Književne novine
- Nastavak sa 1. strance
biblioteke nosi osuđenje knjige na opštinsku lomaču gde se spaljuju. U Južnoj Africi zabranjeni su izvesni najčuveniji svetski pisci, od Dostojevskog, Tolstoja i Gorkog do Hemingve-
ja, Monsaraa, Selindžera, Foknera i praktično ceo Erskin Koldvel.
Jedhom prilikom cenzori su zabranili roman „Crni lepotan“, pre nego što su shvatili da je u njemu reč o jed-
nom konju.“
Čovek i zemlja
SVI NAŠI dnevni listovi jutarnjih izđanja na dam 26. jula doneli su, kao najvažniju vest, informaciju da je u Moskvi između triju velikih sila (SAD, SSSR i Velike Britanije) „parafiram sporazum o zabrani atomskih proba „u almosferi, kosmosu i pođ vodom“. Već prvi komentari i svetske i naše domaće štampe, ističući pozitivni značaj postignutog sporazuma u opštem kursu svetske politike, izrazili su na du i želju čitavog miroljubivog sveta da ostvareni ugovor predstavlja zdravu bazu za proširenje njegovih osnovnih klauzula i na zabramu eksperime-
nat asa „nuklearnim oružjem pod zemljom. Jutarnja izdanja „dnevnih listova
celog sveta zaključuju se, iz tehničkih razloga, još predhodnog večera ili, u najboljem slučaju, u toku i pri kraju noći, pa zato u ta izđamja nije ni mogla ući vest o onom što se dogodilo samo nekoliko kilometara pod zemljom i katastrofalno ispoljilo na površini zemlje, u centru grada Skoplja, u 5,17 časova. Stihija prirođe, sile koje vladaju u dubini zemljine utrobe i čije zakonitosti savremena nauka još nije dovoljno "ispitala ni upoznala, razorna snagh "telttonskih~ pokreta- u 'zemljinoj kori — nisu imali nikakvih obaveza prema zaključenom ugovoru. Dođuše, što se tiče atomskih „eksplozija pod zemljom, ni sam zaključeni sporazum među državama, vođećim nuklearnim silama u Svetu, nije obavezivao i ne obavezuje na obustavu opasnog čeprkanja u manjim ili većim dubinama tla na kojem svi postojimo, „delamo, živimo pa i dobre, miroljubive ugovore zaključujemo. Ipak, ni jedna ljudska snaga, ni jedna država, ni jedna vlađa nije tog jutra iskoristila ni zloupolrebila „ograničenost i delimičnost ostvarenog ugovora. Učinila je to nesvesno, bezvezno prema ugovoru
: Božidar TIMOTIJEFVIC
Iz Lukrecija
ljudi, stihijno — 3Qnsama zemlja, naša mala planeta, otadžbina sveg ŽivOg sveta i čovečanstva, U građu „jedne miroljubive države, koja nije nuklear=na sila. Zemlja — naša zajednička mati, kako bi se pomalo starinski, figurativno izrazio možda neki pesnik.
(P. St.)
Marsel Rejmon i moderna kritika
U članku Delo Marsela Rejmona i Nova kritika („Mercure de France“, jul 1963) Žan Ruse analizira knjige OVOE eminentnog kritičara, ocenjuje njegov značaj, ukazuje na podsticaje koji su oplodili čitav niz savremenih kritičkih teorija. Za naše čitaoce ovaj članak je utoliko interesantniji ako se uzme u obzir činjenica da je Rejmonovo kapitalno delo Od Bodđlera do madrealizma prevedeno i na naš jezik, Po shvatanju Marsela Rejmona, kako to pokazuje Ruse, kritički pristupiti jednoj knjizi znači, saznati, osetiti njenu suštinu iznutra, iz dubine, poistovetiti se sa, objektom saznavanja, sa stvara” lačkom svešću umetnika i tim putem rekreirati simbolički svet njegove imaginacije. Suštinski doprinos Rejmonov modernoj kritici sastoji se baš u toj koncepciji kritike kao stvaralačke forme koja se identifikuje sa delom, sa subjektom njegovog tvorca. Kritičar se, držeći se ove metode, preobražava u svest drugoga, to jest pisca i vaskrsava u sebi njegovu duhovnu realnost. Rejmonova gledišta došla su đo izražaja još u njegovim prvim rađovima
posvećenim Ronsaru i poeziji XVI ve- ,
ka. Posle su ona — u knjigama Pol Valeri i iskušenje duha, Renesamsa i poetski barok, mnogim esejima objavljenim po časopisima — dobijali u đubini i sjaju da bi ipak našla najsavršeniji oblik u studiji Od Bodlera do nadrealizma (prvo izdanje 19833) koja, po mišljenju Rusea, čini epohu u razvoju mođeme francuske kritike.
Žan Ruse ističe istovetni smisao modemih kritičkih teorija, čiji su glavni predstavnici Marsel Rejmon, Leo Špicer, Alber Begen, Gaston #Bašlar, Žorž Pule i mnogi njihovi učenici. Metode i perspektive „Nove kritike” su različite, ali uprkos svim pojeđinačnim razlikama. postoje u osnovi zajedničke intencije kođ svih njenih predstavnika.
Evo tih nekoliko bitnih težnji: 1. kri- |
tika usmerava svu svoju pažnju na autora, realno Središte 1 alttyanog sib-" jekta; 2. ona u autoru pretpostavlja čoveku stvaroca, a biografiji nastajanje dela (to znači da se kritika okreće delu i njegovom imaginarnom univerzumu); 3. ona, na kraju, više ispituje latemine sadržaje i, nevoljne, nehotične skrivenih stvaralačkih procesa. (P. Z.) merno urađeno. U zaključku Žan Ruše
ističe opšti karakter „Nove kritike“ za koju kaže da ne isključuje literarnu
istoriju, ali da je prevazilazi u nastojanju da prodre u delo koje tretira kao živo i autonomno biće. Ona zahteva od kritičara sposobnost za dešifrovamje dela, moć oživljavanja i objašnjavanja skrivenih stvaralačkih procesa. (P. Z.)
O beđo ljudskog uma! Srce slepo! S šta cveta to u tvome vrhu, od smrti šta to uze lepo
u vazduh kađa ko ptica prhwu? Sve strasti moćne, mežnošt crmu, sa tobom čovek ko otrov srYkmu
i mamah, zemlja sva utrmu s tvojim, vazđuhom, u itvom, smehu. 'AL jednog dama, slobođu smmu
kad, opet otkrijem, u, slatkom, grehu, do smrti tađa Ću, da opebam, sunca i moći kojih nemam.
IV.
U kakvoj tami život prolazi wu, domu u, kom sunce sročih, a. davmoj ljubavi, divmoj stažil
Sve made srca. ja istočih, ma. zoru, onu. što dolazi, ma zoru strama tih, istočmih,
m, brata što me Dbreobrazi, % svoje sutrašnje lepe oči. O, ružo snova, gde odlaziš
iz jutra moga, iz mežne moći, zašto witwvare svetske muaziš, zar još te hrane mjihove, moći?,
kopski zemljotres bio je za sedma, ~ sil, meočekivama prilika da bDokaže šta zna i wme, ”' a u isti mah, neočekipana wmproba movinarskog refleksa i kriterijuma. Ramo je, možda, za uopštavamje i za izvlačemje pouka, ali nije ma odmet „srediti zabeleške, bar o beogradskoj štampi. : | Jedimi broj isključivo Đosvećem, Skoplju, bilo je vamredmo izdamje „Politike“ ma sam, dam, katastrofe. Četiri strane jasnog, direktnog, sažeto injormativnog šta — taj je broj od svega što je tada i kasnije štampano ostao novinarski najbolji.
„Večernje movosti“ — štampame još tokom, noći — uspele su da prvu, treću, i pola poslednje strane oslobode za izveštaje iz Skoplja. Ostalo (unutrašnje dve strame fotografija, stripovi i druge vredobne informatiome i zabavne Tu” brike) mije se, izgleda, moglo više mi pomeriti mi zamemiti,
Radio-Beograd, je stormmirao sab 5sUVoj redovni program. Pored, izveštaja iz Skoplja i mešto najvažnijih „vesti iz sveta, emitovao je samo lagame stavove iz klasičnog simfonijskog YepertoaYa. Sa izuzetkom, potpuno deplasiramog, pseuđopoetskog teksta ma počelJou "TV dnevnika, 26. jula, 1963. — tj. prvog da na opštenarodne žalosti — sve u svemu, nije bilo „Jorsirame mpatetike. Neposredmost strašnih vesti imala je u sebi dovoljno ahtentičnog patosa.
Veća, ogrešenja o mepisana pravila reda, mere i ukusa javila su se tek drugog. dana, u subotu. Kao da faktografija. mesreće mije bila dovoljna da ubedljiDo predstavi svu, njemu veličinu, i užas (a uzgred, i da popuni sav Yaspoloživi movinski prostor), mastalo je pommo iskopavanje jezivih detalja i vazbacipanje mpregrštima otužnih, klišea. (Kao častan, izuzetak — srećom, me jedini — valja pomemuti izveštaj Staše Marinkovića i Dragoša Simovića u „Borbi“, koji bez patetike i stilskih, pretenzija, vanredmo živo i upečatljiDo prikazuje trageđiju Yazorenog grada).
Pored, fotografija, reportaža i vesti iz Skoplja i o Skoplju — koje su u „Borbi“ zauzele osam od ukupno šesnaest strana, u, „Politici“ devet od dvadeset i četiri, a u, „Novostima” deset od dvadeset i četiri — tri dnevna lista mastojala su daodržeisvoje redovne Yubrike, vestio događajima u svetu i slično. To je, razume se, sasvim w redu. Dnevna štampa je dužma “da svoje čitaoce izvesti o, recimo, zaključcima Savezmog izvršnog veća, o Teagovanju širom, sveta na parajiranje moskovskog Ssporazuma i o drugim važnim, događajima w zemlji i imostramstvu.
No da li je dužna da im, dam po unmištenju Skoplja, pruža masušne stripove? Da li to čitaoci od mje očekuju i zahtevaju? Verovatno nema mačina da se to hutvrdđi, ali bi zanimljipo bilo sa” znati koliko bi se redovnih, čitalaca
Božidar
BOŽOPYIĆ
BE4UX GESTES GRAD MEĐUNARODNE SOLIDARNOSTI
azumevamje i saosećamje na koje
je širom sveta naišla tragedija
koja je jugoslovenske narode zadesila skopskom katastrofom, najbolji je dokaz koliko su granice među 1judima u ovakvim frenucima bez značaja i koliko su nedeljivi sudbina i savest čovečanstva.
To što u našu zemlju, od prvog časa, ne pritiču samo izrazi saučešća nego i nebrojeni, i sve značajniji, materijalni prilozi naporu da se posledice tragedije ublaže, dokazuje da se osećanje ljudske nedeljivosti pretvorilo u zajednički, plemenit, ali i praktičan, poduhvat. Posle rata, u Evnopi koja je bila opustošena, {irebalo je, pored drugih, obnoviti i Riooterdam, taj grad koji je potpunošću razaranja postao simbol fašističkog terora, iz vazduha, pa time, u izvesnom smislu, i žrtava fašizma uopšte. Tada su svoj prilog obnovi cvog grada dali, ne tražeći naknade ni nagrade, najbolji svetski arhitekii, urbanisti i drugi stručnjaci. Danas je Roterdam ponos svoje zemlje, dokaz l}udske solidarnosti, a verovatno i najbolje planiran, jedini apsolutno savre-
·' mem grad sveta.
Skopska kataklizma podjednako je pogodila svako jugoslovensko srce. Ali ona, pa ni napori da se rane od nje zaleče, nije ostala ni samo jugoslovenska, kao što ni obimnost zadataka na izgradnji novog Skoplja ne može da se savlada samo jugoslovenskim materijalnim i stručnim sredstvima i mogućnostima. Ima dokaza da će svoje razumevarje za nesreću koja nas je zadesila, i svoju želju da nam se u njoj, kao prijatelji, nađu, svoju istinsku solidarnost, mnogi narodi ugraditi i u temelje novog Skoplja. Neko će to učiniti u manjem, a neko u večem obimu, prema tome kakvim mogućnostima raspolače, odužujući time dug nedeljivosti sudbine čovečanstva, đug koji se uvek stostruKo ponovo vraća,
\
na marginama štampe;
Kosta TIMOTIJEFIG Tiraž nesreće
bilo naljutilo na svoja tri beogradska dnevna lista da su, im, drugog dama opštenayodnme žalosti uskratili kuYira, Piću, Paju Patka i porodicu Taromu.*) Očigledno je, ipak, potpumo slučajna ona, mesrećna koincidencija u „Borbi“, gde Mića pita: „Gde si sinoć izveo Višnju?“ — a Fića odgovara: „U Orfeum“...
Upravo taj primer svedoči da u Dpitonju mije komercijalni momenat, „ugađanje” publici — mego maprosto mesnalaženje, zbunjemost i pometnja. O ozbiljnom, poremećaju Yefleksa i KkYiterija govori, ma primer, i to što je „Politika“ (u broju od 27. VII) na 7. strani, u vrhu, dala ma tri stupca krupam maslop: „Listovi i Tadio"stanice u Velikoj „Britaniji i Italiji objavljuju, vesti o katastrofi” (neće valjda propustiti da ih objave!) — a ispod, toga, sifmo ma po jedan stubac, telegrame saučešća Kralja Pavla, predsednika De Gola i Burgibe i vesti o pomoći švedskog i holandskog Crvenog krsta. Na 8. strani, opet u vrhu, preko tri stupca: Sovjetska štampa o nesreći u Skoplju“; ispod, toga, sitmije, ma duva stupca: „Saučešće bugarske vlade“; pa „ispod toga još sitnije, na jedam stubac: „Sawet bezbednosti OUN izrazio saučešće fugoslovemskoj vladi“. Na 9. strani, pri dnu, malazi se telegram, U Tanta predsednilcu, Titu; a u, samom donjem, desnom, ćošku vest: „Ambasador „SAD Džordž Kenam, sa osobljem ambasade dao krv za mastradale u Skoplju“.
Trećeg dama, dok su stvari polako počele da zauzimaju mesta koja in, pripadaju — pYĐo pomoć, pa omwda Saučešće, pa ma kraju šta piše čija štampa — reporterska, literarna i madriliteravyna obrada događaja, koja je bočela u subotu, a mastavila se pojačamom žestinom, u, medelju, „stupila je Dprwemstvo s jedme strame fotografijama, a s druge suvljem i praktičnijem, novi-
*) Za vreme opštenarodne žalosti od 16. do 19. marta 1957. i „Borba“ i „Politika“ izlazile su, sasvim umesno, bez stripova, a „Novosti“ su privremeno bile suspendovalec sve stripove — sem Julije Džons.
/
vstou. U ponedeljak, je „Borba” 5? dve strane! spiskopa, "pogimulih, š ranjenih, počela da objavljuje i DoTuUke preživelih rođacima + prijateljima 4, zemlji i inostamstvu. Tu u iđeju iste večeri prihvatile „Novosti, a „Politika“. je u utorak počelo, da objavljuje po. ruke Tođaka i prijatelja reživelim: Skopljancima. U sredu su i „Borba“ i „Politika“ proširile svoje rubrike po. ruka preživelih i preživelima, a „Novo.“ sti“ su porukama ustupile „dve cele strane. Plemenito se takmičenje nastavilo — t to je najveća pomoć koju je maša štampa wikazala postradalima.
U ređakcijama dnevnih listova. Verovatno će, kad, za to budo vremena, biti izvršena analiza kretanja tiraža u ovim, danima opšte brige i uzbuđenja. Interesantno bi bilo saznati koliko je ljudi kupilo movime ma Dprbom mestu zato da sazna ko je živ, ko je poginuo, ko je gde ma lečenju i ko koga traži. Nema sumnje da su ovih dan Miki Maus i Ben Bolt — bili ni iz džepa, ni u džep. Skoplje je mosilo tiraž. I to me reportaže pume užasa i čeprkanja bo tuđem, bolu (mada, razume se, ima ljudi koji i to vole da čitaju), ili pesničke poruke — mego spiskovi živih i mrtvih. Valjda će se uvidom u cifre konstatovati đa je, motipisama svešću o dužnosti, željom, da se pomogne umnesrećnima i olakša zabrimutima, takva nesebična i humama novimska politika i najzđravija tiYažmoa politika
hididh ba, oda La „cı ilbdydbdbdbdb i aydo kb kab)
_ Pored akcije VR javile su se i šire inicijative. Među” prvima, osnovan je, u Parizu, inicijativni komitet za stvaranje odbora koji bi pomogao izgradnji razorenog grada. Na čelu komiteta je naš stari prijatelj bivši ambasador u Beograđu Iv Šatenjo, nekadašnji student Cvijićev. U komitetu su vrlo isfaknuta imena — pomenimo Gi Molea i Luja Termnoara — a među drugima i jedno koje može da bude dragoceno: Le Korbizije.
Možda će novi grad na obalama Vardara, grad čija je istorija tako bogata, i današnja sudbina tako tragična, a koji će biti lepši neko ikad, jednog dana moći da se nazove gradom „me đunarodne soliđarnosti.
BEZIMENI
s ve što znam iz tragičnih dama ko> ji su za nama, to je iz druge ruke, ali je na svoj način ipak autentično. Stalna felefomska veza (kad je te veze uopšte bilo) sa kolegama «u Skoplju, pružala je mogućnost da čovek sazna, u stvari više da oseti neso da sazna, i ono što se ne može ni na rađiju reći, ni u novinama napisati, ni na televiziji pokazati. To su detalji koji, javnosti „saopšteni, zvuče kao preterana patetika, a saopšteni lično, među ljudima koji dugo rađe zajedno i dobro se znaju, imaju vrednost veću nego išta što se može javno reći. Tako sam čuo niz autentičnih priča, od kojih je svaka svedočanstvo nemerljivog podviga.
Priča o oficiru koji je od prvog časa iskopavao Žive ispod ruševina, a nije znao ništa o. sudbini svoje (takođe postradale) porodice.
Priču o plemenitim, nevičnim i neukim junacima, koji su jednu devojčicu spasavali đva dana i đve noći, lomeći kičme i ruke, bez sna, hrane i odmora, da bi joj, spasenoj, a teško povređenoj, u najboljoj nameri, dali da pije vode, od čega je ona umrla. Ko da uteši ove nesrećne ljuđe do kraja života?
Priču o ekipi koja je zaslužila đa se nikad ne zaboravi, ekipi ruđara iz Kostolca, koji su svesno potkopavali zgra” du maherenu i ispucalu, jer je to bio 100 način da se spase, možđa, neki
ivof.
Priču — ona nije trivijalna — o voj= nicima do kojih dan i noć nije stizala vođa iz cisterni, jer bi se uvek popila dok oni dođu na red — i koji su, kad su iskopali sanduk piva, raportirali oficiru i molili đozvolu da jednu olvore i popiju po gutljaj. ;
Bezbroj je ovakvih -~'ča. Mnoge se neće ni znati. Druge će vreme odneti u zaborav.
C.....Uvo i soliđanrost, i „osećanje bratstva među našim narodima, ispoljeno u ovakvim časovima, neće moći ni vreme đa briše. akt laraleu —|
\
IT.TO.JE HEROJSTVO, SANOAa TK Vera
matram svojom dužnošću da izne-
s sem još jedan detalj, Reč jeo
| čoveku koji je prvi, jasno, ne-
dvosmisleno i u suštini potpuno —
koliko je io bilo tada mogućno +–—
obavestio našu zemlju i svet o katastrofi u Skoplju.
Đorđe Janković, novinar Radio Beo-
građa i alni domisnik u Skoplju, doživeo je zemliotres kao i hiljade drugil: građana, Kad se d.sveshio,
izvukao je iz zgrađe koja se rušila dvogodišnje dcte i ženu koja za mesec-dva oč-huje drugo i svestan zadatka koji etika profesije čoveku njegova kova nameće i u ovom frenutku kao prvo što treba učiniti, pošao da javi ređakclii ta se dogodilo, Ali pošte niie bilo, presečene su bile sve veze sa ostalim svetom. Vreme je odmicalo. Pred ruševinom, Janković je ostavio porodicu i biciklom se uputio u Kumamovo. ·
Vest koju je moslneo može da uđe u uđbenike novinnrstva po svojoi jednostavnosti, 'preciznosfi. “on tada ništa nije mogao pouzdano da zna: kao brojku li negui:.il mođatak) i uzdržanom, plemenitom p”tosu koji se oseća samo u poč:»kstu. Ta je vest glasila:
„Naš dopisnik iz Skoplja javlja. da je jutros oko 5 časova i 15 minuta glatvni grad, Makeđonije zaMmatio Katastrofalni zemljotres, koji je uništio veliki broj stambemih, i javnih zgrada, i naneo meprocenmjive ljudske žrte 1 materijalnu štetu.
Ulice. Skoplja pružaju stravičnu sliku. Jedma od najmasiomijih, zgrade, — DOM JNA na Vardarmu — više ne postoji. Hotel „Makedđonija” srušem je kao Mula od karata. Ne postoji više mi trospratna zgrada opštine u Idadiji. Mnoge stambene zgrade od, tri i više spratova pnotpumo su sYušeme.
Prošao sam s kraja na Kraj Skoplja — Javlja naš dopisnik — da bih do* šao do Kumanova, jer je i zgrada Glavne pošte teško oštećena i sve 5MW, veze prekinite.
Ljudi stoje na ulicama, usplahireni, u, moćnoj odeći, mnogi „okrvavljemi, onako kako su ustali iz kreveta i pojuYili ma ulicu da bi spasli život.
Koliko je građoema Skoplja mašlo smrt u jJutaYmjem, snu — za sada jo miko ne može da kaže.
Republički sekretarijat za unutrašnje poslove mobilisao je celu, Makedoniju i apelovao ma gradove Niš, Prištinu, Beograd i druge da pošalju ekipe ?06 spasavamje.
Potrebna nam je — prema ečimđ. državnog sekretara Bore Čauševa velika pomoć u ljudstvu i materijalu i samitetskim, ekipama“.
To je ta vest, koja je pokrenula 76 mlju na hitnu akciju za spasavanje preživelih i pomoć razorenom gradu.
Kako se ko u prvim trenucima traBeđije poneo niti znam, niti je moje dB ocenjujem. Znam pouzdano da se kolega Đorđe Janković može da po!
KNJIŽEVNE NOVINH