Književne novine
*
komentari —
„POFTSKOJ“
__KRITICI IM KULT ___BRBLJIVOSTI
SVAKI PAŽIJIVIJI čitalac „naših književnih listova, časopisa i kulturnih rubrika dnevnih listova može lako zapaziti jednu karakterističnu pojavu: književni prikazi dobrim svojim delom dobijaju iz đana u dam sve više obeležja pravog pravcatog galimatijasa. Kod i onako zbunjene i ravnođdušne publike to stvara utisak još veće pometemosti. Vrlo je čest slučaj da jeđan prikaz koji bi trebalo da olakša razumevamje neke knjige analitičkim ispitivanjem i razložnom ocenom, učini da dobronamerni čitalac izgubi svaku volju da knjigu uzme u mike. Jer kritičar o kome ovde govorimo, jednostavno reši (i to ponekađ unapređ) koju će knjigu pohvaliti a koju pokuditi i onda piše svoje hvalospeve ili negacije zapenušano, konfuzno, alogično, po vulgarno primenjenom nadrealističkom receptu psihičkog automatizma i pomoću meinteligenino shvaćenog „metođa „toka svesti“; on gomila barokme fraze, spletove asocijacija nizove konfuznih slika lišenih svake veze i smisla. U najboljem slučaju, to su kimjasti tekstovi, a u najgorem — zbrkane reče“ nice u kojima su reči razbacane proizvoljno, slučajno, bez obzira na njiho-
„DVE“ SMRTI I NEOZNAČENI GROD DUŠANA SRBZ/OJEVIĆA
ZABLUDE O SREZOJEVIĆU rezultat su neobaveštenosti i neproverenih činjenica. Pored niza neutvrđenih podataka o ovom proleterskom pesniku, zabluda o vremenu njegove smrti najrečitije govori koliko se o njemu malo zna, koliko su i poznati pođaci nepou– zdani.
U traganju za Srezojevićem potpisani se na samom početku sreo s nelogičnostima i protivrečenostima koje su ga mavele da utvrđi i proveri činjemice. Pročitavši članak M. S. Jovanovića Petru Kočiću im, memoriam („Književni glasnik“, NS, 1. septembra 1922. gođine), a imajući u vidu do tada nađene podatke, on je posumnjao u tačnost godine smrti Dušana Srezojevića koju je, najpre u “Anfologiji movije srpske lirike, fiksirao Bogdan Popović. Popović je naveo da je WSrezojević umro 1914. godine Tu godinu su, ne proveravajući, smatrajući da je tama, od Bogđana Popovića preuzeli Božidar Kovačević, Zoran Mišić, Velibor Gligorić i Vasko Popa. ,
U naveđenom članku, govoreći o Kočiću, Jovanović pominje „Srezojevića. Vredno ga je citirati zbog pođatka koji mi je poslužio kao povod da utvrđim tačan datum Srezojevićeve smrti i, indirekino, pronađem Srezojevićev grob. Jovanović piše: „Gođinme 1915. posle propasti Srbije, đa bih se u svojih še-
}___tema dana ____
autentični kritičarski impuls. Kao rekina posleđica tog egzaltiranog go '
Vo značemje, prema kome se, uostalom, pokazuje puni prezir. Autemtična kritika, i u prošlosti i u sadašnjosti, pokazuje kompozicionu čvrstinu, misaonu organizovanost i razumljivost. T,ažna, površna Kritika uvek insistira na veštački izazvanoj emocionalnoj klimi, na usiljenom pregrejavanju verbalne temperature, na konfuznosti koja prikriva duhovmu prazninu, iako hoće da se predstavi kao izraz dubine. Ona se ushićuje, ona doživljava (simulirani) trans, ona zviždi i vređa, i to sve radi bez ikakvih savršenijih kritičkih instrumenata, jednostavno zato da bi maskirala svoju pravu misao, svoj sud ili, možda, odsustvo i misli i suđa. Afektivno doživljavanje zamenju
je intelektualnu analizu. Mi vidimo kako kritičar usvaja, i to bukvalno, dogmatski, nadrealistički koncepciju
poezije i piše članke van svake kontrole razuma, daleko od svih moralnih i estetskih preokupacija. „Ali se pri tom često zaboravlja da je Breton nekomumikativan. hermetičan itd, u domenu stiha, dok je u svojim teorijskim radovima «itekako „racionalan. „Moris Nado, najbolji istoričar nadreali-
·'zma, piše savršeno jasno i jednostavno,
isto tako kao što je R. M. Alberes, ina“ če najveći apologeta avangardnih formi koji se divi svemu što je iracionalno, fantastično, antirealističko. u svojim studijama izvanredno zanimljiv i analitički prodoran. U kritici je intuitivno saznanje isto tako važno kao i u domenu čiste „kreativne“ literature. Ali onđa kadđ kritičar formuliše svoje doživljaje, svoje utiske, on mora da se izdigne iznađ prvobitnih emocionalnih reakcija i da pribegne intelektualnom izražavanju. Poetizacija i verbalizam u kritici (koji s pravom poetskom, stvaralačkom Kritikom kakva je, na Dr. Bogdanovićeva, nema ništa zajedničko) .mače smrtonosno opterećenje za
milanja reči javljaju se neprijatni, ve-
snaest gođina spasao interniramja, stu” pio sam za pisara u beogradsku Duševnu bolnicu.“ Sećajući se Kočića i njegovog boravka u Duševnoj bolnici, Jovanović: već posle nekoliko edova pominje Srezojevića: „Čim sam došao u Duševnu bolnicu, čim sam dobio u njoj stan, i kad sam se sredio, pokušao sam da stvorim sebi jednu sredinu koliko toliko moguću, da bih mogao da živim u onoj strašnoj kući, koja zaista vređa osetljivu dušu i slabo srce. Trebalo je, onako sam i bez društva, menjati s nekim misli i deliti brigu, ja se upoznah s Dušanom Srezojevićem i Petrom Kočićem. Priroda Srezojevićeve bolesti onemogućavala je svaki razgovor. On je bio bolesno gord, „kucnuo u uzvišeno zvono“,..“ Činjenica da je u ovim podacima reč o 1915. godini, da je tada Jovanović razgovarao sa Srezojevićem, bila je dovoljna da posumnjam u podatak da je Srezojević umro 1914. godine. i
U Duševnoj bolnici u Beogradu, u protokolima za 1913, 1914, 1915, i 1916. godinu nalazimo podatke o Srezojevićevom boravku u bolnici (u poslednjem protokolu i dam i čas smrti). Srezojević ie u Duševnu bolnicu stupio (svi podaci su po starom kalendaru) 1i. III 1913. gođine i proveo u njoj devet dana (do 20. III), posle čega je, oporavivši se, otpušten. U bolnicu je vraćen 6. IV 1913. U njoj je ostao do 25. VI 1914. godine, dakle 445 dana. Odsustvovao je do 7. V 1915. gođine, kad se vratio u bolnicu i tu ostao do smrti, 19. januaYa (2. februara) 1916. godine. Ne računa=– jući odsustva, Srezojević je u Duševnoj bolnici proveo 671 dan. Sem ovih podataka nalazimo i dijagnozu bolesti — paranoia persecutaria (manija gonjenja). Identični podaci o smrfi naJaze se i u kancelariji na Novom groblju (Registar sahranjenih za 1916. go” dinu, t. br. 7) i u opštini Savski vemac (Knjiga umrlih — 11, za 1916. godinu, p. b. 4504/1, str. 217, br. 6). U NO Savski venac nalazimo da je umro od tuberkuloze (tuberkul. pulm); ispod ovog podatka, u zagradi, kao sporedna bolest, naveđena je paranoja, što se u potpunosti slaže s dokumentima o njegovoj bolesti (tuberkuloza) u Arhivu
di.
štački, jednolični preciozni stil, podignuti tom u pisanju, kmlt metaforičnog kazivanja, neodređenih, smušenih formulacija, pretenciozno „esejističko uopštavanje”, impresionističke ispovesti o svemu i svačemu. Nije nimalo slučajno što reči brbljanje, brbljivost, brbljiv dobijaju ponekad smisao i težinu najveće pohvale. Evo dva slučajno izabrana citata, koja nisu ni najkarakterističnija ni jedina, „On je postigao da čak i od jednog profanisanog simbola kao što je zvezda ili jezuitski lavež pasa koji plaču za dalekim vozovima izvan mansarde, stvori brbljivu, baršunastu i čvrstu tangen” tu romana. A to je, svakako, ne samo talentovanost nego i domet...“ — čitamo u jedmoj kritici. (Obratite pažnju još ina jezuitski lavež pasa, na baršunastu i čvrstu — istovremeno! tftangentu romana). Drugi kritičar (ime nije važno) kaže za Stanislava Vinavera: „Taj genijalni brbljivac naše literature... Ostavimo po strani nemogućnu konstrukciju sintftagme u ovoj frazi; važnije od tog proizvoljnog vezivanja priđeva i imenice jeste činjenica da se kritičar oduševljavja Vinaverom zbog toga što je
SRS u Beograđu (Državni arhiv SRS, Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, p. b. 14970, od 9/22 VIII 1912. godine .Lekarsko uverenje izdato u Jagodini 4. avgusta 1912. godine) i dijagnozi (paranoia) Duševne bolnice (Duševna bolnica, p. b. 67 od 11/24 III 1913. godine). Kako je došlo do greške u konstato-
vanju Srezojevićeve smrti? S obzirom da je Srezojević umro u ratno vreme, Bogdan Popović je svakako
pretpostavljao da je on umro veš u prvoj godini rata. Listovi koji su u toku 1913. i u prvoj polovini 1914. godine semzacionalmo pisali o njegovom boravku u Duševnoj bolnici nisu mogli da donesu vest o Srezojevićevoj smrti, jer su mnogi od njih u ratnim prilikama prestali da izlaze. Osim toga i ono malo njegovih prijatelja socijalista otišlo je u imutrašnjost, povlačeći se sa srpskom vojskom. Bogdam Popović je tako napravio lošu uslugu, jer je javnost pogrešno informisao, a podatak se, neispravljen, zadržao do danas. Srezojević je umro u Duševnoj bolnici, a opevan je u Voznesenskoj crkvi. 'U kancelariji na Novom groblju, u registru za 1916. godinu (ft. br. 7 )nalazimo da je Srezojević sahranjem u parceli 67, grob 228. Pošto se svakih deset godina grob prekopava ukoliko se ne plati potrebna taksa, Srezojevićev grob je, pošto nikog nije imao ko bi mu plaćanjem održavao grob, prekopam 11, II 1927. gođine. Nakom fog vremena na mestu gde je „Srezojević
komentari „SM b „« vet «~ aktuelnosti Te
on bio brbljivac. Ovakva ocena Vinaverove esejistike je potpuno netačna i suprotna duhu, smislu, suštini njegovih lingvističkih i estetičkih shvatanja. Vinaver je upravo primer najvećeg „anti-brbljivca“, ako se tako može reći. On je lepo, sveže i jasno pisao protiv epske raspričanosti, „patetike, protiv jezičkih klišea, to jest protiv — brbljivosti...
Koji su uzroci poplave „poetizirajućih“, „metaforičnih“ kritičkih tekstove
'kod nas? Jedam od uzroka nalazi se
svakako i u tome što izvestan deo naše (tradicionalne i mođerne) teži retorici vi-
proze verbalnoj deklamaciji i deći u njima najbolji način izražavanja. Kritika postaje brbljiva ja ovu reč upotrebljavam u negativnom, a ne u pozitivnom smislu — jer nema kriterijuma, ni metoda. Ona ne poseduje jasnu koncepciju pa se zato prepušta „pseudopoetskom, vverbalističkom delirijumu. Zaprepašćuje, međutim, uverenje pristalica takve kritike da su oni savremeni, moderni, itd. Oni se mogu ođuševljavati modđernom literaturom koliko gođ hoće, ali oni nisu mođerni, već očajno arhaični. Ako se oni danas jednostavno i bezazleno bave lepršavim nizanjem površnih utisaka, onda oni obnavljaju na neuporedivo nižem formalnom nivou — impresionistički postupak star više od peđeset godina. Zato se može s punim pravom preći tim kritičarima da nisu avangardni, čime se inače diče, već refrogradni. Onako kako oni pišu, ne piše se, koliko mi je poznato, nigde. „Poetska“ kritika, kakva je kod nas rasprostranjena u ovom trenutiku
naš je izum. Naš čudovišni izum. Pavle ZORIĆ
fezsc:rsjunrıy apr ari Na ae Or aE E: UL ONOp La = psa ci Raa arci
ležao sahranjena je domaćica Hristina Stanković, zatim, 30. IV 1934. godine njen jisn Vojislav Stanković, a 29. III 1954. Mlađen Jovičić.
Kad sam 14. aprila ove godine pronašao taj grob bio sam „luznemirem, radostan što sam ga pronašao i tužan što na njemu nema nikakve oznake koja bi kazivala da su tu još uvek kosti Dušana Srezojevića. (Prekopavanjem groba kosti onoga ko je bio sahranjem ostaju i dalje tu, samo se poništava oznaka i gubi se pravo na poseđovanje zemljišta.) Na grobu je krstača s imenom Mladem Jovičić, ispisanim sa za” padne strane; odmah uz nju nalazi se spomenik s natpisom sa iste strane: „Ovđe počiva mati Hristina i sin Vojislav Stanković. Spomen podiže kći sestra Milica Kocović.“ · Na suprotnoj, istočnoj strani, stoji spomen-ploča učvršćena gvozdenim štipovima pobijenim u zemlju. Ploča je desetak santimetara udaljena od spomenika porodicama Stanković. Na njoj je slika i natpis: „Poslednji poklon svom ljubljenom ftatici Mlađi D. Jovičiću inž, majoru, rođ. 12. II 1905—28. III 1954. god. Tvoji Rođa i Duđa.“
Koliko li je kitica cveća nenmamenjenih pesniku stavljeno na taj grob? Ne verujem da je iko njegov bio na sahrani, ne verujem da mu je ijedan prijatelj došao na grob, jer ga je bolnica sahranila o svom trošku, u vrene kad je rat u Srbiji bio u najžešćoj fazi. Pometfen, svako se bio zabavio svojim životnim pitanjima, a posle rata te" ško da se ko i setio pesnika koji je u ratnom vihoru bio prepušten sam sebi u Duševnoj bolnici,
Polazeći sa groblja svratih ma mesto gde je sahranjen Rađe Draimac. Pogledah natpis koji sam i ranije čitao, proči tah ponovo epitaf i upitah se: Zar i Srezojevićev grob ne bi mogao da bude ovako skromno označen? T'rebalo bi jedimo naći sporazummo rešemje s porodicama onih koji su zakupili taj grob, kako bi i pesnikovo ime bljesnulo na mermernoj ploči. Udruženje književnika Srbije bi ispunilo jedan human akt, odužujući se pesniku koji čeka svoju rehabilitaciju.
Dragutm, OGNJ ANOVIĆ
đakcioni
KNJIŽEVNE
Bogđan
e Direktor i odgovorni uređnik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Pređrag
Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Rec Miloš L Banđić, Božiđar Božović, Dragoljub 5. Ignjatović, „MDragan Kolundžija, „Velimir Lukić, „Slavko Mihalić, Pređrag Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-
odbor:
A. Popović (sekretar ređakcije),
Protić, čun 101-112-1-208.
e List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30 Gođišnja pret· plata Din. 600, polugođišnja Dim. 300, za inostranstvo dvostruko.
e List izđaje Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne novine” Beo• grad, Francuska ". Ređakcija Francuska 17. Tel. 626-020, Tekući ra-
e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8.
APEL UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA
SRBIJE ZA POMO
SKOPLJU
Udruženje književnika Srbije među svojim članovima pokreće altciju za pomoć postradalim stanovnicima Skoplja. Uprava moli i ovim putem poziva sve članove da svoje novčane priloge dostave sekretarijatu Udruženja, Beograd, Francuska 7.
*
PRILOG „KNJIZEVNIH NOVINA“ POSTRADALIM STANOVNICIMA BROPLJA
Kolektiv nređakcije i novinskog izdđavačkog pređuzeća „Književne novine“ ođrekao se jeđnomesečnih prinadležnosti u korist postrađalih stanovnika Skoplja. Novčani prilog „Književnih novina“ od 500.000 đinara odlukom radnog kolektiva uplaćen je Fonđu za pomoć postrađalima u Skoplju.
%
IZJAVE BSAUČEŠĆA SAVEZU KNJIŽEVNIKA 1I „MNJIZEVNIM NOVINAMA“
Blaže Koneski, predsednik Saveza književnika Jugoslavije.
Povođom strašne trageđije u Skoplju, poljski pisci šalju Vam izraze dubokog saučešća. U ime Uwdruženja poljskih pisaca Jaroslav Ivaškijevič.
Beograd,
Savez književnika „Jugoslavije,
Strašna katastrofa koja je pogođila vašu zemlju duboko nas je potresla. Molimo vas da primite izraze naših dubokih simpatija i saučešća — MReđakcija časopisa „Nađ vilag“, Buđimpešta.
Savez književnika Jugoslavije, Beograd.
Duboko potreseni sirašnom „Kkatastrofom koja je pogodila građane Skoplja, bugarski pisci vam. izražavaju svoje toplo saučešć — Savez bugarskih pisaca. M Jugoslavije,
Savez književnika Beograd.
Vest o ogromnom zemljotresu u Skoplju, koji je izazvao foliko ljudskih žrtava, ranjenih i materijalne štete, đuboko nas je potresla. Molimo da rodbini poginulih ı unesrećenih prenesete naše saučešće, koje im wupućujemo iz dna srca. U ovim teškim đanima mi smo sa njima i želimo da ih uverimo dđa ćemo rado pomoći da se donekle wblaži bar materijalna šteta — Savez memačkih Književnika.
'Tanasije Mlađenović, direktor novina“,
Duboko sam dirnut tragičnim vestima iz Skoplia. Molim te đa pređsedniku Koneskom i makeđonskim „Kolegama, „preneseš izraze bratske solidarnosti. Ođ strane Udđruženja, italijanskih književnika i u moje lično ime — BHiđareti.
„Kıjiževnih
ji COO u + / _veMP +