko ističu umetnost. Niihovi sadašnii stavovi i konceprr te, međutim, da leko su manie isključivi nego ranije. „Posle tri četvrt veka raspri i sukoba oni su naučili đa pesnici ne samo da se rađaiu nego se i stvaraiu“ i đa rv nekađanje ođbacivanie umetnosti ni današnje njeno isključivo prihvatanje ne moeu više sami.

U Japanu se poezija toliko piše da danas na teritoriji Japana zlazi oko pet stotina knijževnih časopisa. Ako se savremena japanska pesnička umetnost posma tra i kroz činjienicu đa stare pesničke forme fpnka i haiku ne BBmo da su preživele navalu noxvrh uficaia, nego su popularnije nego ikađa. čovek se mora složiti sa starom izrekom da je Japan „zemlja blnmwoslovena darom govora“. (D. P.)

dorf, tip nacističkog „jpodčoveks“ (ne nadčoveka!) strpsv je i sVO ju prvu ženu u ludnicu jer je že leo da je se reši. Rečunao je da će je tamo usrartiti plinom ili pak injekcijama, kako je bio običai da ne bi „ofimpii“ hranu „borcima trećeg rajha“. Ali, dr Brokendorf se prevaric: u ludnici su se našli ljudi koji su je oslobodili. Poste rata. živi samo „na pola“, na ıubu pameti slično Lahmanu, Yruštena je tek kađ je dr Brokenečcrf bio raskrinkan. Ipak, on ispred rugu pravde beži u inostranstvo sde se krije baš onako hako se |O uvek krie Aihmannv saradnik dr Mengele. Iscrpeni Lahman završava tragično: opega mome ta kada je ugledao i prepozn i) dr Brokendorfa, umire od kavi. Spisateljica je taj odlomak či tala mirno. krhkim gsiPsom u ko me nije bilo zvučnih tonova, ali teški zvuci optužbe su 5. bez i-

kakvog nasilnog „beglašavanja. razlegali dvoranom koja ju je sa

TAPPAPP PA PAp ra /iyyr ra ii».

Šš: