Književne novine

Esej

o Zmajevim pesmama

Husein Tabmiščić: „U LEPOM KRUGU“, „Bagdala“, Icruševac 1963.

HUSBIN. TAHMISČIĆ se u ovom studioznom eseju prihvatio obimnog i nimalo lakog zadatka — ocenjivanja i preocenjivanja Zmajeve poezije za decu, Takav se zadatak, razumljivo, nije mogao obaviti. bez zalaženja u ocenjivanje Zmajevog celokupnog poetskog opusa, s isto tako i bez rešavanja nekih pitanja dečje poezije uopšte, njene psihološke, estetske itd. strukture, kao i njenog odnosa prema ostalim vidovima pesničkog stvaralaštva.

Tahmiščićev zadatak bio je, bar u izvesnoj meri, otežan brojnim, ali nedovoljnim i necelovitim, a iznad svega raznolikim i protivrečnim sudovima o Zmajevoj poeziji, koji variraju od nekirtičkog uznošenja do gotovo potpune negacije. A što je još važnije, dečja poezija Zmajeva bila je u takvim radđovima relativno malo zastupljena, mada su raniji kritičari ovde bili gotovo jednodušni u oceni: Zmajeva poezija za decu cenjena je i prihvatana i po popular nosti znatno je nadmašila ostala dela ovoga pesnika. Ali, čini se, ovaj uspeh Zmajevih pesama namenjenih deci više je došao kao posledica slabosti ovoga žanra u okviru naše poezije i literature, usled nedostatka ozbiljnije konkurencije i istaknutih nastavljača (situacija koja je potrajala sve do poslednjih godina), nego li zahvaljujući nedvosmislenoj vrednosti Zmajevih pesama za decu, Tahmiščić se u početku svoga eseja bavi mišljenjima svojih prethodnika o dečjim pesmama Zmajevim, zadržavajući se najviše na tvrdnjama Jovana Skerliča i Milana Bogdanovića, na koje se oslanja u nekim svojim tezama.

Analizirajući uspešno Zmajev odnos prema poeziji, njegov pesnički kredo, kao i razloge koji su ga potakli da se obrati svetu dece, Tahmiščić je dao lucidnu i dragocenu analizu knjževne i životne situacije u jednom periodu pesnikovog stvaralaštva. Ali ključ i težišto ovoga eseja je zapravo poglavlje „Posnik za decu ili pesnik detinjstva“, ii kome Tahmiščić sa, uspehom razrežšava ne samo osnovu Zmajeve poezije za decu, već i jedno od bitnih pitanja dečje literature uopšte. Došavši do zaključka da je Zmaj, na prvom mestu bio pesnik za decu, što objašnjava nekolike osobine ovog njegovog pesništva, 'Pahmiščić međutim izriče na izgled tačnu, ali prilično diskutabilnu tvrdnju: „Zmaj nije bio-pesnik detinjstva, ali samo zbog toga verovati kako njegovo pesništvo za decu gubi od svog značaja bilo bi nedopušteno“, i na taj način u daljem toku eseja zapliće se u OVu SOpsivenu neđoslednost. Treba podvuči činjenicu da je Tahmiščić doveo u vezu dečju i političku poeziju Zmajevu, tvrdnjom da je Zmaj „bio pesnik političara u svom vremenu, a ne pesnik-političar“, isto kao što je „bio u svom vremenu pesnik za decu, a ne pesnik detinjstva“. I baš ta komponenta jednostrane primene jednog dela njegovog stvaralaštva na usko ograničene teme dnevne situacije, uslovila je njegovu efemernost, kao što je i uska ograničenost, nedostatak mašte i dublje psiholopije deteta, kao i naglašena mentorska sklonost (što se manje-više vidljivo provlači kroz najveći deo Zmajevih pesama namenjenih deci) uticala da njepove pesme za decu ostanu vezane uplavnom za davno prošli svet dece s kraja prošlog stoleća ili, možda, decenijucdve kasnije. Zmaj je — što sledi i iz Tahmiščićeve „definicije njegovog stvaralaštva — propustio da se obrati univerzalnijem svetu detinjstva; Tahmiščić ovu činjenicu ispušta iz vida i tako propušta da rasvetli odnos: Zmaieva poezija za decu — svet savremene dece, i do kraja rešava samo odnos: Zmajeva poezija za decu — književni kritičar.

Izvesni nedostaci Zm#sjevog dečjeg pesništva bili su poznati čak i kritičarima koji su s dubokim poštovanjem prilazili njegovom ispitivanju. Kako, inače, razumeti sledeću rečenicu iz Bogdanovićevog eseja Dečja poezija Zmajevba (1999): „Zmaj se i ovde pokazuje pesnik ođ velikoga ljudskoga saosećanja“? Dakle saosećanja, a ne ose-– ćanja! Tako Milan Bogdanović ne iz”če nikakvu tvrdnju u tom smislu, mala jezička distinkcija nedvosmisleno u-

6

wremenu“.

kazuje na ogmaničenost Zmajevih posama za decu. .

Još više je diskutabilna, ako nei potpuno neodrživa, Tahmiščićeva teza da je „Zmaj bio majstor stiha u svom Činjenica da je, u srpskoj poeziji, gotovo istovremeno kad i ZmBjeve dečje pesme nastajalo i delo Vojislava Ilića, ukazuje da je i W tadsašnjoj i takvoj književnoj situaciji bio moguć nastanak daleko mueslra.rnjje versifikacije nego što je Zmynjova. „i... Pesničke slobode, skraćivanje Tcči, slabi slikovi, i drugi načini kojima se pesnici služe da olakšaju sebi građenje stihova, takođe su dokaz slabi:eg nadahnuća“ pisao je o Zmaju Bogdan Popović, a i najpovršnija stilistička analiza ukazala bi da se Zmaj u pesmama namenjenim deci služio takvim „pesničkim slobodama i drugim načinima“ češće nego u ostalim svojim }Fesmama. Značajan „doprinos Tahmiščićevog eseja predstavlja poglavlje „O smešnom ili: — ko si ti?“, duhovita analiza o smešnom u dečjoj literaturi i ulozi

smeha u svetu dece. Polazeći od Bergsonovih postavki, Tahmiščić je obuhvaiio problem smeha kod dece u svim njegovim nijansama i mnogostrukostima. Poznat još od ranije kao kritičar koji dobro poznaje dečju književnost, Tahmiščić je i ovoga puta polvrdio svoj kritičarski nerv, obaveštenost i spremnost da se uhvati u koštac i sa najtežim problemima. Ali preživelost i prevaziđenost najvećeg dela Zmajeve poezije za decu ne može poreći nikakva esejistička elokvencija. Zato vrhunske domete ovoga eseja imeba tražiti u pasažima u kojima autor analizira neke sociološke, psihološke i estetske aspelte literature o deci i za decu, zato i ova knjiga ima više vrednosti kao knježevnoteorijska rasprava nego kao apologija Zmajevih pesama za decu,

Ivan ŠOP

istika

ti

Dragoslav Popović:

„MALOLETNIK“, Novi Sad 1963.

„Matica srpska“,

VARIJACIJE NA STARE TEME

„JOŠ JEDNO RAZOČARANJE više, još jedna zabluda manje“. Ovim rečima, koje je pomalo patetično izgovorio jedan srpski državnik druge polovine devetnaestog veka, definitivno silazeći s vlasti, i čitalac može da definiše svoj doživljaj posle čitanja četvrtog romana Dragoslava Popovića. Jer, svojom četvrtom knjigom Dragoslav Popović je doprineo da se u njega kao u pisca najdublje i najiskrenije posumnja. On je upao u izvestan manir koji ga vidljivo i osetno sputava i koga, izgleda, nije u stanju da se oslobodi. Dok smo čitali njegovu knjigu nismo mogli da izbcgnemo utisku da smo SsVe to imali priliku da vidimo i sretnemo znatno SVeCžije i mnogo darovitije, krepkije i maštovitije rečeno u Strahu, Mržnji i Sleli. U Maloletniku Popović ne pruža ni izmenjenu sliku seta, ni izmenjeni odnos prema svetu o kome govori. Od Straha do Maloletnika, dakle, pisac se Wkwetao u istom začaranom krugu, Sada se taj krug zatvorio i u okviru toga kruga Popović više nema šta novo da nam kaže. Ali, kao što nema šta novo

(ila{ući »

raćajući se, već po koji put, sve-

skama Književne republike, da-

kle jednog od poznato uticajnih i u međuratfnom vremenu nadasve važnih Krležinih časopisa, vraćajući se po navici lektire koja traje, vazda, duboko u noć kada nad ovim panonskim gradom huje vetrovi i kada se, u samoći, traga za nekim starim, požutelim pismima, ja sam u nekoliko već navrata susretao malen a gust i, uz to, gusto na ciglo tri stranice razuđen ogled Smrt Amatola Fransša. U onoj novembarskoj svesci Republike iz 19924. godine, u društvu pouzdano popularnijih tekstova, kakvi su, na primer, Pogreb Jovama Dučića (NeveYovatam doživljaj) jedmog hipohondra) i Bogdan Popović o Ukušu, taj — mi-

Krležin

nepoznat tekst traje u neposrednoj blizini, bez-

slim — mnogima

malo na samom kraju broja. Naizgled nekrološki intoniran, ali odista samo naizgled ovlašno, na margini jedne smrti komponovan,

O Anatolu Francu i njegovoj smrti pisalo se kod nas na raznim stranama, ali Krležin ogled važi bez prestanka kao rečito svedočanstvo kako se nonkonformistički, u #dvlastitoj rasveti, može i treba da govori o mrtvacima u ime istinoljubivosti i čistih, nikada lakiranih relacija sa ličnostima koje su bile i postojale, stvarale vlastite sisteme i ostavljale 'iza sebe tragove nesigurne i nemušte. Intoniran prevashodno duboktm smislom da se i u Dogrebnom povodu kazuju upitnici, a ni po koju cenu i ružičaste banalnosti o pokojniku koji više ne može ni da ih demantuje, taj ogled u kontekstu ono-

vremene, savremene evropske literature, u kontekstu Romena Rolana, Konrada, Golsvortija, Prusta i Žida,

raspravlja o tome šta je „veliki pisac“, šta on znači, „i imade li u Pvropi.danas uopće „velikih pisaca“. Dovodom ove fieme Krleža je, kako to već biva i kako je to, uostalom, već ogično, načinio jednu malenu digresiiu o podneblju ove naše, domaće književnosti koju, kako kaže zaoštren sud njegov, „mi uopće nismo imali“. U toj digresiji govori on o Sterijinim poslednjim danima u Vršcu, kada iza posuknulih okana „apatično i nemo zuri u provincijalno blato“, I govori još O Sterijimoj izuzetnoj sposobnosti da ide. do kraja, do dna utrobe, žigošući cincarske pustolove Domijeovog tipa „U svojoj rodnoj švapsko-madžarskoj, banatsko-varmeđijskoj. četrdesetosmaškorođoljubnoj, cincarsko - pravoslavnoj okolini, neumoljivo i bĐeskompromisnoć“.

niiževnu republiku«

Ali, naročito, govori o trenutku iza kojeg Sterija ima „tek dve-tri grimase, dve-tri nacerene maske OoVOE

našeg elementa, što i dam današnji leži pred mama kmnjižeomo neotkrivem, mepoznat i težak. Ko god se zagledao u tu naha unutarnju i sakrivenu fizionomiju zgrozio se nad našom istinom i gorak mu je smeh zamro na usni: A Sterija je imao smionosti talenta gledanja u ufirobu. Njegova formula gOgoljevski nasmijana, javila se posle u Sremecu i odjeknula kao odzvuk u pokojnom, divnom i nesretnom Domamobiću, kao jeka daleke intonacije.“

U jedan mah izgleda kao da je smrt Anaftola Pranca, koji je bo „više sumnjičnvi dekadent na umoru nego 7Zastavnik“, bila podsticaj za impulsivnu repliku Krležinu o iednom toku misaonom i književnom. Niie sasvim tako, dabogme. Ali u digresiii koju smQ CI{'rali, iz njenih nemirnih i na presudu nalik redova. putevi vode pravo u one Krležine eseje u kojimn revalorizuje našu književnu i kulturnu prošlost. Na temu Sterije i našeg nacionalnos ·epertoara, na temu „sume svega onoga što se za čitavo iedno stoleće pre nJega dešavalo u oblasti srpske drame“, nn temu onoga autora koji „nipošto nije iskliučivo svojim nesumnjivo OSObitim talentom izdvojeni i usamlieni fenomen“ (Mladen T,eskovac). Krleža je govorio, i kasnije bez dvoumljenja, afirmativno, i na taj način JOŠ jednom posvedočio kako se kod njega motivi javljaju ciklično, u smislu rTazvoja mišljenja i pevanja na jedne iste irgke, epske i dramske motive. I kako pisac od krupnog formata ima pravo da stoji iza svakoP, svoB ređa. „Od plejade naših romantičkih drama– tičara ostao je jedini Sterija. Laža i paralaža, ir Jamjay Pokondirema tikva, Beograd mekad i sad, Rodoljupci stvani su scenski još uvijek žive, i One će žive ostati“ — pisao je Krleža četv”t veka posle smrti Anatola PFransa. Kazuje to onda jiednako o večitom kruženju, O neprekidnom vraćanju, koliko i o insistantnoj opsednutosti temom sumornog i Već pomalo, več umnogome umornog vršačkog tavorenja iza pDOtavnelih prozora U dalekom. od svih

j Šš i jie to o zaboravljenom Vršcu, Ali kazuje OB) nju Krležinom

neprekinutom interesova A O SDSIOe i probleme OVOS tla, večite: o živoj pažnji za pisca koji je, kao i Držić, lečio „našijence melikinm, smijehom u prilikama neobično teškim 1! tjeszobnim“ i to „u trenutku sloma Oosam-– stotinačetrdđesetosme, kada je, Dprisluškujući zveket lanaca po kalemegdan skim kazematama, završio u gorkoj čamotinji, poslije SVOE povratka 1Z Beograda u Vršac“. 7 Menjajući, ali više i doslednije od toga, obogađujući svoje utiske u pro-

seku decenija koje su proticale donoseći čistim imenima prošlosti svu pažnju, ali i stari, ili pak „nikad otkriveni sjaj nadarenosti, Krleža je ireijmao vlastitu kritičku misao bez trivijalenh ponavljanja, večito SsVeŽ,

vatrom

večito inspirisan neugasi!vom TE Ra Rvabia gluposti i laži. Od 19924, do 1948. godine, od smrti Anatola Pransa, registrovane nadahnuto elokvenino u sada već požuteloj SVeEBCI Republike, ı do četiristogodišnjice DTžićeve Tirene, od čistog zahvata jedne nonšalantne, a reske i nazubljene di-

gresije, do sublimne i neprekoračive Ocene povodom našeg domaćeg dtamsko reprtoara, od jedne istine do druge, od jednog ispita savesti do drugo8, traje to jedan na osmišljenu parabolu vazda nalik put, i njime koračati znači istovremeno koračati u rasveti lucidnih plamsaja Krležinog duha. Ne dđešavaju se tom duhu obrti i rešenja „slučajno“, u brzom naletu improvizovanih rešenja, Dešava se on to njima,

pred njima i u njima, uvek budan i razmišljen, ali i uvek pesnički egzaltiran, i svaka replika, svaki pasus, svaki prilog u onoj, davnoj već i davno na bibliotečke police postavljenoj, svesci Republike koja je bila književna, da bi u isti mah, neraskidivo, zauvek, bila jedna od ostvareno= sti duha, ni slučajno puko. dekoratiyno beletrističnog, duboko je zakonit i logičan.

U dinamizmu unutrašnjih ali u dinamizmu večito. može se jasno razlučiti kamo je io sve odlazio Krležin analitički dar. Imenujući ili raspravljajući jednu temu, on ju je, pre svega, imenovao i raspravljao u određenim vremenskim koordinatama. Nikada „zaboravan i nikada nebrižljiv prema vlastitom vremenu i vlastitom terenu misli, Govoreći o Sterijinom pretužnom snatrenju iza tamnih prozorskih okana u provincijskom budžaku 19924. godine, on je govorio i o vlastitom snatrenju, dugogodišnjem. Sa razumevanjem bez premca. Sa rafinovanim smislom za čitanje, stvaralačko čitanje i prihvatanje tekstova. Ali je, isto tako, govorio i o svojoj implicino i u Komjižeonoj republici i u tolikim drugim publikacijama sadržanoj visokoj nadarenosti da svaki svoj, ma gde. ma na kojoj deonici našeć periodike publikovani pasus ozari najčistijim, iznedrenim potencijalima svoje genijalne usredsredđenosti,

odnosa,

Draško REDEP

VINJETE

da nam kaže tako pisic Ove knjige izgleda ne želi ni da iz toga kruga iziđe, On se ograničava na prividno nove varijacije na: stare teme i te nove varijacije dobijuju izgled nečeg Starog, Ovoštalog i praznog.

Na osećanju i iz osećanja straha i nesigurnosti, čovekove usamljenosti i otuđenosti, nastala je u našem vremenu

' velika literatura. Ali, sve je to vreme-

nom postalo i modni i pomodni zrekvizit; Popovićeva knjiga može u ovaj mah da posluži kao primer kako do toga dolazi. On je hteo da napiše knjigu koja će da se obraća čovekovoj savesti i da joj,govori O tragičnoj sudbini ljudi kada se nađu pred licem nasilja i nečoveštva. Međutim, izgubio se u papirnatim konstrukcijama kojima nije imao snage i moći da da ubedljivost jedne velike iluzije. Želeo je da osudi svet u kome Je čovek čovcku vuk, a i vukovi i ljudi ispali su onakvi kakvim ih zamišljaju oni koji nisu imali prilike da ih upoznaju. Te zveri koje uništavaju čoveka pre podsećaju na cirkuske lavove, kojima su izvadili zube i potkresali nokte i koji na dreserov 'znak pokazuju čak i da se ljute, nego na monstrume koji vladaju ljudskim sudbinama u kafkijanski ustrojenom svetu. Popović je želeo da da poruku nađe, da potraži i nađe izlaz iz Čovekove bezizlazne situacije, da osudi ne protivljenje i pokoravanje zlu. Ali, kako u njegovoj knjizi i inače ima dosta pozajmljenih situacija, Popović je za {u priliku pronašao i jedno ne mnogo originalno rešenje. On izlaz vidi u suprotstavljanju zlu i u otporu onome koji nasilje sprovodi. Kao što je neorigina= lan, taj njegov pledoaje za otpor i nepokoravanje ispao je i detinjast. Podseća na rezonovanja i pametovanja nokog ne mnogo pronicljivog gimnazijalca koji sebe zamišhja i doživljava kao Kafku.

A podražavanje Kafki i ugledanje |Cna Kafku u mnogim slučajevima bilo je više nego kopiranje. Ćovekovi odlasoei u sekciju i njegovi razgovori 54 doktorom neobično podsećaju na odlaske Jozefa K. na suđenje pred neobičnim sudom. Njegovo prihvatanje tvrdnjc da je kriv kao istinite i objektivno dokazane činjenice, podseća isto tako na K-ovo mirenje s izmišljenom krivicom i neprolivljenje osudi. "Trojica koja proganjaju Popovićevog junaka kao da su brača-blizanci onih koji Kaflkinog na početku romana hapse i na završetku dela ubijaju, Sličnosti, razume se, ima još, ali i ovo je dovoljno da se vidi dokle idc epigonski odnos Dragoslava Popovića proma voelikom piscu.

vodena stradalnika

To su samo neki od razloga zbog kojih onaj koji je brižljivo pratio raz voj (ili, tačnije, opadanje) Dragoslava Popovića kao pisca mora da uoči jasno ocrtanu i u znatnoj meri sfrmoglavo silaznu liniju koja vođi od Skele do Maloletnika. To su, u isti mah, i neki od razloga šlo ovaj roman ostavljamo s pomešanim osećanjem ravnodušnosti i olakšanja. Ravnodušnosti — jer se ra” stajemo sa jednom ocepigonskom knjigom koja onim što nam govori i kako nam govori nije mogla da nas uzbuđi; olakšanja — jer je bilo doista mučno pratiti Popovićevo nevešio batrganje u nastojanjima da nam d4 knjigu koja bi nas uzbudila i u nešto ubedils.

Predrag PROTIC

SLEV

,

U OVOM BROJU IZRADIO MILO DIMITRIJEVIC

KNJIŽEVNE NOVINE