Književne novine

|“

AA Ua O O —

“LD i 31 / • 7

Godina XV,

| _ Nova serija Broj 210 Beograd

15. XI 1963.

Cena 30. din.

Branko LAZAREVIĆ

x NJ

jegoš je svu misao, ceo svoj prikaz događaja, redovno protkivao ilosofiranjem, refleksijama, mislima. On je takav još od mlađih dana. On «je yrefleksivno-emocionalni lirdik najlirskije vrste, bajronovske, lamartinovske. Kod njega redovno idu , paralemo jaka emocija i snažna „misao. Veliki

liričari su redovno i emotivmo-filosofske prirode još od Grka i Rimljana, preko Dantea i Getea,i to je slučaj i kod Verlena, Bodlera, Jesenjina, Bloka, Jejtsa, Kitsa, Šelija, Vitmena, Brajenta, Rilkea, Bžežine, Pabla Nerude.. To doekoriše i, jednovremeno, produbljuje lirizam i daje mu naročitu privlačnost i očaranje. To je naročilo mnogo na skeptbičkoj bazi, i kod persijskih velikih liričara Rumija, Omar Kajama, Sadija. Toga ima ~rlo lepo uvreženo i kod velike kineske četvorke oko Li-Taj-Poa. Kodđ Indusa, ftakođe. To lirici daje izvanrednu snagu, a teško je i zamisliti iole tvoračke duhove koji se ne nalaze na fom ras= kršću filosofije, lirike i etike. I Sveto Pismo je na toj osnovi.

Osnova, potka i „šare“ ma taj mnačin upotpunjuju se i dobijaju izvanredmu- reljefnost i plastičnost. Jedno drugom to služi kao „repoussoir“. EmoTivni lirski moment i emotivni misaoni element profkivaju se izvanredno unisono. Oni se nadopunjuju i jedan drugoga ističu, reljefišu i bareljefišu. Ti se elementi prožimaju i kod velikih grčkih, rimskih, kineskih liričara. Kod Li-Taj-Po-a i Tu-Fu-a to naročito lepo stoji. Uvek lepo, istinito i životno zvuči kad se udara u te tri i više žica. Orkestracija je punija, življa, dublja. Osim toga, refleksivno i filosofsko sa= gledavamije, bilo skeptičko, posimističko, optimističko, mističko, dubi i čisto

| emociomalne elememte, dubi i budi, bilo

·da su to ljubavi, mržmje, nadosti, tuge, jadi, blaženstva. To dejstvuje euforičnije, ili tragičmije, ili skeptičnije: kaiko je kod koga ustrojena lirska Rom= pleksija. Na osnovu takvih segleda.-

aja_ onoga što pada u lirski objek-

tiv, u emocionalmii prizmu, dobija ce-

lina celinu i pojave se odražavaju u svoj svojoj širini i dubini, opsegu i okviru. Jedno drugo draži i jedno drugome daje jače naglašene svoje OSnOVne elemente. Svaka emocija ima svo ju filosofiju i, kad je ima u izrazu, i jedan i drugi elemena se izvijaju plastičnije, produbljuju se i jedam drugom pomažu da bitnije urone u građu i izrone u izrazu. Koliko trn pogled na stvari daje Leopardiju dubine i kako mu čista lirika dobija u treperenju! Geteova lirika, Šilerova, Puškinova, Slovackova — mnogo su intenzivnije zato što su osenčeme ovom ili „onom refleksivnošću, filosofskom, tragičnom, ili skepsom ili nihilistikom.

| Iole veći liričar je osećajno-misaonog karaktera: te dve pojave kod takvih lirskih pesnika idu redovno zajedno, kao što iste tako idu zajedno i kod ostalih književnih rodova. o ima i kod filosofa većeg i velikog stasa. Sačuvano je nekoliko Platonovih pesama koje su izvanredne. Niče je dao nekoliko vrlo dubokih pesama. Dao je nešto pesama i naš filosof Branislav Petronijević i jedna je, o ždralovima, vrlo uspela. Šopenhauer i Bergson bili su vrlo umetnički predisponirani; Žan-Pol Sartr navočito. „Mikelanđelo je dao zbirku briljantnih soneta i, kod nas, Meštrović se ogledao jednom prilikom na bazama narodne pesme, negde posle Kumanovske bitke, a čitao sam kod pokojnog Ćurčina dve

njegove filosofsko-dramske scene o umetnosti, koje su briljantne. Mmogo Izvesni +tvorački

je takvih primera. I: darovi imaju vrlo intimno povezani: graničnih međa između filosofije, lj

mih

- rike i muzike, i kod njih je prolaz i

prelaz iz pređela u pređeo bez karantina, slobodan. Kod onih vrlo velikih sve se to izražava kao jedno, kao celina, Toga ima u najuspelijim , merama i kod Njegoša. Ima lirskih emocija, ima filosofsko-misaonih ekspresija, ima i etičkih i lično ličnih i uvek iz jednog „ključa“ koji ima i muzičkih desetaračkih sazvučja. Sve je O kod njega u jednom •mocinalnom sistemu i okviru, u jednoj enharmonicl. Skoro simultano, ponekad, svi fi" či“nioci izbijaju i izVviru, kao, rBJGVI i“ jednog izvorišta i padaiu jedmim slapom. Oseća, misli, epicizira 1 kompor nuje odijednom i kao jedan čin POP ljuju se svi ti porivi i tokovi. Ceo taj ekspresivni sklop izbija, | uglavnom, iz jednog izvorišta, iz jedne OAK ce, iz volunmfarističke; ali ima 1 J] i prinosa iz drugih vrela i, SEO OOR oblasti preosećajnosti. Svaki poT!V lično iz njega, i to iz pirosfere, kao i OE ki koji dođe ekstravertno, pojavljuju še i slivaju u jedan lirsko-epsko-Tefleksivni i dobijaju jednu zajedničku ekspresiju, jeđan istovetni ton. Zao

LIST

A KON JI

NJE

refleksivno-emocionalni lirik

PETAR PETROVIĆ: NJEGOŠ

denjuje se to, sve %, kao jedno sa'.vučw, kao legato.

Tako isto se kod Njegoša sleže i sliva u jeđam sliv,u realno, voluntarTist:Gko, migstičrio, idedlistično, materi jalističČmo, skeptično'i mnogo · drugo. Gorski vijenac, Luča, a i meka druga

Pavle STEFA4NOPIĆ

spletu društveno-istorijskih za-

pleta i teškoća vremena ' u kojem

je nepunih 38 godina bio među živima a za to malo godina "ljudskog trajanja više od 20 godina na čelu jedne male zemlje, njen svetovni i crkveni vladar u isti mah, Petar II Petrović Njegoš bio je i oštroumni, pronicljivi posmatrač sveta, i duh sposoban za u'opštavamja mnogih ličnih konkretniih. iskustava do stupnja sažimanja tih isKkustava u maksime, aforistički kondenmovane formule takozvanih životnih mu-– drosti, a bio je povrh toga svega 1 ono što se s pravom naziva „rođeni pesnik“, daroviti veštak preobražavanja ličnih pogleda na svet i sinteze svih ličnih saznanja, stremljenja i osećanja u konkretne poetske slike, u' maštom pokretane vizije pojava, prizora, likova i ljudskih radnji. Plaionov san o državi kojom upravljaju filosofi 'nije se nikad i nigde mogao ispuniti, a povremeni (i neosporivi) nalaz mudrih vladara u nekim društvenim porecima — u rimskoj imperiji za vlade Marka Aurelija i u Crnoj Gori, u prvoj polovini prošlog veka, za vlade Petra TI Pefrovića Njegoša — samo Je prividno ostvarenje pomenute drevne starogrčike vizije, jer su i Marko Aurelije i Njegoš vladali po zakonitostima ištorijskih nužnosti i jedinih realnih mogućnosti svog doba a duboki mislioci, natovareni bremenom životnih iskustava koja su umeli shvatiti, postali su i bili — privatno, kao ličnosti, pojedinci, veliki usamljenici, svesni proJaznosti i ništavila graje, koja 'se svuda oko njih podizala, u kojoj su morali učestvovati i koju su, upravo oni, po odgovornosti svojih društvenih pozicija i fumkcija, morali izazivati, podržavati i celishodno ope ya ev Č j za! iti i istorijskom O anahi (OoEe ličnosti u is-

eštani paradoks | i: toriji savremena društvena psihologija

i i ija jednom (možda i uskoro) oi i razrešiti, no u konkretnom slučaju Njegoševe ličnosti „bogodani“ pesnik, umetnik metafora i drugih stilskih figura, majstor verbalnih iskaza van plana naučnog metodološ-

kod građenja silogističkih lanaca i iz-

nm sfere diskurzivnog mišljenja, zaGeib da je prethodio i prednjačio sve-~

ŽEVNOST Www

TT: IPAN,

ME T

GOŠ

dela, i Šćepam, imaju sve boje jedne slike i sve stavove jedne simfonije i sve delove jedne bazilike. Bilo da orguljaju. strasti,. ili. da. se smiruju, ili da se neutrališu, kad se uzme ceo spev, sva dela, sve se to:išpoljava.i prikazuje kao jedinstvemost, kao jedma kla-

snoj aktivnosti građenja zgusmutftih aforističkih formulacija, iskazima filosofa, a tek pogotovu državničkim potezima, činovima političara, vladara i vladike.

Tako su Luča mikrokozma, Lažni car Šćepam Mali i, valjdđa,Gorski vijenac na prvom mestu, pored niza „manjih pjesama“ i nešto proze, postali duhovne tvorevine i vrednosti (etičke koliko i estetske), koje su doduše bile pod dejstvenom „silom „državničkih, vladarskih i svešteničkih saznanja i iskustva, no vrednosti koje su se iskrale, na neki subjektivno psihološki način srećno prokrijumčarile u život naših naroda i u vasceli obrazovani svet, mimo vladarske moći Njegoševe, uprkos njegovim. autokratskim ili prosvećeno apsolutističkim pothvatima i poslovima, preko i iznad dometa mnjegovih političkih koncepcija, ideoloških pogleda, teoloških varki i predrasuda, više stihijnog no naučnog i filosofskog shvatanja filosofije prirode, filosofije istorije i filosofije egzistencije (ako bismo i ovu poslednju smeli shvatiti kao posebnu disciplinu ontologije, gnoseologije.i dijalektike, u njihovoj primeni na praktičnu situaciju čoveka u istorijski datoj društvenoj realnosti). No sva tri osnovna aspekta Njegoševih poetsko-filosofskih uopštavamja Kkonkretnog životnog iskustva — naturfilosofski (gde je on lucidni preteča biološkonaturalističke „moderne“ škole iz prve polovine XIX veka, prethodeći Darvinu), aspekt samoučkog filosofa istoTije (iz kojeg nam se Njegoš ukazuje kao mislilac evropske duhovne klime, rasprostranjene dijalektičkim idealizmom Hegela) i aspekt narodnog, seljač kog i stihijno empirijskog filosofa egzistencije (na kom području je om, naivno i neuko ali bistro, daleko unapred anticipirao mislilačke temelje jednog Karla Jaspersa ili Gabrijela Marsela) — upravo u, ovim danima širokog komemoriranja 150-godišnjice pesnikovog rođenja zaslužuju, a moglo bi se reći i da zahtevaju, jednu „povećanu zrelost osvrta današnjih čitalaca Njegoševog dela, u prvom redu čitalaca” Gorskog vijenca, jedan meposredniji' odnos prema povorci stravičnih, sumornih, lirskih, komičnih, iznenađuju=

MOST I DRUŠTVENA

150 GODINA ROĐENJA

vijatura. Junačiki i tvrdi, prkosni stav ističe se iznad svih drugih stavova, ali su svi drugi lepo stepenasto poređami, tako da sve čini jednu gramitnu ·monolitncust. Ftičke, filosofske, političke i druge primese vešto su gradirane i urnavnoftežene i cemenino ugrađeme u celu njegovu savršenu katedralu. Na-

đen je jedan uspešan „zlatni presek”

i sve se uspešno kreće kao po carskim džadama. Ništa nije u Gorskom vijen= estetičko, i etičko/na potkama vnlo uspešno za dalje sagledavanje, a to sagledavanje je uvek i filosofsko, i estetičko, i eličko na polkama vrlo snažnih emocija. Kad su one takve, te emocije, ta! unutarnja zbivanja, onda se sa osmatračnice duha prikazuju vizije komplefno, totalitarmo, u celoj ljudskoj složenosti. Zato što je tu cela ljudska orgulja, ceo ljudski orkestar, ceo instrumentarium — zato se Njegoš mora staviti na jedno od prvih mesta u prvom redu, u sredini „galerije naših duhova. Jesu na tome mestu naše narodne pesme, iz iojih je i on

proizišao nadmašivši ih, ali ih je na.

nekim trkama pobedio, na nekim ih nije stigao, na nekim je došao „glavu uz glavu“, „ravan“, i sve u svemu i jeste na tom mestu, u tome triptihu prvog reda, i Meštrović, koji ide takođe u najmeđunarodnije vrednosti, Ali, ipak, ja bih po plahovitosti izraza i izliva u ispolinskoj snazi usredsređivanja na središte, stavio neke stihove Njegoševe kao prve, a iz onih drugih ekspresija stavio na to isto mesto neke druge stasite stavove: dubinu bola majke Jugovića i mistično-herojsku gigantiku Meštrovićevih „glavnih oličenja.

2 IMA MNOGO mozaika u velikoj Njegoševoj bazilici koji izazivaju pažnju. Jedan briljanini takav mozaik je, u Gorskom, wijeneu, Voivođe Draška glas o ŽbirSskoj državi, o Veneciji. Ovako on slika tu vrstu države, i ona je ista za sve države ovakvog stava:

Oni straha drugoga memahu

Do od žbirah i do od špijunah;

Od mjih svatko u Muletke drhtaše. Nastavak na 5. strani r

GORSKI VIJENAC

POD JOŠ JEDNIM UGLOM GLEDANJA

će fantasmagoričnih, mitskih, primar– no sirovih i surovih poetskih slika, tra gičnih i tragigrotesknih verbalnih figura u ovom epskom i dramskom delu u isti mah, valjda poslednjem izdanku jednog književnog roda, u čijim su se vrhunskim ostvarenjima, od Gilgnameša i Homerovih spevova do Slova o polku Igorovu, „ogledale „konstante ljudskog doživljavanja sveta na svima stupnjevima i u svim vidovima civilizacije. Jer, ako su književni istraživaoci i Njegoševim pesništvom emocionalno pogođeni — od Milana Rešetara i Pavla Popovića do Isidore Sekulić, Vida Lafkovića i drugih — nastojali da otkriju sve dostupne uglove gledanja na Gorski vijenac, današnji čitalac ovog neizmernim protivrečnostima ispunjenog speva, i pre svega današnji mladi čovek, može već uveliko zabaciti pitanje „šta je Njegoš svojim istoričeskim sobitijem pri svršetku XVII veka hteo da saopšti“ a sme i treba da postavi pitanje „kakvo i koje · dejstvo Njegoš ovim spevom vrši i postiže u svesti današnjeg čitaoca“.

Nastavak na 6. strani

| LIKOVNE PRILOGE

PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO BRANKO OMCČIKUS |

PITAM J A,

) DANA — NR

Osmi međunarodni sajam knjiga

6. NOVEMBRA u Beogradu otvoren je „Osmi međunarodni sajam kmjiga“. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga učestvuje preko 90 domaćih i oko 70 inostranih izlagača. Inostrani izlagači zastupaju oko 2.500 izdavačkih kuća iz Austrije, Bugarske, Čehoslovačke, Velike Britanije, Francuske, Holandije, Indije, Nemačke Demokratske Republike, Italije, Japana, Kube (koja na ovom ovom sajmu izlaže prvi put), Mađarske, Poljske, SSSR, SAD, Švajcarske i Savezne Republike Nemačke. J

Savezni sekretar za prosvetu i kulturu Janez Vipotnik, otvarajući Sajam, naglasio je da, pored porasta tiraža, naša izdavačka delainost postiže i veće uspehe u pogledu kvaliteta, kao što postaje „sve značajniji pratilac našeg društvenog razvitka, društvenih potreba i naše naučne misli“. Vipotnik je istakao potrebu izv. džepnih izdanja, kako bi se ostvario što tešnji kontakt knjige s čitaocem. U vezi s tim on je govorio i o potrebi unapređenja naše bibliotekarske i knjižarske mreže, kao i o razvoju čitaonica i stalnom unapređenju knjižnog fonda.

Kultura ı obrazovanje u statutima komuna

ORGAN Saveza komunista Jugoslavije „Komunist“ pokrenuo je zanimljiv razgovor o kulturi i obrazovanju u u statutima komuna.

„U veoma živoj diskusiji o statutima komuna — piše „Komunist“ iskrslo je niz nejasnih pitanja i različitih mišljenja o tome šta treba da sadrže delovi statuta koji se odnose na oblast kulture· i obrazovanja, kako statutom obezbediti izgrađivanje demokratskih odnosa u kulturi i uskladiti razvoj ove oblasti s uslovima i perspektivama društvenog i privrednog razvoja. Dosta se govori i o odnosu radnih organizacija prema organima opštine, o položaju kulturnih radnika, o obavezama komune prema pravima radnika na obrazovanje i o mnogo čemu drugom. Predlozi koji se u vezi s tim daju, čak i različiti stavovi o pojedinim pitanjima, koristiće usavršavanju ovih najznačajnijih „akata opštinskih skupština, ali i pronalaženju adekvatnijeg mesta kulture i prosvete u društvenom životu komune“.

U razgovorima koje je pokrenuo Komunist“ uzelo je učešća desetak dru-

Nastavak na 2. strani