Književne novine
IZLOG ČASOPISA
· TIPMA1O3H
SA KH5M)KEBHOCT, JE3MK, ' MCTOPMJy H OJIKJIOP
KWVALITATIVNA EVOLUCIJA ' SRPSROG REALIZMA
UgU NIZU referata za Peti međunarodni kongres slavista u Sofiji 1—2' sveska za 1963. ROdinu ovog časopisa donosi OPpširniji rad dr Dimitrija Vučenova „Glavne {aze u razžvitku srpskog realizma“. Posmatrajući srpski realizam kao
određenu istorijsko-društvenu celinu i analizirajući njegove značajnije „činioce, Vučenov
dolazi do zaključka da su tri osnovne promene bitno uticalc na Mkvalitđtivnu određenost O-
vog umetničko-književnog prav
ca.
Prva faza, publicističko-kritička, manifestovala se kao prirodno uklapanje u prelom između epohe ro mantizma i epohe realizma, na širem, evropskom, planu. Nju karakteriše delovanje pokrela Svetozara Markovića (naročito dela „Pevanje i mišljenje“ i „Realnost u poeziji“) j Pere Todorovića (naročito članak „Uništenje estetike“). „Rušeći metafizički odnos prema SVCtu i Životu, Svetozar Marković i njegove pristalice, „novi ljudi“, obarali su muetafizički odnos prema književnom delu, književnom stvaraocu i Knjišževnom stvaranju uopšte i posebno idealističku estetiku“. Oni su, istovremeno, odricali „autonomnost književnom de\u“, zahtevajući od književnosti da bude „korisna drustvu", ti. „da istinski život narodni vidi sa gledišta savremene na-
uke“, uglavnom naučne sociologije. Na smenu ove faze, „koja se iscrpljivala više u društvenopolitičkim stavovima i ideološkim pogledima nego u estetič kim principima“, došla je faza rustikalne prože. „Zahtev za angažovanošću pisaca, za njihovom društvenom O pređeljenošću, sveo se na angažovanost u odbrani sela, a zahtev za „uništenje estelike* doveo je do spontanog rađanja estetičkih princi-
pa u subjektiynim stvaralačkim „Wmrealizacijama iz onih osnova koje su bile ostale i
koje je stepen razvitka drustva i kuliure pružao", Bilo je logično i istorijski neminovno „da pripovetka iz seoskog Života postane dominantna knjiŽevna vrsta“. U ovoj fazi stva raju Jakov Ignjatović, Ljubiša, Glišić, Veselinović, Lazarević | Ranković, jedni idealizirajući, drugi Mkritikujući seosku stvar nost. Polarnosti su ovde „SVCili“ Veselinović i „mračni“ Ranković.
Kraiem XIX veka „počeli su da Jačaju glasovi protiv dominacije scoske pripovetke", Javliaju se dcla koja odražavaju i slikaju život palanačke sredine u Srbiji, i to je treća faza u razvitku našeg realizma, faza proze S pala načkom tematikom. Takvu prozu počinju da Pišu, i to sve izrazitije, Nušić, Sremac, Domanović, Ćorović i, naročito, Bora Stanković. Pri kraju epohe realizma, javljaju se Uskoković i Veliko Milićević „sa slikama čoveka ne-
rvno rastrojenog ili moralno razbijenog urbanim životom i sredinom“. (D, S. 1)
POLITIČKA KNJIŽEVNOST
JAN GAJEVSKI, u drugom broju novopokrenutog nedeljnika „Kultura“ od 293. juna Oo.g., objavljuje članak „O političkoj književnosti”, U poslednje vreme primećuje se neko oživljavanje na ovom polju, premda Gajevski stavlja još uvek ozbiljne zamerke ovom sektoru poljske izdavačke delatnosti. 1960, godine bila ije proslavljena dvadesetogodišnji ca Poljske radničke partije, 1964. ispuniće se godišnjica Manifesta a 1965. oslobođenja Var šave. U svemu tome treba da učestvuju i izdavači. Književnost o ratu, okupaciji, hitlerizmu i pokretu otpora, ta problematika godinama ne silazi sa izdavačkih planova, I dalje je bestseler. Tu spađaju uspomene na nezalečene rane i pretrpljeni bol. Dvaput rasprodama knjiga „Gestapo“ trebalo je da bude početak jednog ciKkiusa, ali „SS alibi naroda“ i „Istorija pruske armije“ Krcpa već tri godine leže preveđene u jednom izdavačkom preduzeću i ne pojavljuju se u izlozima knjižara. To se odnoši i na svetski bestseler
„Uepon i pad Trećeg rajha“ Sirera, koji je objavljen u ori-
pinajnu još 1960. godine i, koliko Gajevski zna, nije u izGdavačkom planu ni za 1963. godinu. Neko mu je za to, kada je u. jednoj redakciji pitao, odgovorio da je to „nemačka problematika“.
od političkih bestselera 1962. gođine Gajevski, između ostalog, mavođi: „Sedam · glavnih poljskih grehova“ Zaluskog, Tmnjigu koja je izazvala velike diskusije. „Mi, Prva brigada“ ArYskog i dr, a od političkobeletrističkih nezavršenu knji gu Bruna Jašeniskog „Zavera ravnmodušnih“ i dužu priču Solženjicina. Gajevski „usput navođi da u Nemačkoj Demo kratskoj Republici 10% do 15% izdavačke produkcije čini društveno-politička književnost. Gajevski kaže da je to za Polake literatura velikih trageđija, krupnih stvari, Sslošenih problema i da će, možda, biti nemoderan ako kaže~da. to može da bude i li-
8
velike nade, jer
teratura „čovek socijalizma nije oslobo đen velikih pitanja“.
Citirajući autore domaćih ra dova i reportaža, Gajevski ističe potrebu za političkim rečnikom koji je veoma potreban milionskim. političkim organiracijama. „Šta zna običan čitalac o međunarodnom radni kom pokretu“, pita se on dalje i navodi da serija. „Materijali i dokumenfi komunističkih i radničkih partija“ može da za“ dovolji samo specijaliste, jer se štampa u tiražu od svega 1000 primeraka. Imamo raznovrsne popularno-istorijske ili beletrizovane biografije slikara, glumaca, muzičara, ali nemamo socijalističkih mislilaca, kaže Gajevski. On priznaje da je u Poljskoj poznavanje sveta zadnjih godina znatno poraslo, ali dodaje da se još ve” oma malo objavljuje o „bratskim zemljama narodne demokratije“. Postoji i, disproporcija među inostranom i poljskom savremenom tematikom i tu atrakcionizam i egzotika dolaze. ponekad do izražaja. Reportaže izlaze u tiražu od svega 3000 primeraka, dok dje poseban probiem nevođenje računa o aktuelnosti. Gajevski navodi da se kubanska reportaža o invaziji „Patria o muerte“, koja je imala nmovinskoaktuelni karakter, pojavila u Poljskoj posle 16, meseci otkako je prvi put objavljena i da je, lako „dobra reportaža o putovanju druga Zavadskog m Indoneziju i Indiju, izišla punu gođinu docnije posle obavljenog puta. A takvi primeri mogli bi se mabrajati i dalje. (B. RF.)
POZORISTE — NA AVANGARDNE POZICIJE VREMENA
MO VRLO OSTRO inloniranom članku „Pozorište na avangardne pozicije vremena!“, objavljenom u|\junskom broju žasopisa „Teater“, A. Sofronov piše o repertoaru moskovskih pozorišta u ftoku ove sezone, koji je uglavnom bio sastavıjen od takozvane „dramaturgije Ššaputanja“, Umesto drama „koje bi bile otkrivanje visina savremenog života“, gledaocima su servirani | beskrvni, bezidejni, zabavljački komadi kao, na primer, „Laku noć Patricija“, „Treća glava“, „Noć“ na uzbuna“, „Dvoje na ljuljašci“. Takva repertoarska politika rezultat je đelovanja određene grupe dramaturga Mojima su otvoreni svi putevi. Povlašćeni položaj ove grupe iza-
zivao je opravdane proteste mnogih, ali je njihovo javno Istupanje | ometfano, ili čak i
potpuno onemogućavano, kao što se dogodilo režiseru požoYrišta Mossovjeta A. Šapsu, koii je prilikom diskusije u sekciji moskovskih dramaturga bio bukvalno odvučen sa tribine kada je pokušao da OoOSspori tvrđenje da je „jedno pozorište koje zaslužuje pažnmju u ovom trenutku — požorište „Savremenik“. Slično je prošao i režiser pozorišta Lenjinskog komsomola O. Remez, kada je pokušao da Kritikuje G. "Tovstonogova zbog režije drame „Zlo ođ pameti“ na sceni u Lenjingradu.
ı izvestan broj pozorišnih kritičara deluje grupaški. Tako je, na pr., V. Frolov napravio od A. Korneičuka „svoju kritičarsku metu, nepravedno, Jednostrano kritikujući njegovo poslednje delo“. A M. Strojeva neće da „primeti nikakve nedostatke u dramama A, Vo\ođina, već opređelila za apologetski odmos prema mjemu“. Drugi se, pak, kritičari {kao na pr. A. Anastasjev) blagonaklono i krajnje popustljivo odnose prema zapadnoj prođuk ciji koja se prevodi i izvodi na sovjetskim · „scenama. A. Sofronov priča o svom bputovanju u SAD i o razgovori, posle „izvođenja „Autobuske stanice“, s članovima „jednog pozorišta na Brodveju, koji su
„crvemeli i izvinjavali se zbog izvođenja tog dela: „Brodvej, konkurencija razume&ke!“ Još tada smo se složili da ta drama ne zaslužuje da buđe prevedena. Ali ni govora! Ipak se našao neko da je preveđe! Zar umesto te banalne istorije nije bilo bolje da Je na re-
pertoar stavljeno neko delo Šona O'Kejsija jli Frenka Hardija?“
Ali nepravilan stav u Oodređivanju repertoara ne ogleda se samo u ovom, već i u odnosu prema piscima iz drugih Sovjetskih republika. Sofronov s pravom ukazuje na one koji su doveli do toga „da ove godine ne bude izvedena nijedna drama pisaca iz naših bratskih republika. Nijedna!“ Razlog za to nije nepostojanje dobrih tekstova, već pomanjhanje dobre volje i razumevanja. Drama Kkirgiskog pisea T. Abdumomunova „Bez prava na žalbu“ i drama Azerbeij3jžanca Mirze Ibrahimova „Seoska devojka“ učinile bi mno#o inieresantnijim · „repertoar moskovskih pozorišta.
Ističući da „nije iza devet gora taj dan“ kada će sve OVe nesuglasice i razmimoilaženja nestati, Sofronov traži od SOVjetskih dramaturga da repertoar sovjetskih pozorišta učine bogatijim i sadržajnijim, jer „pozorište mora biti strasno, pozorište mora biti tribina ideja Komunističke paratije“.
(D. M. M,
TT:EO7 UND VV/OTET
ISPOVEST O LITERARNOJ PRIPADNOSTI
„JA NE VERUJEM da pisći moje generacije — a fo su oni između 30 i 40 godina smeju sebi dozvoliti bežanje od neprijatnih tema Vvremena.“ Ovako počinje svoju ispovest Jozef Reding u majskom broju tibingenškog literarnog časopisa „Welt und Wort“, dodajući đa ovi bDpisci ne smeju to činiti već ni zato što su pri raspadu naclonalsocijalističke države suviše glasni i očajni bili njihovi napadi na „starije“, koji su taj hibridni režim „omogućili, pod njim radili ili ga ćutanjem podržavali. Pa ako onovremenu dreku ne žele da obesnaže i da je obezvređe do obične petljavine, onđa su dužni da pribave opravdanje za nju danas. Pri tome se ne treba pređavati iluzijama, To što je ta generacija bez krivice doživela i preživela Treći Rajh, lo ne može zahvaliti nekoi Bvojoj smazi karaktera, već pro datumu TI zato
sto vođenja.
POZORIŠTE
BROJ POSVEČĆEN MIROSLAVU KRLEŽI
JTUNSKI BROJ časopisa Narodnog pozorišta u Tuzli DOSvećen je u celini YO-godišnjici Života i 50-godišnjici kmjiževnog rada „Miroslava MKrleže. Objavljeni su radovi koji govore o Krležinom delu i napisi o sudbini Krležinih dela na našim pozornicama. Ovi drugi predstavljaju zanimljivije i značajnije priloge.
Slavko MBatušić
„Praizvedbe Krležinih djela u Zagrebu“ iznosi istorijat prvih izvođenja Krležinih drama na zagrebačkim DOzornicama i govori o njihovoni prijemu kod savremene pozžorišne kritike. Ta mišljenja, gotovo redovno pogrešna, izvanredno osveftljavaju kulturnu klimu svoga vremena i mo gu da budu neobično poučna lektira. Uz fo Batušić daje pbilje pođataka o režiji, igri glumaca, inscenaciji itd. Sve to predstavlja dragocen i H.oristan prilog istoriji našeg o zorišta.
Dr radu
u svom
Po metodu rada, Batušićevom ogleđu sličan je i napis Raška
V. Jovanovića „Pozorišta u Srbiji i dramska dela Miroslava Krleže“. Dok su se Batušić i Jovanović ograničili ma to da iznesu činjenice koje se mogu pouzdano utvrditi, Dušan Moravee je nastojao, u eseju „Miroslav Krleža i slovenačko pozorište“, da ispita Krležine u ticaje na slovenačku sredinu da ustanovi koliko je Krleža svojim dramama uticao na {oTmiranje slovenačkog pozorišnog stila.. Rezultati do kojih je Moravec došao svakako su zanimljivi i mogu da posluže kao dobar podsticaj za slična ispitivanja Krležinog uticaja u drugim sređinama.
Članci Bratka Krefta, Luke Pavlovića i Duška MRoksandića predstavljaju priloge nasta” le za potrebe trenutka i vezame za trenutak. Ono što je u njima zanimljivo više je na čin interpretacije poznatih idcja no ideje koje oni interpretiraju, Bibliografski podaci o Miroslavu MKrleži, koje je saopštie Ž. P. Jovanović, iako nepotpuni, znače koristan prilog izučavanju dela Miroslava Krleže.
(P. P-ć) |
KRLEŽA |I CANKAR
Nastavak sa 4. strane
vatskoj Kmjiževnosti, prema 7 Obračumu, s mjima, u prvim godinama književnog rada naslanja na Kranjčevića, Matoševe feljtone i Nazorovu liriku, tako je u slovenačkoj književnosti našao zajedničke crte s Cankarom umefnikom, polemičarem i socijalistom. Štaviše, mirne duše mogu da kažem da je Krleža nastavio tamo gde je Cankar stao i da je svojim delom
čvrsto ušao u svetske fokove progre-
izjavi u
sivne moderme umetnosti,
i Cankar sa svojim Hlapcem, Jeymejem.
To nedvosmisleno dokumemtuje i knji-
vlastitoj
pesmom Le
gde se· nalazi
ževno-istorijski francuski časopis Acfion br. 5 iz 1920, u kome je, pored fakvih imena kakva su Majksim. Gorki, Apoliner, Blok, Aragon, Kokto i drugih, zastupljen i Miroslav Krleža
progresivni
poeme du jowrmaliste u
Tokinovom prevodu; io je, naime, Pjesma movinaYa, koja je objavljena 1918. godine u Krležinoj danas sasvim retfloj knjižici Pjesme II,
Dr Bratko KREFJ,
ona — kaže Reding — hema pravo da stvara moralni k8"
pital iz ove slučajne političke mevinosti. Taj nezarađeni miraz neopterećenosti će izgubiti ako časnim radom i.pDostavljenjem signala opomene od opasnosti ne onemogući vračanje na sramnu jučerašnjicu.
Mlada nemačka literatura iz vremena posle drugog svetskog rata — veli autor ispovesti nije sama sebi izabrala funkciju koja opominje đa se nc ponavljaju zablude jučerašnjice, Ta funkcija je njoj nametnuta. Rad u forumu aktuelnosti je nezahvalan, On proždire dragocene energije i izlaže autore nesporazumima. U šifrovanom literarnom. izjašnjavanju — čak i kad je to napad — pisac ostaje uglavnom nepobijan. A jedno jeđino za Vrćme vezano pbređavanje donosi mu tovar dopisa čiji ton se kreće od oduševijenih odobravanja do otvorene mržnje.
Autor je tu u velikom isklšenju da osetljivo reaguje | đa uvede u bitku svoje dosadašnje literame zasluge kako bi potkrepio svoja publicistička izjašnjavanja. Literarma magra da mije propusnica za autora kao savremenika, nije proizvod kvaliteta za sigurnost pogađanja svakog aktuelnog izjašnjavanja, Autor ovde pada u rizik da žrtvuje svoj jiiterarni glas, ' ukoliko je njegova publicistička kritika vremena suviše mekušna.
Pa ipak se pri živahnoj rezonaci na aktuelno zauzimamje stava skreće u rezignaciju, koja često obuzima pisca. Bar za određeno razdoblje biće potisnuta oduzetost svesti o pripadnosti ftrpenim dvorskim budalama jednog vremena, koje se možda još delektira literaturom, ali orijentiše pre> ma njenoj dnevnoj berzanskoj grafici.
Bilo bi svakako vrlo bedno po memačke pisce — veli pisac člankav — ako bi oni dozvolili da budu dresirani za lovačke Merove protiv jučerašnjih zločina. Tako je kardinalna tema, pretposlednji odsek nemačke istorije je samo jedna boja u spektru problema. Dugogodišnji boravci i rađovi u inostnastvu pokazali BU mu da nije više reč o nekoj vrsti literarnog pupčanog posmatra nja. Pored opasnošću od bednih četvrti lepre u Indiji, ili masovnih mueteža omlađinskogE ološa u Sjedinjenim Državama Amerike, ne može samo Nemačka da bude žiža posmatranja. Dakle;
litterature angagće?
— pita se Reding i završava:.
„Da, ja ispoveđam svoju pri-
padnost. njoj, a moji čitaoci
imaju. pravo. da znaju. to.“ (A. P3
PREVEDENI
4len ROB-CGRIJE Kako ceniti one
PISANJE KRITIKE u izvesnom smislu je teško, mno-
go teže nego umetničko stvaranje. Dok se, na primer,
romansijer može osloniti samo na svoju osećajnost, ne nastojeći da razume svoj izbor činjenica, ili dok se obični čitslac zadovoljava jedino saznanjem da li ga je knjiga dirnula ili ne, da li ta knjiga ima privlačnosti za njega ili ne, da li je voli ili ne voli, da li mu ona, najzad, donosi neku korist, dotle je kritičar dužan da Dokaže šta mu je ta knjiga donela, da kaže zašto ie voli i.da donese sud o njenoj vrednosti.
A sigurnih vrednosti ima samo u prošlosti. I same fe vrednosti mogu da posluže kao merila; ona su postavljena prema velikim delima naših očeva i naših dedova, a često i ova prema delima još starijim. Ta dela, koja su nekad odbijana, jer nisu odgovarala utvrđenim vrednostima svoje epohe, donela su svetu nova značenja, nove vrednosći, nove kriterijume na kojima baš mi danas živimo. |
Ali danas, kao i juče, nova dela nemaju razlog poslojanja ako ne donose sobom nova značenja, još nepoznata i samim piscima, nova značenja koja će se oblikovati tek docnije, blagodareći samim delima i na Osnovu kojih će društvo postavljati nove vrednosti.. i koja će ponovo biti potrebna, ili čak kobnn, kad se bude oćenjivala književnost u toku njenog daljeg stvaranja.
PRIVREMENI SUD
Kritika je, dakle, postavljena u jednu paradoksalnu situacaju: primorana je da ceni savremena dela služeći “n Writerjjumima koji joj nc odgovaraju. To utiče da umetnik ima razloga da često bude nezadovoljan kKritikom; ali on nije u pravu ako misli da u tome ima mesta zlonamernmosti jli gluposti. Pošto je tek u toku promalaženja novog svela i novih poslavki, on treba da uvaži da jie teško, ako ne i nemogućno, da odmerava sam i da postavlja tačam bilans svojih preimućčstava i grešaka.
Najbolji mogućni metod je ekstrapoliranje, a to je ono što se živa kritika i upinje da čini. Tako, oslanjajući se na istorijsku evoluciju oblika i njihovog značenja, u zapadnom romanu, na primer, kritičar pokušava da za+ misli koja će značenja biti sutra. i onda postavlja izvestan privremeni sud o oblicima koja umetnik danas njemu pruža.
Lako je shvatiti da takav način može biti opasan, jer on pretpostavlja evoluciju koja se razviija prema samo naslučujućim zakonima, A stvari se još više komplikuju ako je reč o nekoj novoj umetnosti, kao što je, na brimer, film, gde nedostatak prošlosti onemogućuje ekstrapolaciju. SEMENKE JABUKE
Zapaženo je, s pravom, veliko mesto koje zauzima „Opiš, u onom .to mi nazivamo „novim romanom“ i, nmročifo, u mojim delima, Iako ti opisi — nepokretnih predmeta ili fragmenata scena — utiču obično na čitaoca na zadovoljavajući način, ocene mnogih specijalista nisu bile zadovoljavajuće; smatraju ih nepofrebnim i nejasnim, nepotrebnim jer su bez stbarmmog odmosa sa radnjom, 8B nejasnim jer ne prikazuju ono što je potrebno,
Rečeno je čak, oslanjajući se ne prefpostavljene na» mere pisaca, da su savremni romami samo neusnpeli filmovi i da bi kamera ovde trebalo da zameni neuspeli tekst. S jedne strame, kimematografska slika mogla bi prikazati odmah za mekoliko sekundi ono Što se književnost uzaludno upihje da prikaže, na desetinu strana; s druge strane, izlišni defalji postavili bi se na svoje mesto, i semenke jabuke na podu ne bi prefile da zaklone čitav prostor na kome se događa neka radnja.
TI sve bi to bila istina, ako se ne prizna da se takvim gledanjem ma stvari ne rizikuje potbumo neshvatanje opisa u današnjem romanu. Još jednom se, baš zato što se gledalo na prošlost, pogrešno ocenjuju savremetia istraživanja. e
BALZAK NA ČELU
Priznajmo, pre svega, da opis nije današnji pronala= zak. Veliki francuski roman XIX veka naročito, s Balzakom na čelu, guši se od opisa kuća, nameštaja, kostima, nadugačko, detaljno opisivanih, ne računajući opise lica, tela, itd. I sigurno je da su ti opisi imali za cilj da prikažu nešto i da su u tome i uspevali, Oni su naičešće postavljali dekor, utvrđivali okvir radnje, da bi prikazali fizički izgled svojih protagonista. |
MILO DIMITRIJEVIĆ: SKICA