Književne novine

kritika:

CUTNJA KAO OTPOR

1 ćčutnja kao kazna

Oskar Davičo: „CUTNJE”, „Nolit“, Beograd 1963.

„NEKAD MI; poredak mučio da bi mi iščupao reči. Sad me isii režim usamljuje da bi mi izmučio neizgovovene reči osudom na ćutanje ne bi li =i razneo telo prepunjene rečima koje su telo tela“. U ovim rečima junaka uovog romana Oskara Daviča mogućčno je uočiti osnovne koordinate u kojima pisac prati sudbinu svoje ličnosti. Mladi beogradski komunista, uhapšen zbog rasturamja letaka, biva mučen, osuđen na deset godina robije i poslat u tamnicu da izdržava kaznu — to su ognovni elementi priče oko kojih je Davičo ispleo gusto i višeslojevito tkivo svoga dela. U prvom delu romana junak se suočava s problemom kako da zadrži u sebi reči koje policija, stavljajuči ga na najstrašnije mule, pokušava iz hjega da izvuče; u drugom, čime da zameni reči koje, prisilno usamljen u ćeliji, nema s kim da podeli. Drugim rečima, Davičo svoga junaka posmatra kroz ćutanje različito projektovamo: kroz ćutnju kao otpor i ćutnju kao kaznu.

Želeći, dakle, da literarno fiksira jedan vid revolucionarnog patosa, bez kojeg je nemogućno zamisliti veoma kompleksni mozaik predrafnog ilegalno revolucionarnog rada, Davičo je u suštini jednostavnu okosnicu svoga dela kanalisao u više psiholoških tokova i projicinao u nekoliko slojeva, tako da su Ćutnje. uprkos osnovnoj jednostavposti fabule, veoma kompleksno orkestrirano i za čitanje dosta naporno delo. Brojne retrospekcije, digresije, maštovita uživljavanja junaka ı mogućne, neostvarene situacije, njegova snoviđenja uklapaju se, nekad više a nekad mamje skladno, u osnovne elemente teksta i strukturalno veoma kompleksiraju celu romansijersku konstrukciju.

'Želeči da u svom romanu da portret jednog od onih revolucionarnih enftuzijasta koji su ilegalnom komunističkom “pokretu prišli' žanešeni' „šansom juna=štva“, koju je on pružao, Davičo je pričom o Slobodanu Radeniku (koji je

ISTORIJSKI PREGLED

pesničkih nastojanja

„LIRIKA CRNE GORE — 1918 — 1962“, „Obod“, Cetinje

OVA ANTOLOGIJA «ne pruža mogućnosf, poređenja s drugim antologijama — što je u kritičkim napisima nastalim povodom ove vrste Kkmjiževne delatnosti često izvor inspiracije — jer je prva. I to je njen veliki kvalitet. Sem toga, ova antologija teško da može izazvati polemičke napise kojima bi se nudila, suprotstavljajući se izloženoj, neka druga verzija njenog sastava („zašto ovaj pesnik a ne neki drugi“ ili „kad je uvršten ovaj kako se onaj mogao bropustiti?“) — Što je, takođe, ne samo uobičajeno nmego i u prirodi svati prosto zato što bi uzimanje u obzir još nekog pesnika iz predviđenog perioda predstavljalo nešto šire shvaćenu književnu toleranciju. Pred nama je, dakle, prva antologija crnogorske moderne lirike koja, kako sastavljači u pogovoru kažu, ima za cilj da odabranim pesmama, a ne pesnicima, predstavi neka bitna književno-istorijska i estetička Obeležja poezije Crne Gore od 1918. do 19692, godine.

Pošto su u pitanju pesme, a nc Ppesnici, što, istovremenoy isključuje i celovit sud o pesnicima, neupućen čitalac kome ova antologija predstavlja prvi opštiji kontakt sa poezijom tog kraja i tog vremena, i izvor prvih saznanja o njoj, nije stavljen u komplikovanu situaciju da svoju memoriju opterećuje mnogim | novim imenima. Sasvim će mu dovoljno biti da čitajući stihove niza pesnika, od '"rifuna Đukića do Matije Bećkovića, konstatuje da se istorijsko javljanje pesničkih ideja u ovoj deonici jugoslovenske poezije ni po kakvim bitnim, unutrašnjim, svojstvima ne izdvaja i razlikuje od njihovog glavnog toka: od „parnasoV“ skih" i „neosimboličkih“, preko međuratnih socijalnih i, potom, revolucio=

KNJIŽEVNE NOVINE

fakultet zamenio iokarskim bankom i staro ime novim, simboličnim!) pokazao kako se ta šansa krvavom upornošću i istrainošću uspevala da iskoristi i kako su pravi ljudi, uprkos. užasnmoj policijskoj torturi i mučilačkom apatatu savremene inkvizicije, čiji je Osnovni cilj bio da se čovek unizi i skrši, uspevali da sačuvaju „nepovredivu celovitost bića*, On je fo uspeo služeći se veoma razuđenom, bogato methtaforičnom rečenicom i podignutom retovričnom jnfonacijom u kojoj ima i praVOg, nepatvorenog patosa, ali i nategnufe, nepotrebne patetike; korisnog udaljavanja od osmovnog toka dela. ali i veoma nebitnih digresija i asocijacija. I u ovom romanu. čini nam se, bujna i neobuzdana Davičova prirođa uspevala je, češće nego što bismo to voleli, da nadvlada očigledno ne mnogo čvrstu disciplinu romamnsiierske forme i da se otisne u rukavce koji su nosili, ponekad, nanose živog peska čije su žrtve postajali i pisac i čitalac. To je, nesumnjivo, razlog što su Ćuftnje kvalitativno neravnomerno i neujeđnačeno delo, u kome ima izvanrednih, manje dobrih, slabih i nepotrebnih mesta. Opisi gotovo svih scena mučenja, prvog susreta Slobodanovog sa sami-

com u kojoj će boraviti, polusvesnih stanja posle preživljenih batinjanja,

sna za vreme štrajka glađu, nesumnjivo

su dobri. Ali su mnogi drugi, manje bitni, delovi Kmjige umetnički daleko

ispod ovih.

I u ovoj knjizi došla je do izražaja jedna Davičova sklonost, koja je, verujemo, veoma karakteristična za njega kao romansijera, Jedna rečenica iz romana Ćufnje pomogla nam je da taj svoj davnašnji utisak formulišemo, Glavni junak ovoga dela kaže na jednom mestu da ne podnosi romane „U kojima nosilac radnje i interesovanja pisca i čitaoca treba da, iz uvek loših i neodrživih razloga, budđe- gluplji od autora, na nivou uvredljive i naopake

narnih, do posleratnih modernijih proseđea. Jedina, valjđa, bitna i zajednička karakteristika izabramih pesama jeste da bi malo koja i po malo čemu uspela da se nađe i u nekoj drugoj antologiji koja bi zahvatala isti period i da gotovo sve pesme, manje-više Vešto i tečno sročene, ne izmiču opštem proseku.

Čitalac će se suočiti sa prilično neveštom kombinacijom socijalne problematike i folklorne terminologije, sa pastoralnom altmosferom i ljubavnom Jlirikom na sasvim anahroničnom hnivou mišljenja, sa sentiš-prisećanjima na mlađost i mesta za koja pesnika vezuju uspomene, koja večito žive u njegovoj svesti, sa apologijom prirode kao izvora blaženstva i mira, sa pseudoromantičarskim sanjarenjima i brodenjem po ludim snovima, sa dosta snažnim opisima prirode začinjenim jarko obojenim akustičkim elemenfima, sa Stihovima u kojima socijalna mota prigušuje svaki drugi kvalitet, sa odsustvom sposobnosti za poetsku sintezu, sa besprimerno bogatom elokvencijom bez misaone i poetske . podloge, sa dubokim “„preživljavanjima i snažnim osećamjima bez adekvatne poetske ftranspozicije, sa svim „osobinama“ koje krase „moderno“ naše pesništvo, itd. itd.

Ponovno listanje ove knjige, đa bi se utvrdila mesta na kojima nam se oko zadržalo a bilo snažnije zakucalo, vratiće nas pre svega već istorijskim Ratkovićevim pesmama Ikona i Ponoć meme. Nećemo moći da mimoiđemo gorštački snažne stihove Radonje Vešovića (Nasljedmici) ni . tananolirske refleksije Dragutina Vujanovića (Antilonpa j Ždyalovi). Zadržaćemo se, dakako, na široko i inventivno zamišljenoj

njegove pretpostavke da je čitalac na kog računa neobrazovam i glup kao taj junak...“ Davičo, rekli bismo, upravo suprotno: on nastoji da pamet gotovo svih svojih ličnosti učini raVnom svojoj pameti, da im da svoj 5oDstiveni sistem mišljenja, psihološkog reagovanja, svoj vlastiti rečnik, pa čak i svoju sklonost ka neologizmima. Otuda su ličnosti koje on opisuje psiholo-

ški često neizdiferencirane i zato su njegovi tekstovi ne retko opterećeni

elemenfima koji se teško uklapaju u koncepciju ličnosti kakva, na stranicama njegovog dela, živi svoj život, ili u sliku sveta koju ona u sebi nosi. Čitanje ovog romana navelo nas je da, za trenutak, iziđemo iz oblasti kritičkog razmatranja i pređemo u oblast

pretpostavki. Skloni smo, naime, da poverujemo da Ćutnje potvrđuju još

iedan naš davnašnji utisak o Daviču: da bi njemu, kao proznom piscu, forma pripovelke bolje odgovarala od forme romana. Pripovetka bi, možda. samom pyrirodom svoje strukture uspešnije mogla da obuzda Davičovu silnu neobuzdanost i bujnost, njegovu sklonost ka rasplinjavanju. U pripoveci bi nijegova proza dobila na zgusnutosti i koncentrisanosti, a samim tim i u kvalitetu. Kao literarni rezultat zbirka pripovedaka, u kojoj bi bilo i izvanrednih i manje uspelih ostvarenja, bila bi daleko vrednija od romannsn u kome ima izvanrednih i manje uspelih pasaža.

Dušan PUVAČIĆ

1962.

i sočno, duhovito, zgusnuto i upečaktljivo iraženmoj slici nacionalne situacije, njenog duha i mentaliteta Petra Đuranovića (Nahija). Po ne znam koji put obnovićemo uverenje da socijalna problematika i teme iz revolucije mogu i te kako da budu zanimljiv i zahvalam predme{i, poetske obrađe kad su u pitanju dobri pesnici koji „afektivnom i afektiranom izjašnjavanju pretpostavljaju solidnu poetsku franspoziciju i implicitno izražavanje ideja (Otac Mila Kralja i stihovi iz revolucije Blaža Šćepanovića). A u stihovima | Gojka Janjuševića (Čelo, Pjesma) susrešćemo jedan sintetički talenat i jasno izražen moderan pesnički senzibilitet. Antologije su, ma ođređeni načim, vrsta kritike. One vrlo jasno: i kompletno izražavaju ukus i poglede svojih sastavljača. Ima antologija koje objašnjavaju umesto da procenjuju vrednosti; koje demonstriraju, recimo, uzdizanje i pad izvesnog načina gledanja na svef, reprodukujući njegove tipične i istaknute izraze, umesfio Dboetski najuspešnijih. Tako shvaćena, i još kad se zna da je prva, antologija Liyika CyYne Gore, 1918—1962 ima svoje mesto i svoju vrednost, Njenim sastavljačima, Č. Vukoviću, J. Đonoviću, HR. Đuroviću, A. Ivanoviću i S. Petroviću, pri svemu, nije pošlo za rukom da izbegnu ono što su želeli da zaobiđu da ova antologija ima karakter tipičnog istorijskog pregleda pesničkih ideja. Tedino kao takva ona može da bude povoljnije primljena, u nadi da će se roditi nova dela sa većim estetičkim i artističkim kvalitetima i novi antologičari sa izrazitijim, specifično svojim, aspektom gledanja, koji će umefi da ih saberu, Bogdan, A: POPOVIĆ

čini ,

Svetozar Petrović: „&RITIKA TI DJELO“, „Zora“,

|

Zagreb 1963.

ODBRANA —

JEDNOSTRANOG

METODA

VALJA REĆI odmah da mi se naslov koji sam dao ne čini potpunim. Adekvatniji rezime knjige i onoga što ona sadrži bio bi „Darovita odbrana jednostanog metoda“, Saznanje da je Svetozar Petrović celokupno svoje razmatranje podredio toj odbrani, ali na način eruditivan i intelektualan otkriva sasvim određen paradoks: biva jasno, naime, da je naučna i naučnička sposobnost uložena u jalov napor. U po= sebnoj sam situaciji da odam priznanje autoru za način mišljenja i da, s druge strane, nešto oštrije. podvučem njegovo insistirapje na normama jednog u priličnoj meri pravolinijskog odnosa prema umetnosti,

Nastojeći da „kritički raspravi jedan broj „aktualnih „književno-teoretskih problema“, da reši „problem metođe i pristupa književnom djelu“ — Petrović je došao do izvesnih tačnih zapažanjs i konstatacija. Polazeći od učenja mnogih modernih kritičara i teoretičara umetnosti (od Gistava Lansona, Mukaržovskog, Ezre Paunda, T. S. Eliota, A. A. Ričardsa, Šklovskog, Kajzera, Špicera, Branka Vodnika) i uzimajući naročito u obzir mišljenja Amerikana=

ca Rene ~ celeka i Ostina Vorena — on je umeo striktno da razgraniči pojmove „književna kritika“ i „nauka o književnosti“ i „pristup“ i „metod“, da se založi za njihovu gnoseološko-semantičku integralnost. Prihvašljiva je i jedna od osnovnih koncepcija knjige: u= verenje da se „apsolutiziranjem jednoga književnokritičkog ne može stvoriti |..,.| naučna (objektivna) metoda u studiju književnosti“, I sama pre-

poruka mačina da se izbegne ta apso-

pristupa

lutizacija (u vidu trefmana dela kao

„dijalektičkog jedinstvs triju dimenzija“: pisca, jezika i čitaoca) — može biti, doduše uslovno, ispravn&.

Natezanja i spekulacije počele su onog trenutka kad je Petrović, pod uticajem Tibodea, zaključio da „sud o delu nije najvažnija zadaća kritike“. Ostalo što sledi (nepristajanje ma „zlatnu sredinu“ koju nude izvesne teorije umetnosti, a koje delo posmatraju kao jedinstvo subjektivnog i objektivnog, i u ime toga — apologetika čistog subjektivnog (!); plediranje za „specifične kvalitete vlastitog talenta“, što treba da bude jedina mera i jedino fenomenolo= ško stanje kreacije u kritici; shvatanje kritike „kao kreativne djelatnosti ljudskog duha nesvođive na objektivnost, naučnih metoda“) — sve to biva postepena linearna simplifikacijs, Što je najzanimljivije, autor je i sam svestan da simplifikuje ili, bar, da ga je mogućno prekoreti za simplifikovanje, Otuds« mnoga ograđivanja: upozorenje da se njegovo izlaganje ne shvati ni kao odbrana impresionističke kritike, ni kao zauzimanje za „subjektivni metod“; pravdanje da se ne nudi nikakav sistem eventualne obrade umetničkog dela već određen niz tehničkih imperativa u pristupu i postupku. Ta se ograđivanja, na žalost, ne mogu uzeti u obzir, Nedvosmisleno je da je Petrović isključivo poklonik jednog jedinog kritičkog metoda, tzv. „unutrašnje kritike“, koja je, kako je on vidi, „idealna osnova nauke o književnosti“. „Idealna“ već samim tim šlo je „unutrašnja“, što se, tačnije rečeno, „zanima za književno djelo samo“, a ne za „njegovo porijeklo, mjesto u povijesnom ili društvenom procesu“, što dolazi na smenu „diskreditovanog“ sociološkog metoda.

"Treba, međutim, pobliže razmotriti „idealnosi“ „unutrašnje, imanentne analize“. Treba videti šta sadrži i šta pruža, I to utoliko podrobnije, relativno podrobno naime, pošto je svaka njena postavka eksplicitan Petrovićev stav, i pošto ni jedno ni drugo, ni „imanentan metod“ ni Petrovićeva privrženost njegovoj varljivoj raskošnosti, ne može nikako obezbediti spoznaju suštine umetnosti. „Ne može“ je, zaista, isključiv sud, ali u ovom slučaju, i posle kriličkog osvrta na četiri esencijalna postulata „imanentnih“, on, verujem, neće

biti tako okvalifikovan. Videće se da su vrednosti koje Petrović zastupa unekoliko anahronične, i da produžavaju život zahvaljujući snazi svoje još uvek fascinantne i obmanjujuće „spiritualnosti“. Svetozar Petrović, to jest, škola „imanentne kritike“ smatra: .

1) Da „djelo |...] nije ispovijest a> ulora ni njegova poruka čitaocu“; da „jednom stvoreno, ono ima vlastitu vrijednost, vlastito značenje i vlastitu sudbinu“. Petrović ovaj sofistički koktel nudi bez ikakvog uvida u mogućnosi da delo buđe i „vlastita sudbina“ i „poruka čitaocu“, da bude ufoliko više sudbina ukoliko je dublje poruka.

2) Da „sfera umjetnosii i sfera života nisu identične, niti da se podudaraju“. Dok je prva postavka o (ne)identitetu dovoljno značajna da pokrene na razgovor i diskusiju, druga —0 (ne)podudarnosti najblaže rečeno je neuverljiva, 83) Da „se naučna i od kritike temeljito različita književna povijesna djelatnost ne može zamistiti, i to ne toliko zbog teškoća koje prate svako povijesno ispitivanje, koliko zbog nemogućnosti da se vrijednost književnih djela naučno objektivno utvrdi“ (podvukao D. S. 1.). Evo ns5s pred ponovljenim agnosticizmom. On, 5 jedne strane, podrazumeva prirodnu mnogoindividualnost doživljaja umetnosti ali, s druge, tu mnogoindividualnost koristi za isforsirano priklanjanje apsolutu nemogućnosti objektivne spoznaje. Pa še ı desilo zato da Petrović zaključi kako „ne možemo nesumnjivo dokazati da je Šekspir velik pjesnik, a Franjo Jarmel to nije“. Zamislimo biologa koji, pri postojećim mogućnostima nauke, smatra da ne može nesumnjivo dokazati da postoji kvalitativno-kvanfitativna razlika između prostijeg i složenijeg orga> nizma! ado

3) Da „nas takozvana objektivna kri» tika — dogmatska kritika, mogli bismo kazati — odbija [...] baš zato što skriva svoje pretpostavke, a kao objektivni interpretaciju djela nudi [...] svoj skamenjeni subjektivni doživljaj“. Nužno le reći da nije svako objektivno (i objektivističko) merenje vrednosti dogmatsko i da „skamenjena subjektivnost“ nije samo privilegija onih koji primenjuju razme „spoljašnje metode“ (recimo, sociološki). ,

Svoju knjigu Svetozar Petrović je, očigledno, napisao da još jednom DOkrene vajkadašnje pitanje „obnove književne kritike“, Namera je, sama po sebi, dobrodošla, Dobro je i ta što se on, makar i nedosledno, bori protiv neprikosnovenih pozicija impresionističkog pristupa delu i što je, dovoljno jasno, stavio do znanja da lingvistička kritika nema potrebne snage za sintetičnu obradu književnosti. Nevolja je, međutim, u tome što nam preporučuje metod koji ima ozbiljnih praznina u osnovi.

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

a ocean a OI O AV PI pe aanrarnn aeanr— o

NOPA4 KNJIGA GRE4MA4 GRINA

Pišući o novoj knjizi priča Greama Grina, stalni kritičar „Njujork tajmsa“ Orvil Preskot ističe da se u njoi nalaze sve, već odavno poznate Grinove literarne osobenosti: precizan, sugestivan, izvanredno kontrolisan jezik, majstorsivo raspoloženia it atmosfere, sigurna marativna veština.

Nova Grinova knjiga zove se „Osećanje stvarnosti“ i u njoi su objavijene četiri pripovetke koje se, u mnogo čemu, nadove” zuju na zbirku „Devetnaest priča“ koju dje objavio 1949. gođine. Polovina knjige otpađa na noveletu „Ispođ vrta“. U njoi jedan srcdovečan čovek, očekujući da umre od rajka, \stražuje uspomene na Mljučne događaje iz detinistva, događaje Ppoglavito snene, ai najvećim delom istine. U ovoj priči Grin se ponovo vraća svojim starim preokupacilama: seksu, životu, religiji. .

Ostale tri pripovetke, prema Preskotovom mišljieniu, manje su imaginativme i zanimljive, ali sve imaju ono što se već ođavno smatra za Grinov osobeni stvaralački metođ. Priče se zovu „Poseta Morinu“, „San o čudnoj zemlji“ i „Otkriće u šumi“,

=ouarnanupii EAR iy anne 5