Književne novine

Tanas.je MLADENOPIĆ

KRLEŽA U GLUHO DOBA PREDREVOLUCIONARNO

aorvi put, u gimnaziji, došao do

ruku Krležin tekst i da li je to bila pesma ili je to bio polemički obračun s klerikalcima, ili i jedno i drugo odjednom; ili jedno za drugim. Znam da me je opčinila široka i moćna reka reči, zahuktali vođopad blještavih i tamnih tonova islovremeno, i simultani raspored tamno-belog svetila u razuđenoj rečenici, punoj polusluinji i slutnji, dramskog i dramatičnog smisla, dovedđenih do samog usijanja,

U toj prozi i poeziji, i u dramskim

tekstovima koje sam, nešto kasnije, takođe upoznao, bilo je nečega od ekrazita, od groma, od oluje. ' Bila je i jedna ponoma i podtekstna, tamna i sva molska, melodija · za ponižene i izgubljene u opštoj svetskoj i evropskoj, i našoj provincijalnoj, noći.

· N' sećam se više tačno kada mi je

dr Bratko KREFT

Bilo je i jedno kao u sočivo kamere ulovljeno i zauštavljeno vreme intimnih i opšteljudskih ratnih i poratnih, a ipak uvek klasno-rafnih, tragedija.

I bio je jedan vedri pesimizam da, vedri, jer je svojim korozivnim dejstvom razarao carstvo mraka oko nas! — i ozareni poklič na bunu protiv neljudskosti, niskosti i beskrajne, beskrajne gluposti čovekove koja preplavljuje kao stihija sve oko nas, i sve u nama, ubijajući i telo, i duh, i misao ljudsku, i samog čoveka u čoveku. |

Došli su, zatim, Glembaje»i, Balade Petrice Kerempuha i, tek „poslednji po redu, Krleža Plamena i Književne republike, Krleža snažne i prodorne esejističke i publicističke prozne erudicije. Velikog pisca sam, tako, upoznavao i doživljavao, u neku ruku i donekle, unatrag, retrospektivno.

KRLEŽA |

rleža je još u mladim danima dobro poznavao slovenačku književnost. O tome govori više pasusa iz njegovog literarno-publicističkog dela. Na stranicama Plamen, prvog jugoslovenskog revolucionarnog časopisa posle oktobarske revolucije, časopisa s napredno-literarnim i političko-revolucionarnim programom, koji je izdavao zajedno sa Augustom Cesarcem (1919) i koji je trebalo da oko sebe okuplja i najnaprednije ljude iz srpskog i slovenačkog sveta, zastupljena su dva pesnika iz slovenačke književnosti — Fran Albreht i Anton Podbevšek. Prvi je objavio pesmu Iz bojmih ritmov, a drugi pesmu Nočna tragedija s kaptolske ulice. Obe pesme su štampane na slovenačkom jeziku. Najveću pažnju mladi Krleža je posvetio Cankaru. I sam u polemici s upraviteljem zagrebačke drame Bahom, Krležu je još više morao privući Cankar-polemičar koji je, isto tako, bio u ljutoji bici sa slovenačkim pozorištem dok je u njemu vodio glavnu reč Fran Govekar. Govekar nije bio književnik bez talenta, u početku je čak naginjao Tevici, ali mu je nedostojao etički kompas. Zbog toga je'on bio tipični malo· građanski konformist koji ie u pozorištu zastupao neki malograđanski utilitaristički smer sa kojim se Cankar morao uhvatiti u koštac kad je hleo da deluje kao dramski pismc. Sličan sukob jie postojao između mladđoga Krleže i Baha. Cankar je svome sporu 5 pozorištem i Govekarom posvetio čitavu knjigu koja nosi simboličan naziv Krpanoa kobila. Kada je izvođena Govokarova dramafizacija Levstvikovog Martina Krpama (u stvari, to i nije dramatizacija, već loša „narodna igra“ po Levstvikovom majstorski napisanom delu), „na pozornicu je postavljena i neka fijakerska kobila koja je kod malograđanskog i građanskog sveta budila veliko interesovanje i za Cankayra značila simbol bednog nivoa pozorišne uprave, oficijelnih slovenačkih literarnih odmosa i publike. Naslov Cankarove: knjige postao je pojam slabog Dovorišta i literature. U knjizi se nalazi članak pod naslovom Goveka?r i Govekarji, u kome Cankar tipizira Govekatovu negativnu ulogu u tadašniem našem pozorištu i dramskoj književnosli, rekavši između ostalog: „Postoji čitav legiom Govekara... Svi Govekari, od pr'vog do poslednjeg, potcenjuju narod i precenjuju sebe...“ Cankar je, dakle, "kan ime kao simbol. Zato ie i 'Krleža jednom od svojih polemičkih članaka u borbi protiv upravitelja zagrebačke dra me dao naslov Jedan od hrvatskih Govekara, koji je objavio u prvo] kniizi Plamema 1919. godine. Ipak, Krležini i Cankarovi članci se razlikuju međusobom. TI to ne samo po stilu, već i po karakteru. U svojim polemikama Cankar obično prelazi u simbolizam, dok Krleža barata s neposrednim ĆInjenicama i još ih više naglašava M njihovoj verodostojnosti i stvarnosti. Zato i deluju samom svojom udarnom snagom; međutim, kod Cankara danas moramo još izdvojiti stvarna dejstva iz njegovog simbolizovanja 1 tipiziranja; potrebno nam je, štaviše, da gola dejstva, tu stvarnu pozadinu i građu literarno-istorijsku, potražimo, pa da možemo iz našeg vremena shvatili šta se sve zbilo. A Krleža nabraja fa-

uzeo Govekarovo

KNJIŽEVNE NOVINE

kat za faktorom i, eventualno, tek u zaključku „fipizira” moralno i socijalno. Ali im je obojici zajednička · vatrena ironija i sarkazam, kojima nesmiljeno biju na sve strame. Obojica su borbene prirode par exelence. Jer, u našim literaturama već su pre njih postojali strasni polemičari (na primer, Matoš u hrvatskoj, Fran Levstvik u slovenačkoj književnosti) i satiržčari (na primer, Domanović u srpskoj), koji su umeli da pripovedaju britko i sa-. držaino duboko i čudesno (Domanovićeva Stradija i Cankarova Dolina Šentflorijanska), ali sa artističke strane, po umetničkom obliku i stilu, sve ih natkvriljuiu Cankar i Krleža, To što su uradili na tom podučju ubrajamo među klasične primere naše polemike i satire.

Nije stoga nimalo čudno što iz slovenačke moderne mladoga KYležu privlači i interesuje najviše Cankar. Ne radi se ovde o nekom uticaju, no samo o Uzoru i srodnosti između dvaju borbenih duhova koji u okviru austrougarskog sveta imaju i zajednički uzor u najvećem ·polemičaru.. auslrijske i nemačke knjižeynosti onoga „vremena: uopšte, Karlu Krnusu, i njegovom časopisu Die Fackel. Ovde moram naglasiti nešto što sam rekao i napisao do sada već nekoliko puta: pažljivo moramo deliti uzor od uticaja, A o mne umeju nnsaši mnogi kritičari i literarni istoričari, koji brzopleto utvrđuju ulicaje, poneksd čak u tolikoj meri da orig:nalnost nekog pisca i pesnika u-

opšte više ne vidiš od tih simih uticaja. Velika je razlika imedu uzora i

uticaja. Cankaru i Ki Karl Kraus bio je samo uzor. Kod njih se radi snRmo o duboko ljudskoj i uwmetmičkoj srodmosti polemičkih i umetničkih. priroda. koje su. svake za sebe, originalne i individualne. Otuda je posve razumljivo što se mladi Krleža zaustavio

kod Cankara, jer je u njemu osetio srodnu umetničko-polemičku dušu. I

još nešto: sličnu sudbinu u borbi s rruštvom i okolinom. Pri tome, sve to vredi za tako frapantno slične primere kao što su Bah i Govekary, koje ne smemo uzimati svakog ponaosob, već i kao fipičan izraz i proizvod tadašnjih odnosa. Zbog toga je mladi „Krleža Cankarov pojam pozorišnog i literarnog šarlatanstva — koji je za Ćankara i naše odnose nekada predstavljao Covekar — preneo i ma Baha i hrvatsko pozornišno-književme prilike. Življe nije mogao da označi stanje ljudi i „tadašnje hrvatsko-zagrebačke literarne sredine kao što je to uradio na primeru CanMWara i maših literarno-pozorišnih odnosa. U tim odnosima krije se svojevrsna socijalno-moralna (bolje reći nemoralna) integracija koja ioš ni danas nije izumrla, iako se delikatno izvlačimo da je javno priznamo. Ali, Krleža se mije ugledao samo ı Cankarovu polemiku i satiru, već je našao duboko razumevanje i za Cankarovu liriku, za Cankarovu tihu melanholiju, koja je toliko karakterislična za mjega. Slovenačka, hrvatska i srpska građanska prošlost bila je često vezana za Beč, I Cankar i Krleža imaju svoje račune s njim. Krležini su oštriji, jer je agramerski svet njegovih Glembajeva društveno smažnije povezan sm Bečom. To ide tako daleko da su Glembaji i Lenbahi deo i sveta propadajuće austro-ugarske monarhije. Oberstlajtnant Lenbah iz Agomije jedan je od brojnih c.ik, Lenbaha, koji bi mogao da bude i Bečlija. Beč još danas živi od iluzija prošlosti i nedavne polemike oko povratka Otona Habsburškog znsče onsnj tamni elemenat cesarsko-kraljevske habsburške prošlosti koji je ponovo prisutan u sadašnjosti, Sve

U gluho doba šestojanuarsko, u gluhim zimama i ledenim mrazevima šestojanuarskih glavnjača i tomtura za sve što je slobodđoumno bilo, prolećčna misao Krležina bila je i ohrabrenje i podsticaj za izlazak u arenu "jedino stinitog i pravog života: u a-– renu revolucije i revolucionarne akcije. Čamili smo i sami u provincijama, lakođe na svoj način gluvim; i stradali i sami od provincijske razorne učmalosti i provincijskog, Ćiftinstva i Čiftinske jevtine demagogije palanačkih politikanata i palanačkih advokata, zastupnika, kako bi Lenjin rekao, vladavine novčane kese, Gušio nas je zadah RWrčmi, močvarne đuhovne ustajalosti i malograđanske komotne indolencije pred sudbonosnim događajima koji su se gomilali na svetskom i evropskom horizontu. Tražili smo izlaza

CANKAR

ono što je o Beču napisao Krleža u svojim Trima bečkim, pismima godine 19924. još i danas stoji.

Kod svojih tvrđenja o grotesknosti in dance macabru habsburške iprestonice i posle ujedinjenja naše (slovenačkohrvatsko-srpsko-prečanske) · prošlosti Krleža u tim pismima nije mogao da mimoiđe Cankara. Već mu je u prvom pismu odao lepo priznanje, zabeleživši: „Cankar je život ovoga grada shvatio od sviju maših pisaca najdublje, i u Onim teškim noćima nevjerojatno očajne dječje bolnice (Hiša Marije Pomočnice), gdje treperi noćna svjeflost, a djevojčice razgovaraju o piškotima stare grofice, tamo živi jedan jaki književni realitet“. Istina je, takođe, što kaže Krleža dalje kad tvrdi da „Cankar mnmije bio dorastao nekoj velikoj književnoj koncepciji da bi dao ljude u ovom gradu“, ali svoe Canka-

“rove crtice i listići — koji zajedno s ro-

manom Hiša Marije Pomočnice tvoro svojevrstan bečki ciklus, kome freba dodati i rukovet Cankarovih pesama Dunajski večeri (1897) — lelujaju kao

~ motivska celina, kao.umetnički mozaik, koji

ovori o nekim poštavkama što ih tonstatuje Krleža o litearnoj izobrazbi ovoga mesta, u kome su. kako zaključi u prvom: bečkom pismu, nekada Živeli svi naši značajniji intelekfulci, Navedimo samo neke: od: Obrrdovića, · Limharta, Prešerna, Vuka Karadžića, Kopitara, Miklošiča itd. pa sve do Matoša, Vidrića, Cankara, koji je pored Nehanjevljeve novele Veliki grad, o kojoj Krleža govori isto kao i o Cankarevoj Hišt Marije Pomočmice, Stvorio nekoliko značajnih fragmenata o Beču. Roman Nabokova Lolita umetnički bledi pored Cankarove Hiše Marije Pomočnice, u kojoj Je opisan Upravo takav seksualni delikti mad neodraslom devojčicom.

Cankarovo delo u svome vremeni predstavlja umetničko-publicističku enciklopediju života; to isto važi i za Krležu, samo što on već i po svojim snovima prelazi u evropski i opšti svet, iako je Cankar uprkos svome slovenstvu svetski građanin i kosmopolitski humanista, kao što je Krleža, “uprkos svome kosmopolitizmu, duboko hrvatski i &ocijalističko jugoslovenski. Fragmente Camkarovog socijalističko-revolucionarnog spisa WSlovemsko ljudstDo im slobemska kultura Krleža niije objavio u Kmjižeonoj republici (1924) ne samo zbog Cankara i programatičnosti, već i zbog sebe i svoje borbe 5 društvom. Zbog Cankavovih umetničkih kvaliteta objavio je odlomak iz Hiše Marije Pomočmice, Moju navodi u prvom bečkom pismu. U knjizi Moj obračum, s mjima Krleža brami Cankarovog Hlapca Jerneja od žurnalističke površnosti, jer je Obzor to klasično delo Ivana Cankara citirao „pod naslovom Knez Jernej, a jednako se obara i na Iva pl. Brlića iz Novosti, koga krležijanski bezobzirnom ironijom na ziva „začaranim princem“, jer je na zagrebačkoj predstavi Pohujšanja v dolini Šemtflorijanskoj _ delio publici „moralističke lekcije“, iako ni on sam nije imao nikakvu mpvralnu lekciju za to. Iz jednog: predratnog razgovora 5S Krležom o Cankaru dobro se sečam (bilo je to na ljubljanskoj Železničkoj stanici prilikom štampanja Balada Pefrice KReyempuha) da smo pričali i o farsi Pohujšanje » dolimi Šemtflorijanskoj, koja mi se zbog nekih nejiasnoća i alegoričnosti čini i đanas problematična. Tada sam još rekao to Krleži. koji mi je na to dodao: „Prvi čin počinje genijalno, a posle se gubi negde u magli“.

Cankar je umro 1918. godine, nešto malo posle sloma Austro-Ugarske i odmah po osnivanju kraljevine SHS. Prvo razdoblje Krležinog stvaranja završava se lu negde, jer novo počinje Plamenom (1919). Kao što se u hrnastavak na 8. strani

ir. svega toga i, zajedno s Krležom, pitali smo se: „Zašto tako laju psi po našim mračnim noćima?“

Dopiirali su do mas, sve češće, vapaji i jauci utamničenih, „progonjenih, na smrt mučenih i izmučenih. Saznavali smo, postepeno, u kakvom svetu čivimo, i slike jednog drugog sveta i jedne druge stvarnosti, postajale su nam, sve više, bliske.

Retki brojevi „Plamena i Književne republike, u golemoj nestašici napredne literature, bili su nam jedno vreme jedini svetionici. i

Jednoj generaciji mladih, koja se pripremala na odlučan juriš protiv nasilja i bezakonja buržoazije, veliko revolucionarno zaveštanje klasika maierijalističke misli među prvima je preneo veliki pisac, njoj blizak i drag.

I kao da je juče bilo, još uvek. u meni, kao večni memento, zvuči li zvo~

i

,

ni stalna i meopoziva humana poruka: „Da bi neko bio marksista morao bi biti najprije čovjek, a ako nije čovjek ne može biti ni marksista“ (Krleža), · Nije ni čudo onda što smo se, trideseđi!ih godina, osećali manje više svi krležijancima, i što je biti Mrležijanac značilo tada biti mapredan, biti pripadnik moćnog i šinokog kolektiva jedne političke i kulkurne avangarde.

S ponosom i zahvalnošću sećam se tog vremena povodom Krležine sedamdesetogodišnjice, sedamdeseltogodišnjice pisca koji je oblikovao politički i moralni profil čitave jedne revolucionarne generacije, i čiji bi · književnoumetnički opus, i po svom kvalitetu i po svom kvantitetu, činio čast i značio sreću i daleko većim literaturama nego što je naša, hrvatsko-srpska,

· jugoslovenska.

0 e LS —

PETAR. DOBROVIĆ: PORTRET MIROSLAVA KRLEŽE

C_z IRI ANA RR ar ———_—-

Raško · JOFA4NOPYVIC

KRLEŽA

na beogradskoj pozornici

KRLEŽA je došao na beogradski re= pertoar relativno kasno: trebalo je da prođe šest godina od prvog izvođenja Golgote u Zagrebu, kao i četiri godine od gostovanja amsambla Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Beogradu, koja je marta 1924. izvela dramu VučJak, pa da se i beogradsko pozorište za=interesuje za stvaralaštvo ovog pisca. Zasluga za prve Krležine premijere u Beogradu nesumnjivo pripada dr Branku Gaveli, čijom je inicijativom prikazana najpre juna 1928, dakle samo dva meseca nakon zagrebačke premijere, drama U agomiji, a zatim, sledeće godine, i Gospoda Glembajevi. Reditelj obeju premijera bio je dr Branko Gavela, koji je tada, pored rediteljske, v»šio i dužnost direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Uloge na premijeri drame U agomiji tumačila je najbolja postava ondašnjeg beogradskog ansambla: baruna Lenbaha igrao je Aleksandar Zlatković, Lauru Zlata Markovac, dr Križovca Radomir Plaović i Madlen Petrovnu Zora Zlatković. — Ali, i pored odličnog izvođačkog ansambla, ova drama nije privukla veću pažnji publike p« se, prvih godina, srazmerno retko prikazuje.

Druga Krležina drama na beogradskom repertoaru imala je drukčiju sudbinu: Gospoda Glembajevi, drama iz živoža jedne agramerske patricijskc obitelji, odmah je naišla na široki odziv publike, tako da je ovo delo samo za dva meseca u prvoj sezoni prikazivanja izvedeno devet puta, što je za domaću dramu do tada bio neviđeni rekord. I kritika je osetila svu magičnu snagu Krležinog dramskog prikaza degeneracije i konačne propasti Glembajevih, Pojedini kritičari pozdravljali su

ovo Krležino dramsko delo i poredili ga sa sličnim ostvarenjima naturalističke drame u svetu, predviđajući da će Krležina hronika o propasti Giembajevih imati odlučujućeg uticaja na našu dramsku produkciju. — Uspehu Glembajevih, u Beogradu mnogo je doprinelo ređiteljsko majstorstvo Branka Gavele, kao i izvanredna igra protagonista. Kritika Je isticala Rašu Plaovića, koji je tumačio IL,eona. Ova MKweacija ,n2poredo sa Fabricijem Milorada Gavrilovića, predstavljala je vrhunski domet predstave. Od te junske premijere GlembajeviM Plaović je neprekidno tumačio ulogu leeona više od trideset godina, tako da je, vremenom, ovu svoju kreaciju podigao na nivo istinskog savršenstva. A Fabricij Milorada Gavrilovića bio je jedna od poslednjih uloga ovog velikog umetnika i on ga je dao kao „vanredno izvajanu figuru“. Među ostalim kreascijama kritika je izdvajala Pubu Aleksandra Zlatkovića i Silberbranta Frana Novakovića. Srećna okolnost za uspeh ove premijere bila je i u tome što je ulogu barunice Kasteli-Glembaj tumačila Bela Kuleža, koja je opčinila i publiku i kritiku, Iako je ovo bila prva uloga Bele Krleže, kritika je konstatovala da nije u pitanju „samo srećno obećanje, već jedna gotova umetnost“.

Sa znatno manje uspeha prikazana je Leda početkom 1937. godine. Režirao je Emil Nadvornik (analizirajući njegovu režiju jedan od ondašnjih pozorišnih kritičara žalio je za Gavelom), dok su glavne uloge tumačili Tito Stroci (Urban), Milivoje Živanović (Klanfar), Nevenka Urbanovna (Moelita). Aleksandar Zlatković (Aurel) i Zlata Markovac (Klara), Predstava je protekla u znaku

Nastavak na 7. strani |