Književne novine

· \cionalist,

- zualistička, | kurejska i AU

| U DVOBROJU ovog časopisa a maj i juni Dragan M. Jere-

| mić prikazuje književna i Uu-

· metnička shvatanja „Bogdana Popovića i prati primenu tih

_- shvatanja u-Popovićevoj kYriti-

Čavskoj praksi. Polazeći od to-

ga da je u Popovićevoj ličnosti postojala izvesna proti· vurečnost,

Jeremić uočava i ovu zanimljivu pojedinost: „Njegova prava prirođa je sen hedonistička, epi-

impresionistička, vaspitanjem, „uzdržavamjem, gušenjiem svoje prave prirode, Popović je postao rapozitivist, moralist, i teoretičar. Ova njegova druga, usvojena, prihvaćena, odgojena priroda otkriva se u svemu što je Popović napisao u oblasti književne Kritike i morala“. Viđeći u Popoviću, % dosta opravdanih razloga, Vodečeg kritičara srpske Moderne i ličnost koja je presudno uticala na književna i estetička hvatanja čitavog miza generacija, pisac ovog eseja nastoji da ustanovi izvore Popovićevih estetičkih teorija, Popović je, svakako, pođ najjačim uticajem „pozitivizma · „MHerberta Spensera, a isto tako nisu teŠko uočljivi ni uticaji Kanta, Šopenhauera, Bonaldđa, Tena i Gijoa. Ima još jedna protivreč nost u slučaju Bogdana Popovića. Njegova filozofska kultura nije bila naročito velika i ona mu je smetala da rešava složenije „estetičke probleme; Popović je upravo za rešavanje krupnih estetičkih problema imao najviše sklonosti. Nedostatak filozofske kulture on je nadoknadio velikim poznavanjem svih umetnosti i njegovi najbolji radovi su oni iz oblasti uporedne estetike. U jedno vreme Popoviću se zameralo da ima više afiniteta prema piscima drugoga reda koji su prefinjeni artisti, nego prema piscima prvoga reda koji nisu obraćali dovoljino pažnje na načelo harmonije i nisu se pridržavali onih kanona koji su za estetiku parnasovaca bili neprikosnoveni. Takav Popovićev stav treba, međutim, „tumačiti objektivnom

srpskom literarmnom situacijom u vreme kađa se Popović pojavio. Naime, u srpskoj Kknjiževnosti toga đoba bilo je i su više „spontnih genija“ i pre» malo prefinjenih artista. Jeremićč je isto tako nastojao da formuliše neke osnovne postulate Popovićevih književnih shvatanja. „On je postavio četiri elementa od kojih zavisi vrdnost jedne poezije: misao, osećanje, mašta i ukus. Dve od njih, prva i poslednja, jesu in telektualne prirode, a ni freća, kako je Popović shvata, nije joj suprotna. Štaviše, dubina misli je prva i svakojako pa sebi nmajviša osobina, što se vidi 1 po tome što su najviši pesnici uvek bili i mislioci“,

#74,

Uuwočavajući đa je Bogdan Popović izvršio na srpsku Kknjiževnost i na srpske duhove svojom ličnošću možda čak i veći uticaj mo svojim delom, Jeremić zaključuje: „... Nijedna druga ličnost nije, posle Dositeja, Vuka i Svetozara Mar kovića, izvršila tako veliki uticaj na srpsku književnost, uprkos svim primedbama koje se mogu staviti njegovoj neplodnosti, ograničenom vido. krugu, slabostima njegove estetičke teorije i pogreškama u književnim ocenama“.

Pored ovog Jeremićevog član ka svakako su značajni prilozi u ovom broju esej Branka Milanovića „O književnim bĐogledima srpskih realista“ i napis Huga Klajna „Don Žuam otkud i dokad“.

eee

— JEDAN

IHARA SAIKAKRU JAPANSKI RLASIK

PRIKAZRJRĆI broju od 12. maja knjigu „Život jedne ljubavnice“ klasičnog japanm= skog pisca Ihare Saikakua, koja je pre kratkog vremena izišla u znatog prevodioca s japanskog Ivana Morisa, Donald Kin, najistaknutiji američki stručnjak za japansku literaturu, ocrtava portret ovog starog majstora pera.

SAD u prevodu po-

„Gemdži“, roman gospođe Mu

rasaki, napisan početkom >I veka, često se smatra prvim romanom na svetu. Japanskoj literaturi, međutim, trebalo. je punih 600 godina da stvori novi roman svetskog ranga. Jedam od bitnih razloga za ovaj periođ sterilnosti Kin nalazi u ratovima koji su pustošjii Japanom tokom. srednjeg veka. 1 XVIII veku, uspostavljanje mira i stabilnog režima, dove1i su do stvaranja potpuno no>

've kulture koja se zasnivala

ne ma aristokratiji, nego ma trgovačkoj klasi. To razdoblje (1680—1730) obeležno je cvetanjem japanske literature, i, između ostalog, stvaralaštvom Ihare Saikakua (1642—93). Razlika \\"–OGWneđu remek-dela gospođe Murasaki i Saikakuovog Đrvog romana koji je živeo za ljubav“ ogromna je. Glavna ličnost romana „Gemdži“ je jedan princ kome su ljubavne afere potrebne za njegova uzvišeno Taznovrsna „postignuća; „junak

Saikakuovog dela je razuzda-

nik iz trgovačkog staleža koji je zainteresovan jedino da osvoji što više žena. Saikaku je

ipak pisao pod snažnim utica-

jem romana „Gendži“ i može se reći da njegovo delo predstavlja mođernu ađaptaciju kla sičnog dela. Saikaku privlači čitaočevu pažnju pričom o čoveku koji svoju ljubavnu kaYijeru počinje u osmoj godini i prati njegov život do šezdeset prve gođine, kad se penje ma lađu koja plovi na ostrva

8 ORO

„Život čoveka.

na Rome Žive samo žene. Saikakuove prve i, prema Kinovom mižšljenju, najbolje mnovele su erotične, mada nisu sablažnjive. Njegovo remekdelo zove se „Pet žena koje su odabrale ljubav“. To je zbirka od pet novela u kojima se pripovedaju ljubavme pustolo-

„vine žena iz trgovačkog stale-

ža živahno, duhovito i sa izvanredno finim ijnsistiranjem na detaljima. Mada se četiri novele „završavaju nesrećmo, smrću jednog ili oboje ljiubavmika, Saikakuovo delo pisano je takvim stilom i s tako veštim „distanciranjem pica od ličmosti, d se čitalac pre smeš“ ka nego što plače.

„Život jedme ljubavnice“ maj bliži je pojmu romana, U mnjemu se priča o padu jedne žene iz dobre porođice koja od ljubavnice velikog plemića postaje visoko plaćena Kkurtizana, obična prostitutka i, kraju, kaluđerica u jednom manastiru. Veoma je značajne da je Saikaku portret ove Žene naslikao bez imalo sentimentalnosti i da su majstorski ocrtana raspoloženja i sklo nosti koji navode ovu ženu đa ide iz jednog iskušenja u drugo. Ona pokazuje malo žaljenja i kajanja za svoju sudbinu i zbog svoje sudbine. Tek na kraju, „u jednoj izvanrednoj tragikomičnoj sceni, budističke statue u jednom hramu po= primaju likove njenih mnogo» brojnih ljubavnika i oma Dpočinje da oseća fako snažarm sram i ftugu da postaje kalu-

đerica. I povučena od sveta ona ostaje elegantna, a ime njemog „pustinjačkog „staništa

„Ljubavna ćelija“ nagoveštava da ona nije u potpunosti za” boravila svoje ranije sklomosti.

Kin nalazi veliku sličnost između Saikakua i Danijela Defoa i ističe, pre svega, izvanređno majstorstvo kojim ova] klasični japanski pisac stvara ljuđske karaktere. (O)

(PP. P-&)

IZLOG ČA

VON IJIIIR

USPEH NOVOG IVASRJEVICEVOG DELA :

VACLAV SADKOVSKI, u de vetnaestom broju ovog lista, predlaže Ivaškjevičevu trilogiju „Slava i hvala* za nagradu Ministra kulture i umetnosti. Novo Ivaškjevičevo delo prim ljeno je, od jednih, s oduševljenjem: s druge strane neki poznati kritičari, koji diktiraju književnom modom, precrtali su ga iz svoje istorije književnosti. Činjenica je, da je Ivaškjevićčeva trilogija stvekla svoje čitaoce | da je vrlo brzo nestala sa knjižarskih polica.

Sadkovski smatra da je „Sla– va i hvala“ jedno ođ najambicioznijih dela u posleratnoj poljskoj Književnosti i jedan od najvećih i najzrelijih epskih pokušaja u celokupnoj poljskoj književnosti XX ·•veka, Ono ravnopravno staje uz remekdelo Marije Dombrovsške „Noći i dani“ i nastavlja se, kao i eno, na narodnu epsku trađiciju. Mada između ovih dela postoje bitne razlike (tehnika pisanja, druga sredina, druga epoha) i „Slava i hvala“ povezuje prošlost i sadašnjost, pokušava da stvori most, izmedu velike književne tradicije, njene problematike, njenih Uumetničkih Wkoncenmcija i dana šnje umetnosti.

Sađkovski navođi mišljenje Henrika BerYeza „da je od sa-

međutim, ”

aa ay

mog početka svima bilo jasno da su „Slava i hvala“ takozvani roman s ključem, ı to uglavnom autobiogra{skim... Takav ključ postoji, ali moJe je mišljenje da je gotovo 5a&vim. nepotreban“, Nesumnjivo, smatra Sadkovski, da se Ivaškjevič koristi pri pisanju materijalom iz autentičnog života. To međutim ne govoTi mnogo o romanu, koji Berez maziva „obračun sa samim sobom“. Polemišući s Berezom Sadkovski ističe da bi takva interpretacija bila veoma upro ščena da Berez ne nalazi sličnosti sa Sartrovim „Putevima slobode“, , U oba dela postoji veoma sličan misaoni sadržaj. Razlika između Sartra i Ivaškjeviča je u tome što Sartr u hemačkom duhu Rteoretiše, dok Ivaškjevič pruža autentič-

nu građu ljudskih preživljavanja. Sartrovi izbori slobođe i odgovornosti spa-

daju u sferu teorijskih postulata, a Ivaškjeviča interesu-

je kako to izgleda u stvarnom životu. Vrednost „Slave i hvale“,

tvrđi Sadkovski, mije samo u tome što je to delo dostoino nagrade Ministra kulture i Umetnotsi. Ono prelazi lokalne okvire poljskog književnog žIvota vernim i dubokim iska= zlvanjem narodnih preživljava-– nja

iu istom broju „Nove kulture“ objavljene su i tri pesme Ivan V. Lalića, Lalićeve stihove preveo je poznati prevodailac maših pisaca na poljski Alija Đukanović. RR. B.

GADA

|}|

[BIT JU]

RO JE KM.

OVIH DANA dodeljena je Međunarodna književna nagra= da koju, pored nagrade Formentor, svake godine zajednički dodeljuju trinaest velikih izdavačkih kuća iz trinaest zemalja. Prema odluci žirija, sastavljenog. od predstavnika svih izdavača učesnika, nagrada za 1963. gođinu pripala je italijahskom Književniku Karlu Emiliju Gadi za roman „Poznanje bola“. Sedamdesetogodišnji Gađa jedna ije od najzanimljivijih figura savrememe italijanske književnosti i njegov prijatelj Leone Pičoni ovako o njemu piše u članku pod gornjim maslovom: „Bilo je vreme kad su njegove knjige štampane u 300 primeraka i opet se nisu mogle prodati. Karakteriše ga bojažijivost i povučenost, prirodna kod onih koji su navikli da žive sami, izuzetna merudicija književna, istorijska, tehnička, ali maročito MWarakteriše mje= govo književno delo ona neuobičajena sposobnost da se U podjednakoj meri unese u sve, i u ironiju, i u finu lirsku soluciju, i u dramsku kulminaciju, i u deskriptivno tkivo, isti široki pogled na svet, isfinsko poznavanje čoveka kakav jeste i kakav izgleda, i onaj kvalitet moraliste koji hoće pre svega sebi da sudi, koji se seća vremena što je prošlo, i oseća kuda OVO sa dašnje ide“.

. Zameraju „mu da je jezik njegovih dela pun dijalekatskih osobina, On je o tome pisao još u „Putovanjima i smrti“: Romantičarsko je sujeverje da se jezik rađa, ili treba da se rađa, samo u narodu. Rađa ga narod kao što ga rađaju i konji koji sti nam s&vojim glasom sugerirali glagol rzati ili psi glagole režati i laja ti“. A. Emilio Čeki majboljie je umeo da pokaže neosnovanost takvih zamerki: „Ne sme se zaboraviti da savremena ijskustva o piscima koji se služe dijalektom mavode ma zaključak da su omi ma to prisiljeni

jer još misu stigli đo jezika, jer je to bio njihov način izražavanja pre no što su uspeli da osvoje jezik. Gada, na protiv, uvek unosi dijalekt u sigurno poznavanje jezika i njegove “iradicije, unosi ga jer mu je to potrebno za neke jednostavne i često neponovljive efekte. Dijalekat dolazi posle ovlađavanja jezikom“. Pičohi ga brani i od onih koji „pokušavaju da ga proglase naturalistom i navodi ovaj njegov tekst: „Ako mi kažu da je. jedan mitraljeski rafal stvarnost, ja se slažem, dobro, ali od romana tražim da iza tog utrošenog olova otkrije jednu fragičnu napetost, jcdnu _„delujuću konsekventnost, jednu misteriju, razloge ili bezrazložnosti čina... Čin po sebi, objekt po sebi, samo je mrtvo telo realnosti,

fekalni ostatak istorije“. navodi primenjuje na Gadu: „Teško je, možda, reći šta je to kod jednog pisca osećanje vlastitog 'ali sigurno da će delo biti beskorisno, nema tog osećaja, uzaludno...“ Nijedan savremeni italijanski pisac, po

U zaključku Pičoni reči Ungaretijeve, Koje

vremena, negovo ako pisac prazno,

nema fto osećanje ta-

njemu, ko razvijeno, tako živo u vla-

kao što ga ima KJ

stitoi Krvi, Gada. (T.

NAGYVILAG

70-GODISNJICA BSEJIRSTE ALBERTA ĐERĐAIJA

SAVEZ mađarskih pisaca i Pen-klub priredili su sveča~ . nost povodom “0. rođendana Alberta Đerđaija, Na toj svečanosti jedan od mjegovih mnogobrojnih učenika, Ištvan Šeter (SGtćr) ocrtao je lik slavljenikov. Taj pozdrav odštampan je u aprilskom broju mađarskog časopisa za svetsku literaturu „NagyVvilag“.

Šeter kaže da literarna javnost poznaje Alberta Đerđaija kao odličnog znalca francuske literature i jednog od najplodnijih prevodilaca Prusta, Žida i PFlobera, Mađarska escjistika je u mogućnosti da u poslednje tri-četiri decenije pokaže velika ostvarenja. Značajan deo te esejistike je na svetskom nivou. A u njenim plodovima, iokom proteklih decenija, sasvim izuzetno mesto zauzima stvaralački rad Alberta Đerđaija.

" Karakteristika Đerđaijevih studija je u tome što su one oslobođene. svega što nije suštinsko, oslobođene od onih spoljašnosti koje prosečni čitalac primeti brže megoli što bi primetio ono što se u hjima želi reći. Poseđujući ogromno poznavanje naučnog materijala, Đerđai se konzekventno uzdržavao onog tona i načina maučničkog predavanja i pisanja, koji je katkad i sam dovoljan da čitaocu učini verovatnim ozbiljnost onoga što je izrečeno, odnosno napisano. Njegov stil i način stavlja do znanja da autor Veruje u sud svojih čitalaca i da ih ceni mnogo više negoli da bi se poslužio bilo kakvim sredstvom za izazivanje efekata, Šeter kaže da je malo takvih oštrih i neumoljivih analizaborskih duhova kakav je MĐerđaijev. Ako je iko u mogućnosti, onda je to on da prepozna i pokaže skrivene greške autorskih karaktera i neđovoljnosti maskiranih dela. Ali njegova moć da tako jasno sagleda mnoge strane jedđne stvari, okolnosti i komplikovanost pojava, čuva ga od toga da bude nepraveđdan. On je taj koji je u stanju da shvati više ođ bilo koga, a da prašta manje od bilo koga. Umetnost pravog razum ewamnja trebalo bi i u buduć-” nosti ođ njega učiti. Ima verovatno i popularnijih i čitanijih pisaca eseja od njega, ali se samo kodđ malog broja može otkriti muđrost razumeva– nja, ona brižna mnogostranost odmeravanja, „koja treba da posluži prođiranju u vreme i suštinu dela. Šeter smatra najvećom vrednošću Đerđaijevog životnog dela metod i posmaftranje, kojima on prilazi svojim temama, pomoću kojih ih obuhvata, razume j objašnjava. Baš bi takav njegov metod i pogled na literaturu mogao na današnjem stupnju razvoja posmafranja i razumevanja mnogo da pruži kako čitaocima, tako

i piscima i Kkritičarima. (A. P)

MI U »KNJIŽEVNOJ EVROPI«

weoma ugledni dvomesečni književni časopis „„L” Europa letteraria“, koji uređuju Đankarlo Vigoreli i Domeniko Jayatone, đonosi -u jednom od poslednjih brojeva, u rubrici „Činjenice i iđeje“, Izvode iz uvodnika „Književnih novina“ od 8. {ebruara 1963. god. pod istim „maslovom „Umetnost i društvena svest Navedeni Su oni pasusi koji govore o potrebi borbe protiv snobizma i avangarYdizma po svaku cenu m mašoj savremenoj kulturi i oni u kojima je reč o savremenom čoveku, posebno o našem, socijalističkom čoveku, o tome ko je on i kakvi su mu zađaci.

Ww delu časopisa koji je posvećen likovnoj umetnosti ODjavljena je kratka studija Vere MHorvat-Pintarić o umetinosti Gabrijela Stupice. Za Stupicu slikanje je način Đostojanja, kaže ona, i u tome 'treba tražiti Tazlog što je slikar, priviđno izolovan od sVeta, postao jedan od najdelikatnijih interpretatora realnosti koja ga okružuje,

Posebno treba maglasiti da TvEuropa letteraria“, koja dje sebi postavila, težak zađatak

da predsfavlia svojim čitaocima celokupnu kulturnu Evropu I đa poziva ma saradnju najeminentnijie evropske Kknjiževnike i javne radnike, i inače pokazuje vrlo ozbiljno interesovanje za kultufnma Zbivanja 'kod nas.

NAGRADU „LIBERA STAMPA“ DOBIO ŠPANAC GABRIJEL CELAJA-MUHIKA

Međunarodnu Književnu magrađu „Libera stampa“, Kkošja je ove gođine dođeljena jeđanaesti put u Italiji, dobio je španski pisac Gabrijel CelajaMuhika za svoje celokupno poetsko delo. Nagrada je đata zbog „angažovanosti velikog španskog Desnika, koji već Bodinama predstavlja najborbeniji đeo nove španske Kknjiževnosti demokratske i antifrankističke orijentacije“, Gabrijel cCelaja bio je, neđavno, uhapšem zbog sudđelovanja u manifestacijama ruđara u Austiriji. Glavna dela ovog špan-. skog pesnika su „Lo uno y 10 otro“, „La Soleđađ cerrađa“, „De eclara im eclaro“ i „Tranm“quillamente hablando“, U sredđištu njegove poezije nalazi se ljudska sadhina, Po

OL MM Ma U

|| prikazivača odveć često traž

Džon Midlion MARI

ZALUDAN JE I TEGOBAN 'PRUD ponovo pokretati ata.. ro pitamje pisanja prikaza i kritika. S jedne strame, između njih ne bi trebalo da buđe razlike; zadatak kritičara je da kritikuje knjigu koja se pred njim nalazi. Ali u praksi se od. i da sastavi spisak Knjiga za a. S druge strane, ekonomske ara da postane prikazivač,.

rilički

prosečnog, nejinteligeninog čitaoc | potrebe primoravaju danas kritiči Otuda razlika, koja u današnje vreme postoji između njih, nije toliko razlika između kritičara i prikazivača, kao što stiču, koliko između krjitičara-prikazivača

imposibilisti često i · Podvaljivača-prikazivača mora~

i podvaljivača-prikazivača. mo izostaviti. Bog će ga na nagrađuje njegov poslodavac.

Remi de Gurmon je rekao da kritika predstavlja „potpun napor iskrenog čoveka da svoje lične impresije uzdigme do zakona“. To je moto prave kritike, svesne svojih ograni~

k čak daleko nedvosmislenije

čenja i svoje smage. Naglasa - i i pada na zakonotvorstvo, nego na ličria osmovu impresija, jer

je to neizbežno, Čovek koji še zadovoljava time da beleži svoje ivapresije, a ne nastoji da ih učvrsti u obliku zakoma, šta god da je nije kritičar. Zakon ili pravilo ili, bolje rečeno, sistem zakona ili pravila, kritičaru jc neophodam;on predstavlja svedočanstvo svih njegovih prošlih in\presijm i rev alkcija; ali to mora biti njegov sopstveni sistem, oplemenjen njegovim ftrudđom na OSDIOVU njegovog iskustva. Inače, on je pedamf a ne kritičar.

Funkcija kritike je, prema tome, u prvom ređu idehtična funkciji literature: da kritičaru pribavi sredstva samoizražavanja. On počinje, kao i svaki drugi pisac, s uverenjem (koje, naravno, može biti iluzija) da su njegovi nazori i zaključci o književnom predmetu važni i sami po sebi i drugim ljudima; i oh pristupa njihovom rasprostiranju i širemju. Kao svaki drugi pisac, on opstaje ili pada u dugoj Književnoj trci, zavismo od veće ili mamje sličnosti njegovih pogleda zajedničkom iskustvu onog relativno malog dela ljudskog roda koji sam dolazi do zaključaka o životu ili literaturi, koji predstavljaju usredsređeno svedočanstvo života, Kao što je dr Džomson rekao: „Ništa ne može da zadovoljava mmoge ljude i đugo vremena do verno prikazivanje ljudske prirode. Izuzetne manire može poznavafti samo mali broj ljudi pa, prema tome, samo ti ljudi mogu prosuđivati kako su oni vemo podražavani, Nepravilne kombinacije neobičnih izuma mogu oduševljavati kratko vreme' onom Tnvovinom za kojom nas svakidašnja zasićenost života sve šalje u Botragu, ali zadovoljstva neobičnog čuda ubrzo se iscrpe i duh može da nađe počinak jedino u postojamosti istime“.

Kritiča opstaje ili pada zavismo od postojamosti svoje istine i, nužno, zavisno od veštine kojom svoju saopštava

graditi jamačno onako kao što ga

Istima je da Mritičar mora zainferesovati svoje čihaoce,

ali tačno u istom onom smislu kao što je istina da svaki pisac mora zaimnteresovati svoje čitaoce, On ne mora težiti da bude zanimljiviji od drugih pisaca. Ovo je jedna od osnovnih jeresi moderne kritike, Izgleda da sledbenici te jeresi smafiraju da Kritički članak predstavlja neku vrstu cirkuske majstorije. Ukoliko se kritičar u svaikkoj rečenici ne prevrmme preko glave, ili ne napravi neku grimasu, on je bup. Druga, i uverljivija, jeres je da iz rđave knjige izvlači ono majbolje u njoj, iščačkavajući jedmo ili dva zrna zlafa

koja su zalufala u blatnu pustoš, Kritičar, tvrde sledbenici .

te jeresi, mora svojim čitaocima preneti „gusto“, bez obzira o kalkvoj kmjizi pisao.

Kritika je naročita korjiževna umetnost. Mogućno je tu umefnost. ne voleti, i mogućno je da kritičar žali što ljudi njegovu umeftmost ne vole. Ali nije, ili me bi trebalo da bude, mogućno da kritičar postame izdajnik svoje umetnosti da bi na svoju predstavu privukao više publike. Zato što ma da skulptura mije popularna skulptor svojim figurama ne crba brkove, niti im ma vrh glave stavlja poluci-

linder· Zadatak Kritičara je da izražava sebe izražavajući.

wvoje mišljenje o književnom delu koje se pred njim malazi. On zbog toga mora da bude siguram da je njegovo mišljenje njegovo pravo mišljenje; on mora da se zaštiti od slučajnih i povremenih uznemiremja njegovog semzibiliteta. Otuda DOtreba za sistemom načela, isceđemih iz njegovih ustaljenijih reakcija, da bi mogao da nadzire trenutne zamose i Drolazna mnušamja.

Njegovo je, osim foga, da razjašnjava značaj dela koje se pred njim nalazi, jer se njegov sud tiče značaja dela. Jedno kmjiževno delo može biti značajno ma različite načine; može imafi istorijski, etički ili estetički „značaj; to

jest, može biti od značaja u jednoj posebnoj fazi ljudske

svesti, ili može biti vredno što izražava posebam stav prema ljudskom životu, ili može posedovati manje ili više izvesnu vrstu artističke perfekcije koja u čitaocu izaziva posebnu artističku emociju. Jedno delo može biti značajno na jedan od ovih načina, ma sva tri zajedno, ili može otelotvoravati njihove različite kombinacije. Kritičar je sklon da bude naklonjen jedmoj od ovih vrednosti, on će biti pretežno istoričar, kao Sent Bev, moralist, kao Metju Arnold, ili tehničar, kao dr Bridžis. On treba da bude svestan svoje naklonosti i oprezan da je spreči da ga ne zanese. Savršen kritičar treba u jednakoj meri da sjedimjuje sve ove naklonosti, ali savršeni kritičari retki su bar Koliko „savršeni pisci. Najviše što čovek može tražiti od kritičara jeste da on pokuša da koriguje svoju naklonost, učeći se da ceni tuđe.

Kad se kritika prizna kao nezavisna književna umetnost, među kritičarima ne ireba da nastane ispitivanje iz kojih razloga oni imaju iako malo praktičnog uticaja na pro daju knjiga. To je, svakako, slučaj u Engleskoj. Piscu je sto uta korismije da Daily Mail objavi: „Ova knjiga će po stići uspeh“, nego da «pnnajbolji kritičar Times LiteraYj Supplement“ da tačne i uverljive razloge zašto knjiga treba da postigne uspeh. Kritički članci i ogledi čitaju se radi njih samih; oni su, u najboljem slučaju, savršeno samodovolini; oni ne zahtevaju da čitalac naglo dsftrči na ulicu i kupi

ae arepaner— a eraniesn=yiranenyoeraePrarbaeaefrasanietzsiesnurirasaaa a

KAN ŽIFANINI E NONTENIE

istinu .

|) i