Književne novine

INUTRAŠNJISTI – M || Ip?

Časopisi su uvek bili ogledalo sadržajnosti i kvualiteta jedno književnosti, slika njenog intemziteta i njenog rasta. Sudeći Do broju časopisa koji kod mas, redovmo ili povrememo, u bečim ili manjim, kuš tufmim, centrima, izlaze, % našoj literaturi vri, piše se više mego ikad. Primećuje se da i ma periferiji mjemog kruga, među strasnmicima i zamoesemnjacima iz mu, trašnjosti ima mredamih i ozbiljnih poslenika era. Poznato je, s druge strame, da i renomirani i kvalitetni časopisi muku, muče sa čitaocima. Neko je kazao: časopisi su u literaturi omo što je Kkamerno muziciranje u muzici; mjihovi Yetki čitaoci su stva”Ymi literaY mi sladokusci koji u mjima nalaze čari neprimetne i me pristupačne za običnog čifaoca. Danas će, međutim, biti govora isključio o časopisima. koji izlaze u umutrašmjosti. Zamislićemo se ma-– lo mad tom, vazuđenošću ma še literature, koja se proteže u oblasti meprizmate anonimnosti, mad, mmogobrojnim, publikacijama o kojima se, osim, ma uskom području komune ili sYcza, skoro ništa i me zma.

Materijalna sredstva koja se daju da bi ti časopisi izlazili misu mala. Samo se po sebi mameće Ditanje da li, ma koji mačim, i koliko, oni svojim, kvalitetom, i imtemzitetom, kulturmog uticaja predstavljaju kulturnu potrebu i opravdavaju uložemi movac.

Činjenice govore da se izestam, broj časopisa iž unutrašnjosti „ostvarenim, kvalitetom, izdigao izmad svojih. uskih okvira i da prisustvom, u mašoj Kmjiževnosti doprinosi njemom kuvalitationom obogaćenmju. Drugi, opet služe kao jedina „tribina „mepriznatih, provincijskih genija š predstavljaju primer uludo straćemog movca, obogaćujući vode mašeg me tako malog knjižeonog mrtvog mora. Treći životaYe, bez fizionomije, malokrbmi i mikakvi, vegetirajući, meprimetni ali halapljivi. Časopisi izlaze da bi se u, mjima objavljialo omo što se napiše i što zasluvu žuje da se objavi i da

bi se ono što je objavlje- .

mo čitalo. Plašimo se da ponekad časopisi imaju daleko više saradmika mego čitalaca. Čemu onda omi, kakva je mjihova Kkulturma misija? Od časopisa miko ne očekuje da postanu materijalno remtabilni. Od mjih, se traži da budu, kultuvrmo: korisni, da kvalitetom opravdaju u mjih uloženi mobac.

Ne bi, možda, bilo razum no časopisima iz unutrašnjo sti potpuno uskratiti pravo ma život. Međutim, trebalo bi ljude koji ih izdaju i uređuju primorati da sami povedu više račuma O svojim, stvarnim, mogućnos tima, o svrsishodmosti DO” stojanja publikacija | koje izdaju, o Kkuwalitel matevijala koji objavljuju i O broju ljudi koji ono šta je objavljemo čita. Jedmom, reč ju: o celokupnoj društvemoj i kultwrmoj misiji koju, u malom, vrše.

Zato meka, recimo, nekoli

ko stotina pretplatnika, za koje se zma da čitaju, bude

jedđam, od osmovmih, uslova .

za dotiramje, a slab i nikakov MKoalitet razlog da se zatvori slavina, iz koje pritiče movac.

Casopisi nisu samo ogledalo jedne literature, mego i njena masušna „životna potreba. Ukoliko ma svojim stranicama otkriju i omoouće razbDoj mekog darovitog početnika, vodeći Ti tom, računa, u okviru sbOjih, shyomnm4h, mogućnosti, o koalitetu svog opšteg iz-

gleda, ti mali, nepoznati časopisi opravdaće svojc postojanje.

Dušan PUVAČIĆ

NWagrsnazsgaaWBHWHEHARENSEGSPDNMKsenaurgumSa4uruHNUgaggzrrginBNESADBMRAWGu RAID MUHu uHrNGHEHSMS4WGNR1 IHHHEHGSHHHHHHEERWRHRGHHHNEHHRHHHHBHZRHHRHRGHuZRHHHNEZRGREEHENSGHNREGREHRRZRRA aRuRHErHNREuNEURHRREZHEHI suunugsnuWannganspuzzWHHNEPGHGqRHRaBNmMe==nRGZENRGRRGHRNHBHBNIBAURENHEENSEZaRwNDBHRMNZMNNMIRKNNeRRK:BHNPEMARHRHKPNHHSRHHHHHZHENNKENERHHREHHZRRHHRRRIPHZRRNHHRNHNZRHHMNHNEHEHHIDENNHHEHFFENORaHENNRREBHEHHHHEHERHRHHHHHHHHUHERNHBHHHAHEMSGRREHRRGRRHHRBRHHHGBRI

Nastavak sa 7. strane

ne zaposednu čitaočevu svest, on sa nji ma može ili ne može da ostvari dodiy, i onda iz toga sve ostalo proizilazi: bilo afirmacija, bilo negacija. Stav je, dakle, samo racionalizacija jednog „uhvaćenog“ ili „neuhvaćemog“ odnosa — ništa drugo. On je simptom, ne argument po sebi koji bi u stvari poezije mogao da posluži kao arbiter. Arbi ter i ne postoji. Postoji ili ne postoji samo sluh. Ostalo su reči, ali reči manje više uspešno, primamljivo ili logič ki ubedljivo složene.

Alko usvojimo ovu tezu. onda se mo žemo zapitati da li ona znači negaciju objektivnog književnog i estetskog kri tenija kojim se unosi red u pojam knji ževnih vrednosti? Možda je upravo ovaj sukob samo posredan dokaz koliko je neodrživa teorija o „jednoj“. poetici

i „jednoj“ estetici, ili je možda, sasvim '

suprotno od fioga, u pitanju primena Jednog te istog kriterijuma, s tom razlikom što se on u jednom slučaju primenjuje slobodno i bez prethodnih pre dubeđenja, a u drugom slučaju sa jed nim prethodnim, nasleđenim ili od nekud stečenim emocionalnim opterećenjem koje ne dopušta da se stvari vide jasmo i da se ono što ne poseduje poet-

sku i estetsku vrednost kao takvo do-

živi i označi.

Složimo li se da je to pravi odgovor, onda sc postavlja pitanje: šta je to što odlučno omefta ukus da se izrazi SVOjom pravom merom? Pretpostavimo: u pitanju je jedna te ista poetska i književna tvorevina, iedna manje više ista suma poznavanja ili nepoznavanja svih onih okolnosti koje mogu u neku ruku da približe ili udalje čitaoca od. dela ali ne predstavljaju ni u kom slučaju faktor estetskog reda. Ako su u pitanju ličnosti čiji pooetski i književni sen zibilitet u njihovoj svakodnevnoj altiv nosti ne daje povoda da se stavi pod znak sumnje, kako se onda moglo desiti da na jednom piscu (Milan Rakić) ili na jednom književnom, „poetskom čak tekstu („Koštana“) taj ukus — inače besprekoran, taj književni sud — sa svim proveren na važnijim tekstovima, kako se moglo desiti da otkaže? Samo zato što je u pitanju tvorevina van savremenog poetskog strujanja i orijen-

SAVREMENI UKUS 1 KNJIŽEVNO

NASLEĐE

tacije? Mogućna je i sasvim obmuta so lucija: možda smo mi, koji se kolebamo da li da se složimo sa takvim sudovima; počinioci onoga što sam nazvao greškom u sudu, izneveravanjem ukusa ili nedostatkom senzibiliteta? Ko je u pravu i gde je istina?

Svakako da postoje u ovom ili onom slučaju subjektivne sumnje, veća ili manja mera subjektivne prijemčivosti ili neprijemčivosti, jedna lična rezonam ca koja se, u krajnjoj liniji, možda ne bi mogla. ni svesti ni na kakav racionalno objašnjiv količnik. U koliko ta subjektivna osnova ne bi sadržavala u sebi neki elemenat objektivnog koji bi je određivao, beskorisno bi bilo upuštati se u. njeno razlagamje. Ipak, postoji i jedna druga mogućnost: umesto od subjekta, poći ćemo od poetskog objekta, od fiktivne vrednosti dela „u sebi“, jer bilo da je subjekt sprečen i ometen svojim sopstvenim razlozima da oseti, doživi i povoljno prosudi jednu poetsku vrednost ill da negira, jednu poetsku nevrednost, bilo da je ob-

jektivnim uzrocima ometen da fo učini,

samo ometanje subjektivnog ulusa ispoljava se u oba slučaja u odmosu na poetski objekt. Poetski objekt je ona stalna, ma koliko inačc u suštini fiktivna konstanta od koje može da počne naše istraživanje. I zapravo pokazaće se odmah da poetski objekt, da njegova vrednost nije neizmemljiva estetska veličina i kad je delo u formalnom po gledu potpuno završeno. Prema: tome, kako jedno delo može da bude zavr-

| ~

du" ZaB U&0

šeno? Jedino „za sebe“, ne i za nas. U tom pogledu ono je promenljiva veličina koja se ncprekidno formira u svakodnevnoj cirkulaciji sa sredinom, vrememom, vladajućim idejama, opšliim stremljonjima, ideološkim tendencijama, nivoom obrazovanja i prosekom čitalačkog ukusa. Estetska vrednost jednog dela nije metafizička konstanta ne go promenljiv zbir određujućih faltora koji su i sami nestalni i kapriciozni. Znači li to potpuno relativiziranje pojma estetski lepog? Kidanje kontinuiteta u objektivnom vrednovamju dela? Otvaranje vrata svakakvim proizvoljnostima i besmislicama neukusnosti? Gde nam je profilaltičko obezbeđenje od takvih krajnosti? Tamo gde jedino može i da bude: u ukusu, u njegovom elasticitetu i odnegovanosti, u kontinuitetu sa tradicionalnim i semzibilitetu za savremeno i predstojeće.

Vratimo se sad na esej Vladimira Stamemnikovića. U toj briljaninoj analizi, koja više osvaja načinom kojim je napisana negoli zaključcima do kojih neminovno dolazi, ima jedma rečnica, jedam kratak, „obrnuti“ rezime autorove kritičarske metodologije koja je u savršenom neskladu sa onim što sam

gore izneo. To, za mene i u ovom tre- .

nulu, središno mesto glasi:

„HritičaYi su, obično, upadali u dve greške: s jedne strane, kritika je bo pravilu izbegavala da posmatra „Ko štanu” kao samostalam organizam i instinktivno mastojala da je sagleda u svetlosti ostalih, Stamkovićevih de

la; s druge strame, interpretiyajući „Koštanu', kritika se odsudno udalja vala od originala” da' bi'se postepemo upuštala u potpuno samostalno

kreiranje“.

Mislim :da je jedna od čvornih tački nesporazuma i razilaženja baš u gor njoj formulaciji. Ne tvrdim da iz nje sve ostalo proizilazi iako, možda, na nju, kao na svoju teonijsku podlogu, može da se svede dobar deo negacije „Koštaninih“ poetskih vrednosti, jer ne freba zaboraviti da su mnoge Stamen kovićeve analitičke konstatacije potpu no tačne, bar što se tiče dramskog pro mašaja i sevdalijsko~melodramskog: ba naliteta koji karakteriše čitavu radnju. Samo, može li se jedno delo posmatrati tako samostalno kosko bi to hteo Stamenković? Zar nije, baš naprotiv, sasvim prirodna stvar to što se opšta, zaista poetska atmosfera iz ostalih, daleko značajnijih i uspelijih Stankovićevih dela neosetno prelila i na „Koštanu“ dajući njenom banalitetu poetsku dimenziju? Zar je uopšte potrebno, ili

čak mogućno, posmatrati svako delo

„za sebe“, ponaosob, možda red po red, reč po reč? Ne aludiram ovim na jedan prevaziđeni metod, ali čini mi se da se on neminovno doziva u pomoc Cim so prekine jedan senzibilitet, čim se uvidi nemogućnost jednog književnog doživ ljaja. i

Da bismo se razumeli, ponoviću; ne mislim da je „Koštana“ idealan tekst za poctsko oduševljavanje, ona je, šta više, u tom pogledu najbanalnija i najisiromašnija. Ali ni ona nije bez Doezije ,i svoje i one „pozajmljene“ od ukup nog piščevog opusa i dograđene, spon=tane, čitaočevim asocijacijama — dakle postupkom s kojim se nc slaže Vlada Stamenković. Ali Bko”je thj postupak samo znak da nismo prekinuli jedan književni kontinuitet i izgubili jedan književni senzibilitet, ne bi se njime oštetio niko: ni pisac ni čitalac. On, id stovremeno, ne bi morao da znači da je presahla i kribička moć rasuđivamja, on bi mogao njome da se koiguje i tom Wolaboracijom više bi se postiglo nego prostim aktom negacije ili egzalftacije.

Zoran GLUŠČEVIĆ

Povodom „kritike“ Mirka Milorađovića na roman Milivoja Perovića „Planina Vlaina“ („Borba“ od 10. III o. E.) uputio sam nedavno „Borbi“, za rubriku „Pi-

sma uredništvu“, jedno pismo. To sam učinio u uverenju da je pomenuta rubrika „Borbe“ otvorena svim čitaocima i da u njoi mogu da se objave i „mišljenja koja se ne „slažu s mišljenjima nekih „Borbinih“ saradnika. Međutim, to moje uverenje je pokolebano. „Borba“ nije htela da objavi moje pismo! 'Upućujem ga zato „Književnim novinama“ s molbom da bude objavijeno.

Druže uredniče,

WU neđeljnom broju „Borbe“ od 18. marta o.g., pod gornjim naslovom, pročitao sam sa zgražanjem jednu nelepu, neknjiževnu, neđrugarsku, nesoci jalističku neargumentovanu „kritiku“ na neđavno objavlje ni roman Milivoja Perovića „Planina Vlaina“. Prva misao koja mi se tom prilikom na-

skromni, nenametijivi ćovek i daroviti pisac kova Milivoja Perovića u frci za Kkonjunkturom! Zar bo da mu #fkaže neko ko nije u ratu doživeo planinu Vlainu kao što ju je doživeo Milivoje Perović! Ko je to toliko brzoplet i zlorek da jeđan ljudski napor olako i neodgovorno spusti ma „mediokritetski nivo“ i da ga mazove „domišljantskim stvaralačkim postupkom“? Ko to ima smelosti i obraza da jeđno krvavo iskustvo đanas besramno naziva „„pseudohuma– nističkom varijantom“? MDale-

ko sam i od pomisli đa ustajem protiv razumne, dobronamerne, argumentovane, nezlobive i obrazložene kritike, i nije mi namera da ovde branim i hvalim Perovićev Yroman. Ima taj roman dovoljno snage da samom sebi bude odbrana i dovoljno vrednosti da ostane „prisutan u mašoj literaturi bez bilo čije hvale i priznanja. Ono što želim, to je da slobodno i otvoreno u-

njavajuću i sa moralom aps0luino neuskladivu pojavu, koja se Kkođ nas, u poslednje vreme, u oblasti kulture, odnosno literature, sve drasfičnije i sve teže ispoljava. Reč ie o nekim „neodgovornim kritičarima“ tipa Mirka Milorađovića. Evo šta kaže taj „objektivni kritičar“: „Jedan falas savremene Kknjiževnoslii dolazi nam iz nametnute situacije (!) i umišljene konjukture, iz međiokritetskog nivoa i veštačkog, „domišljantskog stvaralačkog postupka... Sa Milivojem Perovićem imamo najeklatantniji slučaj: pisac većeg broja knjiga (tri hronike, dva romana, jedna zbirka pripoveđaka), koje su mamjeviše prolazile uglavnom m s 1 pažene, odlučuje se na „Oosavremenjivanje“ svoje literature, na „zahvai“ u ovo NAŠE vreme“.

Kto, Milivoje Perović se usudio, ne tražeći dozvolu od Mirka Milorađovića, da „osavremenjuje“ svoju literaturu

odnosno Miloradovićevo, VrcCme! Jer kako stvari stoje, izgleda, da su Milgrađovići uda rili svoj pečat i svoj monopol na fo NAŠM vreme i đa samo ONI mogu i smeju da „osavremenjuju“ i „zahvafaju“ u ono Što ONI smatraju da je „mođerno i novo“. Da je to što kažem o pečatu i monopolu fačno neka posluži kao dokaz i ove reči Mirka Milorađovića: „I odjednom fakav pisac (Milivoje Perović) prihvata se modernog vremena i modernog književnog postupka“. Dakle, po „objektivnom postupku raznih Miloradovića, mođernim vremenom

i mođernim. književnim . po-.·

stupkom mogu da se bave samo PERVOPRESTONLNICI, a ne i TAKVI pisci koji, umesto o nebulozi, pišu o nekakvim Vlainama, Kozarama i Grmečima! Blago nama!

Mirko Miloradović zamera Peroviću što u svom romanu govori kako danas među ljudima ima mržnje; da su lju-

žuti, bledi“; da su „drastično izopačeni“; da su „zbirka ljudske b>»de i nesreće“, „kolekcija ljudi na ivici* Koji, kako kaže Miloradović „i u najplemeniti,em čitaocem iza* zivaju gađenie“ itd. Pa zar svojom „neodgovornom' „lei tikom“ Milorađović ne dokazuje da Perović ima pravo?

w poslednje vreme kod nas se s pravom i razlogom govori i piše o siledžijama i njihovim ispadima po ulicama, bioskopima i drnpim mestima, 4 meni se čini da je veoma Va-

Žno ukozati i na siledžije koji .

žare i pale u oblasti naše savremene literature, koji besomučno i neodgovorno, pod Vidom „kritike“, krše ne samo najosnovnije „principe ljudskosti i poštenja, nego kidišu i na ličnost čoveka, izvrgavajući ruglu i otvorenom podsmehu sve ono Sto nije u domenu i amgažovanju njihovog književnog politikanstva i njihovih nakararnih shvatanja. metnula bila je: zar tihi,

DŽON APDAJK

pisac o kome se mnogo gOVOTFI

Džon Apdajk je pisac Koji se u poslednje vreme nalazi u sređištu interesovanja američ ke književne javnosti. Njegova najnovija knjiga „Golubije perje“ podstakla je američke kritičare đa bace retrospetivan pogled na njegovo dosada šnje đelo i sa velikom pažnjom analiziraju njegov nesvakiđašnji talenat.

Apđajk je dosad napisao dva romana („Sajam sirotišta“ i „Beži, Rebit“ — glavni junak ovoga đela zove se Rebit Engstrom, a rebit na engleskom znači zec), jednu zbirku pesa ma („Izđeljana kokoška“) i dve knjige pripoveđaka, („Ista vrata“ i „Golubije perje i druge priče“). Kritičari ovoga tridesetogođišnjaka smatraju za najđarovitijeg američkog pisca koji impresionira „koliko svojim darom toliko i svojom ozbiljnošću, Mnogi ističu nje-

stinktivni

KNJIŽEVNE NOVINE

kažem na jednu duboko zabri

govu verbalnu virtuoznost, ko

ja u mnogome podseća na Džojsa. On je pravi „poetski“

pisac, romantičar za koga in-

sti“ predstavlja izvor života i sredstvo spasa.

Jedan od glavnih Apdajko- još šest ovakvih biblioteka iz vih problema je njegova stra majvećih nemačkih „gradova, sna subjektivnost, njegova ne zatražila je od Hamze Hume sposbnost da se udalji od onoga o čemu piše. To je valjda razlog što Skoro Svi nje- šŠaoce snimi na tonsku vrpcu

govi junaci predstavljaju, u stvari, jednu istu, autobiogral sku ličnost, koja uvek ima is" ste roditelje i pretke, istu ženu i veliki broi male dece.

Njegovo najnovije delo nije samo kompozicija izvanrednih kratkih priča nego i dokaz ka ko jeđan od najdarovitijih pisaca svoga vremena sazreva. Završavajući svoj skoro panegirični napis o toj knjizi Kritičar Stenli Eđgar Hajmen ka že đa „Apđajk ima prvorazrednu inteligenciju, veliko zna nje, impresivno poštenje i istinsku stvaralačku imaginaciJu,“ „GROZDANIN KIROTĆ HAMZE HUME NA TONSKOJ VRPCI

Radna zajednica „nemačkih uslužnih biblioteka za slepe iz Marburg-Lana, u zajednici sa

„praveđno-

dozvolu da za svoje Slepe Slu-

i da „zahvati“ u ovo NAŠE,

nemački prevod njegovog dela „Grozdđanin kikot“. Ove biblioteke za slepe rađe na Ssocijalnoj osnovi i, prema rečima njihovog rukovođioca Karla Strela, snimaju za svoje slepe slušaoce najzanimljivija „nemačka i strana književna de-

la. NAGRADA HANBURŠROG UNIVERZI-

TETA DODELJENA BENDŽAMINU MBRITNU

Počev od 1949. godine Hamburški univerzitet wdodeljuje svake druge godine wvagrađu iz zaveštanja Frirera yon RStajna osobama koje su na bilo koji način đoprinele međunarodnom zbližavanju. ove godine nagrađa je „(dodeljena britanskom kompozitoru Bendžaminu Britnu. Nasrađa u iznosu od 4000 nemačkih maraka pređata je Britnu 12. mar ta u Hamburgu. Ovom nagrađom dosad je nagrađen veći broj istaknutih p”»snika, književnika, Kritičara i prosvetnih radnika. izmedu osialih, nju su primili Mavtin Buber, T. 5. Eliot i Gabrijel Marsel.

di, u mnogo slučajeva, „sivi,

STO PEDEST „GODINA OD HERCENOVOG ROĐENJA

Početkom aprila u SSSR je svečano obeležena stopeđeseto godišnjica rođenja Aleksandra Ivanovića Mercena, pisca čiju su prozu ruski pisci od Turgenjeva i Lava Tolstoja pa do Gorkog i KErenburga dđoživljavali kao veliko otkriće. Započevši publicističku „delatnost 1836. gođine, Hercen je tokom naredne decenije izbio među najznačajnije ruske pisce. Ma koliko da je velik značaj drugih đela Aleksandra Ivanoviča Hercena, beletrističkih, „filosofskih, društveno-političkih, on je đanas na planu svetske književnosti pre svega autor autobiografsko-memoarskog đe la „Prošlosti i misli“,

Glavna njegova dela su „Diletantizam u nauci“ i „Pisma o izučavanju prirođe“ (iz Oblasti filosofije), roman „Ko je

kriv?*, pripovetke „Doktor Krupov“, „Svraka-Kradljivica“ itd.

Po odlasku iz Rustje on je nastavio svoju Književnu delatnost u Londonu gde je, po-

Nikola, DRENOVAC

čev od 185. gođine, izdavao almanah „Polarna zvezđa* i politički list „Zvono“.

ROMAN MLADENA OLJACE STAMPAN U ENGLESKOJ I NEMAČKOJ Roman Mladena Oljače „MO litva za moju braću“ doživeo je ovih dana svoje nemačko i englesko izđanje. U KEngleskoj je „Molitvu za moju braću“ izdao poznati izdavač „Ha činson“ u prevođu Aleka Brauna. Nemačko izdanje objavila je izdavačka kuća „Kin“ dler*. Roman je preveo JO” hanes Vajđenhajm, a đelo je

izišlo pod naslovom “·„Zave“ štanje“.

a al WAM O u — O wall MM u ui A mu u LL Gani u S una i. GB ii in i _ — i A iii

e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Predrag

Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička

oprema: Dragomir Dimitrijević. Ređakcioni odbor: Miloš I. Bandić,

dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lu-

kić, Slavko Mihalić, Vlađimir Petrić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Vla- , dimir Stamenković, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip.

101-–20=1-208, .

e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,

e List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broji Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, polugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko. e List izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće

grad, Francuska 7. Ređakcija Francuska 7. Tel. ?1-000. Tekući račum

„Rnjiževne novine“, Beo

povrovyarzr——

„br Bo