Književne novine
— IN
“vw
IZLOG ČASOPISA.
SMAM IE -MVA [074
'
TRAJNIJI TRENUCI PRIPOVETKHRE
U MAJSKOM, dosad mnaiboljem ovogodišnjem, broju OvOga časopisa Boško Novaković daje analizu istorijskog razvitka srpske pripovetske od pripoveđaka Damjana Pavlovića i vomana Bogoljuba Atanackovića do proze Momčila Nastasijevića i Dušana Radića.
Polazeći od toga da jc pripo-
| vetka dugo vremena bila naj-
brižliivije negovani rod srpske književnosti i da u pripoveci treba tražiti najviše dometc srpske proze sve do pedesetih godina dvadesetog veka, pisac ovog članka daje u stvari prikaz evolucije srpskog proznož izraza za poslednjih stopedecset gođina. Novaković u mah obavlja i izvesnu revalorizaciju nastojeći da pronađe šta je živo i trajno u delima
| naših najboljih pripovedača i
đa otkrije ono što nije efemerno kod pisaca drugog reda, Na tai način Novaković spasava mnoge zanimliive pripovctke inaće nc uvek zanimljivih pisaca. isti ,
Novaković svojim izlaganjem omogućava da &e posmatra i evolucija drugog proznog TOda, romana, koji je u poslednje vreme postao vladajući rod u našoj} književnosti. Pre stotinak godina ni srpska kritika ni srpska publika nisu primali roman i pripovetku kao dva različita rođa. Svetislav Vulović mislio je da je to isti rod sa dva imena. Vremenom su 56 iskristalisali poimovi o pripoveci i romanu kod srpske kritike, ali ne i kod srpskih pisaca, Sem „Vukadina“ Stevan Sremac je sve svoie romane nazvao pripovetkama. Tek od Bogdana Popovića i Skerlića pojmovi su postali prečišćeniji. Upravo od tog vremena i potiče veće interesovanje za
roman. Sem MNevakovićevog eseja majski broj donosi i ogled Dragana M. Jeremića „KEsteti-
ka Linoela Venturija“ i članak Miloša N. Đurića „Slobođa kao činilac helenskog stvaralaštva“. T jedđan i drugi rad imaju OsObine koje su karakteristične za eseje ovih pisaca.
(P. P-ć)
NATČOVEKR I AUTOMAT
postoji, počinic
KRIZA ROMANA Ovom konstatacijom svoje izlaganje Fransoa Nurisije u broju ođ 30, maja, u članku pod gornjim naslovom, To nije, međutim, kriza oblika ili strukture, kao što se mneprestano govori, nego kriza sadržine. Francuski romansijeri ne znaju više šta da kažu pa, zbog toga, ni kako da govore. To „kako“, međutim, daleko ih manje brine kađ je ono „šta“ očigledno. Dokazujući svoju tezu da danas nedostaje predmef, romana, Nurisije navodi nekoliko primera: Klod Morijak, umesto da svoje romane piše, nad svojim delom razmišlja; najinovija knjiga Natali Sarot nema ni ličnosti ni inirige; njen heroj je sam roman. Žan Ditur, povodom jednog sudskog slučaja, veze “5D strana digresija, Žilijen Grin opisuje svoje detinjstvo, a Mar sel Arlan razgranjava stazc i bogaze svojih osećanja.
Sve češće se poštavlja, smatra Nurisije, sledeće pitanje: pošto sc upinju da se izraze kroz roman, i pošto sve više izgleda da pri tome nailaze na teškoće, na sterilnost i ćorsokake, ne pokušavaju li francuski pisci da dođu u vezu sa stvarnim svetom, vezu koju stu izgubili okrećući leđa najbitnijim elementima mašeg vremena. Nurisije „stvarnim svetom“ i „osnovom našeg Vvremena“ naziva sve ono što nas čini ljudima današnjice i OVOga sveta, a ne'·stanovnicinia
neke idealno zamišljene lite- |
rarne planete. To su opsesije koje pritiskaju grad, domovinu, ritam, bučnu prazninu, Je dan novi, detinjasti svet, čiji | načini i zakoni već potiskuju aaše i deluju na njih; usavršavanje oružja za masovno razaranje, politička zategnutost, zZalupirajući „progres“ modernih bolesti, ubrzavanje tehničke i naučne revolucije itd. Ko to ne primećuje? Te stvari su datc našoj svesti, našim životima, našoj osetljivosti. To su sadržine razmišljanja na kojima se naša' mora izoštrava i smiruje. Nurisije insistira da treba naglasiti razlaz književ-
nog stvaranja od stvarnosti našeg društva, da apsolutna ndiferentnost francuskih bpi-
saca prema groznici oko njih izražava pre siromaštvo prosuđivanja i intuicije nego neku višu mudrost. „Velim samo. da su periodi cvetajuće književnosti, kao i velikih dela, uvek bili hranjeni izvesnom društve nom stvarnošću, koja se uvek poklapala s pokretima kolektivnih zainteresovanosti, veli-
kim pokretačkim senkama neke grupe“, ističe Nurisije.
i odsutnosti književnosti iz današnie scnzibilnosti postoji jedan izuzetak. To su romani aaučne fikcije, s Yaketama, sputnjicima, borbom robota, atmosferskim stanicama, ratovima između planeta. Oni pred stavljaju jednu zdravu reakciju književnosti pred pronalascima ovog vremena, pred „mogućnim metamorfozama na še more“, .
„U Francuskoj nekoliko telektualaca, kao amateri, užinaivnosti Nat-
in-
vaju u divnoj čoveka i u pronalascima koji
imponuju dečacima. Ali čim pređu te dečačke godine, li
isti mladi varoški čitaoci pronalaze tatine romanc analiza, ljubavnih ispovesti, kao i omc književne algebre u modi. Za to vreme realizam i tragedija našeg veka (ove teške reči nisu, na žalost, ni najmanje slučajne i prazne) traže svoj put, u raznim izobličenim oblicima, u popularnim sveskama 5 duečećim korcama, od kojih ljudi od ukusa okreću glavu, A što se tiče tih širih čitalaca, ubeđen sam da će se oni rado pustiti da ih naši pisci vode po tim sumnjivim stazama, OstaVljenim slučaju. Možda će, posle tog putovanja, oni opet naći 5 više ili manje dosade, onaj kla sični trio: seksualno obrazovanje, mladićke pobune i raznolike „najezde i osvajanja“ iz prošlosti, pa ponovo čitati one romane koji se hvale da su „bez sižea, bez ličnosti, bez hro nologije“, dok se na taj način najviša pobeda! — jednom dana i naši pisci i maši izdavači ne nađu bez kupaca“, završava MNurisije.
(N. T.)
POVODOM DIJALERTA
U POSLEDNJE VREME u italijanskm Književnim . listovima i časopisima, pa i u kulturnim rubrikama dnevnih i neđeljnih listova, sve su češći napisi i polemike o ulozi dijalekta u savremenoj italijanskoj književnosti, kao i o odnosu dijalekta i Mnjževnog jezika uopšte. Marija Korti., u opširnom članku pod gornjim naslovom, pokušava da sumira krajnje rezultate „sveukupnom toga pisanja, da donese sintezu i zaključak. Za neposredan povod uzima napis Namberta Pinjotija koji, pokazujući kako književni jezik može zbog svoje relativne statičnosti i fiksiranosti kođ kreativnom pisca da izazove osećanje o njegovoj ekspresivnoj meadekvatnosti, nastavlja; „To oseća nje može u mjemu probuditi opasnu tendenciju da se izražava ne preko jezika nmego Uuprkos jeziku, tendenciju koja u svakom slučaju dovodi do jednog isuviše ličnog i mekomunikativnog jezičkog izraza“. Pinjoti dozvoljava onaj mestimičmi dijalektizam i plurilingvizam koji obogaćuje movini leksičkim i sintaksičkim elementima književni jezik i onai koji je u službi novih sadržaja i naročitih ekspresivnih ciljeva ali se obara ma svaki pokušaj sistematskog uvođenja dijalekta u književnost, braneći jeđinstvo književnog jezika! zahteva jedinstven jezik;
pisac kome je jedna od dužno-
w... Savremeno qruštvo zar
sti upravo to da izražava putem jezika probleme nječovog društva, ne treba aktivno da učestvuje
aktuelna htenja i
u
tome ujedđinjavanju?“ Svoju osudu dijalektizma u Kknjiževmosti Pinjoti zasniva na dve-
ma tvrdnjama, jednoj lingivi-
ITALIJANSKI ČASOPISI G JUGOSLOVENSKIM PISCIMA
U poslednje vreme u Tkaliji postoji veliko interesovanje za dela jugoslovenske Književnosti. U časopisima je to interesovanje veoma primetno. '"Tako je autoritarivni časopis „JI Bafretti“, koji izlazi u Napulju, objavio u prevodu Đakoma Skotija Andrićevu pripovetku „Veletovci“, s dužim predgovorom „o Andrićevom životu i delu. Ovom nnajnovijem italijanskom prevodu Andrićeve proze posvetio je književnik Nino Palumbo poseban komentar u jednoj emisiji italijanske radiotelevizije.,
Casopis „MI sestante letterario“ objavio je u prvom OVO” godišnjem broju panoramu peče sama „S Istoka i Zapađa“, predstavljajući Jesenjina, E. Đikinson i Vladu Gotovca. O
VA!
PORTRET FRIDRIHA DIRENMATA
PIŠUĆI u majskom broju ovog nemačkog časopisa o Direnmatu, Elizabet Brok-Sulcer (Blisabeth Brock-Sulzer) kaže da su mu prva literarna dela bila simbolička proza, da je pisao romance, drame i radioigre, a da je dao i materijal za fim. Do danas je igrano đevet njegovih drama, a objavio je četiri romana. Konstatujući da je o pojedinim Direnmatovim delima teško ko-
proslavi T70-godišnjice rođenja Miroslava Krleže i o NIN-ovoj nagradi pisao je nedeljni knjlŽževni list „La Fiera Letiteraria“, a, časopis „Prove“, koji izlazi Wu Rapalu, preporučuje svojim čitaocima mekoliko job nepreveđenih dela jugoslovenskih pisaca: „Zapaljenu trubu“, „Glad ma ledini“ i „Cesta nema granica* Auguslina Stipčevića i zbirku pesama „Godišnje doba“ Slavka Mihaliča i „Daleka pokrajina* Milivoja Slavičeka.
Đakomo «Sukoti w časopisu „Ausonia“, koji izlazi u sijemi (uređuje sa Luiđi riorentino), objavio je poduži esej „Hrvaiska posleratna književnosi“, ijlustrujući tenđencije i razvilak jugoslovemske literature u poslednjih petnaestak godina, autor se posebno Zadržava na analizi i oceni pojedinih. pisaca iz prve posleratne generacije.
načno odrediti kojoj literarmoj formi pripadaju, autorka studije o svakom ponaosob
raspravlja i na krjau se pita: Mo su Direnmatovi umetnički preci? pa odgovara: Eshil, Šekspir, Servantes, Svift, Nestroj, Bihner, Klajst, Hijeronimus Boš i Brojgel, a ako bi srednjovekovni teatar još bio živo zajedničko dobro morao bi se i on spomenuti radi upoređenja. Sve, dakle, što je varvarski muđro — haže Brok-Sucler i sve što je kroz bilo koju formu „protestantizma“ sačuvalo svoju sposobnost za opažanje čulima. Kao što Direnmatova umetnost živi od suprotnosti nasilmo obuhvaćenih, ftako živi i njegov život, njegov svet i njegova priroda. On je vedar
i
·je
stičkoi i drugoj sociološkoj u programatskom smislu. Prvo, dijalekat, izvanredno živ elemenat usmene komunikacije, redovno potpomognut ekstralingvističkim sredstvima (mi"mika, intonacija), kada je re-
gistrovan mnogo gubi od svoga izražajnoE intenziteta. Drugo, pisac koji se „pređaje dijalektu proizvodi robu za
malobroine potrošače, tj. ogramičava se na uzak geografski i društveni „ambijent, i time čini još jednu grešku u odnosu na društvo, pored one što ne učestvuje u izgradnji jedinstvenog jezika,
Marija Korti je, međutim, drukčijeg mišljenja, Odgovor na prvu zamerku Pinjotijevu ona nalazi u konkretnoj istorijskoj tradiciji koja mora biti protagonista svake lingvističke diskusije. Počev od čeftrnaestopg veka, epohe u kojoj je rođena svest o jedinstvu italijanskog Književnog jezika, razvijala se paralelno s njom i svesna upotreba dijalektizma i plurilingvizma u nmnaročitim ciljevima ekspresivne prirode. TĐovoljan je primer veliki Folengo, a za njim Mađi. U de-
vetnaestom. veku iz razumljivih opštenacionalnih razloga došlo je do potiskivanja dijalekta iz književnosti, početkom dvađesetog veka tome je doprinelo opšte „mneinteresovanje za regionalne i posebne vređnosti a naročito birokratski nacionalizam fašističke Vlađavine. Posle rata, međutim, đijalektizam je doživeo novi procvat, pojavili su se pPazoliai i Fenoljo, uočena je vrednost književnog jezika Gade i Zveva. „Dijalekt ima“, kaže Pazolini „funkciju da daje oblik i onim slojevima realnosti soji bi drukčije ostali nesaznati...“ Tu je i odgovor na drugu Pinjotijevu zamerku čija je sociološka kocepcija nmedijalektička i kruta a kojoj Marija Korti suprotstavlja drukčije gledište za koje ona ivrđi da je blisko marksističkom i koje ilustruje gornjim citatom iz Pazolinija. Zaključuje da je nesumnjivo jedini pravilan put onaj koji vođi ka jedinstvu književnog jezika i da je svaka diskusija o tome izlišna, ali da opasnost koja preti književnom jeziku me dolazi od upotrebe dijalekta nego baš sa suprotne strane: od onog medijalnog, ograničenog jezika čijem širenju mnogo doprinose novine, radio i televjzija a koji sve više podseća na konfekcijsku robu velikih magazina. U nedavnim intervjuima koje je vođio list „Paese sera“ govorili su Gađa, Moravija i Pazolini, svaki sa sVOS posebnog gledišta, o toj opasnosti od lingvističkog konformizma koji se krije pod maskom jedinstvenog Književnog jezika, -
TREĆI RONGRES CEHOSLOVACKIH PISACA
„LITERARNE NOVINE“, u svojim poslednjim brojevima, donose opširnć izvode s nedavno održanog Trećeg kongresa čehoslovačkih pisaca, Na uvodnom mestu u svom dvadeset prvom broju, ove novine obJavljaju govor Jirži Hendriha, sekretara. CK „Komunisličke partije Čehoslovačke; on se naročito osvrnuo na subjektivizam s kojim se, po njegovom mišljenju, treba boriti i koji je „najukorenjeniji „ostatak prošlosti“, Glavna tema diskusije bila „Je posvećena mestu savremenog čoveka u književnosti. Vladislav Minač podvrpao je kritici Staljinovu formulaciju o piscima kao „inženjeima Jjudskih duša“, OsVTnuvši se i na pitanje realizma 1 modernizma, Milan Kundera se osvrnuo na dogmafizam koji naneo štefe razvifku socijalističke umetnosti. On je izjavio da od 1948. godine u Čehoslovačkoj „nije izišlo nijedno Lukačevo delo, bez čijeg poznavanja ne može nijedan ozbiljan marksista da radi“. „Ne poznajem ni današnje italijanske khomunističke umctnike i teoretičare“, nastavio je Kundera i založio se za borbu
protiv izolacije i za vezu sa ostalom „svetskom kulturom. I Jirži Sotola osvrmuo se na
štetu koju su dogmaltske i birokratsko-administrativne mec-
tode nanele čehoslovačkoj književnosti. Sekretar Saveza književnika, Skala, imao je
glavni referat, u kome je analizirao problem stvaralačke slobode i istinitosti umetničkog dela: „Te vrednosti ne mogu se odvojiti od odgovornosti prema snagama napretka i rec volucije“,
Čitav ovaj kongres, nastav-
„ljajućči se na Plenum slovačkih
čovek koji ne beži od saznanja o ugrožavanjima | kojima preti današnjica. On je nepuritanski protestant, čovek obdaren protestantskim čulima. Ako se posmatra njegovo biće i njegovo delo, mora se katkad pomisliti na to koliki je uticaj mođerne medicine ma viruse i bacile: ona ih je porstrekla na otpor i uspela je da
iskoreni samo njihovo manje snažno korenje. Direnmatova punoća čula je kroz prote-
stanitski puritanizam samo ojačala, njegova vedrina se kroz apokaliptički pogled na svet samo hrabrošću obogatila. Ali zato i.obrnutio važi: njegov pogled na svet je dobio u čvrstini i oštrini kroz to što prirodna vedrina nije uspela da ih harmonizira; njegov morali-
(T. KM.) pisaca, označio je novu etapu u razvitku češke i slovačke književnosti. Kao najvažniji
rezultat ovih događaja može
se označiti amalitička kritika”
posledica kulta ličnosti koja ic stidljivo započela 1956, i 1957. godine i koja je tek sada dobila punog maha. Još na plenumu Uprave Saveza slovačkih pisaca rehabilitovan je Kknjiževnik Laco Novomeski, koji je isključen iz Saveza i onemogućem još 1950. gođine. Novomeski je bio najistaknutiji predstavnik slovačke napredne umetnič grupe DAV koja je odigrala značainu Wwlogu u prelazu slovačke inteligencije na napredne socijalističke pozicije. Grupa DAV je, međutim, 190, gođine proglašena za rasadnik buržoaskog nacionalizma i bila razbijena u ime dogmatičkog sektaštva. U diskusiji na Plenumu najveći odjek jc imalo istupanje poz-
e
natog slovačkog Književnika Ladislava. Mnjačka, posvećen
problemu, o kome je bilo govora u slovačkom književnom listu „Kulturni život“ i u kome je on polemisao sa članom Politbiroa CK Komunističke partije Čehoslovačke Wopeckim,. „Ocenjujući drugi kongres pisaca, Kopecki je između ostalog rekao da su „neki pisci koristili kongres Za to da bi sa njegove tribine javno raspravljali probleme naše unutarpartijske diskusije, da bi štetili našoj narodnodemokratskoj vladi“. Mnjačko je izjavio da se ne seća da je na kongrecsu pisaca neko raspravljao takve probleme, čija bi javna diskusija mogla da šteti stvari socijalizma. 'Tvrđenje Kopeckog nije bilo potkrepiljeno primerima već je bilo uopšteno. „Drug Kopecki rekao je Mnjačko — nije aktuelan. Mislim da se njegovo ime (...)
može smatrati simbolom onih
sila koje su, pre seđam No-
dina. počele da koče razvoj Onc atmosfere u našoi partiji i u životu, čiji preporod danas preživliavamo.“
(B. B.)
zam. Je dobio jaču težinu kroz to što je uspeo da odoji svakoj punoći osećanja. U Direnmatovom stvaranju nije baš sve pasivna „posledica“ OVOS sveta, nego „odgovor“ — odgovor koji je postao reč. Autorka svoju studiju ZaVvršava ovako: „Direnmat se Ustručava da bude nešto drugo sem „pisac“, on sebi zabranjuje upotrebu imena „pesnik“, iako je zaista pesnik. On mne
shvafa sebe svečano, a umetnosti je ovakav stav škodio. On je zanatlija i to u lepom, mada katkad lukavo
uvek
skrivenom, probitetu. U tome nije ništa mogla đosadđd da promeni nl slava koju Direnmat uživa u celome svetu.” (A. P.)
Jekaterina PORODI( A
STARIKOVA4
\
O STANJU I POLOŽAJU stare, predrevolucionarne rodice imam dubok i siguran izvor. Grinjevi, Bolkonski, Rostovi, Oblonski, Karamazovi, 'Kirsanovi, Oblomovi, Golovljevi, Ranjevski, Artamonovi, Željeznovi — za naš to njsu samo prezimena književnih junaka, to su poznate porodice, razumljive u celoj kapricioznoj složenosti svojih unutrašnjih međusobnih odnosa, razumljivije nego naša sopstvena porodica, e l
Uostalom, plemičkoj porodici sve je išlo na ruku u tom pravcu. Čitavo stoleće ona je bila objekat predstavljanja, izučavanja, divljenja, otkrivanja, podsmevanja i oplakivanja ruskih pisaca. Ali mi dobro znamo šta se činilo i iza nemih plotova čvrstih trgovačkih kuća, za to sc freba obratiti Ostrovskom, Ljeskovu, Čehovu i Gorkom. A fu su još i Mamin-Ssibirjak i Meljnjihov-Pečerski, Seoska porodica ·je manje, jednostranije proučena. Ali tu je 'Njekrasov, tu se zapisao svojom moćnom rakom 1. Tolstoj. Pored toga, u najhumanijim ogledima G. Uspenskog prikazivanje seoske porodice čvrsto se oslanjalo na radoznalu misao istraživača sociologa i psihologa, istovremeno. Jedno od najpoznatijih dela Gorkog posvećeno je rađanju novih odnosa u proleterskoj porodici, u osvit revolucije.
Uopšte, drama i satira, idila i epopeja, najtananija psihologija i socijalna analiza ruskog realizma, predstavili su nam sve faze i nijanse starih aunutarporodičnih odnosa. Ali pokušajmo da pogledamo na njih bez nijansi, iz ptičje perspektive stvorene proteklim vremenom. Čime se oni u korenu razlikuju od naših današnjih porodičnih problema?
Čini mi se da se, bez ikakvog straha, od padanja u greh vulgarizatorstva i sociologizma, može reći da su se i u plemićkom, i u trgovačkom, i u seljačkom staležu porodični odnosi određivali imovinskom vlašću. Ovo nije novo, ali neophodno mi je da to povučem. U porodici je rastao naslednik — tom zadatku podređivalo se celo vaspitanje, mada, naravno, 5 različitim shvatanjem samog zadatka. Gospođa Prostakova i knez Bolkonski davali su mu sasvim drukčiji, može se reći protivurečan smisao. ali pojam prestiža porodice, a kroz nju i staleža, i ovđe i tamo bio je na prvom mestu, iako u jednom slučaju skoro nesvesno, a u dragom uzvišen na kodeks časti. Mehanika potčinjavanja roditeljskoj vlasti, mehanička pokornost i strahopoštovanje sinova i kćeri, bila je prilično očigledna i, u suštini, prosta. Ona se držala na pravima nasledstva, na punoj maferijalnoj zavisnosti mlađih, na zakonima koji su čuvali nedeljivo pravo glave porodice da raspolaže imovinom, na nepisanom moralnom kodeksu koji je iznikao na osnovi tih istih zakona.
Ma kako bili dobri i nežni roditelji, između njih i dece ostajala je nevidljiva barijera, prihvatana kao nešto prirodno, što se samo po sebi razume. Deca su držana na primernom rastojanju; u salonu i spavaćoj sobi ona nisu imala pravo glasa. Razmnženost, i egoizam plemićkih maloletnika (bio to Mitrofanuška ili Oblomov) nisu se rađali na račun ograničavanja eksploatacije roditelja nego, da kažemo, izvan porodičnih odnosa, na račun onih koje nikad i nisu mislili da postave uporedo sa sobom. Oni su stvarani rukama „trista . Zahara” i bili su, u samoj osnovi, po egoizmu klasni a po razmaženosti staleški.
O irgovačkoj porodici ne treba ni govoriti. Tu su imovinski odnosi između glave porodice i naslednika dolazili u kud i kamo otvorenijem oblik-:.
Što se tiče seoske porodice, stvar je bila nešto složenija, S jedne strane je, naravno, delovao isti zakon potpunog potčinjavanja sfarijem, domaćinu. Ali to, što je domaćin bio istovremeno i prvi radnik, stvaralo je već novi red odnosa, Bez obzira na vlast oca u kući, među svim članovima poro* dice postojala je ralativna jednakost trudbenika, koji su davali svoj prilog opštem poslu. Ovde već nije moglo biti reči o egoizmu sinova — radili su svi, od malih do velikih, od jutra do mraka, jeli iz iste zdele, spavali na istoj peći. Samovolje i okrufnosti nije bilo manje, ali oni su bili mogućčni samo s jedne strane, strane jačeg u odnosu prema slabijem, prema zavisnim, ili deci, ili nemoćnim starcima (slučaj naročito rasprostranjen na selu). i
Tema roditelja lišenih sinovljeve ljubavi, tema egoizma i prenebregavanja od strane sinova, ulazila je u rusku književnost kao raznočinska tema i to je, kako mi se čini, veoma karakteristično. Nije li se tek prvi put pojavila u romanu Očevi i deca, gde nije samo Bazarov novi čovek, nego je i porođica Bazarovih, i pored sve svoje unutrašnje patrijarhalnosti, bila u izvesnom smislu nova porodica, Jer. ovde u unutarporodičnim odnosima nije reč o nasledniku ni o prestižu, časti, dug, irađicijama, već o roditelj- · skoj ljubavi, gordosti, nadama i pntnji u njihovom čistom obliku, bez primese materijalnih i kastinskih shvatanja. Ako se osvrnemo na khnjiževnost tog vremena, otkrićemo da nešto slično u odnosu očeva i dece niče tamo gde nema ili gotovo dna nema mesta čvrstoj materijalnoj zavisnosti u okviru porodice. Hladnu proračunatost i prezrivo spoljašnje poštovanje Borisa Drubeckog već nisu vaspitali Zahar i Saveljič, nego sama skoro deklarisana Ana Mihajlovna, majka, koja se ponižavala i nije imala mira radi sreće sina. I setimo se na kakve.gsu žrtve bile spremne majka i sestra Raskoljnikova radi onoga, koga su smatrale najboljim i najvišim u svojoj porodici. |
I dobija se, ma koliko to bilo paradoksalno, da drama očeva i dece u čistom, na]izrazitijem obliku niče tamo gde su porodični odnosi oslobođeni od neposredne vlasti sopstvenosti i sopstveničkog kođeksa morala. Tragedije u porodici Karamazovih, Golovljevih, Artamonovih, Željeznovih i drugih nisu porodične tragedije, iako se odvijaju u granicama porodice. Porođica je ovde samo prosi molekul društva, gde bogati lišavaju siromašne, a siromašni i poniženi ili se po” korno priklanjaju, ili se bune protiv imućnih otimača. Međusobni odnosi Bazarovih, Snjegirevih, Raskoljnjikovih itđ. — već su u većoj meri porodični odnosi u savremenom shvalanju pošto ovde nalazi mesta i ljubav prema svom detetu, i privrženost defeta roditeljima, i nada stavijih u mlađe, i sposobnosti žrtvovanja radi bližnjih, uopšte kompleks čisto moralnih odnosa koji smo svi mi, na savremenom nivou civi-
KNJIŽEVNE NOVINE