Književne novine

Preveo Petar VUJIČIĆ.

i umeinosi

s i tiraž, ih i S 9 Lap 08 ORO OE i kad bi se od kulturnih institucija zahtevala e Ta omunikafivha dela

e deset godina umetnost nazi š iti i pre — prekornim tonom — nekmunikativno a ao BB pogrdnim tonom — formalističkom umetnošću, i SRdavod and — tonom prijateljske pretnje — modernom, jedno Žž umetnost koja ima u sebi to da od primalaca zaht a. o tak razmišljanja (na šta naši vrlo — kao što ja 0 Lo zauzeti kritičari samo s mukom mogu da se 'Peše), Čita 8 deset godina ta umetnost je kod nas bila tretirana kao Sa ziva maltene na obaranje državnog ustrojstva Glavnu e slugu u njenoj osudi treba uostalom pripisati me Uredu za kontrolu štampe nego raznim „redđaktorima i „teroretičarima“.

U strahu od modernog počela je kod nas u tim godinama prava trka u nazad: ako nam je 1945. godine za uzor stavljan XIX ili XVIII vek, već 1949. godine nam je preporučivano da se ugledamo na Homera i da počnemo da pišemo epopeje. Ta „didakktička nastojanja vaspitavala su čitava pokolenja „kritičara, koji nisu u stanju da razumeju ništa što prekoračuje XIX vek; njihova bespomoćnost pred delima drugog tipa prosto je dirljiva. Sva sreća Galčinjskog, Pšiboša, a bogme i Tuvima što su bili još ranije intronizovani u literaturi i što se s njihovim postojanjem valjalo pomiriti kao sa dovršenom činjenicom. Mogu da zamislim kako bi naši savremeni kritičari počeli da „se iščuđavaju nad Zelenom guskom, nad Ravnanjem srca ili čak nad Pesmama o Malgožatki, da ih nisu dobili u šake kao povezane tomove nego kao skromne rukopise. Kako bi počela razmišljanja na temu: „Sta to predstavlja?“ i: „Je li to nalik na ono što predstavlja?“ Valja primetiti da ako napadi na modernu umetnost tokom tih godina nisu uopšte prestajali, pozicije s kojih su vođeni bivale su različite. U godinama 1949—1954. njen protivnik je nastupao preobučen u „prostog čoveka“ koji viče zahtevajući umetnost pristupačnu širokim masama; u poslednje vreme međutim počeo je da se producira kao poznavalac Pariza, koji utvrđuje spokojnim i umornim glasom da je „sve to već bilo“ i koji sanja o umetnosti čisto poljskoj, sličnoj — ako uopšte treba na nešto da liči — valjda jedino delima velikih narodnih majstora — Stahjeviča i Stike.

I pored toga moderna umetnost je postojala i dalje: fioke su bile prepune kmjiga, radionice — slika.

I mogao je naravno gospodin s lančićem, koji je i nadalje zauzimao, zahvaljujući izvesnim poznanstvima, nekoliko soba na prvom spratu — na vest da slikar-komunista sa četvrtog počinje da slika nekakve nedozvoljene mazarije — da zastane na stepenicama da bi s njim blagonaklono porazgovarao i da bi mu stavio do znanja da ga „i pored svega“ smatra za čestitog čoveka. Mogao je s druge strane neki junak publicista, koji od 1945. godine zauzima nekoliko soba tačno nasuprot od gospodina s lančićem, i koji je živeo od vatrenih članaka na temu „irule buržoaske umetnosti“, da se pravi da ne primećuje razliku između ove dvojice stanara i između dolarske i umetničke konspiracije,

e Dela ideološki tuđa

„Kako odrediti ideološki tuđu umetnost?“ — to je pitanje do kojeg bi mogla dovesti naša nedavna filosofska diskusija. — „Ima li kultura — sem naprednih i nazadnih elemenata — još i nekakve druge, sporedne elemente? Ima li dva pravca, no ako ima tri, kako oceniti taj treći?“ Što se mene tiče — ja sam pristalica „dvaju pravaca“. Jer ako je kultura istovetna sa istorijom, nema izgleda da bi postojali u njoj elementi neutralni, koji ne bi ni pomagali progres, niti bi ga ometali. Druga stvar što ni jedan od diskutanata nije postavio pitanje po čemu se može poznati kojem pravcu pripada dato delo; i pristalice dvaju pravaca i pristalice triju pravaca ćutke su se saglasili da o naprednosti dela odlučuju apstraktni pogledi stvaraoca, ili naprosto njegova politička pripadnost. Kada bi njih zapitali, ko je početkom XVI veka bio napredniji, katolički svoštenik ili član reformacijske crkve, odgovorili bi jednoglasno da je bio napredniji ovaj drugi — kao predstavnik građanstva. Činjenica je ipak da je — dok su protestantski teolozi još priznavali Ptolomeja — jedan katolički duhovnik stvorio heliocentrički sistem. Otuda sledi da o naprednosti dela odlučuje jedino njegovo konkretno otkriće novoga. a IRINA

Zato će i opšta povika da treba stvaralački razvijati mariksizam ostati bez rezultata sve dotle dok ne shvatimo da

se to može postići ne putem skolastičkog dedukovanja novih ·

postavki iz starih, nego jedino putem konkretnog proučavanja — u oblasti fizike, psihologije, sociologije itd. Da li je takozvana „buržoaska nauka“ stvorila tokom poslednjih decenija nekakva principijelna otkrića. u bilo kojoj od tih oblasti? Nesumnjivo da jeste. Dovoljno je spomenuti Ajnštajnovu teoriju relativiteta, Hajzenbergovu „leoriju Verovatnoće, Projdovu psihoanalizu, Adlerovu individualnu psihologiju, Jungovu kolektivnu psihoanalizu itd. itd. Sigurno, JE dan Frojd je svoja psihološka otkrića razradio u opštu teoriju kulture, objašnjavajući na primer nemir savremeno8 sveta — seksualnim zabranama. Pa ipak ne da se Bore da je on začuđujuće tačno objasnio mnoštvo pojava, da jc

izvršio ogroman uficaj na savremenu misao i umetnost, da

su njegove osnovne postavke: o uzajamnoj zavisnosti EO. gije i psihe i o determinizmu unutrašnjeg ZORU az ble dijalektičkom materijalizmu no što bi moglo da izgle ro _njenica je najzad, da funkcionišu BEI i Te aa le :< e Nl : Sota menute teorije; može li pak marksista a o šia što ima za sobom snažni argumenat prakse? 'Umesto,

e : ai isteme i da prihvati ono što je u ipak, da prodiskutuje le Slšte i ma:ksistička misao odnosi

njima racionalno, dogmatizovan ! k ao odnosi a e rena njima kao kalif Omar kad je SVOI “SleksnnrajlU Ili te knjige sadrže isto što ima u Oral SL su nepotrebne; ili nešto dru8o — što znači da Ao" Ža što je poznato, kao rezultat top ONO A a Ra ljivanja velike aleksandrijske biblioteke. O ORTEOR ZR naše ljude u futroli* bile su, uostalom, ne | OE :aa a _đenja, u koja nisu pokušavali čak nl da 7BICE pla Š Da ličnost njihovih tvoraca; činjenica na. aa SMA ap HE učnik nije bio politički angažovani ja je Poveli On odituie ceo njegov sistem. DoVvo1!J O zad pi Oci Ž gta pisali o Alboertu Ajnštajnu razni Filosofski rečnici.

Došlo je vr 1 saveznike i da nestan i intelektualnog a može biti suprotnost! 1Z

– ani napretka. Jaja uvek 0 ai m jeđan od najistaknutijih da-

OR, je i l UR SANDAUME {eda – \istakayu [O i 8 OR ljskih književnih kritičara. Vrlo je značajna babe ai 7 S i. o vrhunskim poljskim pesnicima -

OL M (1955). 'Pokom godina 1945—

eme da revolucija najzad, upožba SYDIŠ Pre ane dosadašnjeg Jaza između ruštvenog

vreme da shvatimo da nema ide đu istorije i kulture i da su velika

BOVB ij zolenja“

:a: snici triju pokolen) „i > SOveka: „Pes ie vodio oštru borbu protiv takozvane · 1956. Sandauer JC iz tih godina

i ičke eseje Svoje polemič Roki ' a kretanja“ (1956). To je bilo već počeo obračun sa gresima pročinje svoj Književni obra-

crealističke Kkritke. J ) objavio jc u knjizi „Moja 5 u vreme kad je u Poljskoj

šlosti. Sandauer tada tagode ROE IU socrealizma, boreći o ii *otivnicima ! čun sa svojim P!

•emeno za uvođenje evropskog kriterijuma u Oea a OSB a oljske literature. ne svoje polemičke 3 COT U Oi 0D i:S6 joe u knjizi „Bez snižene tarife o ae keiikebni teoretičar Sandauer” se ogledao u stuIH JO. jedinstvu sadržine i forme“ (1957).

___O | _——

KNJIŽEVNE NOVINE

MILOS II. BANDIC

Priručni Mazor

(„Narodna knjiga“, Beograd 1961.)

U biblioteci Školska lektiTra, u kojoj je, do sada, objavijeno „više vrlo dobrih, marljivo i odgovorno rađenih izbora školskih pisaca, književnik Miloš I. Bandić objavio je nedavno izbor iz obimnog dela Vladimira Nazora. Našavši se pred teškim, komplikovanim ı delika\nim zadalkom da iz preko stotinu i četrdeset za Nazorovog života štampanih knjiga pesama, pripovedaka, romana, eseja, putopisa, dnevnika, beležaka, prevoda i dela dečje KnjižeVvnosti, odnosno iz sedamnaest tomova njegovih sabranih dela, priredi jedno antolgijsko izdanje, koje će, kao priručnik, u malome (ali ipak svestrano!) današnjim, pogotovu mlađim, „čitaocima moći đa predstavi Nazorov Kknjiževmi rad, Bandić je morao đa angBažuje znatan deo svojih već odavno potvrđenih „KkKritičarskih sposobnosti. Rukovo=đen uslovima i shematskim okvirimo eđicije, za koju je priređivao izbor Nazorovih dela Banđić je najviše pažnje posvetio Nazorovoj poeziji, birajući je na Strog, rigorozan, ali praveđan i Kritički način. U taj izbor ušlo je gotvo sve najbjolje Što je Nazor napisao, sve na

'#uop:or osnovu čega o njegovom pe-

sništvu danas, i u buduće, treba donositi sud. Poređ poezije, u Knjizi su objavljeni i izabrani Nazpoprovi prevodi Getea, Hajnea, Bodlera, Leopardija i Karđučija, koji rečito sveđoče o nesumnjivim Nazorovim prevodilačkim spo sobnostima i o značaju njegovog prevodilačkog rađa.

U drugom delu Knjige objavljen je izbor iz Nazorove proze, romana, putopisa, eseja i dnevmika. S posebnim „interesovanjem čitalac će pročitati Nazorove eseje, pošto kao esejist Nazor novijim generacijama nije dovoljno poznat. Zato je» u izvesnom smislu, slabost ovog izđanja u bome Sto u njemu nema više Nazorovih csejističkih priloga, koji bi, u svakom slučaju, bar delimično, mogli da pomognu boljem razumevanju njegove poezije. Fragmenti iz dnevnipopunjavaju dovoljno tu pra ka „Večernje bilješke“ ne mzninu, mada u velikoj meri oživljavaju Nazorov ljudski i književni lik, čineći ga živim i neposrednim.

Pored pisama, hronologije i rečnika manje poznatih reči, Bandić je izborom kKritčkih članaka o Nazoru ostvario jednu, u ovoj ediciji, originainu zamisao. Umesto integralnih „tekstova kKritčara i savremnika o Nazoru, on je iz članka većeg broja pisaca

pripovedaka,

izdvojio majsađržajnije ođlomke i tako načinio neku vrstu mozaične kKritičke panorame, koja Nazorovo stvaralaštvo o” svetljava iz različitih uglova. Kao i svaki Kkolaž, ti Kritički fragmenti lišeni su #jijedđinstvenog stava i Kriterijuma, koji je, po našem mišljenju, današnjem „čitaocu „bilo potrebno prezentirati. Taj nedostatak nadmoćno je nadoKRnađen Konciznim predgovorom Miloša I. Bandića, za koji bi se s pravom moglo reći da predstavlja „izvrsnu Skicu za širu objektivnu analitičku stuđiju o delu Viadimira Nazora. (G.A.)

PAVLE ĐONOVIC

Ružni bogovi

(„Obod“, Cetinje, 1982)

Pavle Đonović koristi metaforični jezik mođerne poezije, njenu bujnu, bogatu slikovitost da bi iskazao svoj doživljaj ljubavi i prirođe. Podneblje njegove poezije sve je ozaremo „svetlošću i vatrom ljubavne strasti i groznice koja nema granica i koja uvlači u svoju pomamnu igru i ljude, i bilje, i životinje, obrazujući jeđan usplahireni ri.tam opšteg požimanja, stapanja, kretanja u svim pravcima, jedan kovitlac i đarmar ispunjen „željama, „dđozivima, preklinjanjima i zanosima.

Đonovićevi stihovi su ispovedni, intimni, i u mnogo ćemu nose pečat autobiografskog kazivanja. Ne tako retko ovaj pesnik „postaje bolećiv, suviše raznežen, mnedđovoljno rafiniran i odmeren u izražavanju svojih bolova i radosti. Ima se utisak kao da ponekad iskazuje „svoje duševne sadržaje u sirovom obliku, ne vodeći računa o strukturi i formi reči kojom ih uoblićava. Ali i poređ ovih slabosti, Pavle Đonović zna i ume da napiše pesmu toplu, sočnu, prožetu dahom istinskog unutrašnjeg doživljavanja.

Ur tematskom pogledu, Pavle Đonović se znainim đelom svog poetskog rada orijentiše na zavičajno tle i folklor, čiJe motive, međutim, daje u transponovanom obliku. Teme narodnih tužbalica on vešto, bez sumnje, formuliše „savremenom poetskom ekspresijom i postiže na taj način sklađan spoj između sadržaja mnarodne jadikovke i razuđene forme moderne poezije.

Đonović se Mmoetski najuspješnijie ostvaruje onđa kad 5e vezuje za neki konkretan pred met. Prilikom njegovih „čČistih“ lirskih uzleta kojima 5poljni motiv služi samo kao Dovod za poetsku igru, on gubi kontrolu nad stihom i postaje sentimentalan i raspričan. Ali bez obzira na sve Slabosti, ovaj mladi pesnik svojim najboljim pesmama pridobija naše simpatije; zbirkom „Ružni bogovi“ on stupa u prve re"

dove savremene „crnogorske poezije, i sa njim se od sada mora ozbiljno računati kad

god se povede reč o savremenoj poeziji u Crnoj Goti. (P. Z.,

FRANCISKO DE KEVEDO

Živolopis lupeža („Rađ“,

Beograđ 1961; preveo Josip Tabak)

Poređ grandioznog Servan= tesa, dramskih pisaca: Lope de Vega i KRalđerona, baroknog pesnika Gongore i pisca alegorijsko-filosofskih romana Baltasara Grasiana, PFracisko de Kevedo (1580—1645) ie naj= veći predstavnik Zlatnog veka Španske Književnosti. Bio je pesnik-predstavnik Kkonceptizma u španskoj baroknoj Dpoeziji —, pripovedač, istoričar, politički pisac, kritičar, mora-– lista, filosof, a iznađ svega satiričar, najveći koga je Spanija imala. Po suštinskim odlikama svog genija Kevedo je barokni pisac „Kontrasta. Njegovo raznoliko, stvaralaštvo zasnovano je na Kkontrastima između uzvišenog i Mmiskog, plemenitog i Ssurovog, tragičnog i komičnog, između deformisanog realizma i najcrnje satire, s jedne strane, i visoko rafinirane „poezije i suptilnih misli istoričara i moraliste s druge strane. Kontrast je tipičan za barokno mišljenje i za Književni pOostupak baroknih pisaca. Setimo se Gunđulića: „Sve što više stereš Krila — sve ćeš paka niže pastić. U svom delu Kevedo je najpotpunije izrazio društveno i duhovno Stfanje Spanije u vremenu opadđanja njene političke i ekonomske moći, opađanja koje je izazvalo opštu društvenu đezorijentaciju, pometenost svesti i moralnu degrađaciju ličnosti. Jezivu sliku toga propadanja prikazao je MKevedo u romanu „Životopis lupeža“ sa crnim realizmom Koji ide do karikature i dehumanizacije i sa satirom koja u nemilosrdnom razgolićavanju čoveka ı razgrađivanju čovečnog ne ostavlja ni trunak simpatije i saučešća za ljudSku bedu i stradanje.

Roman je napisan u obliku autobiografije. Glavni junak Pablo pripoveda o svom mraČčnom i surovom detinjstvu, svojim pustolovinama i skitnjama po Španiji dok se nije ukrcao na brod da, poput mnogih „pustolova tog doba, potraži sreću u Novom svetu. Književni oblik, razvitak radnje u romanu, osnovne situacije u koje dospeva glavni junak i njegove bitne Kkarakteristike, tipični su za sva dela pikarskog žanra. U tome se Kevedo ugledao na svoje prethodnike, poznate i anonimne majstore surovog realizma Dplkareske. Prihvatajući tradicionalnu formu ovog žanra, Kevedo je sumorni realizam pikareske pojačao svojom mračnom satiričnom vizijom španske stvarnosti, vizijom koja nas ostavlja bez ikakvih iluzija u to da bismo izvan njenih okvira mogli naći nešto bolje, svetlije i čovečnije. Kao primer crnog realizma Koji prelazi u karikaturu i satirične deformacije zasnovane na ingenioznoj dosetci i tragičnoj dubini, istovremeno, „može poslužiti groteskna epizoda u kojoj je opisano kako licencijat Kabra

'ubija glađu Svoje učenike ili

prizor pijuvanja kojim suvudenti u Alkala đe MEnares uvode novajlije u svoje društvo. Pisac se nalazi na samom dnu brutalne i „dehumanizovane stvarnosti i, sa mirom nezainteresovanog igrača, zabavlja Se u prljavom, niskom i odvratnom, unoseći u svoju Ero tesknu igru svu baroknu artificijelnosk i „prekomernost jednog briljantnog stilista na Jeziku koji je svoje izražajne mogućnosti doveo do savršenstva. KRevedova satira ne troši, ipak, svu svoju moć u razgrađivanju, u Kkarikiranju gađosti i niskosti Života. Ona ima i viših trenutaka u kojima dostiže visoku umetničku generalizaciju defermisanog. Kevedo uvodi u roman nekoliko likova Koji ne potiču neposredno iz pikarskog podzemlja, nekoliko tipičnih slučajeva izobličavanja „čoveka i stvarnosti u tađašnjoj Spaniji: sumanutog „arbitrista“ (sa-– vetođavca) sa njegovim {fantastičnim planovima za preuređenje države i uprave, Zzatim čoveka koji uči mačevanje iz knjige pomoću matema tičkih formula, hvalisavog vojnika, licemcrnog pustinjaka i najsjajnijeg ođ svih: razmetljivog stihotvorca koji se hva li đa je, pored mnogih drugih dela, napisao Knjigu „u pohvalu jeđanaest hiljade djevica“ u kojoj je „svakoj posvetio pedeset kitica po osam stihova“. Ovo su, čini mi 5e, najbolje stranice Kevelove satirične „umetnosti: ođ onog Što je đeformisano i razgrađeno u životu stvorene Su ČVTSte umetničke celine. (J. D.)

VILJEM SBKSPIR"

Mlelački Irgovac

(„Savremena škola“, Beograd 1962; preveo Velimir Živojinović) Najnoviji prevođ „Mletačkog trgovca“ od Velimira Živojinovića i sa iscrpnim predgorom i znalačkim komentarima Borivoja Neđića u stvari ie jedanaesto izdanje u našoj zedije, a sticajem okolnosti i jedanaesio izdanje u našoj ze mlji, Ovaj pođatak govori da je za punih sto gođina, od kad Se pojavio prvi prevod u TrUuKkopisu (1863), „Mletački trgovac“ prevođen prosečno Svake devete godine, a od 1883, kada je' ovaj prvi prevod. objavljen, isto delo je preštampava– no prosečno svake sedme EOdine. Ako uračunamo i novo izdanje, u Srba do sada ima četiri prevodioca „„Mletačkog trgovca“, šest izdanja i jeda” prevod u rukopisu; u Hrvata: Četiri prevođioca, dva izdanja i jedan prevod u rukopisu; u Blovenaca: dva prevodioca, tri izdanja i jeđan prevod u rukopisu. Kako u predgovoru nije spomenuto ko je sve prevodio „„Mletačkog trgovca“, Što je pored izostavljenih imena prvih tumača zagonetnog Šajloka, jedino što ovom lepom predgovoru nedostaje, vredno je ovde istaći taj hronološki redđ bez jezičke podcle: 1) Prof. Jovan Petrović, sa memačkog i u narodnom

desetercu, prevod je nagradi-

·'Kkog trgovca“

la Matica hrvatska 1863, a objavljen je 1883; 2) Jovan Petrović, popravio Dimitrije Demeter, 18607, prevođ nikad nije štampan, a prikazivan je u Hrvatskom narodnom kKazaliS#u; 3) August Harambašić, 5a. nemačkog 1891; 4) dr Svetislav Stefanović, sa originala, 1905, prevod je s minimalnim izmenama preštampan 1924, 1944. i 1959; 5) Oton Župančić, sa nemačkog 1905, a 1921. isti autor je ponovo preveo „Mletačsa originala, a delo je preštampano 1948; 6) dr Vinko Krišković, sa originala, rukopis je izgubljen između dva rata; 7) dr Karel Glaser, sa originala, „rukopis je izgubljen za vreme rata; 8) Milan Bogdanović, sa originala 1947; 9) dr Hugo Klajn, 5a originala 1961, prevod je prikazivan u Narodnom pozorištu u Beograđu, ali još nije objavljen; 10) Velimir Živojinović sa originala 1962.

Ovi pođaci su utoliko interesantniji, jer je sađa krajnje vreme da se počne, kao Što se u velikom broju zemalja već čini, sa sumiranjem svih rezultata koji su u vezi 5a Velikim pesnikom, kako bi se jubilarna 1964. godina (400-godišnjica SŠekspirovog rođenja) što svečanije dočekala, Iako se znameniti Jovan Đorđević pre više od sto gođina zalagao da se 300-godišnjica Sekspiro» vOg rođenja dočeka sa kompletnim prevodom Šekspira na srpskom jeziku, s obzirom na vreme koje još preostaje, svi su izgledi da ćemo veliki Kkulturni jubilej dočekati bez prevođa celokupnih dela „nežnop labuđa sa Evona“ bar na jedđmom ođ jugoslovenskih jezika. Novo izdanje „Mletačkog trgovca“ krase svece vrline najboljih prevoda Velimira Zivojinovića, a to će reći da je tačan, precizan, poetličan, ođmeren i pogodan za govor (speakablece), što je za Jedno pozorišno delo veoma važno. Ovaj se prevod može po Dpesničkom zamahu uporediti sa prevodom Otona ZŽupančića, a po preciznosti sa, na Žalost, neobjavljenim „prevodom dr Huga Klajna. Pa ipak, ovom starom majstoru potkralo se u prevodu nekoliko prozaič-“ nih stihova, kao na primer Basanijeva izjava: „Dajte mi (đa biram jer sam Kko na Žcravici“) (str. 79), ali srećom takvih ima veoma malo. Zivojinovićevom prevodu se može više zameriti upotreba nekih zastarelih reči, kao: PRISTAN (Str. 96, u smislu pristanište), DZUMBUS (str. 114, koji upotrebliava nežna Nerisa), a mcđu njima i najizrazitija reč NAKRRMITI, koja je upotrebliena dva puta (na Str, 36, u smislu snabdeti, obskrbiti, nabaviti -supply i na str. 76. u smislu spariti, podesiti, naći odgovarajući, u originalu match). Ali sve te i druge 5itne zamerke mnogostruko is• kupljuiu brojne vrline ovog prevoda gde se mnogobrojni lirski pasaži prelivaju kao muzika i zrače kao biser. (D. M.)

PIŠU: GAVRILO AVRAMOVIČ, PAVLE ZORIĆ, JOVAN DERIVPIĆ, DUŠAN MIHAILOVIĆ I ALEKSANDAR V. STEPANOVIĆ Angus Wilson

TIIF (LD MEN

(Seeker < Warburg, London, 1961)

Naša. čitalačka publika imala je, na žalost, prilike da se upozna s Angasom Vilsonom relativno kasno, tek pošto je beogradska „Prosveta“, Mrajem prošle godine, izđala njegov izvanredni roman Anglosakonski maniri (Anglo-Saxon Attitudes). Interesantna stvar u vezi sa Vilsonovim romanima jeste njihova raznolikost. Od četiri romana, koliko je dosad objavio — Posle kukute (Hemlock and After), Anglosaksonski man iri, Sredovečna gđa Mliot (FPhe Middle Age, of Mrs, BMliot), i sada poslednji, Btarci u zoološkom vrtu (Fhe Old Men at the Z00) — nijeđan nije nalik na drugi. Zapravo, ljubitelji jedne određene njegove Knjige Često nalaze da je svako druBo njegovo delo nepodnošljivo, i kad god se Vilsonovo

AT TIIE 700

ime nađe na usnama čitalaca lepe književnosti, započinje raspra zašto on odbija da napiše takvu i takvu knjigu, kao što je bio taj i taj njegov roman, imajući pri tom Oobičnou vidu Angiliosaksonske manire. .

BKlem, Starci u ZOOIOŠkom vrtu, roman Kkoji Smo nedavno dobili, u stvari je druga studija o AngloSaksonskim manirima, premda se ne bi moglo reći da bog zna kako liči na roman poznat pod „ovim imenom. Radnja u ovoj knjizi je stavljena u budućnost (godinu 1970) a odnosi se na borbu za vlast između grupe ljudi koji žele da zadobiju upravu nad Londonskim zoološkim vrtom. Ova borba se prenosi i preko „granica“ samog VIta i prelazi na teren nacicnalne politike, pošto predsednik Zoološkog društva (jc dan ostareli „magnat štambe“) pribegava evakuaciji vrta na svoje imznje kako bi

stvorio atmosferu „raine zaplašenosti, za koju se nada da će mu vratiti političku

vlast; borba dobija čak i medunarodne razmere kada vri buđe u velikoj meri razoren i Engleska (privremeno) opustošena ratom Koji protivu nje vodi jedna neofašistička koalicija sa kontinenta Evrope. Međutim, preko ove na OMoO borbe za vlast, međusobnog rovarenja „između savesti i snage, sukoba između onih koji žele đa služe stvari Vrta, zbog toga što prema Nnjemu gaje ljubav, i onih Koji žele da sa iskorišćavaju za svoje lične ciljeve, ova Vilsonova Knjiga ispada travestija, ili bolje reći, alegorija. Veliko šarenihMo životinja u okviru vrta predstavlja nagBonski život; Vilson vidi čoveka kao deo jednog izvan= redno složenmog i isprepletenog animalnog stvorenja, KOje je ne samo zaprepašćuje inteligenino, već u izvesnom smislu i svetlo. Prema tome, stav koji čovek zauzima Dprema ostalom delu animalnog bića, u suštini je stav Moji zauzima prema sopstvenoj nagonskoj prirodi i magonskoj

prirodi ostalih ljudi. On može da negira ovaj preostali deo bića, može da vođi o njemu računa, može da ga eksploatiše ili uništava — all bez obzira šta činio on samo definiše svoj sopstveni karak ter.

Vilson je izvanredno #vešt u iznalaženju i prezentiranju čitavog niza ličnosti i, karaktera, kako bi otelovio razne Stavove koje čovek može zauzeti prema mnagonskom žŽivotu. U jednoj krajnosti dat Je nadzornik sisara, koji je u dubini đuše zastareli ViktoriJanac i koji bi želeo da sve životinje budu bezbedno izdvojene od gledalaca, smeStene u elegantnim Kkavezima. Na drugom kraju, data je Upravnikova ćerka, „mimfomanka koja gubi život zbog svojeg doslovno rečeno, akta bestijalnosti. Pored njih, tu je i veterinar koji je izvanredno pametan analitičar oboljenja kod životinja, ali čiji je odnos prema „sopstvenoj kući sve drugo samo mne zdrav; zatim, jalovi nadzornik plica, koji je naklonjen svem onom Što je posuvračeno, neobično ili očito cgZOtično među njegovim perna-

tim pitomcima; onda, sekretar samog vrta, koji smatra da u životinjama treba uživati u mjihovim prirodnim okvirima — itd., itd.

Cela ova travestija je briIJantno urađena, kako to VilSon zna i ume, pa ipak, roman pati od onoga što i sam kritkuje. Isuviše je pametan, isuviše hladno intelektualan i izrađen; to je jedno advokatisanje i zauzimanje za po Šštovanje bogatstva nagonskog života, dato do te mere shematski, s toliko proračuna, da je, zapravo, ostalo vrlo malo mesta za Slobodnu igru nagonskog „života u okviru same pripovesti. Ali, i pored toga, Starci u 27,0ološkom vrtu, jeste roman Koji inteligentan čovek može da čita sa Duno pažnje ne osećajući pri tom da se dosađuje u mračnim ćor-sokacima nazoviknjiževnosti, Zbog jednog čisto in-

telektualnog aspekta i uzdržane satire engleskog tipa, rDman bi valjalo prevesti i za

naše čitaoce, koji su Vilsonove Manire primili 5 dopadanjem. (A. S,