Književne novine
inostrane: teme
|___NOVI TOKOVI 7 INDIJSKE POEZIJE
Svi koji pišu o indijskoj literaturi napomi-
nju da se na području Indije govozi dve stotine jezika i tri puta toliko dijalekata, da na mnogim od ovih jezika postoji, usmena ili pismena, književnost, da su sve lo indijske književnosti, ali se istovremeno pitaju kakav je upravo fenomen indijske književnosti, posmatrane u celosti. Indijska književnost je, kažu oni, slična velikoj bašti u kojoj priroda, čovek, hod istoaije, igra slučaja utiču na njen razvoj i napredak. Ona je izdanak, ovakva kakva je danas, dugog procesa evolucije i promena i pored sve prividne „kompleksnosti i zaslepljujućeg bogatstva u.njoj preovlađuju snage jeđinstva i harmonije. Kulturne tekovine sačuvane na jezicima koji vode poreklo od govora drevnih dravidskih i arijskih. plemena, na klasičnom sanskritu, mnogobrojnim jezicima južne Indije; prodor arapskih i persijskih uticaja, susret sa kulturom Evrope — sve ie to doprinelo da književnost savremene Indije, prolazeći kroz brojne mene, razgranava– jući se i obogaćujući dobije svoj donašnji lik.
Mada će ı ovom napisu biti najviše govora o poeziji pisanoj na bengali jeziku (io je Ta-
_ gorin jezik i nije čudo da je pesnička struja
na njemu tako izrazito jaka), činjenica je da su i druge indijske literature prolazile kroz istovetne mene i doživljavale slične preobražaje. Razumljivo je, s obzirom na političku situaciju, da su za sudbinu mođerne indijske poezije engleski uticaji bili najjači. Kalidđasa je u svoje vreme verovao da se nalazi u središtu sveta; nakon mnogo vekova, posle plodonosnog Susreta sa kulturom daleke Evrope, indijski pesnici su ponovo osetili da nešto znače ovome svetu. Mada korenito tradicionalna i još živa, bengalska poezija je bila žedna novog, · spremna da prima, prilagođava i preinačava: Kalidasin pozlaćeni raj Tagore je pretvorio u obitavalište tuge, a njegovu fizičku žudnju u ljubav; trebalo je još samo pedeset godina da prođe pa da Sudindranat Data, pesnik, kritičar i prevodilac, jedan od prvih indijskih majstora slobodnog stiha, glavni teoretičar modernizma u bengali književnosti, proglasi da tmina prekriva ceo svet: romantičarska melanholija postala je nihilističko očajanje.
U čemu se vidi uticaj Bvrope? U stihovima Džibananandre Dasa lako je otkriti metafore i slike čiji su izvori kod Kitsa il Jejtsa; pesme Budđadeve Bozea pokazuju nedvosmisleno da je čitao i prevodio Bodlera, u ranim stihovima Bišnu Deja, pesnika, prevodioca i teoretičara književnosti. koji je počeo kao modernista, ali se docniie vratio tradiciji, ima dalekih odieka poezije T. S. Bliota; Premendra Mitra podseća na Vitmena.
Sedam „poslednjih deceniia predstavliaju najplodniji period u istoriji imdijske KknijjžeVvhosti, Moderni pesnik otkrio je nOoVC predmete i move oblasti. Tagore je standarizovao SVE metre koji su sađa u upotrebi i dao bengali književnosti pesmu u prozi. Džibananandra Das
(1899—1954), jedan od onih duhova koji su mogli uspeti samo u poeziji, u početku genije po jednima, a predmet ismejavanja za druge, pisac sedam zbirki pesama, danas se smatra za jednog od prvih modernih pesnika i jedini pravi predstavnik. „čiste poezije“ na bengali jeziku, on je razotkrio mračni svet podsvesti i sav mu se
· predao. Sudindrant Data, s druge strane, saV se
posvetio proučavanju svesti. Bišnu Dej je političke događaje umeo vešto da pretoči u uzbudljive nadrealističke stihove. Amija Ćakravarti, Tagorin i Gandijev saradnik, pesnik koji je dugo živeo u Americi, voleo je da piše o stranim podnebljima precizno snažnim ritmom. Pesme Budađeve Bozea, naročito iz movijeg perioda, proklamuju asketsko odricanje od sveta i pronicanje u izvore stvaranja. Dok su svi ovi pesnici bili često na udđaru nejasnosti, Premendra Mitra, jedan od najomiljenijih pesnika i dečjih pisaca, -ostao je primer sreće jednostavnosti.
Najveći dar koji su pesnici novog vremena poklonili poeziji.bilo je otkrovenje tragičnosti smyti i potrebe tuge, To je bilo vrlo značajno u zemlji gde se smrt posmatrala kao nešto normalno i ravnodušno, kao jesenje opadanje lišća. Zanimljivo je da ni bengali ni sanskritska književnost nisu poznavale temu samoubistva, dok je u svoje stihove nije uneo Dž. Das. Pre toga ljudi su žrtvovali svoje živote za ljubav ili slavu, zato što je njihova smrt bila potrebna da bi se točak sveta bez potresenja okretao. Dž. Das je otkrio da je” svest jednako valjan razlog da bi se javila žudnja za smrću: on je čak i narandži dodelio agoniju ŽiVOB bića i u njegovim pesmama lovljeni jelen govori o svome bolu. Ali u svim tim painjama on hije gledao posleđicu nekog greha.
Istovetnim ili sličnim promenama bile su podložne književnosti drugih indijskih jezika. O tome govore dela njihovih pesnika: Džain= sankare Prasada, jednog od osnivača mističke škole u modernoj hindi poeziji, tvorca monumentalnog epa „Kamajani“, pisca mnogih YOmana i drama, koji je umro 1957. godine u šezdeset osmoj godini života; G Sankaru Kurupa, rođenog 1901. godine, pesnika koji je pisao na malajalal jeziku i razvijao se pod Tagorinim uticajem; Arabinde Guha, novinara, pesnika i istoričara pozorišta itd.
Mlađi pesnici (Sunil Gangopađaj, Alokerandžan Dasgupta, Džiotirmoj Data i mnogi drugi) kao da govore: dosta uzbuđenja, treba se smiriti. Oni sad pišu neoklasične stihove slaveći pristojnost i uravnoteženost, smatraju da više nije mogućno biti stvarno moderan pesnik jer se danas i mođernizam može samo podra-– žavati, a oni ne žele da budu samo obični podražavaoci. Oni čekaju da se budućnost uobliči i tajno se spreman za otkrića koja će ovaj vek smatrati Svojim. Znaju da ne teba dđa budu
nestrpljivi, jer je * .buđućnost nemogućno por žuriti“.
ĐĐ). P:
Džibananandra DAS TRAVA
listovi limuna,
PESNIČKA PANORAMA INDIJE e
Amija: ČAKRAVARTI
STRANAC
Crna vatra sja
strmoglavce
Svet je jutros pun meke zelene trave, nežne kao zeleni
Kao mezrela maramža ona je — 09G zelena tyoba —o „iako mirisna — dok je jelem kida zubima.
Kako bih želeo da mogu i jd da pijem, mirisavošt ODC trave,
| kao zelenkasto vino, čašu 20, čašom, -.
Da mogu da stegmem telo ove trave, očešem, svoje oči O nmjeme oči i moja pora O njeno pe?je,
Da mogu da vodim poreklo od mirisme tminme mekog toplog tela trave — majke i budem rođem kao traba u tra.
Neprekidno vreme jutTd. Duž poplavelog čelika tračnica, Dva — duwadesetpet ma, viđiku. Upitno oko
Signala je mirmo — odjednom idi zeleno — ekspres juri
IU susret daljem, vremenu; vijugyva žurba gomile
Reptilt, hladna gadma DrTugd možnje, o čeka sa svojim wubvijenim, savkastičnim, jezikom. — Uništenje u zaseđi.
Uzdyhtalo srce čeka.
Insekt i gušter
Dokle čete raspravljati
Mučite se ako želite sve da prilagodite kockastoj ša?š
izmuerite mračne đubine.
Ko 2na,
kritike zbog svoje '
Da li će se bezdaho brojawje tremutaka
završiti porazom? a, meprestanoj borbi. Koga ćete zaštiti:
sa odbranom i optužbom, obema, u nedoumici?
crno-beloj. svetlo-taynoj, — bojama vaše samoobmamnme.
1] odmerite zaleđeme tisine. — Sve wzalud.
zamišljena jednačina Da i Ne i samo lukavstoom, može da se ?Yeši,
! ji | - .: možda gušter i buba mis, neprijatelji ako vreme ne protiče.
\
|
Srpsko učeno društvo, a zatim i jedan od prvih umetničkih salona u Beogradu, Društvo za umetnost, priređili su osamdesetih gođina prošlog veka izložbe jednog mlađog umetnika, koji je ubrzo svojim slikanjem izazvao rascep u shvatanjima o slikarskoj umetnosti u našoj javnosti i izazvao polemiku koja je dobila razmere sukoba dve slikarske ge neracije i škole. Taj slikar bio je Đorđe Krstić, a sukob koji je on izazvao, javio se između generacije umetnika školovanih u Beču, čiji je predstavnik bio slikar Steva Todorović, i minhenske škole, iz koje je dolazio Krstić sa novim, realističkim shvatanjima. Povod za diskusiju, kao
što je poznato, đale su slike koje |
je Đorđe Krstić radio za ikono~
stas niške Saborne crkve, Uno- ;
seći. istorijske kompozicije u utvrđene šeme crkvenog slikarstva, a suština sukoba bila je: borba za prihvatanje novih, realističkih shvatanja u slikarstvu
i otpor prema njima. U toj pole- |
mici su jasno došla do izražaja dva suprotna gledanja na umetnost: na jednoj strani su bili Steva 'dorović, predstavnik akademizma i književnik Đorđe Maletić, iz čijih gledišta su provejavala estetska shvatanja Lesinga i Vinkelmana, a na drugoj strani Đorđe Krstić, napredna intelegencija onog Vremena i Mihajlo Valtrović, koji je, bra= neći Krstićevo slikarstvo, zastupao mišljenja Hegela i Tena o realnosti u umetnosti. Cela javnost, svi listovi onog vremena, stavili su se na stranu jednog ili drugog slikara. Đorđe Krstić je najzad pozvao Stevu Todorovića da zajedno izlože svoje radove, kako bi publika dala konačnu oOcenu o spornim slikama.
O ovoj polemici, koja je značila prekretnicu u našem slikarstvu prema modernijim shvatanjima, u poslednje vreme dosta je pisano. Istoričari umetnosti koji su se bavili ovim pitanjem nisu, međutim, zapazili jedno zanimljivo pismo Đorđa Krstića Stevi Todoroviću. kao ni Krstićevu izjavu koju je slikar štam-– pao u jednom naprednom i danas veoma retkom listu. Tai dopis. na koji hoćemo ovde đa skrenemo · pažnju, koji predstavlja završnu reč u ovoj polemici i
_________ ____ _____--— "PzC—ZT—z—
Pesnička panorama lndije ___________________—--–—K<—-X-
Duhove u vazduhu, tajne poruke, Ispisame mevidljiim, mastilom ispod
LIRIKA U PREVODU
TB an
|_ NEOBIČAN SLIKARSKI IZAZOV
ĐORĐE KRSTIĆ: RIMSKI VOJNIK (IKONSTAS U ČURUGU)
pokazuje zbog čega nije došlo do zajedničke izložbe Đorđa Krstića i Steve Todorovića. 15. marta 1887. godine uredništvo Novog beogradskog dnevnika, lista koji je izdavala Zadruga štamparskih rađenika, i u kojem je jedan od urednika bio Mita Cenić, donelo je sledeću izjavu Đorđa Krstića:
„U štampanom, mom odgotvoTu g. Stevi T'odoroviću, pozvao sam g: Todorovića da neke od svojih ikoma izloži sa mojim, koje sam 20 nišku Sabormu crkvu izradio, obećavši mu, da ću mu javiti vreme izložbe čim, moje ikome iz Bečeja vratim ovaTnio Wu Beograd. Pošto sam. to učinio, ja sam se g. Todorovbiću obratio sledećim, pismom:
Gospodine, obim %9as učftiDO isweštayam, da sam, moje ikone domeo iž _ Bečeja i da možemo odmah pristupiti k ostvoaremju izlo-
Neko je macrtao obe make ma gradskom zidu
Nađajući se da će kad on sagori njegova strašna broroštva Postati jasna čak i mašim, summjičavim očima.
Ali đanas je tako toplo da su razgoljeme te tamne škrabotime: Gle ovde je zapisamo: „Prosjakinja. hromi i stavi begunac“. Nekoliko noteza tamo — dobijaju oblik myša»e kuie —
'A one tačke — o SuTOVDG štedijiposti! — predstavljaju
Zašto sišete, moji utoavni psi, ma ovudima samo macrtnme . Majke? Da li će ove grube crte i
O sunce, srditi bože,
Gavrom i ta žena sede ma kiši,
Ako kiša večmo bude padala, ako se ova zemlja rastoči U ovoj monsunskoj kiselini u {imo zrmevlje peska, Čak se mi tada oni meće pokremuti, Niti izustiti ijednm vapaj.
G: Sankara KURUP
ZALJUBEJBNA
kad postati bogata homica
skri u tvoje tamme svileme Uvojke oblaka tvoje vatreno lice, ili će mače ove oči oslepeti.
žbe. Napred, 9ds uveravam dG, ću se TYadovati da upoređeme naše radove vidim, i da Dpristupimo k praktičnom obave=
štenju maše publike.
Ne sumnjam, da ćete me u roku od tri dama izvestiti O ovašem, pristamku, a ja sam 86, međutim, postaYao da na dotičnom, mestu potražim potfeban, lokal za mašu izložbu,
9. marta 1887. 9. U Beogradu.
Jesam, s boštovamjem Đorđe Krstić akadem. živopisac.
No pošto se dg. Tođorobić 0, ovo moje pismo nije oda?ž9dao, to smatram da me smera SG, mnom izložiti svoje radove.
Ja pak od svoje javno date veči me odstupam, ŠmO izla,žem, svoje ikome 2a nišku crk9uw da bi ih publika pozmala i uporedđila sa kritikama o njima. Izložba je wu sali skupštinske zgrade, a otvorena je od 9 — 12 pre, i od 2 — 6 časovG, posle podne.
Đorđe KHyvrstić alktađem. žiobpisac“.
Kao što se vidi, Steva Todđoro= vić nije se odazvao pozivu strepeći s pravom od suda javnosti, u kojoj su bili sazreli uslovi za prihvatanje novih slikarskih shvatanja. Tako je Đorđe Krstić sam otvorio izložbu slika u dvo= rani skupštinske zgrade u Beograđu marta meseca 1887. gođine. To je bio moralni trijumf realističkog slikarstva nad iednom slikarskom školom koja je bila na izmaku. Nije bez značaja Što je i jedan napredan. prosocijalistički list na ovaj način, štam= pajući izjavu Đorđa Mrstića. uzeo učešća u ovoj polemici na strani muodđernijih i naprednijih
shavatanjia u našoj umetnosti o
· nog vremena. O e Branka PAVIĆ-BASTA
e
svih ovih očiglednih, laži?
smrdlimvu štemad.
PRSNIČKA PANORAMA INDIJE 6
mleka!
< Ra TJ u aj
– PESNIČKA PANORAMA INDIJE PESNIČKA PANORAMA INDIJE e
•..
Završava se ma drhtavom kraju: neđogled, proteže
Roda razmišlja, wa jedmoj NOži, reči
bengali jeziku,
PremMendra MITRA
Kap prljavog života ma zidu { — dosadni insekt sa žudnjom jačom mego kod ljndi sneva o batremom sjedinjenju sa · primamljipom, svetiljkom,
a obližnjoj vodi Što se uk misleći na Yibu; Tutajuće
Putuju gore duž telegrajskih žica, ma, kojima sedi ptica. Mašući šarenim, Yepom; preko polja stoji crbemi trakto?.
Sada sam, kraj reke Misisipi, negde wu Americi. Sat ma mojoj Tuci otkucava deliće uspomena. · Tražim, meke bezvYvYemene trenutke da uhvatim, na
Ovu rodu, ovaj 907, ODO Tice jutra za wviekK.
ARO VREME N.E PIR.O.JD IAČ |)
LIRIKA U PREVODU & LIRIKA U PREVODU & LIRIKA U PREVODU & LIRIKA U PREVODU & LIRIKA U PREVODU
Ne drmajte zastor (O i ne zavirujte tako često ia, njega ~— if — Posmatrajte bolje kako se predstava odbija.
e s. Džiotirmoj DATA PROSJA KINJA
Onu u, stvavi mije žema mego duh drveta '
Koje je oluja iščupala, u, nekom zaboravljemo” veku. Koža joj je sada u ritama, prevušema U prosjakinju Ona sedi ovde po ceo dam. I tako je mirma OV,G,
Da je jasno da svoje skripemo korenje spušta dole pod pločnik.
Cesto, ako je podme pusto, Ne malazim, nju mego mešto hladmo i tammo ma kamenu.
Seđela je tu tako dugo! Da li je konačno ma pločniku ostao Njen duboki trag? Ili je to mapuštema semka mekoga Ko je otišao na doleko putovanje saspim, sam?
Da Ni je to žica žema, ili fek
Opsena mekog dalekog vYemena Što opseda, moje oči?
Ti to, u podnevima kao što je obo, viđovito 8umce otkriva.
M
LIRIKA U PREVODU &# LIRIKA U PREVODU & LIRIKA U PREVODU LIRIKA U PREVODU e
Dok ftremuci promiču kraj mene, kao latice što padoju sda ovefa, sedim, i metremice gledam wu, budućnost:
Rađost i tuga igraju oko meme, jedma bacaiući svoju, svetlost, druga spuštajući duboke semke;
Vreme mi se, kad om dolazi, milo osmehuje, govoreći: „Ovo je sve maštarija".
'Ali ko je onaj koji se meprimetmo prikrada i prekriva moje oči mežnim. vukama, ćapućući u moje uho: „Ko sam ja, veci, ko sam, ja?“ č
Nove moštayije pletu se u boji iz mojih blistavih suza.
Pokušavam, da ih, uhvatim ' stavim, ma platno Vremena. ili đa ih. kao pubpolike radosti i fuge, spletem, u wemac.
AL. ko je omaj koji se meprimetno bYik' drb?aV a Peti d.0Fe Pad)? prikrada i steže moju. Oslobođila sam se stidljivosti, oslobodila sam se straha;
Ipak, o Gospođe, daj da ona koju voliš, om, j | , | . oma koja se ost ma tvoje voljene grudi i ispija željeni pehar MU
Molim, te đaj joj da otpočme i za, Da zaboravi sve, đa oživi sve. SPO STE UOI
(Prepeo Dušan PUVAČIĆ)
PRSMIČKA PANORAMA INDIJE e
PESNIČKA PANORAMA INDIJE e
KNJIŽEVNE NOVINE