Književne novine

Godina XV, Nova serija Broj 200

Beograd 28. VI 1963. Cena 30 din.

IL MS

KNJIŽEV

TL ZA

KMNJIŽEVWNOST UMETNOST i

Književnost bez nauke

edna neđavna anketa o proslavi "stogodišnjice smrti Vuka Kara-

j ao džića iznela je pred lice kulturne javnosti ni malo utešnu i ohrabrujuću situaciju koja vlada u oblasti naučnog izučavanja književne lradicije. Anketa Književnih, novina „Vuk i 1964. godina“

obelodanila je niz podataka koji su mo-

gli i da ozlovolje i da zabole, naterujući nas da crvenimo pred čitavim kulturnim svetom i pred našom vlastitom savešću. Ne samo da stogodišnjicu smrti oca naše novije Književnosti i prvog zakonodavca našeg Književnog jezika dočekujemo bez pripremljenih i štampanih njegovih sabranih dela, već je dočekujemo i bez bibliografije njegovih spisa i literature o njemu, bez sređene i sistematizovane arhivske građe, bez izdanja njegovih tekstova razvrstanih po oblastima (lingvistika, etnografija, folklor, istorija, književna kritika itd.), bez konačnog faktografsko-hronološkog pregleda njegovog života. Većina učesnika januarske ankete Književmih novina, složila se u mišljenju da uzroke tome žŽžalosnome stanju „ne treba fražiti u obimnosti posla i u visini materijalnih troškova, već u našim pogrešnim shvatanjima, nerazumevanju za ovu vrstu naučnog rada, u neorganizovanosti“, što je, na odseđen način, · predstavljalo nedvosmislenu osudu svih onih činilaca koji bi trebalo da pokreću naučni rad na proučavanju književnosti.

Ma koliko bila oštra, ta ni malo laskava ocena je u velikoj meri opravdana i zaslužena. Dok u Zagrebu Jugoslavenska: akademija znanosti i umjetnosti, preko svog veoma aktivnog i odlično organizovanog Instituta za književnost, marljivo i studiozno priprema izdanja na kakvim u Beogradu niko nigde ne rađi, ovdašnje institucije koje se bave pitanjima književnosti uglavnom se zadovoljavaju izgovorima o dugoročnim pripremama i razgovorima O kratkoročnim improvizacijama, mirno i ravnodušno podnoseći da se pred njihovim očima, i na njihovu sramotu, diletantski, neuko, na-dvoje-na-troje Oobavljaju važni i odgovorni naučni poslovi, koji, u stvari, spadaju u delokrug njihovoga rađa. Nekoliko više ili manje uglednih i moćnih izdavačkih preduzeća u Srbiji, u različitim edicijama (a sa različitim 'pobuđama (koje su uglavnom najmanje naučne), izdaje odabrana dela srpskih pisaca u ovoliko ili onoliko knjiga, a nikome ne pada na um da bi za to odvojena, često vrlo zamašna, ma= terijalna sredstva bar jednim delom

trebalo angažovati za studiozniji, naučniji, odgovorniji i u opštem sklopu kulturnih kretanja korisniji rad na pripremi kritičkih izdanja celokupnih dela

klasika, tim pre što bi i istom ljubavlju ·

i predđanošću taj posao 'Često mogli da obavljaju oni isti ljudi koji svoj trad, silom prilika i materijalnih nedaća, ra-

sipaju pripremajući razna komercijalna (školska) izdanja. Naučni rad na istoriji književnosti prepušten je najčešće slučaju i pojedincima; posao koji, u savremenim uslovima, treba obavljati isključivo kolektivno, kod nas neorganizovano, nezavisno jedan od drugog, boreći se s mnogim nepremostltivim i neverovatnim feškoćama, obavljaju usamljeni trudoljupci i pasionirani naučni radnici, koji su, katkad, da nevolja bude veća, ne samo napušteni od postojećih naučnih institucija, već, ponekad, iz ovih ili onih razloga, upravo sa te strane onemogućavani u svome radu. Članke za enciklopediju kod nas ne pišu stručnjaci nego neđoučeni studenti bez irunke osećanja naučne odgovornosti. Kongres jugoslovenskih slavista, koji je pre kratkog vremena ođržan u Ohridu, izazvao je podeljene komentare o načinu na koji se u nekim referatima, i u diskusiji, raspravljalo o odnosu današnje naše literature i današnje naše stvarnosti. Iako se ta ni malo beznančajna raspra mogla smatrati ozbiljnim upozorenjem da u sistemu naučnog tumačehja književnosti treba menjati same osnove, čineći ih principijelnijim ; naučnijim, sukob različitih koncepcija na kongresu slavista registrovan je maltene kao jedna u nizu mhogih beznačajnih svađa u književnom životu.

Slučaj sa predstojećom proslavom Vukove stogodišnjice najočigledniji je dokaz loše organizacije naučnog rada na izučavanju knjižvnosti, dokaz da je-" dnom za svagda treba prekinuti sa više ili manje veštim improvizacijama, koje, izuzev možda trenutnog (i skupog!) manifestacionog dejstva, nemaju nikakvog uticaja na razvoj naše kulture, Vuk u svojoj žalosnoj sudbini nije usamljen; bolje sreće nije ni Svetozar Marković. čiju je Srbiju ma Istoku danas nemoguće naći u beogradskim (i ne samo beogradskim) knjižarama; kritičkih izdanja celokupnih dela nemaju ni Pelagić, ni Skerlić, ni Vulović, ni mnogi, mnogi

o književnosti

drugi... Problem pred kojim se nalazi naša nauka, kao što je tačno primetio jedan učesnik u anketi Književnih, no= vina, ne tiče se samo Vuka niti bilo kog drugog klasika; pitanje je šire i principijelnije: „Treba napraviti preokret u gledanju na važnost književnoistorijskih studija, na važnost izučava-– nja književnog nasleđa uopšte“. Kao prava mera u tome smislu predloženo je osnivanje instituta za književnost, u kome bi bila izvršena solidna i svestrana organizacija naučno-istraživačkog rada Nih obezbeđeni uslovi za studiozan rad na izučavanju i izdavanju srpskih pisaca XIX i XX veka, na prikupljanju i sređivanju bibliografskih podataka i obavljanju drugih naučnih istraživanja o kojima se danas gotovo niko ne stara. ) t

Žalosno je, ali tačno, da je Beograd valjda jedini veliki naučni i uni-

Nastavak na 4. strani .

Predrag PALAVESTRA

E NOVIN

Treći jugoslovensko-američki seminar

KAO I PRETPROŠLE i prošle godine, na Bohinju i u Ohridu, jugoslovensko-američki seminar. održan ove godine u Zadru, u vremenu od 18. do 24. o. m., okupjo je poznale naučnike iz naše zemlje i Sjedinjenih država, koji su u okviru dveju grupa — pravne i književne — podneli „izvestan

'broj zapaženih referata

Sa područja književnosti referati su bili posvećeni višestruko interesantnim temama, dok su sami predavači bili poznati američki i jugoslovenski profesori 'univerziteta i Kkmjiževni kritičari. Poznati stručnjak za književnosti južnih Slovena, „profesor Albert B. Lord, sa Harvardovog univerziteta u

LIKOVNE PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO ZUKO DŽUMHUR

REALIZAM — MATICA SAVREMENE PROZE

KNJIŽEVNIK. MIHAILO LALIĆ USTUPIO JE NAŠEM LISTU TEKST

INTERVJUA KOJI JB,

PRE KRAĆEG VREMENA,

DAO 'TITOGRAD-

SKOM NOVINARU ILIJI BOJOVIĆU O ZNAČAJNIM I KARAKTERISTIČNIM STRUJANJIMA U NAŠOJ DANAŠNJOJ KNJIŽEVNOSTI.

· VI STE SE u početku svog rada afirmisali pripovetkama, ali ste se kasmije isključivo posvetili romanu, Molim, »as da objasnite uzroke koji s9u uslovili ovu promenu u žanru?

JEDAN OD UZROKA, to jest ono što me navelo da napustim „pripovjetku i da više snage posvetim radu na romanu, bilo je stanje romana u našoj književnosti. Roman je još uvijek najčitaniji i najuticajniji književni rod, a mi — skoro da nijesmo imali Pomana i o periodu narodnooslobodilačke borbe bukvalno nijesmo imali romana sve do 1949. godine. Osjećalo se fo kao slabost, izmišljena je i teorija po kojoj smo mi narod ratkog poetskog daha, čiji je najdalji domet epska narodna pjesma, tlo jest relativno kratka pripovjetka u deseteračnim stihovima. Ja u tu teoriju nijesam htio da vjerujem i želio sam da sa svoje strance doprinesem sve što mogu za njeno obaranje, Želio sam, ali dugo nijesam imao vremena da se posvetim radu na nekom iole zamašnijem djelu. Sve je, poslije oslobođenja, bilo preče nego pisanje. Kod nas se književnost, u Stvari, ne cijeni mnogo i pored lijepih reči koje joj se povremeno i kad | zatreba upućuju. Gurali su me 5 posla na posao i sa

sastanka na „sastanak, iz reportaže u”

reportažu — tako dok pozaboravljam

„ili dok raskrčmim sve što sam za roman mamo roman: zato što nemamo vreme na da ga napišemo. Onaj ko hoće da radi, nema vremena, onaj ko neće njemu ne pomaže što ima dosta vremena, jer om svoje vrijeme upoirebljava da drugima raditi ne da.

spremio. Tada sam olkrio da mi ne-”

Tako smo bili osuđeni da pišemo samo stvari kratkog daha, ono što se može završiti između dva posla ili dva sastanka, Samo Svadba mi se otela iz ruku. Bio sam zamislio da to bude priča od pedeset strana, ali ona je sama od sebe rasla, granala se i narasla u nešto što je razbilo okvir priče i sti" glo do romana. Skoro da se sama napisala; skoro da nemam nikakve zasluge ni krivice što je, takva kakva jeste, nastala. Uspjeh Svadbe bio je jedan od spoljnih „uzroka da se oprijedelim za ono što sam i inače želio, "aj uspjeh mi je dao opravdanje za izgubljeno vrijeme, dokaz da to vrijeme za zajednicu i njenu kulturu nije bilo izgubljeno, razlog da se oslobodim konferencijaštva, ćaskanja i dangube. I ne samo za mene, nego i za neke druge pisce, uspjeh Svadbe bio je podstrek da se priđe sistematskijem radu na romanu, Pošli smo svaki sa svoje strane, činili smo koliko smo mogli, i odjednom: postigli smo značajne rezultate. U tom pogledu je Svadba bila srečna knjiga — bila je početak serije romana u našoj književnosti.

Pored ovih spoljnih uzroka — potrebe za romanom, pažnje romanu — bilo je i umutrašnjih. Važna je, na primjer, prirodna sklonost pisca. Ima koji su napisali značajne romane, a ipak je pripovjetka rod u kojem su stvorili svoja najbolja djela; ima drugih, kao Balzak ili Dikens, kod kojih je pripovjetka tek blijeda slutnja onog Što imaju da saopšte u romanu. Meni se čini da su mi ovi drugi bliži — ako ne po prirodi, ono bar po deformaciji koju mi je život nametnuo. Pješačilo se sva” kog dana po deset kilometara od kuće

pisaca ,

do škole, a usput je trebalo zanimati gomilu dječaka pričama koje se na=– daleko granaju i dugo traju — mislim da sam na tim putovanjima, pričajući, nesvjesno savlađivao tehniku romama. Poslije, u četničkom zatvoru, u dugim noćima, trebalo je skrenuti pažnju zatvorenika od strijeljanja koje im je prijetilo, od grobara koji su promicali i dželata koji su pjevali, pa sam i tada, prepričavajući knjige Drajzera, Londona, Gorkog, nesvjesno rešavao probleme romama. Ne bi bilo čudo ako mi je nešto od toga.ostalo do vremena kad mi je društvo dalo mogućnost da i sam pišem.

PO MIŠLJENJU wmaših kritičara, ovde mislim ma eseje Pavla Zorića u kojima analizira vaše književno delo tema hajke se provlači kao lajt-motib u svim vašim knjigama. Šta vi, druže Laliću, mislite o opom tvrđenju?

NORMALNO JE DA objektivan kritičar opazi kod nekog pisca stvari kojih taj pisac nije svijestan, ali se dešava i to da.se jedno opažanje uopšti i kad to uopštavanje nije dovoljno opravdano. Tema hajke se ne provlači kroz sve moje knjige, a to što se osjeća u većini njih — niti je za čuđenje, niti se može objasniti nekim mojim shvatanjem ili kompleksom hajke. Pošto pišem uglavnom o ratu, kao što je većina crnogorskih i srpskih guslara pjevala uglavnom o borbama, . primjetio sam jednu od bitnih oznaka rata on liči na hajku i sastoji se od hajki i cio je taj prošli rat bio lanac velikih i mgelih hajki. Hajka je tako obi-, lježje vramena, i to je izrazito negativno obilježje — negativno za civilizaciju u kojoj ljudi nijesu našli načina da bez krvii surovosti izravnaju

Nastavak na 10. strani

DRUŠTVENA

vorio o temi

PO I:T-A NJ A

Kembridžu, Masačusets, izneo je „Američke poglede na savremenu jugoslovensku književnost“, zadržavši se uglavnom na kritičkoj oceni dela Iva Amdrića i Miroslava Krleže. Profesor Fred V. Dipi, svoj rad, kako to već sam naslov govori, posvetio je „Današnjoj situaciji u američkoj lepoj književnosti“, iznevši da će „naše doba za budućnost biti, vrlo verovalno, prvenstveno doba kritičke proze a ne lepe književnosti“, „Profesor Roj Harvi Pirs, sa Državnog univerziteta Ohaja, govorio je o „Američkoj „književnoj kritici i američkoj kulturi“. „Profesor Džozef Blotner, sa ıVirdžinijskog uni verziteta, svoj rad je posvetio „Američkoj političkoj književnosti u XX veku“, dok je renomirani književni kritičar i profesor književnosti sa Kalifornijskog univerziteta, Mark Šorer, izneo svoje shvatanje o „Filozofskoi koncepciji čoveka u savremenom ame* ričkom romanu“.

Referate iz oblasti naše književnosti dali su Boško Novaković, prorektor Novosadskog univerziteta, koji je go„Savremena jugosloven= ska proza“, posebno se osvrnuvši na stanje u našoj beletristici, tj. na romam, i pripovetku. Profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Ivo Frangeš, svoj rad je posvetio „Zadacima naše nauke o književnosti“, dok je književnik i profesor Beogradskog univerziteta, Dragan Jeremić, u svome referatu izneo „Filozofske koncepcije savremne jugoslovenske MKnjiževnosti“, Poslednjeg dama, profesor Filozofskog fakulteta u Zadru, dr Švelec, upoznao je učesnike sa „Jugoslovenskom renmesansnom književnošću“,

Sva predavanja bila su propračena diskusijom u kojoj su učestovali “svi referenti i učesnici ovog seminara, tako da je na kraju ovaj skup naših i američkih naučnika sa područja prava i književnosti ocenjen. kao. novi doprinos kulturnom razumevanju između naših dveju zemalja. (A. S.)

Ako nije mecena šta će nam Avgust?

JEDAN PAPA je umro. Gđe je njegov Mikelanđelo? Gde je njegov Rafael? Koja će kupola Svetoga Petra, koji grob Julija II, koji Strašni sud govoriti našim dalekim potomcima o neospozrnoj veličini ovog papskog dostojanstva? ovim rečima počinje Žorž Konšon svoj članak u Aru od 12. ovog mesecu.

Ovaj papa je umro i ostavio u sećanju hrišćanskog sveta retko zapaženu dobrotu jednog dobrog i milostivog pape za sve, ali samo ne prema sebi samom. Pa gde su dela? Gde će u Rimu, u PFirenci, u nekoj Sikstinskoj kapeli svet posle dve hiljadite godine, uvek užurban i sve više turistički, naći. neki mermer, neku fresku, neki aršin naslikanog platna koji bi mu govorio ko je bio Đovani XXIII i šta je on učinio?

Julije II bio je papa veoma kratko: deset godina. Pa, ipak, vek Julija II danas postoji i on se vidi, i njemu se svet danas divi kao jednom od najdragocenijih na svetu, A još više je prisutan vek Leona X, njegovog naslednika, s još kraćim trajanjem od svega osam godina. Ali na dvoru i jednog, kao i drugog, živeo je, hranio se, stanovao, zbrinut za sve Životne potrebe, veliki Rafael, koji je žurno slikao jer je osećao blisku smrt. A vek Đovanija

XXIII ne postoji i neće postojati ni u

budućnosti.

Njegova Svetost, reći će neko, ujedinila je crkvu, povratila malo ljubavi u našu očajnu dolinu plača, postavila izvesne veze između naroda, rasa, plemena, i nije imala vremena da se interesuj» za umetnost. Azgument je jak. Svi mi nosimo teško breme more da nikako ne možemo da se složimo. Epoha raketa — za četvrt veka otišlo se od granate od 75 cm do vodoničke bombe — požuruje nas, neumoljivo, da joj stavimo kočnice. Pa ipak, ne treba zame» riti Đovaniju XXIII na zaboravu, na neprizi, ili na nedostatku naklonosti za umetnost, na nečemu što bi bilo njegova lična osobina. To je greška vremena. Mecena je umro. Uostalom, umetnik nije tek juče izgubio naklonost velikih!... J

Nastavak na 2. strani

Ca 1 0 KN el ako