Književne novine
a aa
O 1
ii
NASTAVAK S 1. STRANE
Nerio
DANA
da nisu identimni, ali da je van"svake sumnje jedan sačinjen po drugome. Jesu li u „Ekspresu“ prepisivali „Quick“, skraćujući i premeštajući mpasuse — ili su u „Quicku“ »prepisivali „Bikspres“, proširujući tekst P. Lukača? Datumi navode pretpostavku, ali samo meobaveštene. Revije kao što je ova minhenska štampaju se i šalju pretplatnicima nekoliko dana pre datuma koji mose na naslovnoj strani. Ostaje, dakle, zaključak da je „Ekspresov“ tekst nešto prerađen prepis „Quickovog“ teksta.
_ Ako je to tačno, stvar je meprijatna. U nas je uobičajeno da se negde (u uvodu, ili na kraju) navede izvor takvog previetog članka. To, doduše, ne poštuju sve redakcije sasvim skrupulozno, ali se većina tog pravila drži. Oni koji ga se ne drže, obično me stave nikakvu naznaku. Krajmje retko događa se da prepisivač teksta stavi svoj potpis. To P. Lukač svakako nije učinio svesno i namerno, s DPlagijatorskim namerama. Mogućno je čak da se on uopštev»i nije potpisao, nego je to učinio neko u njegovoj redakciji, iz najprijateljiskijih pobuda: da pobulariše kolegu. Redakciji kao kolektivu to ipa nije smelo da promakne. Učinila e svome članu lošu uslugu. Neobično je važno paziti na pravilo: ono što je prepisano, ne sme biti potpisamo.
Šamar za 7.000 dinara
PRE NEKOLIKO DANA Prvi opštinski sud građa Beograda doneo je presudu članu ansambla „beogradskog baleta Čedomiru Dragićeviću po tužbi Jovanke Bjegojević. Kao što je
poznato Dragičević je novembra me ·
seca prošle godine fizički napao Jovanku Bjegojević kada je ona odbila da zajedno s njim u istoj delegaciji, o= de na razgovor sa upravnikom pozorišta. Sud je ovaj napad okvalifikovao kao uvređu i Dragićevića „osudio na 7.000 dinara uslovno.
Sasvim je sigurno da su sudovi nezavisni i da na njihove presude me tre ba niko da utiče. Ali, njihove presude kao i svi pravni akti podležu ocemi javnosti. Za fizički napad na Jovanku Bjegojević Dragićević je osuđen, ali nije:i kažnjen. Uvrede. se ne mogu brisati novčanim Mazmramsa, čak i pretpostavkom da su one visoke. Sigutno je da je ovakvom presuđom Jovanki Bjegojević data puna moralna satisfakcija, ali isto tako pružena je i šansa svakome građaninu, pa i Čedi Dragićeviću, da istuče svakoga ko mu nije po ukusu. Potrebno je samo, ili da rezerviše 7.000, ili da posle tuče bude miran godinu dana, na koliko je Uuslovna kazna izrečena. (D. G.)
Pisci protiv Sartra
POD GORNJIM NASLOVOM framcuski dnevnik „Mond“ u svom nedeljnom izdanju od 17. juna objavljuje članak iz pera Pjer – Anri Simona, Kao povod autoru članka poslužila je najnovija knjiga Sartrovih polemika i e seja „Sıituations” (IV). Knjiga obuhvata Sartrove radove objavljene u periodu od 1950, do 1962. godine i, pored osštalog, u polemičkom obliku, daje vrlo interesantne i značajne portrete Albera Kamija, Pola Nizana i MerloPontija. Govoreći o različitim fazama Sartrovog književnog delovanja i u ticaja koji nikako nije mali, čak i onda kada je Sartr zauzimao pogrešne stavove, Simon se osvrće i na majnovije antisartrovske odjeke u {rancuskoj književnoj republici, Neđavno. je izvesni Žan Ubar objavio antisartrovski pam{flet pod naslovom „Vanbračni otac“ u kojem optužuje oca francuskog egzistencijalizma da je „izdao nadu Omladine, jer je davao utisak da će da podstakne revoluciju, bacajući u oganj sav pepeo buržoaske mudrosti, univer= zitetske, kartezijanske, kantovskeć, Umesto toga, nastavlja Uba, „mjegov maiteyrijalizam je neka vrsta fundamenftalnog dualizma i preteranog idealizma. Njegov ateizam? To je metafizika more (straha), krivice i bezverja u religioznom: smislu. Njegov progresizam? Nesbosobnost iz osmova da se shvati Marks i pokušaj zavođenja revolucionarnih intelektualaca“. Ne pobijajući osnovanost nekih od ovih tvrđenja, Pjer-Anri Simon konstatuje da je u osnovi svih ovih optužbi doktrinarni simplicizam mladog doktrimara i bez velikog imena i bez značajnih dela koji de okomio na autora „Bića i ništavila“, u
Nešto ozbiljnijeg je značaja napad na Sartra koji je objavio pisac romana „JBg”, rafinovani stilst Iv Berže, On je ustao protiv teorije Sartrove da je svaka literatura i sve što se danas stvara na planu umefnosti beznačajno kad se ima u vidu da dve milijarde
_ ljudskih bića u svetu gladuje. Plemeni-
stvari je revolt Dro-
ti Sartirov vapaj u i Iv ·'Berže takođe
fivu ove nepravde
i
uprošćava čitav...
Sblem, optužujući Sartra za „neoterorizam“ u ime odbrane „eminentnog dostojanstva kmjiževnosti“, Konstatujući sve ovo, Simon. i sam kaže: „Ima izvesne veličine u ovoj optužbi literature; to je udar vetra koji raznosi, slamu mnogih taština; to je naročito jedan od onih stavova, herojskih ili mističnih, racionalno neodbranjivih, ali duhovno bogatih NZ OIR nepomirljivom pozivanju na
rsitat je apokrifan. Duško Radović Ću rečenicu nije napisao. Njegova ji je emisija 20 decu, a na čistu detinju dušu moglo bi veoma nepeda\goški delovati otkriće da u viteškim igrama nije baš sve čisto, viteški, džentImenski i strogo amaterski, o je stvar za odrasle, koji će spremmije „podneti saznanje da u našem fudbalu caruju lopovluk i kabadahiluk. _ Odrasli su, štaviše, vrlo zainteresovani za takva otkrića, pa već danima :·pomno čitaju novine, „prepričavaju, diskutuju, zgražaju se. Takve jagme na štampanu reč nije bilo još od dalaskog “atentata, e
Sa izuzetkom „Borbe“ — koja je "kanda stala na sfanovište da su i pu-
MA, (T. M.) | • IDE e
Kako je nastao, jedan · književni prikaz
na ovu drugu
pod ·
U NAJNOVIJEM "BROJU' „Polja”, za maj 1964, objavljene su, pod .gornjim naslovom, manginalije Mirka. Miloradovića „po romamu Gladi Oskara Daviča“ u cilju, hako se u uvodnoj belešci kaže, da se ostavi svedočanstvo o tome kako nastaju prikazi knjiga, a i radi buđenja interesa za Davičovu knjigu.
Za čitaoce koji dosad, eto, nisu uspe=li da se upute u to kako se pišu prikazi knjiga — jer su raspolagali samo gotovim kritikama Skerlića, Nedića, Popovića, Gligorića, Bogdanovića i tolikih drugih koji (kakav propust!) nisu ostavili i „marginalije“ smatrajući, valjda, da su one njihova privatna stvar, — izabrali smo nekolike koje će u oba smisla koje im je autor namenio biti dovoljno instruktivne:
„Revolucionar sa Kkraljepog Oplenca, Prakom, i anegdota o dmetu što se seče gde je miklo. Simultamitet, ali sad onaj stvarnosmi.“
„Opet Dostojevski: detalj sa fijokom i Jeyvmejevo istupamje, i opet dyamatičnost koju mametne spoljašnja situacija podudaYi se sa onom iznulra, zatim, joj požajmi svoju žestinu,..“
„Od. kojih, ljudskih, pa 1 onih, nižih, strasti polazi pisac da bi polagano i gotovo sistematično (mami ga se što je sistematičmo, ali ipak!) uzdigao svoje junake do mere koja je obrmuta Šekspirovskoj, a da mu se opet poberuje“ Ako neko, slučajno, iz ovakvih „marginalija“ ne uspe da dođe do potrebnih zaključaka o nastajanju “#rikaza uopšte i, posebno, o vrednosti đela o kome se govori, meka pogleda sledeći broi „Polja“. Tamo će verovatno naći kliširane i u boji crte kojima je neki mlađi kritičar podvlačio određena mesfa u delu. One će ga možđa uputiti u ono što još ne zna.
Cena filmske sentimenfalnosti
PREDIMENZIONIRANJE afere oko filma „Skoplje'683“ i njegovog sudelovanja na ovogodišnjem pulskom festivalu nije nimalo slučajna pojava. Ona izvire iz već toliko puta kompromito= vanih navika koje životare u svetu našeg, filma TIERANT dao JE OTNISZy “025487
Mnoga preduzeća su skopsku-.tragediju shvatila kao izvanrednu šansu, pa je po tom čemeru i bolu prokrstarTilo dvađesetak ekipa, a možda i više, ostavljajući za sobom storije koje ponekad znače pre uvredu nego pravi filmski dokumenat. Što je Veljko Bulajić u tom slikanju bio najveštiji i najsuperiorniji sasvim je pojmljivo pa zar se drugo nešto i moglo od umet nika njegovog renomea i očekivati?
Ako je Bulajić u svome poduhvatu uspeo — onda je to najveća satisfakcija za jednog umetnika Pogotovo kada se zna da „Skoplje 63% nije nastalo iz rutinskih komercijalnih pobuda. Sa da producenti za njega fraže nagrade i materijalnu konpenzaciju. Tako smo konačno načisto koliko vređi ta maša filmska sentimentalnost,
Samo, ta preterana briga va uloženi dinar i svuda prisuina kvazi sentimen talnost ne bi frebalo da buđu razlog da se istini ne pogleda u oči. A, producenmti upravo od nje beže i a priori zahtevaju za sebe sve, odbijajući drugima pravo da makar i protokolarno učestvuju u konkurenciji.
U stvari, ovako nadmenim odnosom producenti sami diskvalifikuju rad Veljka Bulajića i vrednosti njegovog filma. Ne provejava li iz svega toga nesigurnost wu vlastite kriterijume? Ako je do toga da neko plati trud producentima — onda se to moglo postići i bez ove nepotrebne buke? Za to postoje republički i drugi fondovi a i
komercijalni kanali.
Konfuzija je potpuna — i zato se ruše principi, ponižavaju svi oštali, Tkritičari i filmski radnici svrstavaju
među one „za i protiv, Skoplja 683“iznose razne neprijatnosti, pa i umanjuje vrednost te isforsirane sentimentalnosti na koju se poktetači afere toliko pozivaju.
. Zagonetka
CCPHJOTB
| IVBCEBNJB NOVOSTI“ 16, VI 1964.
KAD VIDITE ovaj kliširani naslov vemovatno ćete se upitati: šta je sad to?
Zaključili smo da mora đa je baš Ovako: U „Večernjim novostima“ se mnogo vremena froši na slaganje Tučnih naslova. Da bi se dobilo u vremenu doneta je direktiva da ručni naslovi budu kraći i sažetiji. Slagač je direktivu suviše doslovno shvatio i skra ćeniom je efikasno sproveo U delo: 'Slaži sažete ručne naslove jer opširnošću fraćiš vreme. glasila je urednikova instrukcija. |E :
noletni čitaoci podložni dejstvu ružnih istina o stanju u našem sportu, pa je zato brižljivo ignorTisala „aferu Ostojić“ sve do odluke
· litike otkupnih
nevaspitnom
Izvršnog odbora Mudbalskog saveza
Srbije — nema lista koji se oglušio ·
o glas publike,
Prinoipijelno uzev, štampa nije Dpogrešila što se dala u traganje za bojedinostima i što ze vrlo oštro (mada uopšteno) izrekla osudu korupcionaštvu i mućkaroštvu. Sposobnost' čovekova da se revoltira i indignira, da se odupre jskušenjima ziheraškog cinizma, jedna je od njegovih najčovečnijih vrednosti. Valja je negovati.
Iako su vesti i komentari o. „aferi Ostojić“ tu i tamo bili pomalo obojemi klubaškom pristrasnošću, novine su prema srži problema „zauzele jedinstven stav: prevršilo je meru... krajnje je vYeme... tražimo pravo objašnjenje... raščistiti do kraja...
Iz svega što je napisano vredi zadržati se na nekolikim poentama.
Pre svega, tu je rečenica, u članku potpisanom „R. St.—-K. St.“ u „Politici: „Da štampe mije bilo, sve prljavštine oko Ostojićepog slučaja bile bi zataškane kao i mmoge druge koje sw ostale meotkripeme“. Iz konteksta, doduše, nije sasvim jasno da li se ta misao polemički pripisuje Hugu MRuševljaninu, ili je, bez navodnika i stavljena među zagrade, samo usputna konstatacija pisaca članka. Bilo kako bilo, tačna je. Štampa je, čeprkajući po izjavama, komtradikcijama i vrdanjima intervjuisanih, oilkrila prljavu igru i alarmirala javnost. Ako je u tome bilo i nešto sencazionalizma, ne mari. Senzacionalizam je manje zlo od ćutanja i zaftaškavamja. Naročito kad je reč o korupciji.
Na drugi aspekt ukazao je u „Ekspresu“ Leon Davičo: „Šta o takvim
stvarima, treba da misle normalni, oObični ljuđi koji rade pwno Yadmo VYeme za određena novpčamm, primanja koja wi za et godina me dostižu cemu jednog jedinog tramsfera fudbaleya pYo
lb namarginama štampe
Kosta TIMOTIJEVIĆ : Na slovo. na slovo...
Objasnite Ostoji otkud ovo
ovako oko Ostojića! (IZ TV EMISIJE „NA SLOVO, NA SLOVO“)
sečnih sposobnosti! Šta, zaista? Normalni, obični ljudi možda bi se ma nje uzrujavali kad bi se kupoprodaja igrača vršila na pijaci, otvoreno, Javno i legalno, kad bi se znale cene i utv!dile norme poslovanja. Ko se još buni (od normalnih, običnih ljudi) zbog prihoda filmskih diva i zbog honorara popularnih pevača!
Otuda je zanimliiv' zaključak ankete koju je sproveo „NIN“ među našim najemineninij'm | „fudbalskim komenftatorima. Od desetorice anketiranih (5 Radivojem Mankovićem na čelu), petorica su se nedvosmisleno izjasnila za punu legalizaciju profesionalnog fudbala, a još trojica dvosmisleno. Nijedan nije pledirao za vaspostavlianie čistog amaterizma, Žigosana hipokrizija „neamaterizma“ neće, jamačno, sad odjednom nestati, ali je anketa bar doprinela njenom razobličavanju. Upornim jahanjem na zaključcima koji su se namefnuli, sedma sila može efikasno đa doprinese i njenoj konačnoj l1:kvidđaciiji.
Najzanimljivija je ipak iednođušnost štampe u oceni da Ostojić nije ni jedini ni glavni krivac i da vinovnike celog zamešatelistva treba tražiti ma vr' vrha klupskih uprava:
„Najveća je opasnost, da se kola slome ma mladom, fudbaleYyu, a da glavmi krivci ostamu oamomnimni i sakvipemi iza svojih zvučnih, titula i zvomja,“ (Bero Vlaho u „Beogradskoj nedelji“)
„... Ko vuče konce. Ne valjda samo (i jedimo) mekokav plaćeni Llopski menadžeY... Da li bi om smeo i mogao da. se razbacuje milionima (odakle mu, uostalom?), da meko mmogo ticajniji ne stoji iza mjega?"“ (Ljuba Lovrić u „Sportu“)
Do'sta, ko stoji iza koga? Javnost se uzbuđeno upustila u igru „na slovo. na slovo“. Nevaliali čaršijski jezici Ulučili su zmgođu da svašta puste u ODticaj. Pominiu se mrdni milioni, sađašnji i pređašnji. Čiji m'lioni? Trke limuzina za igračima. Čijih limuzina?
Trosobni namešteni stanovi. Čiji sta. povi? Na 'sve strane ispiraju se usta imenima i prezimenima — da čoveku pamet stane. Nije valjda Serafim na njih mislio kad je napišao: „Znam gde bih te tražio. Ali, Yisam naivam da tamo idem.“ IH: „Beograd najzad otkriva da ima svoje — podzemlje. Sa jednom specifičnošću. Ti SU visoko — nad ljom.“
E ZAg se sme dopustiti da jedna pr. ljava klubaška afera dobije Yazmere političkog problema? Zna se da naši narodi nisu poverili Hugu Ruševljani. nu i ličnostima mjegovog rotacionog ranga šredstva za nabavku igrača. Za. to bi svakako bilo najbolje, a i svima (sem krivcima) najmilije, da se lepo javno kaže ko je za sVe OVO odgovoran, pa da se imena nedužnih Više ne po. vlače po blatu.
Ali:„Samo izvolite, pokušajte da ma šta dokažete“ — veli Ljuba Lovrić u „Sportu“. Na šta Živorad Živković u „Beogradskoj neđelj.“ odgovara: „...Ne« mojmo še zavaravati: javnost SVE ZNA. I o ponudama i o 'ucenama, i o prihvatonjima, i O zakulisnim, igYama, I zna ko vodi igru. Čak poimenično. Ne wispavljujmo sc torđemjem, da se išta ne sme izmeti u javnost jer se mišta me može dokazati“.
Kađ je tako — đa iznesemo? Svako da kaže šta zma? Ali ko može da do. kaže da je tačno ono Što Om 2ma? Možda je ipak u pravu Lovrić kad piše: „No kad se pokyveme postupak, kad valja utorditi istmu, kako to propisuje naše zakonodavstvo, omda omo Što je javna tajna postaje — samo priča iz Kkauloara, za koju valja odgovarati ako se podiže na YOamg dokaza!“
Kukavni Ostojić! Bolje bi mu bilo đa je isprebijao sudiju, da je izgazio trista gledalaca u Limi, da je demolivao i spalio stadion u Atini. Tmao bi da okajava samo lične grehe, Izdržao bi kraću epitimiju, pa bi ga opet vratili u igru. (Bog đa poživi preseđane!)
Ovako, pošto je dopustio đa mu u ruke uguraju (koliko ono rekoše?) i ta, ko se, zelen i naivan, obreo mpleten u kolektivne malverzacije, može mu se desiti da doživotno ispašta grehe svih onih koje „Ssvi znaju“, a niko Tema načina da imenuje.
Može, ali i ne mora, Kako su već nagovestile „Večernje | novosti“ i „Sport“, Fudbalski savez Jugoslavije, kao viša instanca u kojoi se stvar još nalazi sub judice, može lako da prejnači dralonsku presudu Fudbalskog sa-
” o. —r . . - II —.—.. Tr
i. „da „E i o Bo Za. Oba U IL i. AO ka MA AL
veza Srbije. Može, ali i ne mora. Sve, M
kanda, zavisi od toga gde je Ostojić 'bio, šta je radio — i zašto, | Objasnite Ostoji: Otkud Ostojić ođe onako? Otkud om odjednom opet ovde? Otkud ovakvi običaji Obdašnji? Objektivne okolnosti?
LJUBIŠA MAMDULOVIG
SEJATI ŽITO ILI SO
sednici Saveznog izvršnog veća
od 10. juna objavljen je opširan
izveštaj, Pri dnu ne stoji „Iz Saveznog izvršnog veća“, ali su zato fu druge oznake koje ukazuju na neku vrstu službenog saopštenja. Naša vlada očigledno želi da se sazna, da se čuje šta je tog dana radila.
Iz izveštaja se vidi da je vlada 10. juna razgovarala o budućnosti poljoprivrede i poljoprivrednika. Kao osnova za razgovor poslužili su stručni elaborati, koje su pripremili Savezni sekretarijat za poljoprivredu i Savezni zavod za privredno bplaniramje.
Što svoju politiku u jednoj oblasti života izgrađuje vodeći računa O mišljenju stručnih ljudi svakako je pbravi način ma koji treba da radi jedna vlada, Ako članovi vlade, kad uzimaju reč na sednici, i sami počnu da se·izra· žavaju jezikom elaborata, ne može uticati nepovoljno na ishod same stvari. Neka se oni, dakle, u tom zatvoreremom, prevashodno stručnom krugu izražavaju kako im zgodno. Ali nisam siguram da nama ostalima (naročito, poljoprivrednim proizvođačima, koje ovo najpre zanima) može biti zgodno kad ih ti članovi vlade ili neko drugi u njihovo ime ovako obaveštava:
„U razvoju poljoprivredne proizvodnje težište bi trebalo da bude ma progresu u tehnologiji i ekonomici DrOoizvodnje, savremenoj organizaciji po ljoprivrednih gazdinstava i zadiuga i porastu produktivnosti rada, kako bi najveći broj postojećih radnih organ!-
zacija izrastao u moderne i rentabilne
proizvođače roba,“ i la „Normalan i ekonomski
nivo cena traži imtenziviranje proiz-
vodnje u kooperaciji, dugoročnost pocena koje obezbeđuju
'stabilnost dohotka na određene mase
robe, stabilnost uslova otkupa, određe-
||
opravdan i;
mu kreditnu i poresku politiku luskla:đenu, sa . proizvodnom politikom...“ Drugovi iz Saveznog izvršnog veća
(ili. možđa.. samo: dwugovi.iz Sekreta- '
rijata za informacije Saveznog izvršnog veća) mogu istaći dosta ubedljiv Sr:govor, Mogu reći da oni tone povore čoveku kakav se meni mota po glavi, Taj čovek više nije onaj nekađašnji nepismeni seljak koji grebucka zemlju drvenom ralicom već savremeni poljoprivredni proizvođač koji ore traktorom. Samo, ja mislim da, čitajući ovakva obaveštenja, i savremeni traktorist može da polomi traktor.
Zatim, šta da kažemo (ne)spreitnost.:
„Smatra se da će povećanje cema i prihoda seljaka dati mogučnosti da se preko doprinosa omogući izgrađivanje
za sledeću
potrebne mreže poljoprivrednih službi, -
obavezna zdravstvena zaštita stoke i bilja, osiguranje useva i stoke, uvođenje radnog doprinosa i poboljšanje zdravstvenog osiguranja seljaka.“ Poznajem jednog seljaka, kome je prvo stoka, pa čovek. On mi uvek prvo priča o svojoj stoci, pa o svojim ukučćanima,. Tome neće smetati ovakvo izveštavanje sa sednice Savezno izvršnog veća. Ostalima, bojim se. hoće.
PREPORUKE
svim značajnim prilikama u po-
slednje vreme, na #žđdruštveno=
političkim skupovima, pale su oštre reči protiv preteranog investiranja. Naročito smo se obarali na ona ulaga=nja koja su — po svemu što su domela — očigledno daleko od jedne koliko= toliko pouzdane domaćimske pameti. List „Momunist”, organ Saveza Romunista Jugoslavije, u broju od 18. juna 1964, obaveštava nas da je za tim dobrim veftrom izvesmog olblrežnjenja, usvajanjem određenih preporuka, krenuo i Sabor SR Hrvatske.
„Iz „Komunistovog“ članka saznajemo da se u SR Hrvatskoj neodgovorno ulazilo u razmorazma srađenja za koja sredstva i nišu postojala, nego su se posle — sad ovo ja zaključujem, — u raznim vidovima izvlačila iz radmiko-
vog tanjira. Saznajemo kako su, đa bi.
se za svoju sresku ili (teritoriialno-
politički) još užu dušu zadobio "kakav.
onomad
7 e
objekaf, ponekad čak svesto i nameftno
iskrivljavani elaborati i programi.
Posle fakvih i sličnih činjenica čitamo spasonosnu preporuku:
„Ako se kompleksno priđe ovoj problematici, ustanoviće se da je haš razvoj i osobito dosadašnji privredni sistem stvarao prostor za ovakve DOjave u kome su subjektivne slabosti više-manje davale amo lokalni bkolorit. Prema tome, bilo bi nogrešno i dru-
štveno neopravđano ako bi se odgovof.
nost pokušala prevaliti na leđa pojedinaca“, To se objašnjava, dođuše, i ma lo lepše: „Nikakav lov na veštice ne bi imao ni smisla „ni društvenog OptaVdamja“. :
Ne bih umeo logično da branim dosadašnji privredni sistem, pogotovo 8– ko je on „stvarao prostor za ovakve pojave”, u šta se — priznajem —,ja baš
.mnogo i ne razumem. Ali je sigurno ·
da ni Sabor SR Hrvatske nije bio mnogo logičniji dajući razrešnicu pojedin” cima koji su teško obmanjivali zajednicu. Ova preporuka čak toliko pro vidno ide na ruku takvim pojedinci" ma da se čovek pita — iako smo U principu protiv „lova na veštice“ nisu li i u donošenju preporuka uče“ stvovali oni koji su — jahali na met
HLEB NAŠ...
e znam šta je to s našim hlebom.S njegovom proizvodnjom. Ne mislim.
ma prinose pšenice, o tome nemam
podatke, Prosto mislim na pravljenje hleba od gotovog brašna, jer mi je po" znato kakve se tu sve mere predu“ zimaju.
Hlebaru u mojoj ulici izvršen pre gled. Jednostavno utvrđeno da dobro ne mesi. Pronašli mu i dva neprijaV“ ljena učenika. Posle toga se moj hle
bar potrudio da što bolje mesi — uče” nike. mynjsgtori
Svake subole hlebarski
drže duge Wonferencije s ciljem da 5 napravi red u hlebarnici. I red se nš” pravi — ali pred hlebarnicom.
„ai a ua ain i
a ___H_______unai #2 Blu io Ade. ednu U WE VE
"ila