Književne novine
- ljen, stvari zauzimaju svoja
Godina XV, Nova serija Broj 208 Beograd 9. VIII 1963. Cena 380 din.
LIST
Z A
SOLIDARNOST SVETA POKAZALA JE I OVOM PRILIKOM DA JE PATNJA NEDUŽNIH PRIMARNI ETIČKI MOTIV HUMANOG OKUPLJANJA I BRATIMLJENJA KOJE JE U ČOVEKU DUBLJE I ČVRŠĆE OD SVIH DRUGIH VIDOVA IDEOLOŠKE NADGRADNJE
\ vi ljudi koji su pretrpeli kalkovu tešku iznenadnu nesreću, kakav naprečac iskrsli ljuti ne-
prebolni bol, kakav neočekivani i ne-
slućeni užas, poznaju dobro bunovni košmar varljive nade u frenufku buđemja iz prvog sna posle doživljenog udara. Ma kakav i ma koliko ognoman bio taj udar, već po fiziološkoj zakonitosti života, i uprkos svakoj pa
i nmajrazvijenijoj ličnoj svesti, uprkos
hrabrosti za suočenje sa prefprplje-
nom nesrećom, sam mora sići, posle mmogo sati duševnih muka, i na svest
i na hrabrost, a izlazak iz njega, prvi
tren buđenja upravo je tamki i kratki
zrak nađe da je sve ono doživljeno i
pretrpljeno do utonuća u prvo spa-
vanje — bilo ružan, grozam i strašam sam, Awaj, taj pogrešni razmeštaj istine i očajne želje brzo biva ispravprava mesta i wnwutarmji proces saživljava-
| nja sa nesrećom, put u privikavanje
na nju, Kalvarija podnošenja zla ot" počimje. Kasnije, razume se, vreme učini svoje, rame se pretvaraju u Oožiljke, tupa painja povlači se pred stvaralačkom radinošću, uteha mailazi iz mmogih Kutaka, — mo čemm: vršiti već sada faj pregled sveukupne a duge i zadugo martirerske staze čovekovih muka i snaga za prevazilaženje tih muka, kada nas sve danas, na ovom flu, u ovoj zemlji, u ovoj zajedničkoj otadžbini svih naroda Jugoslavije, samo desetak dama deti od strašnog i smožđavajućeg katastrofalnog zemljotresa u Skoplju, 26. jula u 5,17 časova. Danas kađa mnogima još ni cela istina nije zamenila želje! TĐrebrođena je za tih desetak „dama iek prva faza drame, možđa majteža, najtragičnija, kao i prva tutnjava iz dubine zemljine ufrobe, kao i prvi poires, za kojim se do đanas nanizalo preko dve stotine lakših, slabijih. No ostale su za nama i nade omih prvih nekolikih dana da će još kogod živ biti iskopam iz ruševina, iz „tmine onih slučajnih malih prostora koje su samo nekima betonski blokovi i sumamuto ulkrštene fraverze ostavili za dvodnevno ili frodnevno „sftanovamje, za jauke i dozivanje do.dolaska spa" sonosnih pijuka, bušilica i dizalica. Za mnoge stotime mrtvih, za ljuđe u tamnini „tih munjevito i luđo sazdđanih rupčaga zagušene, prignječene, iskrvavljene i usnule, nije prebrođeno ništa a završeno je i okončamo za navek sve što čovek ima. Nadljudski samopregorni mapori vojnika i oficira Jugoslovenske marodne armije onog čudesnog ređa ljudi koji su foliko puta Kkrotfili pobesnelu Moravu, a samo pre nekoliko meseci, u tom istom mesrećčnom Skoplju i podivljalu stihiju Vardara — zatim, požrtvovana veština ruđara Kostolca i drugih na” ših rudničkih jama, pa hitra i vredna pripomoć preživelih građama Skoplja i nesebično vredna. spasilačka akcija ljudi iz svih krajeva zemlje i omih iz inostramstva — sve fo plememito i u istinski ljudskom značenju reči divno, ı Mkiklopskom borenju sa užasmnim, sada je već završeno. Evo nas, dakle, na samom početku drugog čina jedne ljudske „drame, koja, za razliku od svake pozorišne i zato amtipodno Aristotelovoj Poetici, počinje katastrofom, da bi se, ko zna kad, okončala trijumfom humanog „zalaganja i Og-
romnog, kolektivnog rada,
Novinski izveštaji o fragičnoj sudbini glavnog grada SR Makedonije, reportaže specijalnih izveštača svih naših većih dnevnih listova, već od dana koji je sledovao onom „crnom petku“, poslednjem u julu ove bolne i mučeničke naše godine, daleko su prevazišli dokumentacionu objektivnost preciznih i vernih hronika O jednom događaju čiji smisao ne može a da ne izazove “krik, grč, jad, i plač. Tragedija čitavog jednog naroda žilavog, visoko sposobnog i stvaralač” kog, prakticistički energičnog ali i najmuzikalnijeg: među svima „našim narodima — zabeležena je, u Krvilju
„JA IMAM NADE ZA OVAJ GRAD...“
okupanmom mozaiku humanih i senzibilnih naših novinskih izveštača, mizom reportaža o pojedinačnim sudbinama, udđesima, igrama slučaja (nesreće u sreći, sreće u nesreći). Novinariposmatrači, obilazeći groblja cementa i gvožđe iznenadno nastale mogile dojučerašnjih šumnih i brujnih građevina, utlkali su u svoje dokumentamo autemtične izveštaje subjektivne opaske, vapajno intenzivne metafore, emocionalne primese ličnog doživlja” ja, pa se tako i tim putem, širom zemlje i celog sveta, stao razlegati lelek namnicaljke, jauk saosećanja, poziv za pomoć unmesrećenima, upućen svima i svakome.
Odziv kolektiva, preduzeća, ustanova i pojedinaca iz čitave zemlje veličanstven je. Solidarnost vascelog sveta civilizacija (i ne samo ove naše, evropske, no i svih drugih, sa svih pet kontinenata sveta) pokazala je i ovom prilikom da je patnja nedužnih onaj primarno etički motiv humanog okupljanja i delotvornog (a' ne ispra– zno verbalnog) braftimljenja koji po-
(Miodrag Pavlović)
čiva dublje i živi u čoveku čvršće od tolikih drugih vidova ideološke nadgradnje. Radnici, tehmičari, inženjeri i lekari iz razmih država pregazili su za fili čas sa polemmom lakoćom sve staleške lbrame i osobemosti, i mašli se ma istom poslu uwkazivamja- pornoći stanovnicima Skoplja.
Međutim, sada kad neodložno ma” skupa drugi čim skopske drame, kad počinje ponovmo orgamizovanje maiterijalnih uslova opstamka i rada ljudi koji, iz ovih ili onih razloga, „moraju ostati na flu izmrcvarenog „Skoplja, kada dakle otpočinje rekomstrukcija i građevinska restauracija lepog grada na obalama Vardara, dva pitanja od neocenjive vrednosti za život ljudi u budućem novom Skoplju „postavljaju se svima zrelim, punoletnim, umno normalnim i društveno-moralno nedisvalifikovanim ljudima ove zajednice koja se, odđ donošenja novog Ustava, zove se SFR, Jugoslavija. Jedno je: kako građiti „novo Skoplje, što. će reći, da li lakom drevnom građom, po primeru i iskustvu veterana vulkam-
skih erupcija i seizmičkih potresa, Japana, ili masivnim betonskim džinovima, po iskustvu stečnom upravo otpornošću skopskih solitera u minutima paklenog gibanja tla u rano jiuiro 26. jula. Drugo je pitanje: gde graditi novo Skoplje, da li na đavoljoj kapi, na kojoj je ovaj grad i do sada stotinama godinama počivao, ne znajući ni sam gde se nalazi ili ne vodeći dovoljno računa o labilnosti tla na kojem sve to dugo vreme počiva, razvija se i raste, da bi za ciglo nekoliko minuta bio zdruzganm, smrvljen, uništem, ili negđe na drugom mestu, sigurmijem i pogodnijem za život ljudi, Prvo pitanje mora se prepustifi odgovoru stručnjaka, geologa, seizmologa i geomehaničara, no za rešenje drugog pitanja mora se saslušati, ili bar dopustiti đa buđe javnmo izrečen glas svakog od gore pobrojanih jugoslovenskih državljana, pod „uslovom da faj glas ima svoje obrazloženje, zasmovano na pođacima koji su „nam svima, u ovih proteklih deset strašnih dama, učinjeni dostupnim i iz kojih se običnom, zdravom, laičkom ljudskom logičnošću mišljenja mogu frezvemo izvući jasmi zaključci, pa i sami
ZA NOVO SKOPLJE
konkretni, argumenftovami, pravilno izvedeni predlozi.
Jedan fakav glas, oslonjen na veoma određena mišljenja naših naučnih radnika, iskazuje se u daljem tekstu i samog: OVOg članika.
Izjava profesora Beogradskog iuniverziteta dr. Koste Petkovića, data „Politici“ na sam dan skopske katastrofe i objavljena u · popodnevnom vanrednom uzdamju tog lista, veoma jasno i ubedljivo prikazuje skopski basen između Skopske Crne Gore (ma severu) i planine Vodna (na jugu) kao tektomski labilni, nemirmu, dakle za ljudska maselja opasnu, nesigurnu, vazda preteću zonu. Grozna sudbima drevnog grada Dardanije, Skupi, 518, godine, „katastrofalni zemljofres u Skoplju, na njegovom današnjem mestu, 1555. godine, ponovljeni potres na starom epicemtru negdašnjeg gra= da Skupi, 1904. godine prikazani su i u jednoj stručmoj publikaciji našeg seizmologa, bok. Jelenka Mihajlovića.
Nastavak ma 7. strani Pavle STEFANOVIĆ
UMETNOST, KRITIKA, PUBLIKA
ČINJENICA (mada paradoksalna) da kod široke publike opada interes za likovnu umetnost, a kod kritike raste, ukazuje na specifično stanje u savremenom likovnom. zbivanju.
Kod nas i u svetu govori se; manje ili više opravdano, o opadanju značaja' apstrakine umetnosti, o ” inflaciji apstraktnog slikarstva. Činjenica ~ da je ovo slikarstvo u savremenom likovnom stvaranju još uvek ne samo pristutna nego i vitalna pojava, ne demantulje. opravdanost gormjih „pretpostavki, ali njih treba drukčije defimisati. Naime, ne dovodi se u pitanje vrednost apstrakine umetnosti kao takve, nego njena prevlast i borbena aktivnost, onakva kakva je bila u celom svetu u godinama od 1950. do 1960. Došlo je vreme selekcije, izdvajanja autenmtičnih vrednosti. Epigoni koji su ranije, u periodu borbe . za afirmaciju apstraktne umetnosti. doprinosili tađa novoj likovnoj klimi, damas su njem balast. Vredna dela „herojskih etapa“ apstraktne umetnosti ušla su u muzeje i stekla sva priznanja kao nosioci težnji jedne po značaju i smelosti izuzetne epohe u razvoju likovmog wivaranja. „Danas, u movim traženjima, život · umekinosti
krenuo je dalje. U, celom svetu prepliću se i bujaju pokreti mlađih umetnika sa avangardnim, revolucionarnjim pretenzijama koje nazivaju „Nova figuralnost“, „Novi realizam“, „Novi geometrizam“. U nekim zemljama mlada genracija već pokazuje ova “svoja kolektivna fraženja novog izraza za
a
Je
KOLEKCIJU KOSTIMA ZA „HAMLETA“ IZRADILA EVGENIJA PETROVIĆ-DIMITEI=
novu osećajnost i to sa „određenim programom koji se manifestuje u nastupu formiranih likovnih grupa među kojima je inicijativa grupe „Istraživa-
nja vizuelne umetnosti“ (Pariz) poka-
zala prve značajne rezultate na ovogodišnjoj izložbi „Poređenja“, Ova nova zbivanja zainteresovala su „vrlo, pa i amgažovala, jeđan deo savremene kritike, a publika je još uvek ostala neinformisana o novim pojavama.
Za život umetnosti često je od „sasvim sekumdarnog značaja šta se izlaže — odlučujuće je šta se stvara. I zato nisu uvek izložbe merilo stvarmog stanja i situacije karakteristične za slikovmo stvaramje određenog {frenufka. Znamo da je i u našem građu sve više izložbi a ma njima prosečno sve mamje posetilaca. Kad znamo da su poslednje dve godine donele malo stvamog kvaliteta na području likovnog stvaramja, odgovor se nameće i bez upuštanja u kompleksnija ispitivamija ove pojave. Bez obzira na stilske orijentacije koje jugoslovenski slikari, „vajari i Prafičari zastupaju, autentičnost u njihovim „doprinmosima nije bila česta pojava. Zbog toga se široka publika zamorila od „sličnop“
Nastavak ma 7. strani : 'Katavına, 'AMBROZIĆ
|b ANU
a
Jedna pesimistička projekcija mladih w.. MLADIMA «(čak veoma često
opravdano!) — ukazuje se na činjenicu: da je to generacija huligana i tvista, generacija koja se seksualno iživljava bez ljubavi, čija je predodžba o svetu crna, nejasna, amofrna — huliganska. Ipak, morali bismo se zamisliti i pokušati objašnjavati u čemu je i kolika krivnja ftakve mladosti?
U društvenom životu kod nas istovremeno djeluju tri generacije: ratna, poratna (skojevska) i mlađa koja tek ulazi u život. Obje genracije koje nam prethode u suštini su ratne. A rafne su genracije, poput svih „pravednika, generacije bez milosti. Humanizam ratnih generacija je duboko osjećanje nušnosti i jeđan svojevrstan „gcrno-bijeli humanizam.
Mi se u stvari nastavljamo na skojevsku generaciju, i to u trenutku kad je ona zbunjeno gubila iluzije, te kao takva prenijela u nas svoju nevjericu. Pali smo i spoznajno sazrijevali na pričama o rafu, na uspomene koje su evocirali Stari — i koje su sve više dobivale oblik mitova,
Na kraju, najsvetliji i neokaljami
ostajali su mrtvi: mrtvi heroji. I mi smo pomalo shvatili da su jedimo mrtvi sačuvali do poslednjeg trenutka svoje ideale. _ I začelo se vrijeme idolatrije. Iluzije transformirane u idole. Živjeli smo i svijet saznavali u vremenu koje je jedino poznavalo iđolatriju robno-novčane vrijednosti. Kretali smo se u krugu usamljenih, otuđenih ljuđi čiji je smisao iz dana u dan postajao sve jasniji: stjecanje i lična sigurnost.
I nije postojala domena društvenog šivota u koju se ne bi uvukao taj užas robno-movčamog vrijednosnog siBtema. Nije poštedio ni umjetnost.
· Nije li tađa shva{ljiva činjenica da je dio mlađe genracije — huligan= ski. Konačno huliganstvo je jedam nemoćan oblik revolta, neslaganje, nepripadnosti i neođobravanja. Jedan oblik nesvjesnog potkopavanja — građanskog robno-=novčanog standarda.
Istovremeno, jezgro mlade generacije (mlađi komunisti) pokušavalo je da Dronađe svoje ideale. U raznovrsnim sredinama mladi su komunisti pokušavali da djeluju političko-humanistički i veoma često nailazili ma otpor. Samo što takvi pokušaji u suštini označavaju čisto stvaralaštvo, jer pređstavljaju građenje ma ničemu ili tek mogućem, | na još uvijek nejasnim slutnjama da je upravo bit socijalističke epohe stvaralaštvo.“ Zrnika· Novak, Jedam otvoreni razgovor umjesto uvodnika. Krifika, br. 2, Zagreb, 1963). .
Knjige na lomači |
; U AVGUSTOVSKOM BROJU „En- 7 | kauntera“ prenosi se sledeća vest iz Keptauna: „Javne biblioteke u Južnoj Africi
|| Spaljuju stotine knjiga koje se pojave | || na spisku zabranjenih knjiga Vervor| dove vlađe — i taj broj se postojano ji
povećava. Otkako je, 1948. godine, na ij a vlast došla nacionalistička vlada. za- i | branjene su hiliade knjiga. Većina ot- e pada na bezvredna džepna izdanja, ali — a || se značajan broj smatra dovoljno vred| nim da ih kupuju biblioteke. One pri- maju službene spiskove „zabranjenih | knjiga dva, tri, ili četiri puta mesečno. | Biblioteke izveštavaju da se sa polica | knjige uklanjaju. Drže se šesi meseci ) pod ključem u slučaju da Odbor cen| zora promeni mišljenje ili da se učine | uspešne predstavke. Onda starešina
Nastavak na 2. strani