Književne novine

IZLOG ČASOPISA

E:S < K._<>

NOVA SERIJA „ROLA“

OVIH DANA izišla je iz štampe prva sveska nove serije časopisa „Kolo“ u Izdđanju Matice hrvatske. Obnovljeni časopis, čiji je prvi broj još 1842. gođine izdala Matica ilirska pod uredništvom Stanka Vraza, danas uređuje istaknuti hrvatski kritičar Vlatko Pavletić, koji se u našem književnom životu afirmisao kao vrstan urednik vrlo dobrih, ali na nesreću Kkratkovekih, zagrebačkih književnih časopisa „Krugovi“ i „Literatura“.

U prvom broju časopisa, koji jc izišao bez ikakvog ređakcijskog manifesta, ali sa nužnim napomenama uredništva, naznačene su osnovne postavke kojih će se uredništvo u svome radu pridržavati. „K olo će sistematski „donositi stuđiozne napise o važnim ličnostima ji pojavama u našoj literaturi i kulturi (naročito novijoj). đok će jubilarne prigode poslužiti redakciji kao povođ da objavi priloge u kojima se govori i o starim temama ali na nov način [..·]}Kolo će se zalagati za ObJjektivno valoriziranje naših

književnih, umjetničkih i kul. turnih dostignuća. U tom će smislu aktivirati istaknute kritičare i omogućiti svaku diskusiju, koja će pridonmositi raščišćavanju nejasnoća i svestranijem osvjetljavanju problema“. Prvi broj nove serije „Kola“ donosi vise zanimljivih priloga u svim rubrikama. Naročito su zapaženi tekstovi u rubrikama Iz ostavštine, Situacije, Uočavania Suočavanja i OsvI-

ti Po svemu tome že se zaključiti da će „Ko lo“ ispuniti izvesne praznine u našoj književnoj periodici i da će svojom ozbiljnom i razumno postavljenom orijentacijom doprineti razvoju našeg literarnog života. O tome smislu obnavljanje časopisa „Kolo“ treba iskreno i jednodušno pozdraviti. (P.)

mo-

LE PIGARO LITTERAIRE

CUDO SA „DŽEPNOM KNJIGOM“

JEDNO OD MNOGIH „čuda“, koja se u poslednje vreme događaju u svetu literature, zapaženo je i u Francuskoj. U najJnoviiem broju ovog lista Žan Prasto iznosi zanimljive podatke o popularnosti „džepne“ knjige. Pre kratkog vremena govorilo se o uspehu modernih pisaca čija su dela objavljena u ovim popularnim izdanjima. Kako stoji stvar 8 klasicima? Da li su oni, zbog uticaja modernih, pali u zaborav? Ko ih još kupuje osim đaka i onih kojima je literatura poziv?

Da bi utešio skeptike, kojih nije malo, Prasto odgovara: Ne brinite! Njihov uspeh u najnovijim „džepnim“ izdanjima svakako je.,manje velik, ali je ipak zamašan. U Fran= cuskoj sađa „postoji „jedna „džepna“ edicija u kojoj se jednom mesečno objavljuju dave knjige francuskih i stranih klasičnih pisaca. Na taj način, za kratko vreme, objavljena su i rasprodata sledeća dela: Lakloove „Opasne veze“ u 250.000 primeraka, „Gospođa s kamelijama* „Dime-sina u 180.000, Dodeova „Pisma iz moje vođenice“ u 175.000, Mopasanov „Jedan život“ u 135.000, „Večni muž“ Dostojevskog u 126.000, Floberova „Gospođa Bovari” u 123.000, Stendalov „Parmski kartuzijapski mana=

stir“ u 100.000 'olstojeva dela „Krajcarova sonata“ u 96.000 i „Ana Karenjina“ u 87.000. Geteov „Verter“ u 70.000 itd.

Mogućno je da je popularnosti ovih dela doprinela i činjenica što su ona manje više sva. „filmovana“. Na taj način ie, verovatno. i Homierova „Ilijada” dostigla tiraž od 43.000 primeraka.

Ovoliki uspeh klasičnih pisaca u našem vremenu Prasto tumači na taj način što smatra da danas ima dosta stariJeg Sveta koji želi da pod starost produbi i proširi svoje obrazovanje, da dopuni ono što je propustio u mladosti. Činjenica je, tvrdi Prasto. da se svet danas interesuje za mnoge stvari za koje ranije generacije ne samo da nisu imale interesovanja. nego nisu ništa ni znale. Iznenađuje, recimo, da se Dekart. čija izđanja nikad ranije nisu prelazila tiraž od 10.000 primeraka, prodao nedavno. u veoma kratkom roku, u 40.000 primeraka. U toku od dva meseca čak' su i Volter i Makijaveli prodati u tiražu od preko 20.00 primeraka, Činjenica što živimo u vremenu u kome se Dekart prodaje u istom broju primeraka kao pisci „anti-romana“ RobGrije, Mišel Bitor, Klod Simon i drugi — svakako ohrabruje. Ali se može postaviti pitanje da li će kroz 100 gođina današnji avangardni pisci toliko interesovati čitaoce da će se njihova dela prodavati u tiražima većim od 100.000 prime> raka. (N. TT.)

HEBA

U SVETU DOBRIH OSEĆANJA.

„STA MOŽE BITI prirodnije, neophodnije nego što je strem ljenje čoveka ka sreći“ — pita se P. Glinkin na početku eseja u decembarskom broju. Međutim. ta praiskonska čovekova ftežnja bila je dugo vremena sitematski zapostavljana. Pripovetke i romanı mnogih pisaca bili su puni nekih „vitezova bez mane i straha“,. koji su predodređeni da dele sreću drugima. đa se bore za njih. „Bilo Je dovoljno verovati u mudrost i nepogrešivost heroja da bi čovek bio srećan. Sada u borbi za sreću. istupa običan član društva, koji neće da čeka darove odozgo“. P, Glinkin navodi dela nekoliko mlađih sovjetskih pisaca, u kojima se na nov način tretira stvarnost: „roman Alekseja Garija „Bez fanfara“ roman Ilje Lavrova „Susret sa čudom“. pripovetka Grigorija Pedosejeva „Smrt će me pričekati“ i roman Viktora Starikova „Mi letimo „u Anzas“.

Analizirajući dela ovih pisaca P. Glinkin dolazi do zaključka da se prava sreća postiže samo kroz sukobe. „kroz jedinstvo suprotnosti“. Zato istinito zvuče reči Georgija Halileckog: „Ako bi čovečanstvu ostale samo radosti. ono bi se osećalo pokrađenim“. Ličnosti u roma-

nima pomenutih pisaca nemaju ništa zajedničkog s onim „savršenim herojima” koji su sa-

Ž j

gorevali u borbi za opštu sre» ću. Kožin u romanu „Mi letimo u Anzas* i Asa u romanu „Susret sa čudom“ prolaze krož mnoga strađanja dok ne pronađu svoju sreću. A inženjer Valja, koja je ceo svoj Život posvetila istraživanju ruda (ličnost iz romana „Mi letimo u Anzas“), dolazi najzad do saznanja da se „zbog kamenja. čak ako u njemu ima i mno> go željeza, ne treba odricati od sreće“.

Razmišljajući o novim. širim perspektivama koje se ukazuju sovjetskim piscima. P. Glinkin ispisuje sledeće reči: „Ko se od nas ne seća nedavnih Žžučnih sporova o prirodi konflikta u umetničkom delu? Postavljalo se pitanje: ima Ii pravo na postojanje roman bez pozitivne ličnosti? Samo je jedno. izgleda, ostalo sasvim sigurno: roman Je nezamisliv bez negativnih ličnosti. Inače — lakiranje stvarnosti, odsustvo uslova za borbu. za razvijanje konflikta — prava Je dosada!“

Gde su koreni tih konflikta? „U velikim socijalnim preobražajima. u istorijskim događajima koji potresaju XX vek. A postoje i drugi. koji nastaju u sferı ličnih odnosa. zbog okorelosti srca. zbog nesposobnosti da se opšti s drugim ljudima. zbog duševnog „nevaspitanja”. Otuda proističu mnoge grubosti i mnoga zla. Opisujući istinito sva ova „duševna kretanja naših savremenika, zavisno od svoje snage i talenta, pisci će doprineti podizanju „moralnoetičkog kriterijuma i vrednosti literature u celini"

0. M. M,

TAGEBUĆH

TUGOSLOVENSKI PRIPOVEDAČI

POD OVIM NASLOVOM Ina Jun-Brođa prikazuje, u decembarskom broju ovog austrijskog mesečnika, „Zaveštanje“ Mlađena Oljače, „Vreme osvešćenja“ Aleksandra Vuča i„Ruke" Ranka Marinkovića.

Dajući svome prikazu o Oljačinom romanu „Molitva za moju braću“ „koji je objavljen kao „Zaveštanje“, naslov „'Tragedija jedne generacije“. Ina Jun-Broda kaže da se pisac deceniju i po posle rata odva– šno prihvatio usijanog gvožđa. Naizmenično, kroz pisma, stranice dnevnika i bezbrižne refleksije, živo kao u reportaži — Oljača stvara sliku običaja i kulture svoje generacije, priznajući često „dostojevskovskom nepoštednošću strah, sebičnost i sirovost — celu nepostojanost jednog mladog čoveka koji je suviše rano mo rao da se nauči gvozdenom stavu. Oljačina knjiga je poštena knjiga. U zemlji u kojoj je oslobodilačka borba kroz dve decenije literarno ne samo uznošena, nego su zreli ljuđi veličinu a i težinu veoma značajno svesne žrtve Veličajući opisivali, vreme je — kaže Broda — da se prikaže cela pustoš koju je setva sile. Hitlerova setva. stvorila u dušama isuviše mladih ljuđi — cele ratne generacije — i da se prikaže isto tako kako to, danas čine i najbolji filmovi u Sovjetskom Savezu.

Rat nije ostavio za sobom samo bogalje nego i čudovišta. A ko le kriv za to? Na omotu Oljačinog romana u nemačkom prevođu za to se okrivljuje rat. A ko Je prouzrokovao rat — to se pitanje ne postavlja. Nedostaju pozadine — za Jugoslaviju je suvišno stalno ih ponovo nabrajati — ali su one neophodne „u zapadnonemačkom izdanju izdavača, koji do-

sad ni jednom knjigom nije svestrano objasnio borbu otpora, Inače, bez tog objašnjenja, Oljačina optužba deluje tako da zavodi 5 pravog puta: strahoviti pojedinačni slučajevi mogu ili moraju u ovom izboru autora da buđu ocenjeni kao tipični — mije cela istina u onome što on opisuje. nego je to samo jednostrana, delimična istina.

Prikazujući Vučovo delo „Raspust“ objavljeno kao „Vreme osvešćenja“ pod naslovom „Građanski sin u revoluciji“. recenzent kaže da je duševni pritisak na celu jednu generaciju u Jugoslaviji bio težak. Kod Vuča je ovo poniranje u sopstvenu dušu i traganje za izgubljenim detinjstvom, pojačano društveno-istorijskom svešću. Njegova omiljena tema je nastajanje i meteorski uspon srpske buržoazije posic oslobođenja od Turaka. razvitak i pad jedne nove klase u staroj Srbiji. Vučo je vanredan pripoveđač — kaže Broda — koji u mešavini realizma i najobojenijeg nadrealizma prikazuje trageđiju čoveka našeg vremena od koga se mnogo tražilo. U njegovom romanu psihička realnost dominira nad „pričom“,

„Uprkos herojskom vremenu* naslov je pod kojim Ina JunBroda prikazuje Marinkoviće=vu zbirku, govoreći dđda je prava snaga Jugoslovena u pripovetkama. Romani zbog preobilja materijala često „provaljuju“. Od Andrića i Krleže do najmlađih, oni su majstori novele. Ovaj žanr naročito odgovara fino-nervnim i irohičnim Dalmatincima i njihovom nasmešenom humanitetu — a takvi su Marinković i Šegeđin iz srednje generacije hrvatskih pisaca. Čaplinovska iđeja o dvema rukama, koje su se, tako reći, osamostalile, otcepljene od čoveka. simbolički odražavaju ljudske odnose. Polaze ći od malih stvari — završava Broda — Marinković ide u dubinu, do beskrajno sičušnog ali bitnog korena stvari. (A, P)

THE INDO-ASIAN

|, ..”

CULTURE

PRIRODA U INDIJSK.OJ NARODNOJ POEZIJI

U NAJNOVIJEM BROJU časopišsa. koji izdaje Indijski savet za kulturne veze, Hem Barua „traga za simboličnim smislom koji indijski narodni pevač daje raznim prirodnim pojavama koJe opeva u svojim pesmama. Mada je narod Indije ogrezao u bedi, u njihovim pesmama ima malo gorčine. „Oni znaju da su deca Majke zemlje i da njihov život ovisi o njenim blagoslovima. Njihov život je tesno Dpovezan sa životom prirođe i njihove pesme su izraz osećanja koje u njima priroda izaziva. Seljaci, posmatrajući u „strahu i čudu“ menjanje godišnjih doba slavili su ih pesmom i plesom. Različiti narodi indiJe imaju festivale na kojima se proslavlja blagorodna dobrota prirode u različito vreme godine. „Jedni slave dolazak monsuna, drugi odlazak, treći se vaduju dolasku doba kiša, kad se biljka razvija i kad je pravo vreme da se uživa u radosti stvaranja novog života. Glavni motiv ovih prirodnih festivala je plodnost zemlje ı ona Je tesno povezana sa plodnošću ljudi. Kiša kao simbol plodnosti veoma često dobija dvostruku simboličnu vrednost kao simbol ljudskog života i razvoja.

Pošto svako godišnje doba ostavlja naročiti pečat na psihu ljudi, „svako se slavi na svoj način. U Asamu i Orisi ove pesme imaju kao glavnu temu ljubav, lako naglašen motiv . prolaznosti i rastanka, Bilje koje se izvanrednom bizinom posle „kiše postaje simbol delova devojačkog tela koje se naglo razvija. To su pre svega gljive i izdanci bambusa. U vreme kiše devojčica koja po»

staje đevojka. čezne za ljubav- 'kO.

lju i njeno telo je „zeleno“.

a u nekima je.

razvija

Veoma su lepe pesme u kojima pesma o kiši sugeriše tajmu ljubav. Oblaci i kiša za prostiji svet su često simboli ljubavnog čina. Kiša i oluja simbolišu ljubavnu čežnju, pošto, se u tako turobnom Vrcmenu „usamljenost pretvara u aktivni strah i pojačava potrebu žene za svojim mužem“.

Reka je čest motiv indijske marodne poezije. Čini se kao da spori rečni tok izaziva u pesniku tužna osećanja. Kad su te pesme nastajale nije bilo puteva i sav saobraćaj se odvijao rekama. Reke su bile arterije saobraćaja i trgovine. Svaki brod koji se vraća budi u ženi koja čeka muža nađu i, kad se približi, pojačava njeno očajanje. Smene godišnjih doba, sa njihovim različitim raspoloženjima. čini ovo čekanje daleko mučnijim. Ali reka nije samo simbol romantičnih asocijaciia. Seljaci su bili svesni njene razorne snage, njene neukrotivosti za vre• me kišnih meseci. kad uništava žetvu, stoku i ljuđe. Naročito u Bengalu. gde je ljudski život jedna neprestana borba sa ćudima reke. razorna moć vode čest je predmet poezije.

Zanimljivo je kakav simboličan smisao Indijci đaju raznim „životinjama i biljkama. Papagaj Je simbol mudrosti i privrženosti, Plemenita ptica maina, šarenog perja i hitrog leta. simbolično predstavlja devojku. Lotos je cvet koji sugeriše čistotu. Zanimljiv je simbolični smisao koji imaju cvetovi semar i madar. Oba cveta su skerletno crvena, oba su lepa: ali pošto nisu mirisava, „preziru ih i bogovi ı ljudi. Zbog toga se devojka bez dragog naziva madđarovim cvetom. cvetom koji ne privlači pčele.

Ovaj tekst predstavlja prvo poglavlje studije „Indijske na> rodne pesme“ koja uskoro treba da iziđe u izdanju MIndijER saveta za kulturne Veze.

(D,)

Revue roumaine

RUMUNSKA PROZA I POEZIJA U PROSLOJ GODINI

SUMARAN PREGLED Kknjičševnih zbivanja u Rumuniji. koji donosi ovaj bukureštanski tromesečni časopis u svom drugom brcju za 1969. godinu, zanimljiv je naročito u odnosu na prozu i poeziju. Još Jednom je potvrđeno standardno pravilo da u momentima otvorenih (potrebnih ili manje potrebnih) društvenih interven=cija u oblasti književnosti poezija biva onaj „povlašćeni fenomen kome se sugeriraju strukturalne i formalne izmene. koji se napada, koji se ne shvata i ne prihvata, iako, kako se to obično kaže. delimično.

Prozi su, ovom prilikom, upućeni isključivo komplimenti. Aktuelnost je njena bitna karakterističnost; kao što je njena osnovna „preokupacija da „predstavi različite aspekie borbe koju radne mase. pod vođstvom komunista, obaranje buržoazsko-agrarnog režima. za izgradnju socijalizma“, Većina dela nastalih poslednjih godina teže da postanu stvaralačka hronika tekućeg života. Dela "TF, Popovićia, V. Galana. G. Galineskua, E. Barbua. K. Georgiua, A. Mihalea, Z. Stanka. S. Nedelka. P. Ferenca, D. Popeska, V. Rebreanua, S. Andrasa, N. Ištvana i drugih slikaju događaje i ličnosti fabrika, gradilišta i kolektivnih poljoprivrednih gazdinstava, izražavaju stvaralački elan radnih ljudi. pokušavajući. istovremeno. da reše mnoge probleme novih društvenih odnosa. Uopšte. proza sve izrazitije pokazuje sprem» nost i sposobnost sintetičkog odraza „položaja i raspoloženja novog čoveka“, „radnika koji strasno gradi socijalizam, intelektualca novog tipa“,

U osnovi, iste kvalitete ima i poezija. „Budući eho svesti masa koje grade socijalizam“, ona se iz dana u dan značajno bogati, „kako u sadržinskom, tako i u formalnom smislu. To se najbolje da videti u delu velikog pesnika Tudora Argezija. „Svojom neumornom aktivnošću, on predstavlja živi primer pisca koji zauzima pra=> vilan stav prema odlučuiućim problemima zemlje i naroda“, i to tako stvaralački, da čak i političke teme. dobijaju kod njega vrednost „ponesene liričnosti“. Rumunsku poeziju poslednjih godina karakteriše težnja „da se asimiluju filosofske ideJe marksizma-lenjinizma i da se što je moguće dublje „zahvati ono duhovno, sadržano u borbi za izmenu sveta.“

Kao suprotnost ovoj poeziji imaginativnog menjanja sadržaja života. inspirativne borbe protiv zla stoji, međutim, izvesna „hermetična“, nebulozna poezija. „Odsustvo bogatog i khonkretnog ljudskog iskustva, pročišćenog ozbiljnom i dubokom mišlju, dopušta još uvek. na žalost, u pesničkim delima pojavu niza deformisanih. artificijemo i nekorisno komplikovanih stihova, čiji je

jedini cilj da se preobrate u neizrazivu suptilmost“, Toj Dbolesti podložan je i niz darovitih pesnika: Nikita Stanesko, Cezar Baltag, Aurora Kornu, i A. E. Bakonski. „Istorija kul ture pokazuje da raskid 5 širokim narodnim masama, da povlačenje u krug najužih preokupacija dovodi do iscrpljenja i presušenja talenta, pa ma koliko da je on moćan“. To je upozorenje koje ima za cilj „ozdravljenje“ Jednop dela rumunskog pesničkog stvaralaš-

tva (D. 3 I»

O _____________ | ____________________-—-——-—-_—~

Društvo za negovanje pripovedačkog blaga evropskih naroda

wu dvorcu Bentlage., u neposrednoj blizini malog gradića RaJne u severnoj Nemačkoj. postoji od. nedavno „Društvo za negovanje pripovedačkog blaga evropskih naroda.“

Ovo zanimljivo udruženje prijatelja poezije, umetnosti i nauke broji već preko 1000 članova. Društvo je do sada izdalo jednu knjigu pripovedaka mnogih „naroda ma 12

jezika. Knjiga nosi naziv „O prinčevima, šumskim duhovima i gospodinu Fro“. Ona je potvrda izvanredne saradnje i tesnih veza među mnogobroj nim naučnim institutima i akademijama, kao i pojedinim istraživačima. sakupljačima 1 mnogobrojnim prijateljima pri povedaka u Nemačkoj i van nje.

vođe za.

„PREVEDENI

Stivon SPENDER

ODERNI

ŽRLEO BIH da razjasnim razliku između (kako ih ja nazivam) savremenih i modernih pisaca. Savremeni su, prema mom shvatanju, oni pisci koji prihvataju norme modernog sveta, čak iako ima mnogo šta u njemu čemu se oni protivstavljaju. O piscima kao što su Šo, Benet i Vels, iz prošle generacije, Č. P. Snou i — na njihov različiti način — Kingzli Ezmis i Džon Ozborn danas, mislim kao o savremenim. Oni napadaju moderni svet, ali to čine na osnovu normi koje pripadaju tome svetu. Oni ne smatraju da je njihov način osećanja i mišljenja uslovljen, možda, činjenicom što oni sami žive, misle i osećaju u ovome svetu. Oni imaju, kako bih rekao, volterovsko „ja“ — isti onakav stav kakav je Volter, više od ostalih, imao u XVIII veku. Volter je stajao izvan svoga vremena, šibao ga perom i jezikom, ali mu nije nedostajalo poverenje i intelekt, stil, sensibilnost koji su činili Voltera.

U suštini, savremeni veruju u progtes. Mođerni pisac, s druge strane, misli da na njegovu egzistenciju, način mišljenja i osećanja, deluje specifično moderan svet, svet koji mu se čini bez presedana. On je zaokupljen idejom življenja u jednoj modernoj situaciji koja je drukčija od svake prošle situacije. On smatra da na njegovu sensibilnost utiču moderne prilike i da je ona rezultat tih prilika. On se oseća odsečen od prošlosti usled toga što je u tolikoj meri produkt modernih prilika. Istovremeno se Osvrće unazad i oseća da se kao pisac nalazi na liniji prošlosti i da u izvesnom, možda tajanstvenom, smislu pripada tradiciji prošlosti. Ipak, budući potpuno određen sadašnjošću, on jednostavno ne može da usvoji formu i stil pisaca iz prošlosti — da bi se povezao s prošlošću. On mora, tako reći, da stvara svoja sopstvena duševna iskustva koja su u potpunosti sadašnja, a po merilima koja pripadaju prošlosti. On se gotovo nalazi u položaju skulptora koji bi mogao biti prisiljen. đa živeći u blizini sabiralista starog gvožđa, sklopi svoju skulpturu od delova mašina, pokušavajući da ih ipak rasporedi prema proporcijama koje vođe poreklo od Mıginove zbirke skulptura.) Ima, u stvari, skulptora, koji baš to i rade, kao na primer, Eduarđo Paoloci. I u Ulisu je Džems Džojs, čije je iskustvo bilo sve od „starog gvožđa“ dablinskog noćnog života trgovači putnik Blum i student medicine Stivn Dedalus — ali čija su merila bila merila Homerove Odiseje, radio na književnom planu nešto paralelno ovome.

Moderna umetnost je ona u kojoj umetnik samim {iormama koje stvara shvata činjenicu da živi u našem modernom vremenu. Kvalitet koji se naziva modernim očituje se u realizovanom osećanju za stil i formu čak više nego po tome što jre predmet dela mođeran. Početkom industrijske i naučne Tevolucije, vremenu progresa, u XIX. veku,ja Tenisona, Raskina ili Karlajla ne bih zvao modernim, kao što u ovome ne bih Velsa, Šoa i Beneta, jer mada su oni bili svesni dejstva nauke i mađa su bili veoma savremeni po svojim intere>

' sima, oni su ostali u tradiciji racionalizma, puni vere u ono”

što je D. H. Lorens podrugljivo nazivao „svesnim egom“, Posmatrali su sebe kao da se nalaze na liniji pisaca-proroka. Njihova sensibilnost nije bila produkt vremena koja su osuđivali, Oni nisu osećali da moraju da na izvestan način odraze dejstvo modernih prilika i reaguju na nJega u svojoj umetnosti, dopuštajući možda nesvesnim snagama da pokuljaju kroz njene površine, ili, možda gajeći krajnju Kritičku svesnost, tako reći neprekidni tok veza s merilima prošlosti, u kojoj su pisali. Pisci koje zovem piscima „volterovskog ega“, na većinu kojih su uticale socijalističke ideje, posmatrali su savremeno društvo sa gledišta koje potiče iz Francuske revolucije. Oni su prosuđivali svet u kome su živeli na osnovu najsavremenijih dostignuća materijalističke misli.

Ono što sam nazvao volterovskim „ja“ sudeluje u istoriji progresa i pripada joj. Kad ono kritikuje, satiriše, napada, ono to čini da bi uticalo na postojeće snage, protivstavljalo im se, usmeravalo ih, aktivisalo ih. Volterovsko „ja“ Šoa, Velsa i drugih utiče na događaje. Dok događaji utiču na moderno „ja“, kakvo nalazimo kod Remboa, Džojsa, Prusta, kod Eliotovog Prufroka. Volterovsko „ja“ ima karakteristike — ra> cionalizam, progresivna politika itd. — sveta na koji pisac pokušava da utiče; dok se moderno „ja“ kroz svoju prijem-= čivost, pataJu, pasivnost čiste od materijalizma sveta kome je izloženo. Pisci „volterovskog ega“ veruju da će skrenuti snage okoinog sveta sa rđavih u bolje tokove kroz dejstvo supernorne društvene ıli kulturne inteligencije jednog Voltera, Jednog Šoa, ili jednog H. Dž. Velsa. Moderni se nađaju i veruju da će, dozvoljavajući da na njihovu sensibilnost deluje moderno iskustvo koje se prima kao patnja, stvoriti idiome i forme nove umetnosti. Moderni, jedan Prust, jedan Džojs, iedan Rilke. sjedinjuju u svome delu patnju, sen» sibilnost i kritičku svesnost.

Razlika koju pravim je u tome što su pisci „volterovskog ega“ savremeni, a da nisu, sa estetičke ili literarne tačke gledanja, moderni. Ono što oni pišu je racionalističko, socio-. loško, političko i odgovorno. Stvaralaštvo modernih je, S druge strane. umetnost posmatrača svesnih dejstva koje posmatrane prilike imaju na njihovu sensibilnost. Njihova kritička svesnost uključuje ironičnu samokritiku.

l...] Savremeni je uvučen u sukobe, ali u suštini on prima snage i merila današnjice koji se bore jedni s drugim. s oružjem jednake snage, ideologije, utilitorističke filosofije i progresa, ali s različitim ciljem... Moderni je svestan savremene scene, ali on ne prima njena merila. Modernom se čini da nas je svet besprimernih fenomena odsekao danas od života prošlosti i, čineći to, odsekao od onog dela nas samih koji predstavlja našu fradicionalnu svest. Moderni, istovremeno, smatra da nema koristi pokušavati vraćati se u prošlost jednostavnim zanemarivanjem sadašnjosti. Ukoliko smatramo da pripadamo ne samo našem određenom trenutku u vremenu nego isto tako i prošlosti, tada

1) Eiginova zbirka skulptura (Eilgin Marbles) — vajarska dela koja je lord Elgin doneo sa Akropolja u London.

KNJIŽEVNE NOVINE