Književne novine

ŽOSORBO OON. /

Razgovor Pitera Robertsa s rediteliem Piterom Brukom

” Povodom gostovanja Kraljevskog Šekspirovog pozorišta iz Stratforda

REKAO BIH DA je „Kralj Lir" ve-

rovafno „Sekspinovo najveće delo i zbog toga najteže. Užasno je što čovek ne. Pprestano olkrivo da je teže radlfi ma remek-delima nego na bilo čemu drugom; njih teba obrađivati samo na jedan način: pravi način. I zato ga je veoma teško pronaći. sad ponmovo sve više počinjemo da shvatamo da se čudesne stvari mogu olkriti ne samo u docnijim Šekspirovjim komadima već i u manjim uloga– ma. S „Linom“, na primer, veoma mnoBo sc nespretno rukovalo i postupalo, jer ljudi nisu priznavali činjenicu da „Kralj Lir“ nije komad o kralju Liru i ostalima kao što je, sa izvesnog gledišta, „Hamlet“ o Hamletu., Sve druge ličnosti su bitne i imaju sjajne Uloge, ali sve su vezane za Hamleta, Hamlet je stožer cele aktivnosti u komadu, dok u „Ljru“ celokupnu strukturu komada predstavlja složemi smisao osam ili deset nezavisnih i u Kmrajnjoj liniji jednako važnih niti priče. Niti koje počimju u celovitom sporednom zapletu oko Glostera postaju na kraju, kad se upletu, potpuna drama, Usled toga čo' vek prihvata čimjenicu đa bi se komađ, kako ga je napisao Šekspir, ma sceni vermo obelođanio ne treba samo da Linrova uloga bude izvrsmo odigrama, nego da gluma u celom komadu - buđe jedmako sjajna, Ja smatbmam da upravo ovde — pre nego u problemu iako prikazati ma pozomici buru — le'Ži pravo isRmoušemje i prava teškoća „Lira“.

Koliko ste skraćenja izvršili u, ovoj novoj prođukelji?

GOTOVO NIJEDNO. Komad je dg i predstava je duga, Tako je napisan. Komad se skraćuje kad postane odveć dosađan ili odveć mračan, što se kod Šekspira često dešava, ali u ovom slučaju odlučio sam se da to ne činim. Skraćivanie lišava glumce maniih uloga maleriiala za građenie trodimenzionalnih likova i usled toga ma kraju dolazi do uništenja pravog tkiva ko· mada. Ollrio sam da ima mnogo mesta u Nhojima, popunjavaniem 0Lacjelonain.h :Bkrećenja, .čovek.sodjednom „ugleda TO fascinanipnost komada, Na

OMAyA

primer, vidi. sevda .se, u većini

noj verziji, Gonerila i Regana trpaiu zajedno kao dve identične žene, a njihovi muževi Komvol i Albani kao ista takva dva čoveka, A zaprepašćuiuće je kolika ie razlika među mjima. Na primer, odnos između Gonenmile i Regane je potpuno u stilu Žana Ženea, u koiem je Gonerila stalno dominantna, dok ie Regana blaga i slaba: Gonerila nosi čizme a Regana suknju, Gonerilina muškobanjastost neprestano raspaljuje TReegamu, čija je smuoždema nežnost srži sasvim suprotna čeličnoj tvrdoći mjeme sestre. Ovaj odnos se ma veoma zanimljiv- način vazvija kroz drugi deo komađa (delim ga ma dva dela), ier se vidi da opasnost i nevolie Goneilu · čime sve dominantnijom i čvršćom. Ro: gama, 8 druge strame, potpumo ione i na kraju sramno ofpuže sa scene otro> vana stomaka kao pauk, dok Gonerila odlazi prkosno, Sav ovaj zanimljivi karakterni materijal izlazi ma videlo kad · se me skraćuje.

:.. ·' Godinama već vi sve češće sami pYa“pite maorte za svoje predstave, kao 2ža „Kralja Lira“.

MADA SAM VOLEO da scenografima smakram da je strašno važno, naročito za Šekspira, da sam pravim nacrte, Smatram da, kad naiđete na stvarno Teške probleme, nikad ne znate đa li se vaša i scenografova iđeja razvijaju na isti način, Dođete do jednog dela komađa iz kojcg ne znate hako da isplivate, Tada scenograf nađe rešenje koje prividno odgovara i koje morate da prihvatite, a usled toga se ono što vi sami mislite o toj sceni zamzne. Alko radite sami tada ćete nakon dugo vremena naći na kraju Svoje rešenje.

Cilj scene je da se pruži pojednostavljienje u stepenu koji omogućuje važnim stvarima da budu očiglednije, jer je komad dovoljno težak i bez do datnog problema koji nameće svaki ob1jk romantičnog dekora. Zašto se dehkoriše rđava drama? Baš zato — da se dekoriše, U „Liru“, na protiv, mora se ukloniti sve što se može ukloniti. IT ovo nag na kraju vodi zaključku koji sam · uvek osećao: da čovek mora glasati samo za, promišljeni amahronizam,

radim sa

Da li ste približili muzičke i zvučne efekte u ovoj produkciji?

_JA MISLIM da u „Liru“ uopšte nema mesta muzici. Što se liče zvučnih efefata, ključni problem je bura. Ako pOkušate da je postavite realistički, mo rate ići do punog Rajnhartovog obima, Ako idete u drug krajnost, Što znači da se bura dešava u mašti publike, ona ne može da deluje jer suštinu dame predslavlja sukob, a dramu bure ppred-

slučaje-. ·

va, kad se komad posmabra u skraće-

PITER BRUK

čeni, u šha su odeveni? Kad se pog! ono što je očevidno u komađu dobijaju . se dve khontradiktorne nužnosti; komad se moma odigrati, ukoliko ga ne postavite u maučnu famitastiku, u prošlosti, a ipak se ne može dešavati u bilo kojem

nju javlja se melo uznemirenje, naro~

čito zato čto postoji jedam dwmugi ele=

ment koji je u komadu snažan — njegova predhrišćanska prirođa. Svirepost i užas komada umištavaju se bilo da, kao što čine neki nesrećni kritičari, pokušate da ga nagnete ka hrišćamstvu, ili ako pokušate da ga prilagođite hrišćamskoj eri, Slike komada i bogovi koji se neprestano prizivaju su pagansli. Društvo je primitivno, S druge strane, jasno je da to nije primitivni Stonhendž, jer alto se vratite njemu nai lazite na drugu lažnost, „Lir“ pripada, dakle, jednom razvijenom društvu. Jer to nije društvo ljudi koji su živeli pod vedrim nebom, pod stemjem,. Vratiti komad u to nazdoblje znači izgubili omu suštimskn suyrovost, surovost kad se čovek izbaci iz kuće. Ljudi koji žive pod Mrmovom ogsećaju razliku između ele. menata i ljudskom mwvukom izgrađemog čvrstog sveta iz hojeg je Ijir izgnan. Da je Kralj mavikao da Živi mamolju vod Stonhedžom, homađ bi bio razbijem, Pored toga, jezik je jezik visoke renesanse, Zato mi se čimi đa je glavmi problem

„KRALJ LIR“

ishodište moderne drame

stavlja Lirov sukob s njom. Linu je potreban zid bure da se s mjim bori, a to se ne može učiniti alto se na buru ulkaže intelektualno — to jest umošemjem plakata na kojima piše "ovo je buna. "To bi značilo pružiti sukob bure duhu publike, dok bura mora biti takođe i nešto emocionalno mabijeno.

Nakon mnogo meseci rađa na ovom problemu odjednom nam je sinulo kako bi efektno izgledao lim za pravljenje grmljavine »vidljip na sceni, "T'reperenje velike ploče zarđalog metala ima, kao što zna svako ko je posmafrao scenskog radnika kad rese taj lim, čudnovato uznemirujući karakter, Bulka je, razume se, uznemirujuća, ali isto tako i činjenica da ga vidite kako treperi. Lim za pravljenje grmljavine koji se vidi u ovoj predstavi „Lira“, dakle, pruža kralju izvor konflikta, a da

nije istovremeno „prilično ,. neubedljiv .. ) udio ode bikini | 55 Primite „da je. „Lir“ varvarski, i TC-| nesamsni; bo su dva Rkontradiklorna raz-.

pokušaj „da. se on. postavi r ealistički, ći

Zanima me vreme i mesto. Da li je vaša produkcija posebno Jiksirama ma izvesnom mestu i u izvesno vreme?

U TOMB JE CEO problem, problem o kojem sam razmišljao dvanaest meseci, Ovu predstavu sam spremao godđinu dana i tu godinu dana polrošio sam baš na fo pitanje. Mada „Lir“ u izvesnom smislu jeste bezvremenm, on se u stvari dešava u važnim mmcsilnim i zato veoma realističkim okolnostima sa glumcima od krvi i mesa u

grubim, surovim realističkim ·situacijama. : Ključ problema je — kako su obuAleksandar RISTOVIC

Ono što čini da

te volim O

to jo ljudska ruža i mjem

tle jedne uspomene i mjemo

prećutkivamje.

Svetlost plipača i smrt prema loyjizi,

letnja odela pod jabukom vw, doba

sanjarenja,

ukus nezmatnih, plodova pre merjo

mo što čini da te volim, moja ženo svršetak u. 7OTU, zemlja na kojoj me očekuješ i sa koje mi govoriš,

u tome da se stvori jedno prehrišansko društvo koje đanašnjem. gledaocu izgleda tako kao đa pripađa jedmom ramom delu istonmije. Tstovmemeno, taj rami deo istorije moma da bude istorijski renutak u.Rkojem su fi ljudi bili ma visokom stupnju nazvoja, kakvo je bilo meksikansko društvo pre Korteza, ili Egipćani na svom vrhuncu. :

Kodđ Homena postoji s"buacija koja se tačno može uporediti sa „Linom“, Opis palate u koju se Odisej vraća i nalazi Penelopu i proces pripada istom svetu, Taj svet je za mas primitivan jer je daleko, i to je takođe svet ljudi izvesne grube i smažne fizičke usavršenosti. A. ipak opis nameštaja, kreveta prekrivenih najboljih platnom, mirisa za kupanje, velikih bakarnih vrata, hrame i pića, pokazuje da je to bila, u ftome posebnom istorijskom ciklusu, „visoka :renesans8a. ri

doblja, Onda se vraćamo modernoj, bezvrememnoj školi, Ona nije u tome što se problem komađa tiče kralja, lude i surovih kćeri, Na izvestan načim oma je toliko uzvišenija od istorijske pozadine da jedino što se s njom može iziednačiti jeste neki mođerni komad kakav bi mogao napisati Beket. Ko zna kada se događa „Čekajući Godoa“? Dešava se danas, a ipak ima svoj sopstveni period u stvarnosti. To je takođe suština „Lira“, jer je „Lir“ za mene arhi primer (pozorišta apsurda, iz 'oljeg je poteklo sve što je dobro u modermoj drami. .

obazripim, poljupcima, njenom, meprekidnom Wieselošću.

Misli koje me zatvaraju i ohe koje me odvode nejasnim, tragovima, znacima, istovetnog {la.

Neshvatljive su usne

kojima me ljubiš.

Pod opreznim dyvećem, gospode, pod, oprezmim, drvećem.

· Januavyske plaže i tela izuzetna, nadražaji slični sunce koje mas izbegava.

Kako brzo prolaze

tvoje godine,

"anka %90da, }

zaustavljen, sjaj munje u 1m)VmG,

Ono što čini da te volim, 7%0)G žemo,

što Wwmrem,

žestima čoveka i sjaj rebra koje si

dodđirnula.

Trag životinje i koprive ma čelu,

krila čija je prozračnost sam, vazduh, i beskraj,

januayska uža što me udara po

bedru dečak koji ljubi more i koji mam se vraća,

U savršenoj svetlosti *

ti izazivaš moju Yeč.

Sasvim lud, meshvatljiv, gle idem, prema izbyisanom, mou.

Iz nage zemlje, soli, swnea, i znaka strpljiosti, talas ma mojim stopalima,

Ono što čimi da te volim, moja žemO. nena talasa ma, licu,

: 2.

Nebesa i sama zemlja, svežina vazduha i tvoja haljina: bleda ruža wu tečnosti, zlatan, jezik životinje.

Ona koja me vidi

na ovim stranicama:

i slama, svetlost

i more sjedinjeno sa mnom.

Odveć prisutna Ž kucanjem srca i radom 'Krila,

Onaj koji me očekuje

sa Yanama i blačem

ispunio mi je razum neprekidnom vodom, govord.

U oseftljipom plodu,

na mežnoj koži usme,

u, mjemoj nmeukvotiposti

u, svežini saznanja, Yeči ,

ono što čini da te volim, moja ženo.

Vojislav ĐURIĆ

Poslovice

Uz stogodišnjicu Vukove smrti

ževne formule, u prozi ili stihu,

koje izražavaju mudrost i iskustvo mnogih naraštaja (u obliku zal ljučka, Saveta, zapovesti itd). I kad su u prozi, najčešće su ritmične i – slikovite, a često i sa aliteracijom i TImom. Sem toga, bile u prozi ili stihu, iza mudrosti koju izražavaju _ češto, stoji jedno snažno osećanje koje, iako opšteg karaktera, osećamo svojim kao i mudrost koja je na njemu izgrađena. Zbog toga mnoge poslovice, i kad je pouka u njima direkino kazana, imaju pravi pesnički zvuk, suprotan didaktičnim „proizvodima. A kad je pouka skrivena, a to je čest slučaj, zvuče kao najlepša refleksivna lirika,

Kao zasebna vwsta, poslovice šsu mastale veoma rano, negde pri kraju

P oslovice su kratke usmene knji-

višeg stupnja divljaštv« i ma četku | „perioda | Varvarstva, | bDosle ·jednog Yelativmog | bogatog mret-

hodnog wmazvifka usmene lkmjiževmesti., U ta vremena već mogle su da nastanu takve poslovice kao što su sledeće. dve Bantu—-c_crnaca: „Snaga krokodila je vođa“ i „Kađ se napiješ, ne zatvaraj izvor zemljom; gde ćeš wufma piti“? Od tađa pa naovamo poslovice su nastajale na osmovu basne, pesme, mita, priče ili kao neposredna izreka povodom ovoga ili onoga događaja, ali je najčešći slučaj] da sažeto izražavaju pesmu, basnu, mit, priču, kojima mnogo puta služe i kao naslov. Mnoge su Se, premošene 8 kolena na koleno, sačuvale do današnjeg dana ili bar do trenutka kad su zabeležeme, a mnoge su u raznim socijalmo-ekopomskim menama zaboravljene i izgubljene, U poslovicama — po rečima Maksima Gorkog — „uzomo je Wuobličeno sve Žživobno i socijalno»istorijsko iskustvo“. One su ili opštega karaktera ili izražavaju težnje pojeđinih klasa. Naravno, druge su mogle da nastanu fek u periođu iza raspadanja rodovskog uređenja, ali u tome istom periodu sivarane su i one koje ne nose klasno obeležje. I među jednima i među drugima jma i mlađih i starijih. Neke su u toku mnogih vekova zadržale nepromenjen prvobitni oblik, ali su dobile unekoliko drukčiji, širi ili uži, ili sasvim nov smisao. Naša, na primer, poslovica · „Vuk "dlaku menja, ali ćud nikada“ (ili'"G mačka · „Leopavd umire u svojoj boji“) u početku — u rodovskom društvu — mogla se u prenesenom značenju odnositi samo na neprijateljsko pleme. Kasnije, kađ je i saplemenik saplemeniku postao vuk, ona je počela i to da omačava. Naposletku, njen Smisao se toliko proširio da je obuhvatio sve ličnosti u koje se ne sme imati poverenja.

Po sebi se razume da u ovom pravcu mnoga poslovica predstavlja problem koji zahteva ulaženje u istoriju socijalno-ekonomskih odnosa kod svakog naroda ponaosob. Ali, uopšte govoreći, poslovice — i mlađe i sta» rije, i opšteg i klasnog karaktera „izražavaju mišljenje narodnih maša u naročito poučnoj potpunosti“, i predstavljaju izvrstan materijal za stvaranje slike o životu u prošlosti. U njima nalazimo najrazličitija verovanja — od animističkih do monoteističluih, U njima vidimo različne odnose — od rodovskih do kapitalistič-

· kih. U njima. su sačuvana najraznov”r-

snija mišljenja o mudrosti i ludosti, o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, o istini i laži, o ljubavi i mržnji, o miru i ratu, o prijateljima i neprijateljima, o vernosti i izdajstvu, o govoru i ću-

. tanju, o vrednoći i lenjosti, o bogat-

stvu i siromaštvu, o mepokornosti i pokornosti, o štednji i rasipanju, o uzdržavanju i neumemrosti, o carevima, ženama, porodici, otadžbini itd. Neka od tih mišljenja su progresivna, revolucionama, a neka regresivna „samo sažete pouke crkovnjaka“, Prva pretežno pripađaju narodnim masama, a druga ugnjetačima. No i jedna i druga, oblikom u kome su #danas, predstavljaju jeđinstvenu književnu vrstu, Kod raznih narođa i u razna vremena ta vrsta je stekla niz Kkarakterističnih crta (raznolika upoireba rima, alegovičnost, Momtrast itdj, ali njena opšta i najbitnija odlika jeste

„ekonomija reči, sažetost govora i šli-

kovitost”, To i u onim viriuozmnim slučajevima koji se zovu venci poslovica i koji nastaju na taj način što se više srodnih poslovica dovode u međusobnu vezu da bi Se slikovitije izrazila jedna misao, Takav slučaj predstavlja, na primer, ova arapska poslovica: „Četiri su vrste ljudi: čovek znalac koji zna da zna, — taj je učen i njega treba da sledite; i čovek znalac koji ne zna da zna — Taj spava, probudite ga; i čovek nenaučen koji zna da ne zna, — taj će vas pitati za pravi put i toga poučite; i naposletku čovek koji ne: zna,i ne zna da nc zna, — {aj je budala i njega se prođite“.

Toslovice se nalaze u najstarijim zabeleženim Književnim spomenicima (u „Đibliji“, „Ilijađi“, „Odiseji“, „Mahebharati“, „Ramajani“ i dr), i ušle

su u pisanu Književnost čim je ona nastala. Veoma su ih cenili i upotrebe ljavali, dzmeđu mnogih drugih( Ari. stotel, Teofnast, Prazmo Rote: i, Servantes, Gete, Puškin, Tolstoj, Dostojevski, Gorki. Servantes je rekao da „nema 'poslovice koja ne bi istinu kazala, jer su SVC izreke pocrpene jz samog iskustva, matere svega znanja“, i pomoću njih je stvorio mnogu duhovitu Scenu između don Kihota i Sanča Pansa, koji ih toliko voli da ih „dovlači za kike“, Gete je napnavio poslovicu o poslovici: „Poslovica obeležava nacije, ali mora prvo kod njih da postoji“. I više od toga, prema poslovicama i neposrednim | ugledanjem na njih, naštao je čitlav niz vrsta pisane književnosti: apoftegme, afotizmi, gnome, šemtence, prijameli, mak> sime, koje se uopšteno nazivaju mud

PO" vim izrekama ili mislima. Sa druge

strane, mnoge mudre izreke iz pisane Wmjiževnosti obrele su se jednoga dama kao poslovice. Naravno, ima i slučaj. nih amalogija, amih istovetnim načinom mišljenja i osećanja u istovetnim okolnostima. Tako Se, Verovatno, slučajno dogođilo ~— ističem samo tal primer — da se malksima Tarošfukoa: „U sunce i u smrt ne može se gledati metremice“ poklapa sa ruskom narodnom poslovicom: „U istinu i u smrt, kao i u sunce, ne može se gledati metremice“. Ali nesumnmji. vi su i uticaji pisane žKmjiževnosti, Utvrđeno ie da čitav niz naroda ima jedmu istu poslovicu (na primer, Rimljani, Italijani, Španci, Nemci i

Wmglezi o tome da se ljubav i kašalj“

me mogu sakriti). U takvim slučaje» vima, pored spontano nastalih amalos gija, očevidno je i delovanje pisane reči na usmenu.

Mođ nas, najznačajniju zbirku poslovica sastavio je Vuk Karadžić, ali ima i drugih značajnih — pre i posle njegove. U našoj pisanoj književnosti od najstarijih vremena do danas poslovice su rado upotrebljavane i pomoću njih su postizani mnogi izvrsni književni efekfi —o na Žalost, još ne dovoljno proučeni i zato širem krugu nepomati. Kod mekih naših najkrup» nijih' pisaca — na primer, kod Dositeja Obradovića, kod samog Vuka Karadžića, a naročito kod Njegoša ima. mmmogo tekstova kojima poslovica —.Rao „uvod, središte ili poenta —

.daie svu njihovu snagu.

NAŠE NARODNE POSLOVICE

Bijele ruke tuđ posao miluju, — Bo» lje ti je jednom poginuti nego uvek tuđina dvoriti. — Vođa svašta opere do crna obraza. — Gde vuci sude, onde ovce n? dođu do pravde, — Glava je starija „od knjige. — Dva lješnika orahu su vojska, — Dokle prosi, zlatna usta nosi, a kad vraća, pleća obraća, — Đe nema malenog nema ni golemog. — I crna krava ima bijelo mleko. — Kađa orao izgubi krila, i pilad ga kljuju. — Kakva je. duplja onake i čele izlijeću. — Ko zlima oprašta, dobrima ščškođi, — Moliko je od zemlje do neba toliko je od nečoveka do čoveka. — Ko hoće časmo, ne može lasno. — Laž istini vrata otvara. — Laž se bradom ne može pokriti, — Malena je tica prepelica, ab Umori konja i junaka. — Mrtvi živima oči otvaraju. — Najemja je haljina siromaština. — Nema zime dok ne padne inje, ni proleća dok sunce ne sine, ni radosti dok ne deliš s kime, — Mije pamet u gođin8" ma, nego u glavi. — Od povoja bez poko» ja, — Prijatelj se u nevolji poznaje kač zlato u vatr, — Svako zlo ima svoj Uustuk, — Teško glavi kad rep zapovijeda! — TU" đinu· se hvali, a svojemu se požali. — Um za morem, a smrt za vratom. — "U, nevo" lji je i miš junak. — Čovek “bez slobode kao riba bez vođe. 8

POSLOVICE RAZNIH NARODA

Jevrejske: Ko govori riječi istinite, U usta ljubi, — Sladak je čovjeku hljeb od prijevare, ali mu se poslije napune Usta pijeska.

Yaatinske: Ako se ne stekne nova Slava, i stara 6e izgubi. — Po mirnom moru 18 ko je bit krmanoš. |

V\ndđijske: Vladar, slika bogova, ipak Be

razlikuje ođ mjih: ođ njega sreća i nesteĆa dolazi odmah, a od bogova teh na onom svetu. — Izgovoreno razume čak i stoha,, Neizgovoreno razume samo mudar čovek,

Turske: NI planinskog vrha bez magle ni ljudske veličine bez zlobe, — Ni ruže bez trna ni radosti bez bola.

Poljske: Sat me jeđe i ne pije, a ipak bije, — Srce nije sluga, ne zna šta je EO” spodar.

Ruske: Glupa reč nije „poslovica, Greh, greh, ali bez njega se ne može. Zakon je kao paučina: stršljen ga probija, a muva &e hvata. — I tvoja istina, i moja istina, i svuda istina, — ali gde je ona? — Nauka nije pivo, ne uliva se u usta, Pio, ne pio, ako dvoje kažu da si pijan idi pa spavaj. — Razmisli prvo s jastukom, a onda 5 liudima, — Što je napisano Pp rom nećeš odseći sekirom.

KNJIŽEVNE NOVINN