Književne novine

7 T/

ELOI

GODINA XV NOVA SERIJA, BROJ 188 BEOGRAD

11. JANUAR 1963. CENA 30 DINARA

KNJIZŽE

L ST A. KR N JT E V N:O:“S:T70

OMETNOST

DRUŠTVENA

NE NOVINE

PITANJA

PET KNJIGA GODINE

tome šta kritičari zameraju knji-

ževnoj kritici, a šta opet pesnici

duguju poeziji, čitamo na svim stranama. Zamerke i dugovi svuda i svagda, bez prekida. To možda jedno međuvreme naše književnosti preispituje, čangrizavo i tvrdoglavo, svoje propuštene šanse i svoje krupno dimenzionirane afekte. To možda naš trenu= tak sadašnjosti brzo i prebrzo udvaja svoje fokuse i svoje deklaracije, pa se hvata za svaku reč i svaku akciju, ne bi li se unapred i optužio i opravdao pred onim dalekim čitaocem kome će svi naši sporovi izgledati jasni i pomalo naivni. I pred koga ćemo stići u gustom neredu, surevnjivi i ambiciozni. U svakom slučaju te tihe vatre naših javnih i privatnih korespondemcija traju neprekidno, i u njima se još ponajviše sudi i klasifikuje. Svakodnevno, naime, stižu nam anonimna i potpisana pisma autora nad čijom smo sudbinom odmabmuli rukom. Stižu nam glasne pouke i komične pretnje uvredenih taština koje ste povredili nehotično ili idući za sjajem one čiste elaboracije dela o kojoj svi govore a koju nalazite retko, i još najčešće u maglenim ambicijama savremenika s kojima delite hleb i tu opijumski nadmoćnu jutarnju molitvu koja se zove žurnal... Stižu nam glasna negovodanja i još glasnije napomene razljućenih autora u kojima nam dovikuju gnevno, i ne bez izvesne spokojne superiomosti što je tako nedvosmisleno lažna i lažljiva, kako to njihove knjige čitali nismo 1 kako je samo zato naš sud o njima na ivici negacije.

Sva su ta pisma i sve su te intervencije međusobno nalik. Kao da ih je i ispisala i uzviknula jedna ista ruka i jedan isti glas. Svi to hoće nekog za sva vremena da diskredituju i omalovaže, a vi ste možda sami u noćnoj Jektiri, i ni s kim ne možete da podelite strast da prvi, uvek prvi otvorite, u brzom gestu i uvek u gestu jedne iluzije, bu knjigu koja je samo još danas jedina u redu. Prva i jedina. Možda svi mi što o novim knjigama pišemo i govorimo i ne bismo smeli da imamo pred sobom ništa drugo do davni savet da nikoga i nigde ne poznajemo, ne prepoznajemo u trenucima dok nam u rukama stoji, još u netaknutoj vlastitoj tajni, nerasklopljena knjiga. Možda bi, zatim, po savetu Miodraga Pavlovića, analiza svih loših i osrednjih pesničkih ostvarenja bila posao uzaludan i jalov. Svakako i bez perspektive. Možda bi se zaista valjalo okrenuti VT-

“0 esejistika

Branko LAZAREVIĆ

Idearium

Nastavak iz prošlog broja er šta je to što se zove Osnovno? Gde su te osnove svega i sveta? Gde je potka na kojoj se sve ovo če i veze? Ima li ovaj svet svoje temelje, svoje temelje za nas? Šta je sve Ovo?

Reč, Oprosti, Bože i Sveti Jovane! „Polemos“? Sedi ti kraj reke, Heraklite. “Aperion“? Zar i ti, Anaksimanderu! „Ajon“, „entelehija“, „lutimija“, „Tat twam asi“, i tako dalje i mnogo puta i tako dalje: O, o, šta je sve to? Veliki su to vitezi pera i silno tresu vetrenjače duha, ali je sve to jedan refugim, bekstvo i pribežište i jedno „čarodejanije“. I onaj Platon, koji, kao kralj Artur, ima pravo na sve.svetske krune, i čija su pojanja zbilja opojna — ni on ne stiže u te tamne podrume koji se nalaze ispod svetske zgrade. Velika su sva ta hodočašća, svečana ili tragična,

hovima samim, a čitav prosek, a čitavu tu beskonačnu reku nad kojom se mršte izdavači i urednici, ostaviti etiketiranu. Nikome u inat. Kao ilustraciju teze da, u prisustvu naših mnogobrojnih časopisa, na žalost, ni jedan, valjda, tekst, makar i relativno pismen, nije toliko loš da ne bi mogao da bude publikovan.

Na svim stranama niču plakete mladih pesnika, i na svim stranama klasifikacije padaju u vodu u jednom jedinom danu, a ta burna suma, a ta

Draško REĐEP

gusta šuma ovog trenutka literarne sadašnjosti ne prestaje da buja i nadrasta vlastitu prošlost. Nije u pitanju inflaciona naklonost, ali je pouzdano u pitanju trenutak u kome toliki među nama, zakasnelo ali ne i prekasno, saz= naju kako, u ovom okeanu knjiga, treba danonoćno tragati za vlastitim naslovima i vlastitim, vama srodnim autorima. Dakle, pomalo i trenutak u kome ponovo, posle toliko leta, vlada izbor po srodnosti. Taj trenu-

|||

CRTEŽ DRAGOSLAVA STOJANOVIČA-SIPA

sudbinska ili čudesna, genijalna i prisna, ali ko će naći mira našem grozničavom duhu koji bi hteo u pristanište i na odmor? Ima li jedan, jedinstven i osnovni Aton, o kome se peva u jednoj Akanatonovoj himni od pre skoro tri hiljade i četiri stotine godina, iz koga sve proističe što se zove život, priroda i drugo? Koja je to Ašvata, sveto drvo, simbol vaseljene, o kome peva Bhagavad-gita, na kome su svi plodovi i svi koreni celog sveta? Kad kralj Milinda iraži objašnjenje od Svetog Nagaseme, ovaj odgovara vešto i veštački na sve: „Jedno se rađa, drugo nestaje. Bez početka i bez kraja, krug se zatvara...“ Kod tih istih Indusa za „atman“ se kaže: „U početku bi Nebiće; iz njega se rodi Biće; ono se samo stvorilo“, Vrlo

. visoko, na konopcu, ta akrobatika opoj-

no dejstvuje, kao i ona „nirvane“, kao i sve ostale, ali to je samo velika akrobatika kojoj se divi i, kad se duh otrezni i opojnost prođe, ponovo se, pred čudom svetskim i ponovo se želi da se nađe osnovno. Kad tako umuju Indusi, koji su najsmelije ulazili u stvari prvobitnosti, šta je ostalo za druge,. , osim Grka, koji,su, čak i Nemci i Rusi, samo... „rezonirali“ i mudrijašili? i „Zar n nije jezgro prirode u srcu čovečjem?“ pita se Gete. Jeste, jeste, ali s tim čudesnim

tak, onda, slepo hoće da zaboravi da kaže da je protekla književna godina, na primer, jednu dogovornu i komično popustljivu inicijativu ođabiranja jugoslovenske poezije smelo nazvala Anto= logijom, movije jugoslapemske woezije (Naprijed, 1962), a da su skrommi ali pionirsko znameniti poduhvati, poput onog koji sadrži izbor slovačke poezije što se piše kod nas (Raspevana ravnica, izbor sa paralelnim prevodima na srpskohrvatski Jana Labata i Miroslava Antića, Kultuna, Bački Petrovac, 1962) ostajali i bukvalno nezabeleženi u javnosti. Taj tremutak će, zatim, zaboraviti tolika prolazna oduševljenja i tolike naslove knjiga koje nam već danas, u kratkom razmaku, izgledaju nepovratno zaprašene i zaboravljene, da bi ·pred lice onih odabranih ostvarenja naišao nenatrunjen i čist. Ne. zaboravlja on da mu, zaista, nije dano da sudi, ali . od te kratke, pomalo surove liste knjiga ne želi da se odvoji. Bar neko vreme. Ima, dabogme, sa nepomaknutim datumom godine koja izmiče, knjiga koje su me zadužile daleko više. Ima ih i takvih kojima se ja vraćam da bih proverio prve utiske i zabeležene opaske o njihovim jadmim vrlinama. Ima

Nastavak na 2. strani

|B | |

mišićem tek nastaje pitanje. Tu se sve kreće i tu se sve ne zna. I baš Faust to genijalno kaže kad samo ovo veli: Wie alles sich zum, Ganzem, webt, KEims im, dem amderm wirlkt und, lebt! Wie Himmelskrašafte auf wnwd, mnmieder steigem, Und, sich, die goldnem Eimer reichem! Mit segenduftendenm. Schuimgem Vom Himmel durch, die Erde dringenm, Harmonisch alt das Al? durchdringen! To „harmonično“ je, kažu, osnovno, a to tako.osnovno je. osnovano na zakonu suprotnosti i tako se peva i filosofira od početka do danas. Hegel je sav u tome. To je „apsolutni apsolut“, Još Horacije kaže u KEpistolama (I, 12, 19): „Rerum concondia discors“. U tome je i ono Ničeovo da se sve kreće „sa igre protivrečnosti.ka uživanju sklada“ (Vo·lja za moć). Na-to-se-svodi:·i ono:Bergsonovo da „u vaseljeni treba razlikovati da; suprotna pokreta, jedan „spuštanja“ .i, drugi „penjanja“ (Stvaralačka čvolucija). Na, to se svodi i njegova anageneza i. 'katageneza; kod živih. tkiva. U tome:je „njegov, , „stvaralački polet“. To je i „Džejmsov „dah svesti“, „ideja“ Platonova, „duh“ Hegelov, ŠopenhaueTrova · „volja i predstava“ i tako dalje. “Sta je drugo i Kročeov „actus purus“ i „sinteza sinteza, Duh i Apsolutno“,

Božidar BOŽOVIĆ

DELIMO

VRAPCĆCA NA GRANI

pomo se insistira ma tome da i

kultume i umetničke institucije,

među ostalim i pozorišta, opere, orkestri, pređu na sistem raspodele dohotka i nagrađivanja po učinku. Insistira se u tom smislu što se vrši izvestan moralni pnitisakk na njih i njihove organizacije, što se stalno podseća na ovo pifamje i što se ove institucije iznose kao — negativan, dđdabome — primer i u javnosti.

Činjenica je da niko nije pokušao da bliže objasni kakav bi, bar približno, mehanizam trebalo primeniti u tu svrhu. Postoji ođavno, u mnogim pozorištima — da od njih pođemo — princip da se birokratske lestvice platnih razreda, kadgod je to potrebno, zaobiđu putem umetničkog dođafka, a ponekad i putem premija za veći broj predstava. Davane su glumcima i norme tim povođom. Glumci su i dalje za to da se, u suštini, ostane pri ovakvom nekom sistemu koji bi im garamtovao norma=-– lan razvoj prihoda kroz karijeru. Lako je reći da je to egoizam i birokratija i nasleđena navika, Teško je objasniti dobrom, čestitom glumcu, koji je, u mladosti i zrelim godinama, s malom platom, punio kuću i igrao svako veče, zašto sada treba da ima još manju (u odnosu na ostale, ne u apsolutnim brojkama koje se zbog devalvacije ne Dporede). Teško je objasniti balerini koja je, s obzirom na svoj poziv, prestala da igra u pumoj životnoj snazi sa svakog osim baletskog gledišta, zašto je dobila penziju na osnovu najmanjeg dohotka a ansamiblu (jer. se penzija formira ma

osnovu dohotka na kraju karijere, a”

ona je tađa igrala malo i loše). I tome slično.

Najzad, možda bi neki. ingeniozni sistem omogućio da ove eklatamtne nepravde budu izbegnute (koliko li bi radnih dana bilo u svakom pojeđinom teatru utrošeno na to umesto na umetnost!), ali suština i nije u tome. Jer raspodela dohotka u umetničkim ustanovama kod nas liči, ponajviše,na svađu oko podele vrapca — na grani. Sve ovakve ustanove posluju s teškim deficitom. Delimično taj deficit stvaraju same — lošom repertoarskom: politikom, lošim kvalitetom izvođenja, nedovoljnom poslovnošću, neracionalnim poslovanjem, i ko zna čime još, naravno, kako koja i ne sve. Ali zec nije u tom grmu. Ne treba zaboraviti ovo: svaka pozorišna predstava (kao i svaka knjiga) da bi se pripremila i „proizvela“ zavisi ne samo od plata ili dohođaka amgažovanog kolektiva, nego i od tako prozaičnih stvari kao šfo su daske i

Pa, šta je osnovno? Eto, to je. Ne ireba ni da se nasmejemo.

Heraklit je imao pravo kad je ljudska mišljenja nazivao „dečjim igračkama“, i čoveka nečijom igrom i igračkom. Jer sam čovek, „nepoznatica“, šta je? „Kozmos u malome“ (Demokrit) kazuje koliko i ništa. On je tu, kako kaže Alkmajon, prema Diogenu Laerciju, „da daje nemerodavne zaključke“. T takav, on „je mera svih stvari, onih“, kako se duhovito kaže u Platonovom Teatetu, „koje su da su i onih koje nisu da nisu“.

Grci su se baš naputovali kroz lavirint čoveka, ma njega se usredsredili misleći, iz njega da pođu u svet i, eto, kakvi izgledaju na tim svojim putešestvijima. Daću još nekoliko bisera iz njihovog đerdana. Pobeležio sam ove: „lako putuješ svim putevima, nećeš naći granice, duši. Tako je ona duboka“ (Heraklit);'.„Ljude ne zbumjuju stvari nego . mišljenja. o stvarima“ (Epiktet); „Covek ·je mera svih stvari“ (Protagora); „Poznaj sebe samoga “(i Sokrat i delfijski orakul); „Ideje su misli koje ne treba da tražimo na drugom mestu nego

Nastavak. na 5. strani

grede, platno obično i svakakvo, razmi drugi tekstil, boje, struja, voda i šta sve ne (kao što i knjiga zavisi od hartije, boje, olova i tako dalje). Cene svemu ovome danas su kod nas blisk« svetskim cenama, ili iste. Prema tomi ni cena predstave ne može biti niža, ili bitno niža, od svetske cene. A cena skromnije pozorišne ulaznice u Njujorku, Lonđonu, Parizu i drugde počinje negde odđ jednog dolara, da bi st pela i na nekoliko; praktički nema ulaznice jeytimije od hiljadu naših dinara. Tako i cema knjige, osim jevtinih broširanih izdanja, nije manja od 2 i po ili 3 dolara, to jest dve hiljade dinara. A uz sve to ne treba zabomaviti da većinu dobrih pozorišta i opera neko dotira, država kao u Francusikoj ill SSSR-u, ili razne fondacije kao u Americi. Bez toga ni s ovim cenama ne bi opstali, bo nisu ekonomske cene.

Ove činjenice „niko, međutim, kod nas ne ističe. Naše društvo, dođuše, subvencionira „pozorišta, i u toma nije problem kad je reč o ovom ili onom featru, Reč je samo o potrebi da se razjasne stvari, da se ne bi od u-_ metničkih institucija tražilo da dele ono što nemaju, a niko im ne garantuja ni da će ga imati. To i jeste najgore od svega: dok su prosveta i zdravlje, na primer, ušli u opštu raspodelu društvenog dohotka (što je neminovmo) kultura nije. Ni umetnost. Bilo je reči o fondovima za kulturu, ali su oni izlišni ako im se sredstva daju budžetski. A šta bi bilo normalnije nego da se, makar i naimamji, ali ipak procenat određi i đa se zna da on odlazi na kulfurme i umetničke delafnosti; i da opšti razvitak jednog kraja, jedne komu-– ne, znači odmah i povećana sredstva za ovu svrhu. To, međutim, nije učimjemo, kao što su i sve druge ingerencije federacije na ovom polju totalno decentralizovane bez mogućnosti intervencije. Sibuaciju dobro karakteriše primedba jednog beogradskog sindikalnog funkcionera: današnji ministar kulture ima ono što nijeđan njegov jugoslovemsiki prethodnik nije imao, i što nijedan njegov kolega danas, u svom resoru, nema: u jednom džepu Nobelovu nagradu, u drugom Oskara. Pa ipak, položaj kulture u mehanizmu dohotka celog društva i njegovoj raspodeli nije definisan, ona je ispuštena (zbog drugih potreba, ali da li zaista umesno i dalekovido?) iz sistematskog vođenja politike i planiranja.

Umesto da se reši, uporedo, i ova strana pitanja — i dalje se sazivaju sastanci o tome kad i kako da umetničke ustanove pređu na unutrašnju raspodelu dohotka. Kao đa će se time promeniti cena ulaznice. I kao da ta može đa bude erzac za sistemaftsku, ko hereninu i jasnu kulturmu politiku, koje mi, na žalost, nemamo. Koju ne možemo ni imati dok u nekoj prilici, i tq kroz najviše organe, skupštine, ne definišemo šta od kulture i umetnosti želimo (ne koje umetničke pravce ili koje umeinmike, već šta po društveno! funikciji) i dok za to što želimo ne odvojimo, preciznim mehanizmom, kao : za sve drugo, sredstva, pa makar bila i minimalna.

To će postati nepotrebno tek onodš dana kad prihod građanina, „Konsumentfa“, bude toliki da mu ekonomsks cena ulaznice, knjige i svega ostalog, buđe potpuno pristupačna, i da kulturu više ne treba subvencionisati. A tc znači, po svemu sudeći, pa i po iskustvu najrazvijenijih .i najbogatijih zemalja svih društvenih sistema, u dobi koje mi nećemo sačekati.