Književne novine
"IZLOG ČASOPISA
'
OSNOVNI STAVOVI UMETNOSTI
Sa zvesnim ·„zakašnjenjem, do koga je došlo usled iznenadnih i prilično meprijatnih komplikacija oko izdavanja časopise. neđavno je pusen u
prođaju prvi, januarski broj „Savremenika“, „Tražeći pogodnije izdavačke
uslove, ređakcija časopisa (koje sađa, posle prošire-
i
7 a |
nja, sačinjavaju Vojislav Čolanović, Branimir „Šćepanović, Božiđar 'rimotijević, Pavle Zorić, Aleksandar V. Stefanović, kao sekretar, i Dragan M. Jeremić, kao glavni i odgovor– ni urednik) držala je pripremljene materijale za nekoliko brojeva i tek kada je, u okviru izdanja „Književnih novina“, obezhbedila potrebne uslove za normalan rad, pustila je
„Savremenik“ u štampu, u movoj, vrlo uspeloj grafičkoj opremi.
Poredđ niza zapaženih i vrednih priloga (Zlatka Gorjana o japanskoj poeziji, ciklus pesama Branka V. Radičevića, proze Eriha Koša i Slavka Kolara), januarski broj na čelu objavljuje esej „Osnovni stavovi umetnosti“ poznatog Kknjiževnoz kritičara starije umeracije Branka Lazarevića, koji se, posled njih godina, vrlo yretko javljao u štampi i časopisima. Podržan još od Skerlića kao jeđan od najmoćnijih i najperspektivnijih Kritičarskih talenata tađašnje srpske Kknjiževnosti, Lazarević je dugo važio kao legitimni naslednik Skerlićev, s kojim su ga, pored ličnih odnosa, vezivali i slični kritičarski nazori. Izvanređan stilist, pronicljiv, britak i široko obrazovan duh Kkoji je, idući od mladosti ka zrelosti, težio sintezama, Branko Lazarević je stvorio svoj vlastiti Kritičarski sistem koji je ostavio traga na mnogim „mlađim generacijama kritičara, čak i onda kad nisu bili svesni toga uticaja.
Ne ulazeći, sada i ovde, ni u analizu ni u ocenu Lazarevićevog eseja „Osnovni stavovi umetnosti“, koji je nemoguće interpretirati ma ovako skučenom prostoru, zadržavajući, štaviše, izvesnu rezervu prema nekim stavovima, izraženim u &#njemu, neophodno je, i prijatno, pozdraviti povratak Branka Lazarevića, njegovu aktivizaciju .| njegovu spremnost da, iako u du-
bokoj starosti, našu savremenu literaturu, svojim prisustvom i rvojim delom, učini još punijom i još sadržajnijom. (P.)
—-—-===udff Alias ——
incounter
MARKIZ DE SAD I POZORIŠTE
Na početku članka o mar kizu de Sadu Džefri Gorer., u aprilskom broju OVOBS časopisa, tvrđi da je moralna filosofija prisutna u delima i implicitna u životu ovoga pisca daleko primenljivija na naše vreme, nego što je bila u doba kad je on živeo i pisao, krajem 18. veka. Sad je povezan sa humanistima i može se smatrati za preteču modernog naučnog vremena, jer je on verovao da su istina i znanje apsolutne „vrednosti po sebi, da znanje uvek treba daleko više ceniti od tradicije, sujeverja i otkrovenja, da ono nema granica.
Sumirajući Sadovu {iiosofiju i poglede na čoveka u nekoliko aksioma, nalazeći razloge njegovoBs stava prema životu u okolnostima, društvenim i ličnim, u kojima je živeo, iz noseći sudbinx mnogih nje govih rukopisa, koji su tek posle 1948. godine ugledali svetlost dana, analizirajuĆi rezultate dvojice najvecih eksperata i najboljih poznavalaca njegovog dela. Morisa Hajnea i Žilbera' Lelija, Gorer se naročito zadržava na Sadovom odnosu prema pozorištu, koi Leli u svom kapitalbom delu o njemu nije aovoljno rasvetlio. On. u stvari, pokušava da odgovori otkud „tolika Sadova zainteresovanost za požorište, zašto je o svojim dramskim đelima mislio dasleko bolje nego o roma-– nima i pripovetkama, mad= je, po mišljenju stručwiaka. ono Što je postigao u romanu i pripoveci daleo bolje ođ njegovih rezultata u drami, Gorer smatra dđa YrazloB tome treba tražiti u činjenici što, „na sasvim apstrakinom nivou, postoji bliska veza između teatralnosti i pravog sadđizma. Šta radi dobar glumac ili pozžorišni pisac? Svojom veštinom on upravlja emocijamp svoje publike. nateruwći je na smeh ili SUuzC, ~vođeći je do jeze ili wa zanmosa. kakva mu Je va mamera: om stvara vidljive i čujne promene
8;
kod ljudi koji su imloženi njegovim čarima. A na grub i konkretan način, to predstavlja tačno ono što sadist želi da učini svojim žrtvama“. n „Kao čovek, de Sad je značajan kao primer. Osim zbog njegove iskrenosti njegovog lakog pristupanja svojim najdubljim pod svesnim željama, nema razloga da se om smatra jedinstvenim. Uprkos mnaporima psihoanalitičara, mi ipak vrlo malo znamo o razlozima Moji umetničko stvaralaštvo čine tako imperativnim za neke ljude. Pomoću svog redukcionog, istorijskog pristupa ljudskom razvitku, psihoanaliza nastoji đa umetničko stvaralaštvo posmatra kao uspelu sudblimaciju potisnutih seksualnih ili parasekusalnih infantilnih „želja, i verovatno bi Sadov promašaj kao dramatičara objasnila činjenicom da njegove potisnute želie nisu bile dovoljno jake, da je on suviše „glumio“. Ali, meni se jedno drugo tumačenje čini verovatnim; izgleda mi mogu-
eno da je ovaj tajamstveni nagon ka stvaralaštvu kod nekih osoba vrlo primitivan i đa, kad ovaj nsgon osujete tehnička nesposobnost ili javna ravnodušnost. nastaje obrnut proces koji vođi neposred-
nijem sađo-mazohizmu. pre ~
nego obratno: da ie sado-mazohizam „supstitucija kreativnosti. pre nege što je kreativnost sublimaoija infantilnih nagona.
Đa je Musolini bio uspešan dramatičar, ili Hitler uspešan arnitekta. istorijia ovoga veka mogla bi biti potpuno drukčija“, za-
vršava GorerT. \ (DD; PJ
age Ruf did atayay ebfay fi: (Pariyo 7
VINJETE NA 8. I 9 STRANI IZRADIO ZORAN JOKIĆ
Kup nainot drka
Izrmnuz
NADRBALIZAM I ESTETIKA
Uvodni esej martovskog broja ovog časopisa, posvećen kKkritičarskom delu Marka Ristića, „osvetljava jedno područje koje je, do sada, gotovo uvek kad se pisalo o nadrealizmu ostajalo neispitano i, manje više, nepoznato. lako je, tokom „dugogodišnjeg plodnog kritičarskog i publicističkog rada, Marko Ristić, kao vođeći i najaktivniji teoretičar nadrealizma kođ nas, stekao mno štvo Kritičara koji su ga, često, podjednako temperamemino i osporavali i branili, nigđe do sada njegova kritika nije poslužila kao materijal za ispitiva– nje zanimljivog i kompleksnog odnosa nadrealizam — estetika. Dragan M. Jeremić, koji se u obimnom eseju o kritici i estetici Marka Ristića („Marko Ristić ili aestetičar protiv svoje volje“) zabavio tim problemom pružio je, svojim znalačkim, suptilnim, skrupuloznim i objektivnim analizama, ne samo korisno osvetljenje toga Rkomplelsa, o kome se ranije malo i prilično neuko pisa-
lo, nego i pokušaj, dođuše .
pomalo ograničen i specijaliziran, đa se objasni i ispita kritičarski lik i Kritičarsko delo Marka Tistića. „Za mRističa — kaže Jeremić — sam pojam estetike je mešto regresivno.
jer označava kratkoviđo uprošćavanje bogate, Svestrane, beskrajnolike umetničke realnosti i racionalizovanje te realnosti, mađa se ona ne može ni izraziti ni objasniti racionalnim, diskurzivnim mišljenjem, pošto ga moćno prevazilazi i nadma-– šuje. Za njega, estetika je Rlasicistički fantom, zdravorazumska karikatura, pozitivistički izvitopereni simbol. Ali govoreći o cstetičkim problemima,
on je ne samo govorio o estetici, nego i njoj u prilog, nevoljno pokazujući kako je nužno rešavati njene probleme i kako
ključuje: „Jednim paradoksom, koji se mogao očekivati od pisca koji nije bežao od paradoksa i koji ga je ponekad čak i
je, prema tome, nužna i njena egzistencija“.
Rezimirajući, posle podrobnog ispitivanja gotovo svih aspekata „Ristićevog; Kkritičarskog dela, rezultate svoje vešto vođene analize, Dragan M. Jeremić za-
negovao, njegov položaj u našoj Kknjiževnosti je sličan položaju Bogđana Popovića: njegov uticaj je mnogo značajniji od vrednosti samog njegovog dela. Njegova snaga i značaj su u zračenju...“ (P.)
meeeoaunrf Rane —
OMHIJA O RR A IHI| CETIRI ANTIFASISTICRE KNJIGE
Četiri mlada italijanska pisca objavili su nedavno romane sa temama iz drugog svetskog rata. Nani Kanezi napisao je „Zılu bitku“, Đankarlo Fusko „Dugi marš“, Ubaldo Bertoli „Četrđesetsedmu“ i En co de Bernart roman „Najn“. „L” Europa lettera-
ria“ u jednom od poslednjih brojeva donosi prikaz ovih dela. Ma kako bili me dusobno različiti i po autorskom zahvatu, i' po umetničkoj strukturi, i po uspehu koji su postigli, ka že se u prikazu, Svi Su Ovi romani značajni kao doprinos širokoj pa ipak nepotpunoj italijanskoj literaturi o drugom svetskom ratu.
—_—=oruanesibiSlji gi mr——
Arfs
UMETNIK U DANAŠNJICI
Umetnikovo područje ie neograničeno. Leonardo dn Vinči je bio inženjer, arhitekta, skulptor, organizator svetkovina, voleo je muziku, poznavao medicinu, ali je bio i čovek od srca. U današnjem svetu, u kome je pravo postalo osnova ljudskih odnosa, iz kojih su prognana sva prava osećanja, umetnik je ostao sam koji još može da stavlja malo ljubavi između zupčastih točkova tehnike. morala borbe za opstanak, dogmi progresa i marksističkih protesta ispred poplave industrijalizaciie: — ovakvim razmatranjem počinje svoj uvodnik u poslednjem broju Žorž Matije.
Umetnik ie izabran da oličava osetljivost i patnju u svetu. I on treba
da se trudi — to je u isto vreme i njegova dužnost i misija — da shva-
ti svoju epohu bolje nego ma ko drugi. i on ima da svojoj epohi da izraz ?a sledeće generacije. Kompleksnost znanja današnjice odbija, avaj, većinu Uumetnika pred njihovim osnmovnim dužnostima. U drugim vremenima. jieđan Pusen. jedan Rembrant ili T,eonardo bili su ljubopitljiviji. plemenitiji i wniverzalniji. Većina slikara današnjice okupirami su samo svojim ličnim sitnim problemima. pitanjima salerija. izložbi. salona, bijenala. ili · više manje sumnjivim problemima iz oblasti estetike, Paradoksalno je da je XVIMHđ vek. koji je bio vrhunac epohe Salona u Wome se konverziralo, bio popularizacije
kafance
i početak kafana. Danas su zamenile salone. a Unesko je zamenio Kulturu.
Odsustvo kulture je drugi znak drame, ali to miJe najveći uzrok nevolje današnjeg umetnika. Biti izuzetak, aoličavati u zapadnom svetu onoB koji je prvi izrazio izvesno novo obeležje neke discipline: skulpture, arhitekture, muzike, koreografije, knjiŽevnosti, pozorišta, ali isto tako biti onaj koji prethodi intuicijom sve što dominira Mišlju i Znanjem, to je njegova najveća i često neđostižna tendencija danas.
Ako sebe ispitujemo, konstatovaćemo da savremeno zapadno društvo ne postavlja ni slikara ni pesnika na svoje pravo mesto. Kako su, nekađ. ranije i đavne epohe cenile umetnika. Setimo se Krita, Jonije. Japana, malih srednjevekovnih ttalijanskih republika. Tada je umetnik pripadao društvu i državi. „Danas umetfnik živi individualno. Naše društvo danas živi sam9 zato da izvesne stvari izvlači iz materiie i njima zameniuje ranije. dotrajaJe. Oblici funkcionišu nezavisno ođ niihovib sftvaralaen Novac. opšti znak i vrhovni simbol. prevazi-
lazi sve. zapoveđa drušžtve-
nom ravnanju.
U svima epohama istorije. umetnici su pretho-
dili ranijim mitovima. Od Wamenog doba. slika sfvoumetnika verbalnirn
rena u mašti prethodila je strukturama koje su posle filosofi i naučnici stvarali na osnovama estetskih iskustava.
Kakvom li Su to sklerotičnošću ili lenošću umetnici današnjice prepustili svoje ranije hijerarhijsko mesto i dopustili da sada naučnici, a ne samo filosofi, vode svet. Zaista, Uupostala ostalim
metnost ie danas „minorna“ prema disciplinama duha. (N. 'T.)
Roman Nanija Kanezija, veoma sažet, iako je pisam u trećem licu zapravo je autobiografske prirode. "To je priča o autorovom životu, od detinjstva do prve zrelosti isprepletana sa pri čom o otporu protiv fašisma, ođ prvih iskustava do organizovane konspiracije i borbe. Iako po načinu na koji ga je autor zamislio i obradio deluje u priličnoj meri dokumen tarmo, i u junacima romanes nije teško prepoznati stvarne protagoniste događaja, roman je umetnički veoma uspeo i ne predstav lja „lošu bitku“.
Tamo gde se Kanezijev roman završava — 25. jula 1943 (kapitulacija Italije), upravo počinje roman Enca de Bernarta „Nein“: jeđan italijanski vojnik u Dalmaciji, između ostalog zaljubljen u jednu mladu meštanku, u „neprijatelja“, biva posle kapitulacije Italije prisiljen da bira između „jawohl“ i „nein“, između stupanja u nemačku vojsku i koncentracionoB logora, i opređeljuje se za ovo drugo, zajedno sa svim arugovima. To je jedna od lična priča, veoma proživljena, stavljena u usta pro tagonisti da je sam priča. skoro poluglasno, onako kako se u detinjstvu pričaju priče o vukovima i medvedđima, priče koje Uumeju da uliju strah kao i da nateraju na oči suze radosnice.
„Dugi marš“ Đankarla Tuska je tragična hronika dvađeset „rainih meseci, dveju strašnih zima sa četrđdeset ispođ nule, kada dvestapedeset hiljada Italijana, bačenih na ruski front nalaze glad, zimu, strah i smrt. Ovo je Kknjjga izrazite ekspresivne snage, a tragično osećanje u njoj ostvareno je izuzetnom jednostavnošću i neposrednošću izraza.
„Četrđesetsedma“ Ubalda Bertolija je knjiga o pokretu otpora, dnevnik jedne partizanske brigade, ko ja svojim doprinosom u krvi iskupljuje grehe i slabosti drugih. „Bertoli nikada ne vrši nasilje nađ životom“, podvukao je u predgovoru kritičar Atilio Bertoluči, „u romanu su podjednako živi i partizani i Englezi, i Tašisti i Nemci, i tako i umiru, svi
imaju nepodeljenu njegovu milost bez koje pisac ne bi n'* mogao stvarati žive ljude, već samo lutke 1 na ravno. ako to i ne viče na svakoj stranici, on pušta činjenice da kaža da je pravo na strani „četrđesetsedme“. Ova knjiga je jedno od najautentičnijih svedočanstava o italijan-
skom pokretu otpora (T. K.)
PREVEDENI
Osip MANDELJŠTAM
(0 PItHHOMIDE
a književnosti određenog na-
roda, jedinstva uslovnoB, može se priznati a JEEE naroda, jer su svi ostali kriterijumi i saml us PO ı efemerni i proizvoljni. Jezik, iako se menja, ni trenu a He VUJE u granicama dveju tačaka, blistavo jasnih u SVeS i Hologa, ipak i u okvirima svih svojih izmena ostaje SB ičina, „konstanta“, ostaje unutrašnje jedinstven. Svaki filolog zna šta označuje pojam istovetnosti ličnosti u oblasti samosvesti
jezi j i i jiezi ji!j lavio sve roman= jezika. Mada je latinski jezik, koji Je preplie im)
mlj živeo novi procvat i pustio izđanke budućih PRE Beri e Oi PE književnost, nedđorasla i
romanskih jezika, nastala je nova SI | S uboga u poređenju sa latinskom, ali to je bila romanska
književnost. art Me
Kada je odjeknuo živ i slikovit jezik „Slova o Igorovom pohodu“, iz osnova svetovni i ruski u svakom prelomnom detalju speča, nastala je ruska književnost. 1 kada nas je savremeni ruski pisac Velemir Hlebnjikov uveo u rusku prašumu korena reči, u etimološku noć, dragu umu 1 sTCU inteligentnog čitaoca, bil su to živi damari te iste „ruske književnosti, književnosti „Slova o Igorovom pohodu“ Kao i ruska narodnost, i ruski jezik je nastao iz beskrajnih primesa, ukrštanja, kalemljenja i tuđinskih uticaja. Ali u jednom će on ostati veran sebi, dok i za nas ne odjekne naš primitivni latinski jezik i na snažnom telu jezika ne izniknu bledi mladi izdanci našeg života, kao u starofranmcuskoi pesmici O svetoj Eulaliji. |. i, z
Ruski jezik je jezik helenistički. Sticajem čitavog niza istorijskih okolnosti, životvorne sile helenske kulture, ustupivši Zapad latinskim uticajima i ne ostajući preterano dugo u gostima jalove Vizantije, pohrlile su u istoke ruskog jezika, prenevši mu samouverenu tajnu helenističkog pogleda na svet, tajnu slobodne inkarnacije, i stoga je Yuski jezik upra»po postao masa zvuka i govo?Ya. O d)
Ako zapadne kulture i istorije zatvaraju jezik spolja, ograđuju ga 'bedemima državnosti i religioznosti i prožimaju se njime, da bi lagano itrulile i iznova procvetavale u odsudnom trenutku njegovog raspadanja, ruska kultura i istorija su sa svih strana okružene vodama i pojasevima strašne i beskrajne stihije ruskog jezika. koji se ne može smestiti ni u kakve državne i religiozne oblike. |
Život jezika u ruskoj istorijskoj stvarnosti nađmašuje sve ostale činjenice punoćom manifestacija, punoćom suštastva, koja za sve ostale pojave ruskog života predstavlja samo nedostižnu belegu. Helenistička priroda ruskog jezika može se identifikovati sa njegovom suštastvenošću. U helenističkom smislu reč je aktivna masa, koja se otelovljuje u događaju. Stoga je ruski jezik istoričan već sam po sebi, jer je u svojoj totalnosti uzburkano more događaja. neprestana inkarnacija i akcija razborite i žive mase. Nijedam jezik ne odupire se više od ruskog zahtevima za imenovanjem i Dpotrebama praktične primene. Ruski nominalizam. to jest pred stava o realnosti reči kao takve. oživotvoruje duh našeg jezika i povezuje ga sa helenističkom filološkom kulturom ne etimološki ili književno, već putem principa unutrašnje slobode, koja im je oboma svojstvena.
Svaki utilitarizam je smrini greh protiv helenističke prirode, protiv ruskog jezika, i sasvim je svejedno da li je u pitanju tendencija za telegrafskim ili stenografskim šifrovanjem ekonomičnosti i pojednostavljene celishodnosti radi. ili je po sredi utilitarizam višeg reda. koji prinosi jezik na žrtvu mističnoj intuiciji. amftroposofiji i, bilo kom mišljenju, gladnom reči i uništiteliski raspoloženom prema Tečima. Na primer, Andrej Bjeli je bolesna i negativna pojava u životu ruskog jezika samo zato, što neštedimice i bezobzirnmo proganja reč, vodeči računa iskliučivo o temperamentu svog spekulativnog mišljenja. Grcajući u prefinienom mnogorečju, on nije u stanju da žrtvuie nijednu nijansu. nijednu krivinu svoje ćutljive misli. pa diže u vazduh mostove preko kojih ga mrzi da pređe. Usled toga, posle Wratkotrainog vatrometa, ostaje gomila šodera, nevesela slika rušenja umesto punoće života, organske celovitosti i aktivne ravnoteže. Osnovni greh pisaca kao što je Andrei Bijeli jeste nepoštovanje helenističke prirode reči. nepoštedno eksploantisanjce reči radi sopstvenih intuitivnih ciljeva.
Češće nego u bilo kojoj drugoj. u ruskoi poeziji se ponavlja tema stare sumnje u sposobnost reči da izrazi Osećanja: ...Kao kriterijum jedinstv
Kako srce sebe da iskaže? A da drugi to shvati do dma?
— Tako se jezik obezbeđuje od bezobzirnih nasrtaja.
Brzina kojom se jezik razvija ne može se uporedifi sa razvitkom samog života. Svaki pokušaj da se jezik mehanički prilagodi potrebama života unapred je osuđen na neuspeh. Takozvani futurizam. pojam Moji su stvorili nedovoljno pismeni kritičari i koji je lišen bilo kakve sadržine i obim5, nije samo kuriozitet malograđanske književne psihologsije. On dobiia tačan smisao nako pod nim podrazumevamo to nasilno, mehanično prilagođavanje. nepoverenje prema jeziku. koji je u isti mah i frkač sa čizmama od sedam milja i kornjača.
· Anjenski je čitavu svetsku poeziju shvatao kao svetlosni snop Helade. On je poznavao rastojanje. osećao je njegov patos i hladnoću. i nikada nije zbližavao formalno ruski i helenski svet. Pouka stvaralaštva Anjenskog za rusku poeziju nije helenizacija. već unutrašnji helenizam. adekva-– tam duhu ruskog jezika. takoreći domaći helenizam MHelenizam je — lonac na peći. mašice. vrč s mlekom. to su predmeti „domaćinstva, posude. sve što okružuje čovečje telo; helenizam je toplins5 ognjižta koja se prima kao svetinja. svaki predmet svojine. svaki delić spoljnos sveta koji dolazi u vezu sa čovekom ... o. |
Helenizam je svesno okružavanje čoveka predmetima pokretnim umesto predmetima nmorfnim. pretvaranie tih predmeta u pokretne, očovečavanje sveta kojim je čovek okružen, zagrevanje toga sveta najtananijom teleološkom toplotom. Helenizam je svaka peć kraj koje sedi čovek i ocenjuje njenu toplotu kao prisnu sopstvenoi unutrašnioj toploti Najzad, helenizam je posmrtni brod egipatskih mrtvaca. u koji se stavlja sve što ie potrebno za nastavljanje čovekovih zemaliskih lutanja. do krčaga sa mirisima ogledala i češlja. Helenizam je sistem u Bergsonovom 'smislu reči. koji čovek širi oko sebe kao lepezu događaja, oslobođenih zavisnosti od vremena i podčinjenih unutrašnjoj vezi preko čovečjeg ja. bo
Po helenističkim shvatanjima simbol jie pokretan predmet. pa stoga svaki predmet uvučen u sveti krug Čovekov može d5 postane predmet pokretan dakle. i simbol Post8vlja se pitanje: sledstveno tome, da li ie ruskoi Đoeziji potreban potenc:rani. isforsirani s'mboliznm? Nije li oi greh protiv helenističke prirode nšes ıiozikn. koii See Tike kao pokretne predme{e,. za potrebu čovekovi? ei i id Nu aa nema nikakve razlike :zmedu veči ı slike. Reč ie e o Sot SG e sme-dirati. Nije pogodna za na fitilju kandila. Oto Ode to ala ace Cy Da
takođe. Čovek voli e soma su potrebne. · i zabranu. pa čak i divlisk stsavli :; skr 7nbeann Tehn u. pa čak i divliak stavlia mngii-
aa \mvesne predmete Ali, s druge stra-
KNJIŽEVNE NOVINE