Književne novine

Nastavak sa 6, strane

i veđa ukoliko je preinačavanje realnosti shvaklljivije i vernije „prirodi realnosti. Obasjavajući spoljašnju „realnost našim izrazom, umetnost mam govori o nama, Niko ne može direktno posmatrati sam sebe. Umetnost od univerzuma čini ogledalo u kome hvalamo svoje odbleske ne onakvi kakvi smo, već kakvi možemo da „postanemo. Umetnost je kao čarobna svetiljijka koja projektuje naše stvarno „ja“u univerzum i obećava nam da ga, ukoliko zaželimo, možemo zmeniti prema meri svojih potreba. Ali da bismo to učinili moramo dublje poznavati svoje stvarne potrebe, moramo postati svesniji sebe samih. Što više spoljašnje realnosti uhvatimo, naša umetnost se više razvija 1 postaje tananija, Umetnost nam kazuje šta smo i zašto smo, zašto se nadamo, patimo, volimo i umiOna nam fo ne govomni jezikom

emo,

nauke, nego jedinim jezikom koji može da izrazi te istine — jezikom same nanuf.rašnje realnosti, jezikom afekata

i emocija, Njena poruka nastaje našim pokušajem da shvatimo njemu suštinu u aktivnoj borbi s prirodom, borbi koja se zove život,

Objašnjavajući osobenosti umetnosti Kodvel je povezuje s naukom i, razjašnjivajući je, ovako je razlikuje od nje: umetnost je aktivno saznavanje, a nauka je saznajna akcija, Veza između njih je u tome što je objekt akcije istovetan objektu saznanja — Spoljašnja realnost, a subjekt ·akcije istovetan „subjektu saznanja — genotip. Umefnost je nauka osećanja, a nauka je umetnost saznavamnja. . „Moramo znati da bismo mogli činicti, ali moramo osećati da bismo znali šta da činimo“.

Zainteresovan za perspektive i budućnost umetnosti, za sudbinu jeđino mogućne besklasne umetnosti — komunističke, Kodvel veruje da će komunistički umetnik biti preokupisan,

do stepena nuikađ pre znanog, „realizaeijom svih vredmosti sadržanih u odmosima ljudskih bića u #„stwarmom

životu. Dušan PUVAČI(Ć

„FIZIČARI“ Fridriha Direnmata

SOLDATESKNA scenska disciplino-

vanost, jednostavna monumenfalnost u oblikovanju prostora i dubina misaonog sondiranja Slovenskog ljudskog gledališča po mnogo čemu nalik su na analogne stvaralčke atribute Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje je, nedavno, na svojoj pozornici ukazalo go stoprimstvo slovenačkim | umetnicima. Prvo veče ovog,značajnog gostovanja, koje ćemo, bez sumnje, dugo' još pamtiti, kao što po pravilu pamtimo većinu sličnih poučnih poseta, proteklo je u znaku jedne neuobičajene i neočekivane interpretacije komedije Fridriha Direnmata Fizičari, interpretacije koja nas navodi na pomisao da autentična teatarska inspirativnost još uvek ni izbliza nije izvukla svoj žalac iz hranljivog realističkog saća.

U razdražujućoj inscenaciji Svete Jo-

vanovića, koja bi neuporedivo više od-

govarala kakvom malograđanskom bečkom privalnom ~ pansionu no našim ukorenjenim manovskim predstavama o švajcarskim samatorijumima, reditelj Fizičara Andrej Hieng sačinio je predstavu Čiji je ironični časovničarski naturalizam sjajno potencirao draži Direnmatovog sirealističkog duha, Direnmaitova angažovana hiperbola, zahvaljujući tome, obojila se onom grotesknom stravom koju bismo verovatno doživeli kad bismo jednog jutra za doručkom popili belu kafu kraj nekog monstruoznog insekta iz naših noćašnjih snova. Uistinu, retke su pozorišne predstave koje se tako pakosno, tako podmuklo služe realizmom da bi iskazale jedmu tipično direnmatovsku grotesknu alegoriju, kao da džaraju vatru dinmamitom štapinom, kao da golubovima, namesto krila, kaleme riblje repove. Začudo, ta drskost reditelja Hienga, umesto do apsurda, dovela je gledaoce do žiže Direnmatovog dela.

Velika je šteta što je tu imteligentnu predstavu Andrej Hieng mizanscemirao bez mnogo ošećanja za plastične dubinske planove na koje se uglavnom oslanjao i što je izostavio onu dopadljivu ritmičku žustrinu na koju smo swilkli u gotovo svim naslupima slovenačkih teatara, ali te nedostafke izđašno je nBdokniadio serioznim i preciznim radom s glumcima, | |

Lojze Rozman, „fumač”" samozvamog Njuina, mada u pojeđinim situacijama previše zaokupljen svojim šarmom i neposrednim kontaktom s gledaocima, načinio je rolu čija uzbudljiva ironična mirnoća ostaje duboko uvrežena u sećamje. „Andrej Kurent i Jože Zupam oortali su svoje karaktere s više realističke preciznosti i s više dara za psi-

KNIŽEVNE NOVINE

lirika u prevodu |

RAFAEL ALBER'TI

NAVRŠIO je šezdeset godina života i četrdeset godina poetske aktivnosti čovek koji je poeziju stavio,u službu proletarijata, u službu naroda koji počinje svesno da sfresa sa sebe lance kapitalističkog i svakog drugog ropstva.

Njegova prva knjiga pesama Mornar na kopnu (1955) otkrila je već tada ogroman poetski rudnik koji je on sve više i sve bolje koristio i, na kraju, zajedno s Lorkom i, u isto vreme, kada i on postao pesnik narodne, proleterske, revolucionar– ne Španije.

Čitav njegov opus je konstantni progres od „mornara na kopnu“ do pesnika-erudite koji je u narodnom i u eruditivnom nalazio zajedničke motive za svoju poeziju.

Sada živi u izgnanstvu kao i stotinc i

* hiljade Bpanskih umetnika, naučnika, ,pesnika o kojima drugi jedan šponski pesnik, Leon Pilipe, kaže da su „pesnici izganstva i jecaja“,.. \ =

Kada je avgusta 1996. godinc doprla do Antonija Macada vest o podmuklom ubis. tvu PFederika Garsije Lorka, ovaj veliki pesnik Španije napisao je tada Davidu Vigodskom u lLenjingradđ jedno bolno pismo u kome je, između ostalog, rekao: .

„Smrt Garsije Lorke me je ogromno Taslužila, Bio je Lorka jedan od dvojice velikih mladih andaluzijskih pesnika. Drugi „je Rafael Alberti.. Oba, po mom mišljenju, čine jednu celinu kao izraz dva aspekta andaluzijske domovine: jstočne i atlanske. Lorka, više opterećen folklorom i poljima, bio je neposredno i bitno granadinski. Alberti, sin Tinis terrae, gaditanske ravnice, gde se pejzaž gubi u lik čoveka uzdiže iznad mora ili solana, univerzalniji je pesnik, ali ipak, na svoj način, nije manje andaluzijski,..“ ?

Od 1995. gođine do danas Alberti je objavio desetine tomova pesama i nekoliko

0 e PO PO)

drama. (R. N)

Gostovanje Slovenskog ljudskog gledališča u Beogradu

hološke valere, Najveći glumački domet večeri, međutim, postigla je Štefka Drolčeva jedinstvenom stuđijom kavaktera umobolne doktorke fon Camd, dovodeći nas polalkad do zamosa u koji nas je svojevremeno bacao veliki filmski kamakterni glumac fon Štrohajm, umetnik koji je bio kadar, slično Drolčevoj, samo jednim praznim gestom da nas zadivi i zagsiraši.

Wiw\uMNOx: 5 Džona Osborna

PAT.BTIČNA, orijaška, beskompromisna, protivrečna i, iznad svega, izdajnička ličnost proftestantskog reformaftora Martima Lutera već stolećima kao da je vapila za sebe dostojnom rezonancom u teatarskoj vokaciji. Najzad, u tom medijumu, naišla je na pero nekad veoma gnevnog engleskog dnrnamatičara Džona Osborna, koji kao da je na Luterovom izdajništvu losvedočio svoju, odjednom stečenu konformističku mekotu. Ne upuštajući se u dublju kreativnu amalizu Luterovih burnih uzleta, silnih etičkih amplituda i još apsurdnijih moralnih survavanija tog revolucionara čiji se život okončao bez poente, Džon Osborn sveo je svoje delo na pedamttan i neinspirativan dramski letopis koji kao da je uzeo na sebe da s izuzetnom blagonaklonošću ispripoveda neukom gledaocu čitavu hronologiju bogatog i razuđenog Luterovog Života.

U jezgru tog ambicioznog poduhvata tinja, bez summje, iskustvo brehtovskih pasionantnih, epskih zahvata u istoriju,

Dragutin PFUJANOPIĆ

a li će me videti,

iza cveća u DpYozoYvima, smrzmute oči, da li će me videti

da osvetli

i :1.PO |. Kao zemlja maguveja i kaktusa, 20 udova koji zidaju zeleme hramove -% | sa širokim, strejama, sa krovovima “raj: 2 38 punim, vazduha, sunca i vode. | Dyumovi se umaraju, padaju · i; zbog tolikih tragova stranaca, : - Hilometri i milje, pobeđemi, ; | napuštaju daleke doline. || i Zna se, vidi se da misi - ona momotona KLkYivima bez mišića M E KSI KO koju po državnim, zidovima \ Diego Rivera mwudi Muristima., ; (Indijanac) Protiv gringa, koji kupuje ma tvojoj slici lepotu ti stalu već u, ruševinama, 1 spremi pušku. Ne dopusti : da buđeš karta na albumu bez cilja. š uvek je vitak, tanak i sve tomji, / kao da iščezava ed čiste prozračmosti, Jer misi samo tema za strofu, od. čište myšavosti, kao vazduh Doline. nit uzgredma boja pejzaža, ; · nit onaj besni pas koji liže, On je kao vazduh. pitom, bosle ujeda, mnoge gospodaYu. Odjednom, zašumi kao list, S Ti si iskonsški Meksiko, trepet vYhova zašumi kao suha tišina, kao strašni protest drveća, što tamne pod udarcima piramida, granja koje predoseća plžusak. tamna munja džungle koju motre sto hiljada. sporih, očiju zmija. On je kao pljusak. Protiv šŠpamskih osvajača, koji mose Gasi se oko kajmana koji sanja kolonijalne otstatke u svojim, venama, kako nežna šapa tigra postaje list, spremi pušku. Jer ti si mdijanac, slaba fosfoma vatra kad se otvayvaju vuYata. ti si stvoavalac krvi kreolske. On je kao vatra. Ako ste, ti i on, Meksiko, neka niko ne spava, me Tadi, me plače, neka se me budi Iskonska wulkanska lava što teče, bez zmanmja da ga jedma ruka davi boje kratera sa granama što goTe, i da mu zemlju deli na dvoje. zemlja meosetljioa na drhtaj zemlje. On je kao zemlja. (Preveo Radivoj NIKOLIĆ) e rar s nekim poslušnim i savršenim im strumentom. Jože Zupan u ulozi Lute= rovog oca Hansa načinio je oporu i britku minijatunu, kao klesanu u kamenu. Komad je igran u veoma uspelim, stilizovanim kostimima Anje Delenčeve, zahvata koji su u Brehtovom opusu, kao | i monotonim nabrajanjem dramatičnih TALAC“ mudro sito ispirača zlata, znali iz ne- događaja tih burnih dvadesetih godina B 1 d Bi bulozne istorijske empirije da izdvoje šesnaestog veka, beležeći pedanino či- Tendana „i6na ono dragoceno zmmce koje je u stanju ·tav Luterov misaoni dijagram od orto- TREĆE I POSLEDNJE VEČE gostočitave epohe i bezbrojne, doksnog dogmatizma do jeretičke rezi vanja Slovenskog ljudskog gledališča u protivrečne ljudske sudbine: Osbornov gnacije, zamutivši, kao što se dalo oče- Beogradu ukazalo nam je na mogućnost istorijski trebnik,meduftim, niti traga za kivati, Luterovo izdajstvo Seljačkog ra veoma različite interpretacije B suštinom, niti 'Peia madgradniu' gole ta godine 1525, na Biena u poređenju s onom koju smo iii Bitka liava ispraznim e ka oan i. . imali prilike da vidimo na sceni JugoORHI VOČ: st, aydo SH Možda više no režija i odlična igra , lovenskog dramskog pozorišta u režiji svih SlumacĆa, uspehu ve edstave do Mimoslava Belovića. Ređitelj slovenačke O Oe IOS Dai OVOČe predstave | Mile Korun u tumačenju - Ja Vizueuzacija SOTO mienovog Talca nastojao je da u prvi Vog Lutera Spada svakalko u red: naj: plan izvuče opore Tragedijske akcemte, snažnijih i najppomišljenijih scenograf- ne polažući mnogo na pofrebu za konskih kreacija. na našim pozornicama ki trapunktiranjem veseljačkih irskih ratolku poslednijih BOdIna. Njegov TOO Zizdamosti i iznenadnih tragičnih šokomentalni Hristos na krstu, VAŠI 4 tri va. Zahvaljujući tome, za razliku od BeOV BRBSB LEGO E nad OVE lovićeve, njegova predstava odiše su: a, 5 naličja u Vreme T“TrBOVMMĆ mornošću i beznađem u „trenucima u indulgemoijama i izvmut naopako u s ı vreme jeresi i slkkepše;. gotovo da je oba- kojima je morala da raspali krv i ravio onu presudnu kreativnu funkciju Zigra srca, da bi ih u finalu sledila koju je Osbornova uzdržanost sasvim hudim Damoklovim mačem apsurdne upustila. realnosti. Predstava reditelja Mila KoU ritmički monotonoj, ali plastičnoj i ruma, mada je u većini slučajeva dimapromišljenoj režiji Pranceta Jamnika, mično sledila bujni Bienov komad, veoinspirisanoj upola oByiSnlii O tragovima ma često zastajala je na pola puta do ranog nemačkog ekspresionizma, svi su | Wšasnici veb predstave! došif, dav DON neophodne groteske, nemajući snage da jednakog izražaja i svi su uložili pod- isturi, crvene od piva i viskija, irske · jednaku meru dara i pedancije da ožive noseve, da razjari besmislene, brafoušine Ovbopaovar iizdleternič et HN bilačke, šovinističke, ekstatične strasti, a OU umač naslovne uloge Mar- Eo ; 08 j tina Lutera, nastojao je da kroz fizičku na kojima se bazirala piščeva angažo~ | vana pobulka. i

transformaciju svog lika, od mladđenačke gipkosti do rezignirane tromosti, ocrfta selu Lutenovu tragičnu evoluciju, igrajući se pritom sa svojim Tizisom kao

U tišini

Uništenje čeka i možu mladu kb

i uzalud w bregu riče bik

i mojim, se grlom mwaljaju i vatre i žeđ: u staklenom, mebu već odzvamja, kraj.

kad, kao svetioničaY, odsečem, burom,

sedam crnih moći zadyžavam, dah?

Da li će me videti kad, uz oštru stražu vetra minem ulicama

_ uz česme koje tiho brbljaju pred žoru? Smyznute oči iza cveća u prozoyima,

da li će me videti? .

Kad mi veče što pokupi mrak s planina

poklanja pitanja wu, prasnimi,

u, tišini srce tone u bezdam, Pesmu već me mose golubovi: za bela krila preteške su reči

od kojih bi zemljom, savladala noć. O nemam kome već mi molitvu izreći, možda samo poslednjem bademu, |

Eto, treba preći samo preko strnjike,

provući se ispod, smeđeg lišća u dvorištu, udahmuti grozničavo miris badema, a: pa se dotać zida ma koji sam, umorno oslonjen.

O, još dišem kao more, kao pastir, kao jug, | još sam luda strmina, od, snage, |

pa kad tvoja suknja zavijori i bez vetra —

ja sve mislim: lepa li je noć!

O, da mi obraz ko prastari grozd zarudi! I da meka ruka, laka kao muža,

ž zorom, pre krika sirena me budi, do, nekom uvek pesmu budem, dužan!

koji cveta tajno vw bašti'pod mrkom kišom,

možda samo mutnoj svetlosti ma reci,

možda ševama wu divljem, polju.

Možda ramo i zbog toga jesem, ova dolazi „možda zato već i ptice iz očiju mi beže, možda zato mikog mema ma stazi...

S planine se vetar diže kao juriš, pomama,

svi doživi umiru megđe duboko u mama.

Bienovo uzbudljivo delo Talac rođeno je, van svake sumnje, u osvedočenoj tradiciji Brehtovih epskih „komada pevanjem, ali pošto nije raspolagalo brehtovskom dinamičnom pmuozaičkom · dramaturgijom, „ođavalo je u svojim pevanim pasažima neuporedivo manju menu spontamosti i ultilitarnosti. Nalazeći se negde na sredokraći „Brehta, Direnmata i irske dramafske tradicije, Brendan Bien, ekstatik i dramatičar od krvi, verovatno će nas tek za koju godimu baciti u zanos koji smo u ovom njegovom delu samo omirisali. M

Najzapaženije i najkompleinije vole u ovoj predstavi ostvarili su Stane Sever, umetnik čije je čak i ćutanje potresno kao daleka grmljavina, i Mila Kačičeva koja je kao neka dobroću- dna, komična vila svakim svojim geslom, svakim svojim dodirom obasipala Bienovo delo profinjenom, sočnom i. i | autentičnom hiumornošću. dy ij