Književne novine
»SVETLOST
LUTALICA«
NOVI F
vetlost lutalica je prvi stwar-
no realistički Malov film.
To je ujedno prvi film u kome Luj Mal posmatza ljude i svet oko sebe otvorenim očima. Recimo još i to da je „Svetlost lutalica“, ako već ne najznačajniji a omo verovalno najbolji film koji je u Francuskoj snimljen poslednjih godina.
Mal u ovom svom filmu iznosi kameru ma ulice Pariza sa mnogo više duha i zanatske spretnosti od Godara, a montažna iskustva savremenog filma koristi s mesrazmemo Više mpoetskog osećanja od Alena Renea.
Između vrlina „Svetlosti lutalice“ naročito bih ukazao na jednu, koja u Francuskoj postaje sve veća retkost spontanost. Mal živi u svojim ličnostima — njihove misli su i mjegove, a njihove dileme mnaselile su se i u njegovoj svesti.
Film je rađen po jednom romanu francuskog pisca Drie La Rošela. Roman, pa prema tome i film, bave se jednom bizamom tragedijom: mlađi čovek, posle šestomesečnog lečenja od alkoholizma u privatnoj klinici u okolini Pariza, u trenutku kada ga smatraju izlečenim donosi odluku da izvrši samoubistvo, Pre samoubistva on wobilazi niz svojih ranijih prijatelja i Dposmatrajući mjih i njihov život, mpreispiftuje svoju odluku. — Na kraju se vraća na kliniku i hladno - rezonerski ubija... — Radi se o jednom dendiju, bivšem bonvivanu, koji je izgubio sposob=nost osećanja života. Njega, u stvari, ne ubija alkohol, mjega ubija ono što ga je i navelo na alkohol — otuđenost. Neposredno pređ smrt om kaže da ima ruke, ali da mjima mišta me može da dotakne... — Mal, dakle, snima film o jednom od osnovnih problema civilizovanog sveta — o otuđemosti čoveka.
Izboru problema ne može se, dakle, ništa prigovoriti. Ono što smeta, međutim, jeste izbor ličnosti, to jest neposredna fiksacija ovog probema. Opredejujući se za jednog bonvivana, alkoholičara i nmeurastenika Mal je, po mom mišljenju, banalizovao, donekle, problem kojim se bavi. — Na kraju krajeva, ako jedna osoba Moja je hronmični alhoholičar izvrši samoubistvo, onda se s pravom možemo pitati da li je reč o patološkom slučaju, ili o jednom psihološkom femomenu Koji prelazi okvire izolovanog slučaja. Očigledno je da je Mal težio ka ovom drugom; opredelivši se za ličnost, pa „i milje Rošelovog romana, on je sasvim mepo=trebno smanjio značaj svoga filma.
To bi, dakle, bilo jedino što bi se Malu moglo prigovoriti. I ujedno jedina nit koja Mala još uvek vezuje uz efemerno Mkoketovanje svim i svačim, karakteristično za jedam deo francuskog takozvanog „novog talasa“.
Da bi sačuvao objektivnost kod iznošenja zamerke na izboru glavne ličnosti „Svetlosti lutalice“, moram reći još i to da je junak La Rošelovog roman istinita ličnost, koja je i u životu tako tragično završila, da je, dalje, i sam La Rošel pošao stopama ličnosti koju je u svom romanu opisao — ubio se. Recimo, najzad, i to da se Mal, kako su mi rekli ljudi koji ga dobro poznaju, neposredno pred snimanje ovoga filma nalazio u veoma ozbiljnoj psihološkoj krizi, a da je glumac koga je izabrao z& ulogu Alena, bio alkoholičar koji je i sam prošao tretman jedne klinike za lečenje alkoholizma. — Možda, dakle, izbor junaka za Malov film i okolnosti u koje je sveo fenomen otuđenosti opravdava i niz razloga subjektivnog i društvenog karaktera, — Ako sam se prevario, utoliko bolje, Onda, stojimo pred stvarno velikim filmom.
U čemu je njegova veličina? Za ustavimo se na trenutak na sceni u ko= joj se Alem vraća alkoholu. — Posle razgovora sa grupom „oasovaca“ u monparnaskoj kafani „Kupola“, stecištu boema i bonvivana, Alem sedi i posmatra oko sebe. Ređaju se naizmenično dati njegovi krupni planovi i rrizori sveta koji posmatra — pred njegovim očima plove nezainteresovana gradska lica, jedno, drugo, treće... — A u Alenu narasta užas što su mu bliže pred očima, to je veći zid između njih i njega; u tom trenutku Malov film prekoračuje okvire izolovanog patološkog slučaja i postaje objektivna slika jednog ljudskog stanja, jedne nesreće koju mnogi poznaju, koju većina uspeva da savlada, ali koja neke smrvi, pa su delimično i zbog toga u većini cgcivilizovanih zemalja prostori u psihijatrijskim zavodima isuviše meli. — Čovek ne uspeva da premosti prostor koji ga odvaja od dru goga. Njegove ruke nisu u stanju đa ma šta stvarno uhvate, svaka reč koju njegova usta izgovore za njega je lažna i nestvarna; on više ne postoji, njegova ličnost je rasturena i raskiđana. Covek je društveno biće i ljudska tragedija počinje u trenutku kada čovek izgubi sposobnost odnosa prema drugom; on se fada ne otuđuje samo od drugih, on je otuđen i od samog se» be, — Malov junak, dakle, sedi pred kafanom i posmatra ljude, a mi, posmatrajući njega i način na koji on posmatra, saznajemo kako se javlja i
KNJIZPVNE NOVINE
ILM LUJA M
na koji način narasta užas otuđemosti. Ovaj pasaž se završava kadrom. u kome jedan posetilac kafane krade slamke za piće — kao pacov, bodljikavih očiju, okreće se oko sebe, pa trpa u svoju torbu“svoj bedni lov... Alem ispija prvu čašu posle pauze od šest meseci — igra je završena: on: nije više u stanju da krade ono što mu ne pripada.
Ceo svoj film Mal gradi. na posmatranju tamnih strane života koje će njegovog junaka konačno odvojiti od života. — Rekao sam da Alem preispituje svoju odluku obilazeći miz ljudi koje je poznavao i u kojima se kretao. Malov film je, dakle, istovremeno i subjektivna vizija svog glavnog junaka. Sve situacije i ličnosti sa kojima se Alen susreće ni u jednom trenutku, međutim, ne gube svoj realni izgled, što znači da ih Mal niukoliko me ist»že iz njihovog društvenog i psihološkog konteksta; oni nisu svedeni na mrtve marionete jedne subjektivne vizije (kao što se to događa u filmovima Alen Renea). Oni svoj pun integritet stiču u dijalektičkom jedinstvu subjektivnog i objetivnog, oni su puni i stvami, a ipak u fumkciji, jer su prošli kroz poetski katalizator izuzetno da»ovite poetske svesti. — Mislim da je najdragocenija osobina „Svetlosti lutalice“ to jedinstvo poetske vizije i realnog života koje je, u stvari, najvažniji preduslov poezije u filmu. Može se, razume se, reći da je slika sveta koju je Malov junak sagledao tokom te predsmrine „inspekcije“ isuviše tamna, deformisana, · pa zato i nestvarna, Ali, „između neba i zemlje ima mnogo više stvari, dragi moj Horacio, nego što tvoja mudrost zna...“ Osim toga, ako želimo da „Svetlost lutalicu“stvarno posmatramo sa socajalno moralne platforme, onda ne smemo gubiti iz vida da su okolnosti u koje Mal stavlja svog junaka istinite i da ovaj film u krajnjoj liniji svoj moralni smisao nalazi u ukazivanju na vezu između psihološkog i društvenog, pa samim tim postaje apel ka boljem.
Čovek se, razume se, može nadovezati i na svetle oblike života koji ga okružuje, ali zar misija umetnosti nije da otkriva i ono što u životu nije lepo, da opaža uticaj tog ružnog na psihu čoveka i da na taj način opominje.
Film „Svetlost lutalica“ sigurmo je snimljen i zato da bi čovek sa više sigurnosti osvceflio staze kojima se kreće,
Aleksandar PETROVIĆ
NJI
NP ||
MALOV PILM „PREKORAČUJE OKVIRE IZOLOVANOG PATOLOŠKOG SLUČAJA I POSTAJE OBJEKTIVNA. SLIKA JEDNOG
LJUDSKOG . STANJA, JEDNE NESRBĆE KOJU MNOGI PO-
ONI atyiajakiya,
JU |N) 4} |) ; SMO RJ 009).
ko danas bez ikakvog čuđenja ili A iznenađenja govorimo o filmu i-
stime, i filmu ankete, ne smemo ćutke preći ni preko televizije, koja na svoj način, tiho i nenametljivo, u najboljim tremucima svojih emisija, već odavno gaji takav način izražavanja. Tako su prvi filmovi bili pravljeni u duhu filma istine (setimo se Limijera: „Bebin' doručak“, „Izlazak radnika iz fabrike“, „Ulazak voza“), iako su bili snimani na primcipima skrivene kamere, ili pravljenja zasede objekta koji se snimao, film je mnogo vremena izgubio lutajući kroz vode Scile i Haribde, između drame i slikarstva, dok nije otkrio jednostavnije „načine kazivanja kakve sada neguje u svom avangardnom izrazu,
Prvi čovek koji je stao pred televizijsku kameru da bi gledaocu ispričao neki svoj doživljaj ili preneo neko is-
kustvo, prvi čovek koji je govorio ka- ·
meri u lice, nemajući nikakav pripremljen tekst ili duže spremanu nameru da govori, učinio je da ta televizijska storija bude najčistiji oblik televizije=ankete. Na taj način, televizija je bez ikakvog konstruisanog napora, smsvim prirodno, na samom svom početku Oosvojila onaj foliko traženi i opasni vrh filma-ankete, „postigavši „voerodostojnost i dokumentarnost lako i bez opasnijih bitaka.
Dovoljno je bilo pratiti programe na-– ših studija za poslednje dve nedelje, pa da se uverimo u istinitost ove konstatacije. U PAUZI PRENOSA NEKE UTAKMICE. TELBEVIZIJSKA KAMMERA POMOĆU VARIOLENČA PRILAZI SASVIM BLIZU GLEDAOCIMA KOJI OČRBKUJU DRUGO POLUVREMB. OČI U OČI SA NJIHOVIM LICIMA SKRIVENI POKRBTI POSTAJU DEŠIFROVANI I RAZUMLJIVI. NEKI ! MALI PLERTOVI. DOSADA. JEDAN GITUEDALAC PRIMRBĆUJE DA GA SNNIMAJU T POPRAVLJA KOSU. NBČUJNI LET BEZ TEŽINE KROZ ZASVOĐENI PROSTOR, STADIONA. SVEDOCI SMO ZBIVANJA KOJE NIKADA NE BISMO USPELI DA VIDIMO. 'THELREVIZIJA POSTAJRB KLJUČAONICA KROZ KOJU NEKAŽNJENO VIRIMO
U PRIZORE MIKRO AKCIJE ZABRA-
NJENIH MEĐUIGARA/
Kamera stoji ispred običnog stola za kojim se nalazi jedan političar. On govori o danima koje je proveo na ro-
aa KN
SUMRAK KANSKOG.
FESTIVALA ~ ~
(Kan, maja)
a Kroazeti, u Kanu, u kuloarima festivalske palate, čuje se ovih
dana (kad ovi redovi budu odštampani festival će biti završen) da je Sedamnaesta međunarodna smotra filmova možđa sumrak ove tako ugledne
· institucije. Čuje se, još, i poklik: „Do-
le Kan, živela Venecija!" Čuje se ne samo od stranaca i među njima, već i od razočaranih Francuza, što veoma začuđuje i veoma je simptomatično. Jer, Prancuz, čak i ako je kosmopolitski orijentisan, neće preći, nikad, „dole Kan“, a pogotovo „živela Venecija!“ Hm, nikad? O tome se već može govoriti u prošlom vremenu, jer, svedoci smo, Kan se grdi, osuđuje, a Venecija uzima kao dobar primer,
Polklik koji sam pomenuo jeste, u stvari, i vapaj i nada. Vapaj za nekadašnjim Kanom: vodećim arbitrom sedme umetnosti, arenom · plemenite umetničke utakmice, koja asocira na one pesničke u drevnoj Grčkoj, stecištem i mutočištem snobova, mondena
i dendija, ali i filmskih strasnika iz
celog sveta, najzad i pasijom jednog Žana Koktoa! A nađa? Nada u Veneciju! Nada u venecijanskii festival na koji se dolazi samo s pozivnicom domaćina! Nađa u venecijanski kriterijum. Vera u uspeh venecijanske politike: oduzmimo pravo zemljama učesnicama da biraju svog reprezentanta, sami birajmo i sami „sastavimo repertoarsku Tisu,
Ovde, u Kanu, nije tako, Ovđe je kao i svugde: smotra filmova koje su nacionalni žiriji izabrali. Znači: ne zna se šta će se videti. Možda izuzetno slabi filmovi, ali možda i izuzelno dobri. Iznenađenja ma pretek. Prijatnih i neprijatnih. A u Veneciji gle-
' daćemo, mavodno, selekciju jednog kri-
terijuma, jednog ukusa. : Šta je bolje? Za koga bolje: za si-
measte, za samu filmsku umetnost, za
učesnike?
1 Kan dođeš, vide te i ocene. Dođeš na vlastiti rizik. Sam si sebi kriv ako dođeš sa iluzijama. sa nađama, a vratiš se razočaran, tužan, možda neprimećen, možđa s podsmehom ispraćen. U Veneciju se dolazi na poziv domačina, Pozivnica je već primanje ali, možda, i varka: ne samo domaćinova. Nalaziš se među izabranima, no, je li baš trebalo da se tu nađeš i kako ćeš otići: možda uvređeniji nego da poziv nisi mi dobio? |
To su Malkulacije i špekulacije sa 'Kroazete. To su računice. Na žalost,i time se bavi umetnički svet. Više time a manje umetnošću. T ako, budimo iskreni, svi ne kalkulišu. Ima sineasta ozbiljno zabrinutih što Kan gubi svoj
biji. Vreme kojim se bavi postaje isuviše stvarmo. da bi dozvolilo kameri da ga zbuni ı uvuče u konstruisani žargon novinskih izdanja. Kamera žYregistruje na njegovom licu čitav niz emocija koje se gase i ustupaju mesto novim sećanjima. Evo čoveka koji se nosi sa vremenom što iščezava! Pokušava da ga definiše, da se seti nekog važnog podatka, da zadrži neki iščezli lik; evo— on je nemoćan da ga vrati, papiri pred njim su zaboravljeni, a senka pokriva njegovo čelo. Prisustvujemo seansi koja je oslobođena bilo kakvog režiserskog zahvata. Nema ni onih toliko poznatih pretapanja, ni veštih rezova, niti profesionalno ljupkih osmeha lepih spikerki. Nema ništa, sem ostarelog čoveka koji se seća i nekom gotovo magijskom moći veže milion slušalaca za stolice ispred televizora,
NA RUŠEVINAMA SVOJE KUĆE, NEKOLIKO DANA POSLE ZEMLJOTRBSA, SEDI ČOVBK OBUČEN U ISKRZANU VOJNIČKU BLUZU PREOSTALU IZ RATA. U NJEGOVIM JE RUKAMA JEDNA CIGLA SA KOJOM ĆE POČBTI GRADNJU NOVE KUĆB. ON JE PRBVRĆE I ZAGLEDA DOK GOVORI KAMERI BEZ TRAGA ZBUNJENOSTI ILI IDOLOPOKRLONSTVA. PRIČA O KROVU' NAD GLAVOM KOJI JE POTREBAN SVAKOM ČOVEKU, GOVORI ZASTAJUĆI NA MA-
GeATEVIJA 44.
CRTEŽ SLOBODANA MARKOVIĆA
.
prestiž. „Nema više Koktoa“, kažu oni, I kao da u njegovoj smrti vide predznak umetničke smyrti samog festivala. U stvari, ove godine u Kanu nema do=
' voljno dobrih filmova, Nema filmova=
prekretnica. Nema filmova-datuma. Nema umetničke senzacije! Ali, ova go dina nije u tome prvenče, I ranijih proleča u Kanu nije sve cvetalo. Međutim, izgleda da je ovaj Kan nekako najtužniji: od tuge za Koktoom, duhovnim ocem festivala, pa do tuge za senzacionalnim filmovima, do tuge za velikim danima Kana, Ne znam da li treba biti tužan što ovog maja nema ni snobova u ranijem broju, ni Sstarleta kao nekad, ni pompe i bljeska uprkos Sofiji Loren i njenim kočijama sa četiri belca...
Prvi film festivala, kojim je svečano otvoren, zove se „Pad rimskog carstva“, ali mirtogi su taj koktel spektakla i psihološke drame, jeftinih efekata i dobre glume, shvatili simbolično: kao pad Kana... Međutim, festival ima i svoje drugo lice. Poluskriveno, To nije lice po želji ministra Malroa. Naprotiv! Imali smo priliku da u jednom malom kanskom bioskopu prisustvujemo zatvorenoj projekciji filma „Bitka za PFrancusku“ iz pera Sesila Sen Lorana i režijske ruke Žana Orela. Kažu da taj film majpre nije dobio cemzursku vizu, ali da je naknadno odobren. Zašto? Odgovora, tačnog i nedvosmisle=nog, nema, ali. u prepunoj sali u kojoj su većinu činili Prancuzi čuo se tokom projekcije tihi jecaj, a kadđ se posle predstave svetla upalila videlo se mno go uplakanih lica. Ne. (samo) ženskih!
Zašto? Pa, film je, kako to kaže S. S.
Loran, tragedija Francuske, njena drama u pet činova, „tragedija bez mo= rala“. U glavnim ulogama nastupaju Hitler, Musolini. Čemberlen, Daladje, Čerčil, Staljin, Molotov... Prikazuje se, autentičnim snimcima, ne samo kako je propala Francuska (1940) već i zašto. Možda to „zašto“ nekome smeta? Pilm je ne samo potresan, već i Sšineastima pouka na temu: kako se pravi dokumentarac o istorijskim do=gađajima, kako se piše esej, Napomenimo još: film se, povremeno, interpo= lira scenama u montaži: diskutuie se o viđenom, poziva se rkadašnji diplomat i ministar, učesnik u događajima, da svedoči! Ali vratimo se osnovnoj temi: šta je s Kanom danas, šta je s festivalima uopšte?
Očito, svetska kinematografija, pofresana raznim krizama. ne može zadovoljiti sve festivale: Kan, Veneciju, Karlove Vari, Moskvu Berlin... Izgleda, nije u krizi samo Kan. U krizi su festivali. I njihova svrha!
Ljubomir RADIČBVIĆ
NNV
ZIVETI SVOJ TV ŽIVOT
HOVE, TRAŽEĆI PRAVU REČ. ON TRAŽI POMOĆ OD GLEDALACA. OQKOLO JE PUSTARA I NEKO NISKO RASTINJE. VIDIMO I ČUJEMO: ZA OVOG ČOVEKA ŠTO ČUČI U SRUŠENIM ZIDOVIMA I PRAŠINI, LJUBAV NIJE ONA ISTA REČ KOJU TAKO LAKO UPOTREBLJAVAJU VAČI „BEOGRADSKOG: PROLEĆA“,
Kamera pronalazi staricu u „crnom. Ta starica prvi put u životu, i verovatno poslednji put, ima priliku da uputi reči ogromnom broju” gledalaca koliko ih se skupilo pred televizijskim ekranima. Ona priča o zemljotresu i nevolji koja je zadesila njen kraj...
Sećam se Govornika iz Joneskovih „Stolica“ koji prenosi poruku Starca i Starice na kraju života. Taj Govornik muca i poruka je nepovratno izgubljena. Govornik-=kamera, naprotiv, obavlja svoj posao tačno i dobro. Poruka starice u ornom je primljena. Ona se više ne treba plašiti smrti.
Pogledajte bilo koju emisiju televizijskog dnevnika, pogledajte reporta= že, pogledajte prenose utakmica i intervjue; saznaćete da se· televizijski međium Mkrije baš u tim „emisijama, koje Kritika i ne prati jer se u, njima ne nalaze oficijelne artističke vrednosti. Pogleđajte zatim serijsku emisiju „U jednom gradu ko zna kom...“
U njoj nastupaju dva klošara grofovskog porekla. Ko su oni? Kako su obučeni? La*.
To su dva pariska klošara, obučena u smokinge i polucilindre. ı|
Kako se ponašaju?
Veoma otmeno. Ljuljaju se na klackalici i govore stihove. Spavaju u parku pokriveni novinama, i izgledaju blesavo radosni ko zna zbog čega? Takve scene može da izrežira samo neko ko nikada nije spavao u parku. Ja jesam, i znam da su beogradski parkovi pravo noćno šetalište za sve vetrove koliko ih god Beograd ima. , -
Naši klošari jedu pasuli bez mesa u Khsnili. Naši klošari se ne ponašaju sa toliko šarma, Naši klošari ne mogu da ulože protest protiv svoga falsifikova»nja na televiziji, iz jeddok jedinog iednastavnog razloga: oni nemaju televizore na kojima bi se mogli videti.
Još' nešto? na žalost ili na sreću ne postoji licenca za Umetnost. Ona se ponekad sakrije i u jedan sasvim obi-
čan intervju. Momo KAPOR
. 7
PR-_
E S —I:
a
a Ora- arai lab, Ni. s ia rar
”—'
LI o Da a