Književne novine

”

i 150

SPORT U DNEVNOJ ŠTAMPI

Možda „su baš ovi dami jedme od maših majveših fudbalskih svetkovina, jedod maših majvećih sportskih, uspeha, pravo vreme da se progovori hekoliko reči o jedmoj izgubljenoj meri, o jednoj žalosnoj mesrazmeri. Reč je, maime, o tome koliko prostora dnevni listovi pošbećuju izveštajima sa spoTtskih priredbi, šta se sve biše i o čemu se me piše u

sportskim rubrikama maših najčitanijih dmevnmih listova.

Treba odmah waglasiti

da niko mišta mema protib da se o sportu piše. Sasvim, je razumljiDo što uredmici sportskih vubrika, kao svi urednici uostalom, pružaju čitaocima ono Što ih zamima, što zadovoljava njihovu dčitalačku glad. Međutim, pada u oči mesrazmera između Yvubrika u našim, listovima, maćehimski odmos prema izvesnim, vidovima, u prvom redu, kulturnog života, gubljenje sluha za ono što može i treba da zanima čitaoce i onoga o čemu je mepotrebno pisati. Ta mesrazmera me bi, možda, sama po sebi mi padala «toliko u oči da urednici misu izgubili kriterijume onog šta čitaoce zamima. „Najbolje ogledalo tog gubljenja kriterijuma su sportske Yubrike maših listova u danima svetskog Judbalskog prvenstva.

Normalno je što su s mq-– šom, fudbalskom reprezemtacijom otišli u Čile i specijalni izveštači maših listova. Razumljivo je da se a. movinama objavljuju izveštaji koje oni šalju, da se komentarišu utakmice i drugih, ekipa. Ali ljudi koje sport zanima u normalnim, granicama (a za takve se valjda i pišu spoTt-

· ski komentari u dnevnim

listovima, jer, oni drugi čitaju ekskluzivnu sportsku štampu) primiće kao ižmemađenje i bezraložno DOnavljamnje da se, Tecimo, O jedmoj utakmici maše fudbalske reprezemtacije wu istom listu, u istom, broju, ma istoj strani objave duva skoro istovetna izveštaja. Upitaće se zašto se sportske rubrike maših dnevnih listova ponekad, pretvaYaju u pozormicu meobavežnog fudbalskog ćaskamja i međunarodmog sportskog ogovaranja.

Pokušavamo da se bpodsetimo šta smo sve mogli da pročitamo ovih dama. Jedma od izuzetno važnih vesti bila je, recimo, da Luis Armstrong navija 2?žd Brazil; „wredmici su mašli da je potrebno upoznati jugoslovemskog čitaoca da je rezervna ekipa italijam=ske reprezemtacije pobedila jedam provincijski čileamski fim, me sećamo se više kojim, rezultatom, dok su pTvotimci seđeli ma tribinama. Znajte, drugovi čitaoci, da su Urugvajci toliko praznoverni da mijednom Svom igraču misu hteli da daju broj 13, ili da su čileamske lopte posle treminga na vlažnom, teremu bile teže 220 grama. Nije beznačajno da su Urugvajci ma jednom tremingu dal 28 golova i da će jedma „lekapitena svake pobedničke ekipe poljupcem. Podsetimo vas da su Brazilci zatražili da ih u Čile prebaci ista posada koja ih je pratila kući iz Švedske, posle osvajamja titule svet skog prvaka. Zašto me biste znali, dragi čitaoci, da su, Italijani dovukli u Čile četiri tone sira i mineralne vode i da jedam sovjetski reprezentativac uvodi svakodnevne telefonske Ya? aovore sa svojom žemom? I tako wu medogled.

Ali zato se više nego Tetko govori o omome što je "avna tajna: o crmim fondovima, o kupovini igrača, o premijama, primanjima, dvostrukom, kmjigovodstvu, sportskoj mitomamniji i neprikosnovemosti fudbalskih zvezda. Izgleda da uredmici polaze od pretpostavke da me treba da se niše o svemu, mego O sva– čemu. Zašto i dokle tako?

Dušan PUVAČIĆ

ir EC O a Sar Bau IO ue e ir ea II OI ri a IIIa IO O E OI IKE TKO a u iO— ar aaa u ru raaa i a IO E a II ar ram re el ae ranu ar aa ao arar/ Gee ——==—

Komentarišući članak Zorana Gluščevića „Angažovana ili preangažovana književnost“, u kome je i sam bio pomenut kao autor jednog teksta, po Gluščevićevom. mišljenju punog besmislica, glavni i odgovomi Murednik polumesečne revije „Danas“, Stevan Majstorović, primenio je nekakvu novu, svoju koncepciju o načinu vođenja literarne polemike. U svom listu, u kome su i ranije pojedini više ili manje šarmantno razbarušeni saradnici, katkad bez ikakvog stvarnog razloga, izvrgavali ruglu i podsmehu čitav miz ličnosti i pojava u našem kulturnom životu, Majstorović je (u broju 28. od 6. juna 1962) štampao člančić „I tako to“ u kome je, koristeći se Gluščeviće-= vim tekstom kao zgodnim povodom, pokušao da kompromituje „Književne novine“, optužujući ih da učestvuju u nekoj mračnoj čaršijskoj zaveri. Navodno braneći sad već savršeno irelevantnog Muharema Pervića od „cgzekutora čaršijske odmazde“, od gneva izvesne misteriozne „profesije“, koja, preko „Književnih novina“, „kažnjava drznika koji je narušio njeno samozadovoljstvo“, Stevan Majstorović je krenuo da izmišlja protivnika i da razotkriva „loše podmetanje“ „Književnih novina“ koje su, u njegovoj imterpretaciji, više kao jeđan mračni klan, čvrsto organizovan, jedinstven, zaverenički klan u kom vlađa gvozdena disciplina, u kom se piše po naređenju, i koji od svojih članova „zahteva punu „lojalnost i privrženost“, obavezujuči ih da, ako nekad pogreše, iskupljuju svoje grehove Vvršenjem raznih crnih poslova.

Ma koliko bilo neprijatno diskutovati sa sabesednikom koji se služi insinuacijama, kao urednik „Književnih novina“ prisiljen sam da reagujem:

| kao što postoje granice ukusa, tako

postoje i granice strpljenja. Reči odgovornog urednika lista „Damas“ nisu ni nevine ni naivne, i njegovu izjavu

Umel”ići 1

zama-li|e

Najnoviji Zakon o socijalnom i penzionom osiguranju (koji je usvojen mislim 23. maja ove godine) nije mi poznat u svom autentičnom tekstu, Već samo na osnovu onoga što je u vezi sa njim pisala naša štampa. I zapravo o tome je i reč o komentaru u javnosti ili, tačnije, o jednom mehaničkom pokušaju izjednačavanja dva poziv, dve profesije, ako hoćete dve socijalne grupe: umetnika i zanatlija. Imao sam prilike da tim povodom pročitam u našoj štampi kako su umetnici i zanaflije svrstani u jednu osiguraničku kategoriju, zapravo.u bitnim pravima

na socijalno i penziono osiguranje oni se potpuno izjednačuju. Da li je O,

Ml i: M. La

Čime se sve služi odgovorni urednik lista »Danas«

o „Književnim novinama“ treba pažljivo ispitati, podrazumevajući da je, u trenutku kada ih je saopštavao, on bio svestan značenja: i težine svih reči, i da je govorio s namerom da nešto kaže. MA:

Govoreći o Zoranu Gluščeviću i njegovome članku, Majstorović je, između ostalog, rekao: „Pošto se vratio starom društvu, on sada ispašta grehove i demonstrira lojalnost i privrženost“. Šta to, zapravo, znači? Znači, pre svega, da je Zoran Gluščević iz „Književ= nih novina“ (svog „starog društva“) nekud odlazio i da je, pošto ih je napustio, prema njima bio nelojalan. Isftovremeno, Majstorovićeva izjava znači i to da Gluščević, vrativši se Otuda gde je bio nelojalan prema svom „starom društvu“, sada ispašta grehove i preuzima „na sebe ulogu egzekutora čaršijske odmazde“, da bi „demonstrirao svoju lojalnost i privrženost“. Dalja analiza Majstorovićeve tvrdnje pokazuje: a) da Gluščevićevo „staro društvo“ („Književne novine“) prihvata njegov povratak pod uslovom da on iskupi svoju nelojalnost i da

dokaže svoju privrženost preuzimanjem

međutim, ispravno, ako se stvari dublje analiziraju i ako se sagledaju u svetlosti najnovijih zloupotreba i prekršaja koji se svakodnevno otkrivaju na sektoru privatne zanatlijske delatnosti? Da je to izjednačavanje ušlo u svakodnevnu Rkolokvijalnu praksu, i pored toga što je neđavno na sastanku Centralnog odbora SSRNJ u referatu Milentija Popovića naučna i umetnička delatnost izdvojena iz privatnozanatlijske delatnosti kao društvena delatnost, pokazuje i najnoviji raspis organa finansijske uprave (povodom u-– vođenja žiro-računa) u kome se umetnička delatnost tretira kao i svaka druga privatno-privredna delatnost tj. Rao delatnost koja se obavlja „u cilju zarade“. -

Da li.se pred našim zakonodavcem mogu izjednačiti umetnici i zanatlije i ekonomskom, finansijskom i društvenom pogledu? Sledeća analiza pokazaće da ne može biti ni govora o njihovom svrstavanju u istu ekonomsku kategoriju. Dok zanatlijska delatnost, sa minimalnim izuzecima, zahteva dopunsku nadnu snagu koja je izvrgnuta eksploataciji od strane poslodavca, umetnik je upućen na eksploataciju samog sebe. On snosi sve materijalne troškove koje, u većini, ne može da nadoknadi eksploatisanjem dopunske ra-

na sebe uloge „oegzekutora čaršijske odmazde“, odnosno, b) da Gluščevićevo „staro društvo“ ima zadatak i moć da u ime nekakve misteriozne „profesije“ kažnjava „drznika koji narušava njeno samozadovoljstvo“.

Otkako je ponovo ušao u redakcioni odbor „Književnih novina“ (aprila 1961), Gluščević je, koliko znam, na stavio da sarađuje u publikacijama u kojima je sarađivao i ranije; nikud, dakle, nije odlazio. Novu saradnju Uuspostavio je samo sa jednim listom, u kome je, svakako po sporazumu sa odgovornim urednikom toga lista, neko vreme vodio i jednu rubriku, nastavljajući da objavljuje i u „Književwim novinama“, iz čijeg uredništva nije istupao. Taj list je revija „Danas“. Pošto je Stevan Majstorović najodgovormnije lice u tom listu, on ” sam najbolje može da zna u kom je smislu list „Danas“ sa Gluščevićem računao, kakvi su bili uslovi njegove saradnje, i zbog čega Zoran Gluščević treba sad, kad se „vrafio svom starom društvu“ da „ispašta grehove i da demonstrira svoju lojalnost i privrženost“.

dne snage, kao što čini zanatlija. On i miko drugi snosi troškove za boje, platna, hartiju, upotrebu pisaće mašine, prepisivanje, dopunske ispravke koje zahtevaju nove troškove, Njemu se na licu. mesta odbija procenat od svakog honorara i on nema mogućnosti da špekuliše svojim materijalima, jer oni nisu traženi kao što su traženi izvesni „artikli sa sektora privatnozanatlijske delatnosti. Jedini oblik njegove „špekulacije“ sastoji se u tome da jednu pesmu, jednu pripovetku ili jedan esej prethodno štampa u nekom časopisu pa onda objavi, u knjizi i tako za istu stvar uzme dva honorara. Ali razmak između jednog i drugog objavljivanja ie toliko veliki da je praktičan materijalni efekat ravan Blicu 54.) i i

Pri toni tteba imati u vidu stvaralački rizik kome se izlaže umetnik a ne zanatlija. Zamatlija radi isključivo po porudžbini, on ide na sigurno. Umetnik većinom radi prema slobodnoj inspiraciji a to je stvar za koju se nikad ne zna šta će izaći. Ko jednom piscu garantuje da će mu biti prihvaćen scenario ili da će mu se izvesti drama? Ko slikaru garantuje da će mu biti otkupljena slika? Ali, ovde pre svega postoje unutrašnje cenzure, sopstveni Rkriteriji koji se u masovnoi proizvod-

delo

suje život u starijim Koledži-

Ja o svemu tome nemam pojma i nije mi namera da ovde branim Gluščevića od optužbi koje mu je uputio odgovorni urednik lista „Danas“, Zanan Gluščević je, uveren sam, sposoban da se, ako želi i ako može, sam brani, kao što je sam odgovoran za svoje postupke i za svoje tekstove. Ali, kad već stvari tako stoje, moram da se zapitam: zašto je Stevanu Majstoroviću bila potrebna ta haranga protiv „Književnih novina“?

Od više mogućnih odgovora na to pitanje, odabirem ovaj: glavnom i odgovornom uredniku najskupljeg lista u državi izgleda da se omililo da drži lokcije i da arbitrira u književnim sporovima. Već više od godinu dana njegova teških novaca vredna revija izigrava nestaška u našem kulturnom životu, nadobudnoB avangardistu-razmaženka kome je sve dozvoljeno. Uz odobrenje odgovornog urednika revije za kulturu, umetnost i društvena Dpitanja u dvadeset i osam brojeva lista „Danas“ objavljeno je mnoštvo neodgovornih komentara na račun i krivih i nevinih, ali za to nikog dosad nije zabolela glava. Iako se često dešavalo da su pojedini saradnici te infelektualno veoma pretenciozne, superkulturne, high-fidelity revije u svom (ama)hroničnom avangardizmu pribegavali i uvredama i falsifikatima, njihovi nestašluci su uvek bili opravdavani. Kao svaki dobar pastir, koji uzima u zaštitu svoju pastvu, njih je branio odgovorni urednik. Zavisno od autoriteta onoga pređ kim ih pravda, Stevan Majstorović je odbijao prigovore na dva načina: ili toržestvenoprincipijelnim frazama, ili u stilu samih svojih saradnika, ponovo dokazujući staru mudrost Mažuranićevu: „Dobar pastijer jer što kaže ino, i sam svojijem potvrđuje činom“.

Predrag PALAVESTRA

nji tek sada i to spolja uvode kao propisi JUS-a, i koji obuhvataju samo socijalistički proizvodni sektor, ne i sektor sitmo-sopstveničke zanatlijske delainosti. Umetnik ne radi po šablonu kao zanatlija, za njegov uloženi rad praktično ne postoji novčani ekvivalent, taj mad može često da bude potpuno uzaludan, jer delo nije uspelo, jer mu on sam, kao njegov ivorac, a ne neki izdavački savet, odbija vrednost zrelog dela i stoga' počinje ispočetka. Tako nešto u zanatskoj proizvodnji ne

postoji. Najzad, može li se za stvaralačku delatnost reći da se obavlja „u cilju

varade”? Novčani efekat tu ne postoji, (a gde, u ostalom, ne postoji?), „ ali zar ne postoji i jedan drugi efekat koJi se nikakvim novcem ne može ijispla= titi i koga je proizvod jednog zanatlije potpuno lišen? Mislim na društveni efekat umetničkog dela, na njegovu eštetsku i moralnu ulogu usled koje se ono ugrađuje u trajna dobra jedme kulture i zahvaljujući kojoj stvaraoci, danas bar, polažu pravo da budu tretirami i kao javni kulturni radnici, kao stvaraoci naše kulture, a ne kao gsitnosopstvenici, privatne zanatlije i špekulanti koji delaju „u cilju zarade“.

Zoran GLUŠČEVIĆ

Australije itd., svih. onih KkO-

SMiT, PaANA HNZGARA

Najstariji slovenački Kknjiževnik, Fran Pinžgar, umro Je 2. juna u 92. godini života. Fran Saleški Finžgar rođen je 9. februara 1871. godine u Doslovičima u Goreniskoj. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Ljubljani i služio je kao kapelan i Žžupnik u raznim „krajevima Slovenije. 1936. gođine se povukao u penziju, ali je nastavio da se bavi književnim rađom.

Pinžgar je književnu Kkarljeru počeo poezijom. Njegovo najznačajnije „pesničko delo je ep „Triglav“. U svojim proznim radovima prikaz: je život slovenačkog sela, svoje lične probleme, sukobe radnika i kapitalističkih Krugova, kao i opšte društvene i nacionalne teme, On je uvek nastojao da upozori na tamne strane čoveka, „na negativne strane naše tradicije, na 7Zaostalost navika u Životu pojeđinca i društva.

Među njegovim delima „naročito se ističu narodni KkOmađi „Divlji lovac“, „Naša krv“ i „Razvalina života“, pripovetke „Služavka Ančka“, i „Gospodin hudournik“ i romani „Iz mođernog sveta“ i „Pođ slobodnim suncem“. Najveću popularnost stekao je romanom „Pod slobodnim

AAA A aaa a a e

'KNJIŽEVNE NOVINE

suncem“, koji je doživeo Veliki broj izdanja u zemlji i U inostranstvu,

Prilikom 90-godišnjice života Finžgar je odlikovan Orđenom bratstva i jedinstva prvog ređa.

GOST IZ RAIRA

Sa članovima redakcije „Knji ževnih novina“ 13. VI 1962. VOdio je razgovore gost Sekretarijata za informacije Sabri Abu! MI Magd, književnik, i publicista, autor nekoliko zbirki pripovedaka i putopisa.

BIOGRAFIJE DORTORA DŽONSONA

„Zivot Semjuela „Džonsona“ od ser Džona Hokinsa, ga koju

ostavštine, nije bila preštampana otkako je prvi put obJavljena 1787. gođine, sve dok neđavno nije doživela „drugo izdanje u Americi, u Skraćenom obliku. Cetiri godine posle objavljivanja, Hokinsova Knjiga bila „je zamračena Bozvelovim „Džonsonovim životom“, đelom koje je skoro ođ samog početka bilo priznato za najveću biografiju napisanu na engleskom jeziku. Hokinsova knjiga predstavlja zanimljivu đopunu BozVelovog dela, jer je Hokins mno

e Direktor i odgovorni urednik: TT. oprema: Dragomir Dimitrijević.

kić, Slavko 'Mihalić, Vlađi: dimir Stamenković Pavle

knji-| je Hokins napisao ij kao izvršilac Džonsonoye Za ij

go duže od Bozvela poznavao Džonsona.

„PESME NA ENGLESROMĆE SEMJUELA BERETA

Kadđa su se 1930. i 1935. gOdine „pojavile dve male bro? šure pesama Semjuela Beketa, kritika na njih uopste nije obratila pažnju. Sada,

povođom objavljivanja Beketovih „Pesama na engleskom“ kritika

u Londonu, engleska

anasije Mlađenović. Urednik: Predrag Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička TReđakćioni odbor: 'Miloš. TI. Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lumir Petrić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, VlaStefanović, Dragoslav 'Stojanović-Sip. .

ocenjuje rano poetsko ovog avangardnog dramskog pisca i romansijera. Opšti Uutisak „je da je svet, koji će Beket, đocnije razviti u svojim proznim delima, u njegovoj ranoj poeziji već nagovešten. Njegova poezija je puna Sseksualnog mnezadovoljstva, želje, gađenja, bezizlaznosti, tako karakterističnih za {fantasmagoričnu atmosferu modernog grada. Mada elementi tuge nisu izuzetno elokventno izraženi, oni su ipak Dprodorni. „Zanimljivo je, međutim, da su najbolje pesme iž ove zbirke najpre bile napisane na francuskom, pa ih je, tek posle toga sam pisac preveo na engleski.

ENGLESKI PISCI PROTIV UNIVERZITETA

U poslednje vreme sistem života i rada na engleskim univerzitetima „postao je tema vrlo ozbiljnih razgovora Koji se vođe u Kngleskoj. Sve Veci priliv stuđenata, „prouzrokovan porastom nataliteta PpOsle rata, i opšte mišljenje da bi veći broj ljuđi trebalo da stekne univerzitetsko obrazovanja, đali su povoda mno gim diskusijama o «stvarnoj funkciji „engleskih univerziteta. I mnogi pisci, svojim knjigama, daju svoj doprinos ovim diskusijama. „Tako, na primer, Ser CČaris Snou opi-

grad. 101-20-1-208.

Francuska 7.

ma u kojima interna koledžska politika ođuzima isto toliko vremena koliko i samo Učenje. Kingsli Ejmis u romanu „Laki Džim“ i Malkolm Bredberi u delu „Nije dobro proždirati „ljuđe“ prikazuju razvodnjene Kkulturme iđeale života „na modernom univervzitetu. U oba slučaja učenje je osemčeno komedđijom, intrigom i ljudskim slabostima. Ove slike univerzitetskog 2ŽIvota dale su, neospornmo, argumente u ruke onih koji Kkri tikuju širenje univerziteta u ovom obliku i koji nastoje da se stane na Kkraj izolovanom manastirskom ·Životu koji me odgovara dvađesetom veku.

KNJIGA O POSTANKU PESME

Engleski kritičar i istoričar Književnosti ser Moris Boura objavio je neđavno Vrlo zanimljivu studiju o #mnastanku pesme — „Prvobitna pesma“, U svojoj knjizi on pokazuje kako se pesma razvijala iz zajedničkog plesa, molitvi i čarolija, uvek kao stvar potrebna i korisna, kao „alatka svakiđašnjeg života”. On svoje „teorije o nastanku pesme potkrepljuje komparativnim proučavanjem „pesama najprimitivnijih današnjih pi* mena Pigmeja, Eskima, Bušmana, primitivnih stanovnika

Redđakcijia Francuska 7. '

e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8.

ji i sada žive životom Sličnim životu primitivnih ljudi iz prošlosti. EROTIKA U KNJIŽEVNOSTI Mnjiga Dejvida Lota, objavljena pre kratkog vremena u Engleskoj, naišla je na dosta protivrečne komentare. Ovaj „istorijski pregled pornografije* napisan je da bi se odbranile stvaralačke slobode i onemogućilo dejstvo cenzure od koje su mnogi engleski pisci često stradali. „Pišući ovu knjigu „Not je pošao od NLorensovih reči da „cenzura nikome ne pomaže, 4 innogima škodi“. On. zahteva da Sseč „Zakoni o bezbednosti“ „ukinu kao jeđan nepotreban do-

datak već preopterećenom postojećem zakoniku, kao pretnja „društvu Koje, navo”

dno, treba da zaštite.

„PRICE PARTIZANKE“Ć BRANKA ČOPICA U CEHOSLOVACKOJ

Izdavačka kuća „Državno preduzeće za dečju RKnjižeV” noste u Pragu objavila je O" Vih dana zbirku „pripovedaka Branka Copića „Priče par tizanke“, Pripovetke je oda" brao i preveo Vladimir Tog” mer, a Knjigu je ilustrovao Marcel Stefer .

a e a a a a a a a a e a Sea a ii aa ea e eee M

e List izlazi svakog drugog pelka. Pojedi ji . edini broj Din. iš er O aaa 600, polugodišnja Din. 300, za ostrancieb WWOLKKJ st izđaje Novinsko-izđavačko pređuzeće „Književne novine“, BeoLi Tel. 21-000. Tekući račun