Književne novine

“Ce

Preveo: Nikola TRAJKOVIĆ

koji ocenjuju

Težina stvari tako tačno postavljena, sačinjavala je jedan stabilan i siguran svet, kome se moglo zatim poveravati, i koji je garantovao svojom sličnošću sa „stvanim“ · svetom autentičnosti događaja, reči, gestova koje je romansijer unosio u svoje delo. Spokojna sigurnost kojom se nametao raspored mesta, izgled „enterijera, oblik odela, kao i društvene ili karakteristične odlike sadržine u svakom elementu, i kojim se potvrđivala njegova prisutnost, najzad i skup svih onih detalja koji su se mogla crpsti u beskonačnost, sve je to moglo samo ubeđivati u objektivno postojanje van literature jednog sveta koje je pisac hteo samo da reprodukuje, kopira, prenese, kao da ie u pitanju bila neka hronika, biografija, bilo koji dokument.

SLIRA ČOVEKA

Romaneskni svet živeo je istim životom kao i njegov ·

model: u njemu se pratio čak i trag proticanja godina. Ne samo ođ jednog poglavlja do drugog, već često od prvog susreta, bilo je pogodno zapaziti i na najskromnijem domaćem predmetu, na najbeznačajnijoj crti lica, patinu nanetu upotrebom, rabanjem, stvaranu vremenom.

Tako je i taj dekor bio slika vremena: svaki zid ili nameštaj kuće predstavljao je dvojnika ličnosti koja ju je nastanjivala — bogate ili simotane, grube ili slavne — i nalazila se, štaviše, podređen istoj sudbini, istoj tragici. Čitalac u žurbi da sazna događaj smatra da ima prava i da preskače opise: jer je on samo okvir, a imao je.i isto značenje kao ono što je sadržavao.

.Ali očiglednije je kad taj isti čitalac, preskačući opise u našim knjigama „novog romana“, rizikuje prelistavajući brzo stranice, da se mađe na kraju sveske čiju je sadržinu potpumo ispustio; misleći da je imao posla. samo s okvirom, on nije sliku ni video.

MALI DETALJ :" Jer mesto i uloga opisa sasvim su se izmenili. Dok su preokupacije opisnog reda osvojile čitav romam, one su“u jsto vreme izgubile svoje tradicionalno značenje. Nije više za njih pitanje preliminarnih postavki. Opis je služio da postavi glavne linije dekora, zatim da osvetli nekoliko naročito važnih elemenata; on govori sad samo o beznačajnim predmetima, ili koji se bar čine takvi Opis je nekad nastojao da reprodukuje stvarnost koja je prethodno postojala: a sada opis potvrđuje svoju kreativnu funkciju. Najzad, opis je ukazivao na stvari, a sada izgleda kao da ih uništava. kao da hoće da ih učini mnerazumljivim, da učini da sasvim iščeznu. Nije relko zaista, u ovim modernim romanima, da naiđemo na opis koji kao da nema veze sa celinom, koji kao da se rađa iz nekog malog detalja bez značaja i koji liči prosto na jednu tačku — ali iz koje se rađaju limjije, planovi, arhitektura. BRIGA ZA PREČIZNOŠĆU O e Ipak nešto počinje. da se, nazire, i veruje se da će sc to sve više precizirati. Ali potezi crteža umnožavaju 8čC, prepliću se, brišu, premeštaju, tako da se slika sve višc stavlja u sumnju, ukoliko se više konkretizuje. Zatim još nekoliko paragrafa i, kad je opis pri kraju, zapaža se da nešto nije ostalo uspravno iza njega: opis se obavio u dvostrukoj radnji, u stvaranju i dolepljivanju, a to je način koji sc nalazi, uostalom, u svevrednim knjigama.

_ Briga za preciznošću, koja otkriva po koji put i čitavu strast, ne sprečava svet da bude pokretan u svojim i najmaterijalnijim aspektima, pa čak i u srži svoje Ppri= vidne nepomičnosti.

I SAMA MATERIJA

Nije' ovde u pitanju samo vreme koje prolazi, jer paradoksalno je da se gestovi snimaju samo u frenutku. I.aama materija je u isto vreme čvrsta i nesigurna, 1 isto vreme prisutna i-zamišljana, i strana čoveku i ne= prekidno. u toku izmišljanja u čovekovoj svesti, Sav značaj opisnih strana — odnosno mesto čoveka na tim stranama — nije više u stvarima koje se opisuju, već u pokretu opisa.

:I-tek se odatle. vidi koliko je pogrešno reći da takvo pisanje naginje ka fotografiji ili filmskoj “slici, „Slika uzeta. zasebno može samo da nešto prikaže, u frenufku balzakovskog opisa, i izgleda da je načinjena baš da zamemi onu koje se, uostalom, ni sam naturalistički film:-ne-· lišava., i

„Izvesnu privlačnosti kinematografije, za mnoge Move momamsijere, treba tražiti izvan nje. Ne očarava pisće objektiv kamere, već mogućnost u domenu subjektivno= sti, zamišljeno, Pisci ne shvataju film kao mogućnosi. izraza, već kao mogućnosi istraživanja, a eno što maj” više privlači njihovu pažnju, to je, prirodno, ono što najviše izmiče u književnom delu: odnosmo, ne foliko slika koliko zvučna pantljika — zvuk glasa, šumovi, muzika — i, naročito, mogućnost dejstvovanja u dva pravca, oka i uha; najzad, kako u slici tako i u zvuku, mogućnost prikazivanja sa svim izgledima objektivnosti, najmanje spornim, onog što je samo san ili uspomena, jednom rečju imaginacija,

REAKCIJA ODBRANE

U slici koju posmatrač vidi. stoji jedan osnovni kvalitet: to je sadašnjost. montaže, ponavljanje Scena, suprotnosti, ličnosti iednom ukočene kao na amaterskim slikama, daju večnoj sadašnjosti svu snagu, svu žestinu. Nije u pitanju više prirodnost slike, već njena kompozicija, i samo u njoj pisac može ponovo naći, mađa. preobražen, Izvesne svoje spisateljske preokupacije, 7)

: Nova filmska struktura, pokret slika i zvukova, otkrivaju kao neobično uticajni na iznenađenog gledaoca; čini se čak da je, za mnoge, njen uticaj beskrajno jači od književnosti. Zato je sasvim prirodno što aj ulhicaj izaziva isto tako, i u ceniru tradicionalne MWritike, sve življu odbrambenu reakciju. ir,

i u. zvuku koji čuje, poPrekidi odToj KNJIŽEVNE NOVINE

DRAGOLLJUB JANKOVIC

Odlazak

EVO još jedne valjane knjige pripoveđaka, koja spontano uverava da je za” Književne stvaraoce na srpsko-hrvatskom jezičkom području kratka prozna forma najpogodinja za izraz i najplodnija kao ostvarenje. Isuviše često, i to ne samo u poslednje vreme, ovo” mišljenje sadrži u sebi dosta pretpostavke, ali, u isti mah, sve određenije upućuje na potrebu pažljive i, svakako, podrob ne fenomenološke analize. Da je to, naime, tako biva šjiasno, Zašto je, međutim, tako, koji preduslovi, još uvek, čine pripovetku najprirodnijom, to će reći majđirektnijom vokativnom pojavom — pitanja su na koja se ne može odgovoriti na prečac.

Ova Kkritička beleška, zbog toga, i nema takve pretenzije. Njen cilj, takođe, nije ni da ođuševljeno. pozdravi. pisca, jer je danas kođ nas valiđa jeđina prihvatljiva normalnost — sadđržajna, dobro napisana pripovetka. Pisac fime neće nikako izgubiti od vrednosti i značaja, ali će, samim sobom, doprineti da Književna Vrsta kojoj se posvetio dobije „još jednu dostojnu priliku za SsVOje složeno manifestovanje. Umetost, „uostalom, u Krajnoj liniji — i jeste služenje očo= večenoj, uniyerzalnoj anonim» nosti.

Dragoljub Janković, „dakle, deluje zrelo. Reći za njega da piše lepo, znalački, da je, jed» mom rečju, ispekao zanat neđovoljno je, kao što je uopšte mnmeđovoljno i deplasirano. On pisanjem ostvaruje atmosferu, om pokušava da meri ljudske vrednosti

(NESTOR, ZUČNI“, NIS, 1963)

u životu. Možda će om u ne kom svom sutrašnjem delu to činiti „sintetičnije i snažnije, možđa će (i svakako će) manje biti opterećen neđoumicom pred zagonetnim dimen–zijama psihičkog života ,ali i ovakvo kako je — to je učinjeno strasno i uzbudljivo, bez spekulacija, bez „modđernističkih“ psihoanalitično-asocijativnih nebuloza.

Dve krajnosti, dva „polarna sudbinska ođređenja prevashođ no zanimanju Jankovića: starost, tj. penzionersko-invalidska usamljenost, tj. senilnost koja je svesna sebe, i — mladost, ti. buntovnost i odušev-

ljenje. Ove dve krajnosti on ni u jednom trenutku ne pokuša» va da. pomiri, on ih..ostavlja tamo gde Bu, ali tuguje nad promašajima prve, plaši se njene gotovo ozakonjene |poruke mirenja i rezignacije (u pripovetkama „Podstanari gospođe Katarine“ i. „Poseta“) i uznemiren je (često neurotično) pred bezizlanim „vratolomijama đruge, pred „đavolom 'perverzije“ mladosti, koji je goni u slast i užas ćorsokaka, Da bi se, možda, ostalo u ćorsokaku, to znači u smrti (simbolična pripovetka „Smrt ima crmu boju“), i da bi se, Ssvakako, našao izlaz, da bi se izvojevala „svetačka moć“ koja „želje pretvara u stvanost“ (topla i lepa pripovetka „De

vesilj“). (D. 5. I.)

IVAN SUPEK

Proces stol

NOVI ROMAN Ivana Supeka, „Proces stoljeća“, može se posmatrati iz dva aspekta; kao glas protesta jednog modernog humaniste, zabrinutog nad sudbinom i za sudbinu sveta, i kao Kknjiževno delo rađeno s većim umetničkim pretenzijama. Zadržavajući se na jedmom istinitom događaju „Kkoji mu se učinio karakterističnim za jedan vid neslobođe i nasilja u savremenom svetu, Supek Je nastojao da pokaže da se |I danas, kao i uvek ranije uostalom, svaki lov na vešBtice neminovno i neizbežno

pretvara u lov na ljude. Sma-

Poljska

(„PRIVREDNI PREGLED“, BEOGRAD, 1963)

INFORMATIVNA knjiga o Narodnoj Republici „Poljskoj sadrži mnoštvo korisnih i neophodnih podataka o ovoj zem lji. Moglo bi se čak reći da je ova knjiga komponovana lako da, na izvestan način, ima gotovo ernćiklopeđijski ka-

' \ahter, To, međutim, netreba” ·sbvatiti kao dominaciju suve

naučnosti i prevagu statističkog materijala nađ potrebnom informativnom građom. ova knjiga imponuje uprayo 5YOjom potpunošću; obuhvačene su gotovo sve oblasti koje mogu interesovati Jugoslovene u vezi S Poljskom: georafija, istorija, kultura, privreda, turizam, kao i niz potrebnih prak tičnih informacija (geografskc karte, obaveštenja o saobraćaju, đevizni kurs, pa čak i a» drese hotela i pođaci o iuris» tičkim biroima), Knjigu jc Uuredio i pripremio „Branislav Cirihić, n poređ njega saradnici su RBtefan Frenkel, Leon Ga djemski, Jan Gžendjelski i dan Mrajevski,

Naročita pažnja u knjizi po• svećena, je jugoslovensko—D}poli skim odnosima u svim oblastima. Tako čitalac u ovoj knji» zi može naći pođatke o prevođenju književnih dela sa srpskohrvatskog na poljski, i obratno, o prevodiocima tih dela, zatim o đodirima dvaju narođa kroz istoriju, a najviše o jugoslovensko-poljskoj privred noj saradnji, kojoj je posvećeno posebno poglavlje.

Jakho bi sey-:naravnoy:ri ·0VvOJ \snjizi mogle: staviti izvesne zamerke, kakve su gotovo neizbežne kada su u pitanju izdanja koja, kao ovo, obuhvataju široku oblast i veoma raznorodnu tematiku (zamerke bi se, možđa, najpre mogle odnositi na pregled istorijskog razvoja Poljske, ali i tu postoji opravđanje — relativno mali prostor namenjen ovoj temi), kolektiv autora i izdavač zaslužuju svaku pohvalu, Nadamo se, zato, da izđavačko preduzeće „Privredni pregled“ ne» će ostati samo na ovome, nego

đa će produžiti s pubiilkovanjem sličnih izđanja i o đrugim zem ljama s kojima nas vezuje BVCstrana privredna, „kultura i turistička saradnja. (I. S.)

neprevedene knjige

TERBANBZKRKY 0. JENO

TERŠANSMI se u literaturi pojavio 1910, kao pripadnik dru ge generacije kruga oko časo» pisa „Zapađ“ (Myugat), Posle „Legende o zečjem paprikašu“,

. „Istorije jeđne olovke“, ratnog

romana „Doviđenja draga“, za koji je proslavljeni mađarski! pesnik Enđre Ađi rekao da prikazuje Yat tako da je wu njemu čovek ostao bitan, t niza drugih dela, Teršanski je dao delo (u prevodu bi naslov bio „O velikim senima, poverljivo“) o kome sam kaže đa mije „spomenik u pra vom smislu reči ili prisećanje na velike likove, već blistav i veđar niz mozaika iz prohujale ere“. Njegova.sećanja kruže oko uticaja lista „Neđelja“ (A het) Možefa Kiša, Koji je do nekle bio prethodnica „Zapadu“. Endre Ađi, Laslo Čolnoki, Margita Kafka, „Erne Ošvat, Ignotus, Erne Sep, Endre Nađ, Zoltan ŠomJo, Arpad 'Pot, Deže Mostolanji, Mihali Babič, Zipmonđ Moric, Zoltan Nađ, Atila Jožef, Lašoi Nađ, Jane Heltaji, Lajoš Hatvani — to su likovi kojih se Teršanski seća i u vezi 5 njima dodaje svoje uspomene o klubu „Gnezdo“. Život Lasla Colnokija, „koji je zbog materiialne bede izvršio samoubistvo, autor „vidi kao karakterističan primer spl

sateliske sudbine, Margite RafMa seća se kao svoje naibolje drugarice dajući o njoj odlična opažanja i vernu sliku. Frnea, Ošvata naziva „uređnikom urednika”, ističući niegovu sve Bteničku spoljašnjost i ohrabrujiući reč. Kođ Ignotusa visoko ceni Sposobnost za organizovanje literarnih kretanja, O Arnoldu Totu Mkaže da ga Je formirala ona klasa mađarskih malograđana čiji glas je bio najtiši i najmanje se čuo, Za

«

e Savremeni medunarodni radnički pokret

(„NAPRIJED”, ZAGREB 1965, PRIREDILI MIJO HARAMINA 1 BLAGOTA DRAŠKOVIĆ)

WN3IGA „Savremeni međunarodni radnički pokret“ je vbornik rađova koji su mapisali saradnici Instituta za izučavanje radničkog pokreta"iz Beograđa i koji je namenjen slušaocima političkih škola u našoj zemlji. Zbog toga što treba da posluži kao priručnik ljudima koji tek počinju đa se sistematski upoznavaju s ovom problematikom, autori su obradili, uglavnom, samo osnovne probleme, struje i organizacije savremenog radničkog pokreta. No i poređ toga ovo je do sađa najpotpuniji rad o Savremenom međunarodnom radnič kom pokretu kođ nas name njen široj javnosti.

Građa u knjizi izložena jc ovim redom: posle vođa u probleme savremenog međunarodnog „rađničkog pokreta sledi izlaganie o radničkim

PIŠU:

Zigmonda Morica „primećuje da je. „ovaj veliki pisac i Slkar iskonske snage narođa bio veoma udaljen ođ ovog iđeala*. itd. itd. Nižu se portreti zapažanja i sećanja o zmačajnim ličnostima mađarskog knji ževnog života.

Prvom bloku svojih uspomena 'Teršanski je dao naslov: „Susref, 5 Adijem“, O velikom pesniku, između ostalog, TerBanski kaže: „IF u „njegovom najboljem raspoloženju Mrilo

DRAGOLJUB S. PROTIC, ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ I ALEKSANDAR POPOVIĆ

Nagy Arnyakrol bizalmasan

pokretima najpre u razvijenim sapitalističkim zemljama, zatim u izv. „zemljama u razvoju“, Africi, Aziji i Latinskoj Americi) i, najzad, u socijalističhim zemljama, a unutar svakog od ovih odeijaka u posebnim poglavljima govori Se O političkim a u posebnim o sin dikalnim pokretima. S obzirom na današnju razjedinjenost radničkog pokreta u svetu, koja je najvećim delom posleđica podele sveta na blokove, oyi pokreti najčešće u morali biti tretirani prema već postojećoj konfrontiranosti. Me đutim, ono što ovoj knjizi daje posebnu vrednost jeste upravo to Što su autori uspeli da na relativno ograničenom prostoru vrlo pregledno prikažu gotovo sva ona nova strujanja u radničkim i političkim i sinđikalnim pokretima. Ona, na primer, koja su vezana za

IGNJATOVIĆ,

BUDAPEST 1062)

se nešto oporo, nešto što ma• Briza, nekakav bolni „karak» ter.,,. Jedva sam ga čuo da se smeje. Nalviše ako je usta razvukao u neku vrstu oba» veznog, lČčtivog osmeha... Nervoza je do te mere ispunila svaki njegov delić, da je prosto vrcala iz niegovce kože“. 'Teršanski se seća da dje Adi „potresno deklamovao mekoliko svojih pesama. Promukli glas ga Je neprestano izneyeravao i

Vladimir V. Predić. Jedna ciganka odlazi

I

Vreme je, ciganko, noć se gyruša! Još vrata predstoje — mokret straha! Nešto te boli, da mije duša?

Guši je suzom što uze maha

Kraj izbe dragog kad noga mine. On te sad jarom dna obuzima (Tek lik mu, vajaš od mračne gline),

Okovamu, za uzdarje ima!

Niz hir daljine gde te me

Zaći ćeš skoro, bezumno strana. Koji veruju — pod šatrom traju;

Ni postojala

Kao da nije Utisnuta. Iz

I-

Kao da je prilazilae mc srcem, Ne očima, ne rukama — tek trenonm, Već godinama kao da bremenmom

nije. Zbilja, grčem

mi bila ma licu knjige prepisama

Zar, al koje? Ni listaj je u pticu;

Pred vratima jesen još meoprama —

znaju,

Kotlom, im, zvezde — ključala hranal

Njegove oči kad mutno planu,

Znaj, kletva io je: uže o

Da smeš, ko

granu!

Kao i da nije — kišama te vreba. Stojiš li to iP klečiš u vratima Odsutam u onima koje tek treba

pre, ko uvek, da ostaviš?

Samo' dozvoli, prisutnost je mjema, Ta tama, ta Yeč meizgovorema.

• ” („NAPRIJED“, leća ZAGREB, 1963)

trajući đa u takvim slučajevima reč optužbe predstavlja visokomoralni čin i neosporno humani --gest i da je ćutanje, makar i daleko od mesta zbivanja, neka vrsta saučesništva ı sagleđavanja ili bar mirenja 5 nasiljem koje sc vrši, Supek je svolim „„Procesom „stoljeća“ hteo đa izrazi svojie neslaganje sa svim muetođima i načinima koji se primenjuju u borbi protiv slobode čovekove 5a+ vesti. 7

Supekov roman ima dosta uslova da se dopadne čitaocu koji literaturi ne postavlja na» ročito velike zahteve. Nije teBko uočiti izvesnu veštinu u razvijanju fabule koja svedoči o relativno đobro savlađanom književnom zanatu. Supek piše zanimljivo na onaj način na koji interesantno pričaju dob» ri usmeni pripovedači. Dijalog, kome se pisac očigledno učio kođ Hemingveja ili Sarojana, razvija se i teče u priličnoj meri prirodno i neusiljeno "i može da deluje, po neki put, neobično efektno. :,“

Ali sve ove neosporne vrline baca u zasenak ijedna velika supekova mana, Dočavarajući

atmosferu u kojoj je izbila Openhaimerova „afera” i prikazujući njen tok, Supek

je progresivne i reakcionarne snage i nosioce određenih mo» ralno-političkih „shvatanja 1 životnih stayova dao već dayvYno prevaziđenim i napuštenim manirom crno-belog slikanja ličnosti i društvenih odnosa. Takav postupak umanjio je ne samo vrednost romana no i efikasnost Supekovoc poruke.

(P. P-ć)

procese tzv. „destaljinizacije“, a koja su naročito karakteri• stična. za komunističke partije 1 sinđikalne organizaćije koje su pođ njihovim uticaiem u socijalističkim i drugim zemljama u svetu, ili ona koja sc javljaju u zemljama u razvoju u kojima se vođi borba protiv kolonijalizma tako i protiv teške privredne i društvene zao” stalosti. •

Možda. bi se pojeđinim autorima moglo prigovoriti đa im je izlaganje mestimično suviBe simplifikovano, tako da se o tačnosti njihovih ocena,i 5Udova može govoriti samo u najoštirijim crtama. Ovo naročito važi za onc odeljke u kojima se govori o ideologijama raznih struia u međunarod nom radničkom „pokretu. No vrlo često ovakva uopštavanja 1 pojednostavljenja nisu se mogla izbeći, jer pregledno i u okviru jedne Knjige izložiti svu složenost jedne pojave kao što je savremeni međunarodni radnički pokret bilo bi gotovo nemoguće, a ako bi se to ipak i uspelo da učini od toga ne bi imali neke naroči• te MWorisli oni kojima je ova

knjiga prvenstveno mnamenjena. (A. A. M,

IVAN SOP, PREDRAG e

(MAGVETO HWONYVHIADO

slabio je do šapata", Rarakte“ ristično Je za samog autora što Adijev portret senči vedrijim bojama“ „.„.Ne postoji toliko mučna i sumorna sudbina koja me bi imala i časos ve olakšanja, Vćselja i raspoloženja", i i

Nekoliko „ređaka u kojima govori o prirodi Karintijevog talenta otkrivaju velikog zralca literature; „.. , Njegov (Ka rintijev) genije stvara pojave ı tipove, skoro karaktere, i iz zamisli iormirane i bukvalno oličavanc događaje... a svakidašnjica i stvarnost bezmalo su isključeni iz njegovih po» smatranja. . .“

Ovi odlični portreti neđvosmislen su dokaz o bogatom ! raznorodnom gledanju na čo» veka i pisca kao i o samom životnom iskustvu autora de» la. U pczadini portreta i ličnih. ispovesti pojavljuju se konture vremena: beda u kojoj su pisci Živeli, samoubistva, sVe" moć cenzure jtdđ.: „Život nije. ustrojen tako da šteđi one. koji ga slikaju na rađost i uživanje svih. Mnogo više ide naklonjen onima koji netalen» tovnao, ali umešno laktovima. prokrčuju sebi ukpeh i blagostanje, pa čak i poštovanje” — izražava autor „rezignirano Bvoju filozofiju stečenu Kroz

a ci RTIioIS Q —- jednu tešku epohu, (A, P.)

9