Književne novine

0:

ia:

GODINA XIV NOVA SERIJA, BROJ 173 BEOGRAD 15. JUN 1965.

CENA 30 DINARA

2

PITANJA

DISKUSIJA O NASTAVI JUCOSLOVENSKE KNJIŽEVNOSTI

KRITIKA | KRITIZERSTVU

Očekivao sam da će se diskusija o nastavi jugoslovenske književnosti voditi na platformi časopisa Delo u stilu njegove ekskluzivne kritike. Nisam se prevario. U to su me uverili oni nastavnici koji su učestvovali u diskusiji. Priređena je u časopisu Delo neka vrsta suđenja nastavi Filološkog fakulteta, u prvom redu nastavi jugoslovenske književnosti, i pojedini nastavnici izloženi su od strane pojedinih učesnika u diskusiji bespoštednim, napadima.

Meni su bila veoma ružna ona „suđenja“ koja su se, pre nekoliko godina, održavala na jedno; studentskoi tribini. Viđeo sam n njima poniženja za naučnog i društvenog radnika. A fakođe i pasiju za spektaklom, za senzacijom. Nalazio sam u objavljenom materijalu diskusije, koja je vođena u časopisu Delo, tendenciju za obnovom „nekadašnjeg takvog suđenjia u drugom vidu.

Na ovakvoi kritički pristrasnoj platformi neizbežno nastaju takvi vidovi diskusije u kojoj su jedni diskutanti u povlašćeenom poležaju, a drugi u podređenom. O tome govori svedočanstvo (u listu Stuđent) profesora Dragoljuba Pavlovića, koji je učestvovao u drugom delu čdiskusije. Profesor Pavlović je izjavio o diskusiji i ovo: „Kad sam kod diskusije, treba znati da časopis nije verno preneo tok diskusije. Konkretno, Davičo nije uopšte onoliko govorio koliko je to sebi pripisao u novoizašlom listu. Kad smo tražili da vidimo zapisnik, rekli su da je uništen. Ko će nama sada da veruje da smo neke stvari kazali, jer je ponešto izbačeno iz diskusije, a da drugi nisu ponešto govorili, kad je časopis izašao obrađen i gotov“. I drugi nastavnici, učesnici u diskusiji, tvrde da je Davičovoj reči naknadno dodato, a da je od njihove reči oduzimano pri likom objavljivanja. Očevidno je da u tome stoji krupno ogrešenje. Jednom diskutantu nakmadno se dopisuju reči koje on nije izgovorio u toku diskusije, i na koje njegovi partneri nisu mogli da odgovore, a njima se izostaviljaju one reči koje su oni smatrali važnim za diskusiju. To je nedopustivo u javnoj diskusiji.

Glavni diskutant, Oskar Davičo, dao je uvodnu reč i u njoj ton kritici u diskusiji. Čim je započeo reč ogrešio se o činjenicu. Rekao je: „Odmah da kažem: postoji uverenje da od vremena kada su Bogdan i Pavle Popović predavali jugoslovensku književnost do danas neki naročiti napredak nije učinjen“. Bogdan Popović nije nikada predavao jugoslovensku književnost. On je preavao uporednu. Jugoslo vensku književnost predavali su Skerlić i Pavle Popović. Ova Davičova omaška prenošena je tokom diskusije u štampi kao činjenica. |

No ono što sledi za ovim' ne mogu da primim kao omašku. Davičo kaže: „Dabome, ima još problema o kojima mislim da bi bilo interesanino da govorimo: kako prilaziti proučavanju istorije literature, kako je pređavati, šta tražiti od studenata na ispitima? U vezi s ovim, poslednje

pomenuto, na primer, nedavno sam imao prilike da čujem da se od studenata diplomaca na ispitu traži da znaju i u kojima je sve ulicama Živeo neki drugsorazredni i trećerazredni pisac da profesori obaraju momke ako ne odgovore u kojima je to novosadskim ulicama stanovao, recimo, uvaženi falset gospodin Jovan Grčić Milenko...“ A malo dalje: „Jeste, čuo sam da je to pitanje postavljeno u Novom Sadu. Možda i nije. U situaciji koja je opšta na svim katedrama nacionalne književnosti, takvo je pitanje moglo biti postavljeno ako ne u Novom Sadu, a ono u Beogradu. Svejedno. Ono za me-

ne i kao redovni nastavnik od pre dve godine ispitao na diplomskim ispitima više od hiljada studenata. Njima je poznato da iz biografije pisaca ispitujem samo osnovne podatke, i to retko. Samo ono što se neposredno odnosi na delo pisca. Tako isto postupa i Dimitrije Vučenov, koji takođe sudeluje na diplomskim ispitima. Pitanja se kreću u osvetljavanjima književnih pojava i analizama književnih dela.

- Dobija se utisak da Davičo poklanja mnogo vere onome što se zamišlja kao činjenica. Jer on dopušta. i „silovanje“ činjenica. Ja sam.i pre ove diskusije hteo da govorim o nekim anarhičnim

ae ne COOP pojavama obezja izuzetno “Uus- S vređivanja činjepelu šikanu ne- Velibor nica. Iz njih

kog profama ili asiša, ono' je simp tomično kao izraz jednog memtaliteta, „jednog uobraženog i neodrživog poimanja šta nauka treba da bude...“

Zar se može ovako diskutovati! „Možda jeste, možda nije“, a iz ovoga „možda jeste možda nije“ i iz rekla-kazala izvlačiti zaključke koji bi mogli biti porazni za nastavu jugoslovenske knji ževnosti. Za mene je ovakav stii Davičove diskusije simptomičan: kako za njegovu dispoziciju, tako i za dispoziciju nekih diskutanata da kritiku o nastavi jugoslovenske književnosti „zasnuju na predubeđenjima, na ogovara-– njima i na predstavama takvim o njoj koje ne odgovaraju stvarnosti. Nastavnici jugoslovenske knji ževnosti u Novom. Sadu odbijaju da je onakvo pitanje na ispitu postavljeno i da se Ohako, kako je Davičo. izneo, može uopšte postaviti. Ja sam kao honorarni nastavnik od 1946. do 1960. godi-

CRA

CRTEŽ VERE MARKOVIĆ

GLIGORIĆ

proističu i dezinformacije koje su počele da # stiču i neko pravo postojanja kuada se tiče pitanja književnosti i kulture. A. to može imati dalekosežne posledice. Davičo brani mo gućnost „silovanja činjenica“. On ilustruje. svoju odbranu takvog čina tvrđenjem da je Skerlić „silovao“ činjenice da bi angažova-– no „isterao svoju viziju“. Skerlić se zaista ogrešio više puta o činjenice, ali ne namerno. Prosto nije stizao da ih proverava, jer su mu građu sakupljali asistenti i studenti. On je isterivao viziju iz svojih kritičkih stavova i pogleda na književnost i njenu funkciju. Među diskutantima nalaze se i pisci koji studiraju književnost no retko se viđaju ma fakultetu, viđaju se u njegovim hodnicima, a nikada na predavanjima. Među diskutantima je i jeđam studemt svetske književenosfti. urednik lista Student, koji daje svedočanstvo o nastavi jugoslovenske knji |O i

<

> W

Jedna pojava ohrabruje: mlada Književnost, koju afimmacija tek očekuje,

pokazuje #više

ževnosti. On izjavljuje povodom reči o nastavi,jugoslovenske knj: ževnosti: „Nisam u stanju da govorim o tome sa dovoljno meri-. tornosti, pre svega jer studiram na katedri za svetsku književnost“, pa ipak on svedoči o nastavi jugoslovenske književnost: u meritormoj pozi, jer tvrdi o nastavnicima jugoslovenske knji> ževnosti ovo: „Pogotovu što znam da oni svoja predavanja ne improvizuju, nego izvesne· činjenice prežvakavaju po dvadeset puta“. On očevidno ne zna kako se predaje novija književnost. Ja ne ponavljam svoja predavanja. Sva ko moje predavanje donosi novu

'materiju i nove činjenice. To do-

bro znaju oni koji redovno prate moja predavanja.

Kako se postupa u listu „Student prema nastavniku, neka posluži ovo moje svedočanstvo. U petak, osamnaestog maja, posetio me je između deset i jedanaest časova mladić koji mi se predstavio kao urednik Studenta. Zamolio me je u ime lista da odgovorim „na nekoliko pitanja u vezi sa diskusijom o nastavi jugoslovenske književnosti. Rekao sam mu da odgovore na pitanja može dobiti u ponedeljak ujutro, dvadeset prvog maja. No on se izvinjavao da me nije mogao naći (!), ubeđujući me da je list na prelomu i da mu je odgovor potrebno dati do sulradan, u subotu po podne. Rekao sam mu da ću ga obavestiti sutradan, u subotu pre podne, da li mogu da nađem vremena das dam odgovor. Sufradan pre podne obavestio sam ga da ne mogu na dohvat da uđem u diskusiju koja je uzela takve razmere i da će odgovor na postavljena pitanja biti obuhvaćen širim osvrtom na diskusiju, koji ću dati štampi.

Nastavak na 2. stranl

nje Roberta Grejvsa, književnost još nije zapisana.

pretpostavlja da prava

U SENCI ATOMSKOG OBLAKA

' Pavle

STEFANOVIĆ

Nedavno, u jednom od naših dnevnih listova, mogli ste videTi trodelni likovni strip, dakle drugi u rangu na liniji njihovog eventualnog uzajamnog nadmetanja koji će biti kraći (jer kraći od dvodelnog nije više SslrikL); uz to ovaj je bez reči, a naravno, kao i uvek, traži se da bude razumljiv, jasan. Evo njesovog sadržaja: na prvoj Slici lukar je počeo odvijati zavoj sa glave pacijenta koji se nalazi ua ležernom, sedećem stavu, zavoj toliko velik da se od glave ništa i ne vidi; na drugoj slici klupko zavoja u lekarevim rukama taman je toliko kolika je i pre= ostala okruglina na ranjenikovim ramenima; na trećoj slici lopta od namotanog zavoja, koju lekar drži u svojim rukama, iste je veličine koje i ogromna čalma osakaćenog, sa prve slike, no sada na ramenima pacijentovim nema ničeg — ni glave, ni vrata. Lekar zabezeknuto posrna tra bezglavog, no ni „čitalac“ stripa bez reči nije manje začuđen. Bar za trenutak, a odmah zatim on se smeši, verovatno razroko jer je shvatio smisao šale u tri slike. Taj „smisao“, Očevidno, ne počiva na racion:aıınom razrešenju jedne nepovoljne, možda i vrlo nesrećne ljudske situacije, već na emocionalnoj tenziji koja nmepromašivo n3a staje u svesti posmatrača ove crno-humorne grafičke kreacije, u Svesti konsumenta jednog tematskog apsurđa i nonmsensa, koje, u krajnjoj svojoj konzekven= ci, kao trodema „konkretna umetnička slika, hoće da deluje kao izvesni, unekoliko neodređeni simbol, i intenzivno goni gledaoca na svesnu aktivnost uopštavanja svega onog što je na cvim trima slikama vidljivo i no svom neposrednom (recimo: figuralno određenom) značenju jasno i razumljivo.

Jedna tipična, upravo svakidnšnja, životna situacija čoveka sa vremene civilizacije — građanin na previjalištu hirurške ambulan te — pretvara se i uopštava, u oO)vom. torzu od jedva otpočete fa bule, u muiltipleksni i logički neprecizni simbol nemogućeg i, samim fim, sasvim neredovnog ishoda razvijanja i odmotavanj u, nečeg što je ne samo mogućno. nego i redovno, svakodnevmo, po sred dobro organizovanog društvenog Života golemih ljudskih zajednica, u čije temelje je odnvno uzidano sakmosanino etičkc načelo humanosti i samarićanstva, a iz čijih vrhunskih dostignuća tehničkog napretka rađa se i klija monstruozno bezglavo čudovište, prerušeno u nevinog nevoljnika, „neprijemčivo za delo pomoći koju potrebuje i iščeKuje. Asocijacije misli, koje budi i na sebe navlači triptihom stripa o kojem je reč, nužno se vrte u plitkom i mufnom. kovitlacu bezizlazno alogičmih slutnji, namesto bilo kakvih određenijih diskurzivnih sudova dili zajključaka, No

tonus gledaočevog emiocionalnog reagovanja na apsurdnost obtađene teme stripa jedno je ud najspecifičnijih raspoloženja baš

onih treznih i trezvenih ljudi do-'

ba u kojem živimo: veoma složeno, takoreći sintetično, izatkano — u Svoj svojoj, ogrommoj kompleksnosti — iz najsuprotnijih drugih, takozvanih večnih i polarmo antipodnih raspoloženja (dobrih i rđavih, čvrstih i kolebljivih, izrazitih i neodređenih, postojanih i promenljivih), iskovano iz bezbroja sumnji i neverica, na koje su savremenog čoveka nagnala preobilna iskustva o lakoj ukvarljivosti kategorič nog „imperativa, „intenziv-mo u kvalitativnoj nejasnosti svog karaktera, vazda pripravno da skli zne u gustu močvaru tupe ravnodušnosti, uvek na treperavuj granici jednog sasvim novog vida mirnog osećanja bespomoćnosti, kojem nema kulturno-istorijskog presedana u vasceloj Doznatoj prošlosti čovečanstva, ironimo i vazda na ivici mogućih eksplozija, kao da je sveukupr:i ljudski rod u periodu puberteta ili klimakterijuma, „brzo i lako pretvorljivo u najprotivrečnija duševna stanja, opasno i kada je sasvim neaktivno, „kamuflirano tekućim programima i parolama raznih socijalnih sredina, Sposobno za hitra prerušavanja, kao ni jedno drugo do danas uočemo i psihološkom“ analizom idemtifi=kovano ljudsko raspoloženje. Iskristalizovalo se to tipično raspoloženje savremenog „čoveka u opštoj duhovnoj klimi „damašnjice. Svaka „kulturno-istorijska epoha imala je svoju specifičnu duhovnu klimu; dominirajući zna nja doba (naučna ili zasnovana na religioznim i drugim predrasudama) „napajala su ljudsie težnje i stremljenja, osećajni odnos ljudi prema ofkrivenim ili pogrešno prefpostaviljenim značenjima pojava života, sveta i stvarnosti, ispunjavao je opšta znanja vrednošću i značajem koji ova imaju za ljudski život, A želje i ciljevi mogli su uvek biti pokretani potrebama u okvirima tih znanja, oblivenih emocijama. Srednji vek je, tako, bio doba verskih zanosa i strava, uzdanja u večni Život posle smrti. Renesansa, doba velikih geografskih otkrića i ftehmičkog napretka, strasno (naivno) se oslanjala na svemoć ljudskih D.cthvata i aktivnosti. Osamnaesıı vek, prepum poverenja u „zdrav razum“, razbuktao je slobodno mislilaštvo do stepena duhovne temperature koja oslobađa revolucionarne energije masa. Noc, da ne nabrajamo dalje, i da postavimo pitanje: u šta naše sopstveno doba · „upire svoje oči. Šta zapravo sačinjava njegovu specifičnu duhovnu Mlimu?

Razume se, ova nije i ne mo2> že biti svedena u granice napred opisanog osećanja, ma Kkoliko ono bilo fipično za savre-

Nastavak. na.5. strani

nja; i on je to postigao-na klasičan način — in-

sistiranjem na jedmom mišljenju, jednom shva-

O O MNE

Milivoje

JOVANOVIĆ

Od avangarde do akademizovane doktrine

strpljivosti u radu na oblikovanju svoje umetničke prezentacije, više nepoverenja prema prolaznim vrednostima modnih uzora, neadekvatnoj našoj osećajnosti, više kritičnosti u odnosu na postojeću shemu književnih uiicaja, književne i kulturne politike. Sklon sam da tvrdim ikako se ti mladi ljudi sa puno žara predstavljaju kao ozbiljni arbitri umetničkog opusa svoje generacije, ođuzimajući tako izvesne prenogative kritici, koje je ona tokom dužeg perioda samovlasno prisvajala; oni se trude da, kazujući sebe, idu ka svetu u kom žive i koji je jedini živi svet; oni konačno otključavaju vrata ljudskih srca, teško zabravljena godinama, i oni to čine na nivou težnje za svojom, koncep-

cijom, sbojim stavom. I istovremeno ovaj poleini, samokritički i istorični stav, za sada je prevashodno usmen; odjeci prošlih kmjiževnih duela još uvek su odveć vidni, da bi se ovim mladim ljudima dopustila avangardna reč u rešavanju problema književnosti Mudućih dana, književnosti naše prave savremenosti. Ovaj glas solidarnosti u nezadovoljstvu: mekim vidovima našeg prošlog književnog bivstvovanja, čini se, najavljuje novu fazu naše književnosti; rekao bih njenu traženu fazu, vreme zrelosti i razmišljanja koje, parafrazirajući jedno lcaziva-

Mislim da su u predosećanju ovog nužnog preokreta objavljeni izvesni „Dolemički mnapisi poslednjeg vremena, u kojima se predmet angažovamosti književnosti razmatra kao prvi i poslednji problem umetnosti, No, kako to često biva, ne treba verovati da ovakve polemike rešavaju probleme; one samo ukazuju na izvesna stanja, i ma potrebu da se ta stanja promene. Možda će ova kretanja izmeniti predstavu o našoj književnoj situaciji, možda će se mmoge „Veličine“ izmenjenim merilima ocene spustiti na skromnije pozicije, suočena s novim potrebama i novim stanjem; kulturna javnost će morati da podnece ova odricanja kao svedočanstvo nečega što je već “bivalo, što je bivalo krajnje samosvesno i razumno, i što se na određeni način i u određenim mwugslovima ponavlja u istoriji jedne književnosti.

Nema više nikakve sumnje da je onaj „vaOdernizam“, koji nas je pomalo mihilistički jer podosta doktrinarski upućivao izvorima avan= gardnog semzibiliteta „epohe, sada konačno zatvorio krug svog meuporedđivog. pohoda ma ljudske umove. Kao njegov nesrećni. prethodnik —d socijalistički realizam u varijanti Ždamova —v i on se akademizovao, pokazao svu nedovoljnost, subjektivistički karakter jedmog mišlje-

tanju realnosti, jednoj predstavi o intelektualnoj pustolovini, kada. je objektivni razvoj Kknjiževnosti iziskivao uticajnost više mišljenja, više senzibiliteta. Slučaj u novoj odđori, no poznat: kad jedna kulturno – književna sredđin a, zbirom svojih individualnih afiniteta i koncepcija, dovoljno sazri da joj se da jedno mišljenje, ma kakvo ono bilo i ma poticalo, više ne čini meritornim i ubedljivim, to mišljenje odlazi u relikvije istorije, pokazujući zgrčene pipke svog jalovog aka34emizma. I našoj već formiranoj kulturnoj javnosti, kao i brojnim odredima najmlađih literata, više se odista ne može činiti sugestivnom. jedna postnadrealistička verzija književnosti, pod etiketom neoklasicistički intonirane, popularizatonske poetike iz pera pesnika Oskara Daviča; ne zato što bi ona netačno i proizvoljno, poput iskrivljenog parafraziranja prevodnog teksta, tumačila naknadno prisutne u našoj kultuni pojave prethodnih razdoblja zapadne književnosti, već stoga što nije iznela iole stabilniju koncepciju, koja bi podnosila jednostavnu diskusiju s druikčijim konNastavak na 5. strani

—

ZONI „ik JA

JSC CA vl 7 C-a4 Va a a lies o da =

a

a:

Za ca Ca