Književne novine

POPODOM 50-GODIŠNJICE ROĐENJA I 20-CODIŠNJICE SMRTI IV4N4 GORANA KOPAČIĆA

GORAN JE POSTAO ZEMLJA

„U planini mrkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih grama šum“. M bilo; kada su godine i krv tražile svoje, kad se otkrivalo da i pod koporanin=ı devojke imaju lepe grudi i neki čudan sjaj u očima, kada se u snu, i pored umora, prevrtalo i budilo znojnog čela, onda se jurišalo i napadalo, i smisao postojanja povezivao sa smislom borbe; to je bio život najživotniji, smisao najsmisleniji, pa su i pesnici ginuli kao vojnici ne samo borbe i pobede radi, već i radi poezije, kao što je Koparec pognuo, onako mladalački predat i zanesem, i kao što je Goran izjednačio, jednom gestom, jednom rečju, svoj pesnički svet mesečevih sonata i usnulih dragana sa jamama i leševima na Savi, sa svetlošću koju i slepi vide, izjednačio čitav onaj svoj i hrvatski i pučki, lukovdolski nemir za pravdom i pravicom u koraku preko zagrebačke mitnice, koraku koji ga je doveo do istine o čitavoj našoj mladosti ratnoj i o poeziji i o sebi. „S vašom borbom oživotvorila se poezija, pjesništvo je postalo stvarnošću, običnom pojavom, koja u svim svojim najfinijim nijansam:, riječju i djelom, manifestira svakog časa“, To je, uistinu, bilo oživotvorenje mnogostruke i stoletne

ladost? Toga, možda, nije ni

pučke žudnje koja se u istoriji i u pesniku povlačila još od kako su Frankopani Frankopanima Severin pređava– li, lena od ćesara darovnicama dobijali, zamkovi, šume i duše baštinile poveljama i sinovi se velikaški delili, Jurju Gašparevom to, Nikoli to, a Vuku Krsti, docnijem velikom generalu karlovačkom, ovo, od kakq su kmeti frankopanski i nikogovići vraničarski „... davali klako. Se so mu delali. Davali so mu još desetino, kada so želi šenico, ali rvš. Ako je bilo deset rastev, gospodaru je pripalo 9, a Vraničaru deseta. Ako je ike skrivel, on je del pred cerkvo klop. Kada so šli ljudi iz cerkve, tuklo ga je pred celim narodom...“ od kako je „srebrna kolajna za junaštvo mom ocu“ blistala u očima detinjim kao kad „sniježi na Monte Grappa“.

To oživotvorenje borbe i poezije pesnik je „mamifestirao svakog časa“, od trenutka kad se pred umornom partizanskom publikom na govornicu popeo da Nazora predstavi, ne, zapravo još od pre, davno pre, pre nego što se i TOdio i propevao, pa sve dok ga nisu poslednji put videli u dubini šume zelengorske, „... bujne kose u bijelom suknenom odijelu. Imao je sa sobom malu pušku i jednu torbicu, valjda sa njegovim stvarim3, na kojoj je visio jedan par opanaka od goveđe kože, sav oko-

GCORANOVI PRVI

KORACI

itomo gorskolcotarsko selo Ljukov[sx u čijoj neposrednoj blizini teče plahovita Kupa, u osvit prvoga prolećčnjeg. dana — 21. marta 1913. godine — pred sam prvi svetski rat, dobilo je još jednoga stanovnika: Ivana Kovačića, dete koje je raslo kao i ostala deca, igralo se i veselilo, rađovalo se suncu i oblaku, kiši i vetru, snegu i valovima reke, radovalo se — sve do odlaska u grad, u Zagreb — svemu, jer mu je sve mamilo osmeh i razdraganost; ono je bilo prepuno snova, snova o snazi i lepoti sebe i prirode. Sve mu je izgledalo kao i drugoj bezbrižnoj deci. To dete snevalo je o veličini svoga života koji je trebalo da mravima, malim ljudima, pruži radost življenja, zadovoljstva i sreće. Ali, kada je odraslo, kađa je spoznalo protivurečnosti i dno velegradđa, ono je osetilo da je maleno, da ljudski životi nisu u njegovim rukama, da se njima ne može igrati, već obraitno, uvidelo je: „Smiju mi se, igraju se mojim životom, mojim siroma-– šnim životom!“ — uzviknulo je u jednoj od svojih prvih lirskih crtica.

TI od tada, od odlaska iz Lukovdola, od groba male sestre, njegova čežnja za selom postajače svakodnevno sve veća, jača i teško podnošljiva. Otuda su, možda, posve jasna njegova česta bekstva iz grada, naročito za letnjih školskih praznika, u pitomine i OPpOojnosti, raskošnosti prirođe Gorskog Kotara. Tu kao da je nalazio utehu, melem rani, tugi i prvom ljubavnom nemiru. U Zagrebu su se uspomene iz detinjstva budile, a ovđe, na senokosima iznad Kupe, oživljavale su i postajale stvarnost, ona ne tako davna, draga, nezaboravna, topla. Grad i selo — njihovi svetovi — frzali su njegovu psihu, razapinjali je, lomili, jer je i iedno i drugo, svako na svoj način, voleo, Ako mu je selo omogučćivalo povmatak danima detinjstva, grad mu je ipak pružao nešto drugo, isto tako arago, neophodno i nužno: željan znanja, učenja (ali ne grubog, banalnog, školskog). širih horizonata, on u njemu nalozi sve mogućnosti za ostvarenje upravo tih želja; grad mu je nudio jednu drugu, posebnu, uzvišeniju nasladu duši i srcu.

KNJIŽEVNE NOVINE

ren i zgrčen, dok je inače bio potpuno bos... Bio je neobrijan, a u ostalom je bio kao i mi, i ne zna se, da li je ličio na čovjeka ili pak na nešto drugo... vidjelo se da je umoran i gladan. Kape nije imao, te mu je kosa padala preko lica“.

I više ga nisu videli, nikada, mađa su novine pisale kako su ga četnici u selu Vrbnici zatekli, poveli sa sobom i zaklali na nekoj livadi gde i danas, odavno već zemlja, miruje „u planini mrkoj“, ostavljen, ko zna kad sahranjen, u neznanom grobu koji je još za života priželjkivao, hoteći da ne bude drugo do zemlja iz koje je iznikao i kojoj je, oduvek, pripadao.

U tome sudbinskom sjedđinjenju svoje mladosti, svoje poezije i svoje borbe, Goran je, za mnoge, postao simbol. Kada se, tek nakon rafa, u prvim danima, njegova Jama pojavila u izlozima knjižara, valjda kao prva knjiga dobijena u novim prilikama (onako izdata kako mi i dan3s, ponekad, izdajemo, bez komentara, bez napomena), mnogi su se, u čudu, pitali da li je to uistinu delo nesrećnika koji je jamu preživeo, koji je sve to na sebi doživeo i posle svega stvorio tu poemu jeze i veličine. Ako ne na sebi, pesnik je u sebi doživeo svoju pesmu jer njegov život je postao život malog čoveka, nesrećnog i svetog, kao što je i njegova

"Ti nesporazumi i te rastrzamosti Obojili su Goranovu psihu nekom mnostalgijom i mehanholijom, nekim nezadovoljstvom i, uz to, pobunom, otporom. Jer, on nije bio zagledan samo u sebe, u izvesnu razrovamosti svoje duše, tihe, nemirne; on je svet doživljavao potpunije i kompleksnije, daleko intenzivnije i šire nego što se to na prvi pogled može učiniti. Živeći život, pred njim su pucali vidici razvalina i haosa, ljudskih poniženja, sramote, pađa i zla; malo je svetlog oko sebe video, jer su ga svuda okruživale sve same crnine i pustoši. Zato on — kada je, u zagrebačkim gimnazijskim klupama. čeznući za rodnim selom, stao da ispisuje svoj prvi, ni u kom slučaju naivni doživljaj sveta —d malo govori o svome ličnom bolu ili tugi, onoj „ljubavnoj; potiskujući sve to, on se sav okreće ljudima — čoveku sela i čoveku grada — malim, zgaženim, uništenim, obeščašćenim ljudima, beležeći njihove sudbine, njihove tuge, izgubljenosti i njihova razočaranja. Goran tako već u prvim svojim zapisima liči na onu „žalosnu pjesmu ševe“ što tuži nad svojim malim, poklanim ptićima.

Ako poneka njegova prva crtica a Goran je svoje književno stvarala-

štvo započeo prozom — i deluje kao .

neki školski zadatak, obojen svetlošću rađosnog detinjstva (Moj prvi lov ma srne), ostali radovi iz tog perioda periođa njegovih prvih čvršćih i smelijih koraka u život i u literaturu nose sugestivne pečate pesnikove tuge i njegovog saosećanja sa ljudima koji stradaju i koji su u nemogućnosti da se odupru neminovnostima vremena i života. Crtice i pripovetke Jedan slučaj iz škole, Za prozorskim, staklom, (Tragedija jedme djevojke), Štef Droždjek, Mlinari i Iza ugla potvrda su njegove sposobnosti da uoči karakteristično. bolno i tragično u čovekovom svakodnevnom ftavorenju:; sve su fu ljudi srušeni, bez rađosti i osmeha, bez topline zagrljaja i ljubavnog sna. bez smisla i lepote života. Prezreno siromaštvo, obeščašćena i veneričnom bolešću zaražena seoska devojka, život obespravljenog radnika, tragedija sela i nemila sudbina rafnih invalida — to

su okosnice ovih prvih Goranovih zapisa, koje je bojio i napajao +oplim, prozračnim lirizmom i tako fupio oštrice grube stvarnosti, da život ne bi iskočio u svoj svojoj drastičnosti i da ne bi bio naslikam naturalističkim, preterano crnim bojama. Taj lirizam i, još, nenametljivo pripovedanje, me-

ko, jednostavno i jezgrovito — Osnovne su karakteristike njegovih „prvih proznih tekstova, od kojih se neki

(navedeni) izdvajaju u čvrste pripovedačke celine, Ss odličnom Rkompozicijom dobro uhvaćenom atmosferom i s uspelo uočenom raspetosti čovekove psihe.

Razgovor sa samim sobom, sa srcem svojim, „najprisutniji je u Goranovim

prvim — kajkavskim i štokavskim —

pesmama. Tuga, bezdana tuga, koja se ·

graniči s crminama, bezizlazom i porazom, uvukla se u njegove pesme, tuga zbog izgubljenog detinjstva i hladnoće velegrađa, u kome „je svega najti, samo ni toplega srca“. Ti razgovori značili su preispitivanje sebe, svojih htenja i svojih snaga u vremenu nesnosnom, teškom i zagušljivom, u gradu u kome, kako bi rekao „dušu imadu tek lopte nogometa“.

Cesanić, Iz svega toga, iz življenja i razmišljanja,

iz susreta s ljudima i čovekoljubivosti, iskristalisali su se njegovi pogledi na život i svet, na njihove probleme; već pri kraju gimnazijskog školovanja on se nedvosmisleno, bez patetike i pozerstva, opredelio za borbu, za svetlost i slobodu čoveka:

–

mlađost bila mlađost njegovog lukovdolskog kmeta, banijskog đilkoša i kozarskog dečaka, koga još uvek, ponekad, noću iz tame, podseća na rat i na izgubljenu mladost detinji glas: Ti si ubio moju majku, zašto si ubio moju majku. Goranova sudbina je simbol jednog plemenitog zanosa i izvrsnog Osećanja zahteva vremena i čovečnosti, jer sve to, ta mlađost što se gubila po rovovima i noćnim akcijama, po kamenjaru i divljini, što se gubila u samosavlađavanju i svesnom žrtvovanju, sve je to bilo jedan kontinuirani rast ka nebu i zvezdama pod kojima i danas leži pesnik, pogreben bez pompe i ven3ca, posmrtnih govora i lafeta, istinski poistovećen sa zemljom.

TI zato neka ga tamo gde jeste, jer tamo je njegovo mesto. Novine su pisale da bi ga trebalo naći i kosti njegove preneti, grob spomenikom obeležiti i o praznicima kititi cvećem — čemu to? Treba u-šaku zagrabiti zemlje, ove zemlje po kojoj svaki dan gazimo i koju tako često ne primećujemo jer, šta će nam to i šta je to kad to stoji samo po sebi, zagrabiti tu zemlju koja je toliko muka i krvi upila i shvatiti, bez reči, onako kao što se život shvata: to je pesnik.

Više mu ništa ne treba. On je po-

stao zemlja. Pređrag PALAVESTRA

Ja meću tvojeg užitka, ja meću kuće mi dvora, tornjeva tvojih, čija je slika, ohola i vitka, a u mjima zrak je ledem i vječno pretvaramje, dok druge siluje mora...

Moje je drugo načelo to bog moj je i mati: Trrpi za bijedne i pati!

— A ako, kromiče, pružiš za izdaju, memi srebra,

skovat ću od njega mož

i sjurit ga tebi u Yebra...

Završivši gimnaziju i upisavši se ma sveučilište (1982), Goran je stao intenzivnije da se bavi literaturom, skoro svim njenim rodovima — pripovetkom, pesmom i kritikom — želeći da tako

kompleksnije i đublje zahvati i izrazi život i vreme, ljude i sve oko sebe: što nije dorekao u pesmi, kazao je u prozi, i obratno, a svoje nazore na literaturu i svoje zahteve od nje pro= klamovao je u svojim kritikama i esejima,

Goranovi prvi koraci pali su između 1929. i 1932. godine, u dane gneva našeg čoveka i potonulih jedrenjaka njegovih mladalačkih snova,

Tođe ČOLAK

pisma uredništvu”

)

Branislav PETROPIĆ.

Dolazio

poštar

NO alje mi cveće. Dete! 5 (Ko da sam pčela ili biljožder bedmi.) Hvala ipak. Samo ti cveće beri! AL

znaj

đa su ljudi iz moga plemena, mesožderi

i ljudožderi.

Naše su gozbe madaleko zmame.

(Zar već misi čula?)

Još su čuvemije maše divme gladi.

Mi jedni druge žderemo kad ostanemo bez hrame,

ljubljemi cvete. .

tako se to kod mas od iskoma radi.

ZŽivotinmju žipu zakolje u trku

dečak moga soja!

Zapamti šta kažem: ŽIVOTINJU ŽIVU! Živi žive jedu, devojčice moja, devojčice moja devojčice moja,

počuj počuj:

Moja moćna glava iz večnosti piše

da bez tvoga srca me može da diše.

Ziotinjo mala!

Lane!

Jare!

„VREMENA SE PARE“

Slatko lame!

Greši učiteljica koja đake tuče kad me mogu moju”“bolest da nauče. Kako volim tako teče

Dunav pada veče

munja, tako seva,

kako plačem, zemlja veva!

Pada veče.

Životinju već čereče veš čereče.

Urla, zverski.

Slatko lane!

Kao čovek tako ula.

Samo zvezda. tako urla kao dva čoveka. Samo čovek kao zvezda. )BVIŠX Samo zvezda.

„Slatko lane!

Pun mebesa pum mebesa

život gubim.

A još živim a još živim, a još živim! Još te ljubim.

U ponore u ponorTec

sunce vuče

nad, ponorom, mad, Đonorom golub guče!

Večeraju večeraju večeraju ljudi. Glad, bez mere.

Jadmi ljudi:

celog dana ubijaju zbog večere. Slatko lame.

A VV VV

Id n(S{dVljdnje VUROVOD dje

VJERUJEM da je predstojeća proslava stogodišnjice smrti Vuka Stefanovića Karadžića jedna od vrlo povoljnih prilika da se cazrnisli, i ne samo razmisli, o daljim putevima ujedinjenja jugoslovenske kulture, outevima koje nameće izgradnja našeg novog društva. |

U oblasti srpskohrvalskog književnog jezika, u čije je temelje uziđano najviše Vukovog truda i znoja, susrećemo mnogo stvari koje smetaju našoj, Jugoslovenskoj, wulturnoj integraciji. Profesori, pogotovu oni koji tumače jezik i književnost, nailaze u svakodnevnom poslu na mnogo takvih apsurda. Pitanje jedinstvenih udžbenika sigurno bi se moglo najjednostavnije riješiti kad bi se samo istinski pokušalo i sad bi kulturna i ekonomska računica stalala iznad partikularističke. Zar ne bi mogao postojati neki jugoslovenski kriterijum za pisanje udžbenika? Ima li smisla da danas, kad osjećamo da nacionalna pripadnost predstavlja preživjelu bilješku koju ukla= njamo čak i iz matičnih kartona, književnike uporno razvrstamo na hrvatske i srpske? Ako je ic samo regionalna oznaka, zašto je onda Njegoš srpski? (Ne liči ti to na razvrstavanje na pravoslavne i katolike?) A diskriminacija prema ćirilici i .atinici? Na području latinice, na primjer, učenici-srednjoškolci će vas dočekati s negođovanjem ako ste pokušali da nešto na= pišete ćirilicom, a ako umjesto Šekspir na-

pišete Shakespeare, čak i kad to nc znaju pravilno ni pročitati, neće reagovati.

Ima svakako vrlo mnogo i pozitivnih činjenica koje znače krupne pobjede na putu našeg zbližavanja. Ali zar tu nec bi mogla da se primijeni ona Zmajeva: „Ko uradi mnogo, a mogo bi više, malo mu se piše“?

Naš pokušaj izrađe jedinstvenog pravo= pisa i njegovo donošenje i usvajanje, daju nam mogućnost da jasnije sagleđamo po= trebu da se ne ostane na pokušajima. Moraju se sistematski i smišljeno Muklanjati sve vještačke međe i barijere, jer to zahtijeva pozitivan razvitak naša društveme stvarnosti.

Zar nije sazrelo vrijeme da organizujemo jednu instituciju koja bi kompleksno i bez ikakvih provincijskih trvenja proučavala našu jezičku kulturu, njegovala njene plodove i pomagala nam da sigurnije zakoračimo stazama kulturnog jedinstva?

Mislim da bismo se baš na taj način naj--

dostojnije ođužili Vuku i našim sadašnjim potrebama da nastavimo njegovo djelo. Zar jedan istinski Vukov jugoslovenski institut ili akađemija, jedna nova matica jugoslovenske socijalističke kulture, ne bi nadmašili sve obeliske i tirade lijepih riječi? Jer Vuk je bio jugoslovenski neimar,

Momčilo DESPOTOVIĆ profesor, Bibenik

5

aa

dO a M

Ze

KI

boljih

o_O

ee. a „JO