Književne novine

7 <

· Jednom broju „Mfavremenika“

~

PRE NEŠTO VIŠE od dve godine, u

· “ u i je dvađeset mladih pisaca O NONI JR

viđovima svojih književnih nastoj \ V 'Sto' ı O osnovnim elementima svoje iBaHe

· živne biografije, Filip David je, izme~

| mociiu i konkretnog svet

. iz toga će, razumljivo,

đu ostalog, rekao: „Najviše sam ·•naklonjien psihoanalitičkom ~ mrealizmu pravcu koji je sinteza iskustva nadrea= lista, psihoanalitičara, izv. realista, a možda čak i romantičara. Ovaj pravac, čije se konture jasnije tek naziru, zadržava tradicionalni ·«siže, ali koji, s druge strane, dovodi do appsurda, obogativši ga bukvalnom alegorijom, a ponekad i groteskom. Psihoanalitički realizam izvlači slike podsvesti. . Organizovanjem unutrašnjih doživljaja, i uočavanjem izvesnih spoljnih, „životnih“ detalja, pisac stvara siže akcije, izvesnog sveta koji ima SVOJe zakonitosti, Negde u ovim okvirima krije se i moj lični izraz. Znam da još ni izdaleka nisam postigao ono što želim, Tek sam nazTreo konture jednog stbravičnog i raspomamljenog sveta, koji me plaši i dovodi u nedoumicu. Ali, mislim đa je osnova moga stava prema svetu formirana. Ona se, verujem, u budućnosti neće bitno menjati, Ali to ne znači da se uopšte neće menjati.“. Prijatno je konstatovati da ove reči mladog pisca, sada kad imamo pred sobom prvu knjigu njegovih pripovedaka, ne zvuče ni kao prepotentni kredo jednog književnog poletarca, ni

kao improvizovano „vjeruju“ mladića

koji je počeo da piše i od koga se traži da izloži elemente svoje poetike, mada još nije dovoljno razvio svoje osnovne literarne komcepcije. Knjiga pripovedaka „Bunar u tamnoj šumi“ navodi na zaključak da su gore navedene Davidđove mreči upravo skroman i iskren odgovor jednog mladog pisca

/koji pošteno, ozbiljno i odgovorno, do-

sledno veran koncemciji literature koju je prihvatio, mimoilazeći zavodljive i mladalački uobičajene proizvoljnosti književnih improvizacija, „nastoji da svoj Književni rad usmeri onim

· Veoma, veoma retko događa se onome ko je u situaciji da o pesničkim delima govori obično sa ocenjivačkim pretenzijama i gotovo uvek sa distance koju pbremošćuje izvesnim asmalitičkim postupkom, primenom logičkih ili sintaksičkih shema i Mriterijuma, danas toliko potrebnih, veoma mu se retko događa da sva ta sredstva smatra besmislenim, a svoje intervencije tako nekorisnim. I'to ne zato što veruje da je posao koji obavlja inače bogznakako značajan, već zato što še retko, što nije ni malo čudno, rađaju dela koja izmiču svakoj shemi pona-

osob, koja čine da svaki ikritički i kritičarski postupak samom, autoru izgleda kao jalovo kretanje ivicom

„stvari, Dela kojima nije potrebno do-

„mišljavanje niti interpretacija, sa svom

složenošću tog pojma, jer se doimaju kao nešto kvalifikovanije napisan reklamni oglas. U fakvom slučaju možda bi jedino adekvatno bilo ne štedeći reči, ne plašeći se zaletanja i ne odmeravajući usklike oduševljenja posavetovati čitaocu da se preda talasima umetničkog fhuida ikoji teče na domaku 'nuke, da što halapljivije grabi manu koja tako retko pada sa poetskog neba. A umoesto suvih tirada punih činjenica, kojima inače poklanjamo: sve: naše poverenje, zahvaliti muzi zaštitnici pesništva što, eto, mislimo da smo u prilici da obelođanimo: pred nama je umetnost i ništa sem prave umetnosti,

Na ovu konstataciju osmelio. sam se zato što u svakom redu koji je Dragojević dosad objavio nalazim primenu jednog shvatanja ifmetnosti kako se ona jedino može shvatiti — kao angažman kompletnog duhovnog i emocionalnog čovekovog bića, kao zanos kome se u potpunosti predaje. NjeBova poezija je otud deo Života, on je .viđdi u svemu što ga okružuje, ona izbija iz svega o čemu on piše. i

-..Iza zatvorenog pogleda pjesnika iz-

laze zrake i putuju livadom: do konja, leptira i mene. Sve su to riječi njegove nijeme pjesme. ,

Tu sam kao 1 stablo pokraj puta; he pitam što je ta pjesma koju moje oko ne može obuhvatiti: toliko ostajem u sjeni nekog obilnog reda, Gledam vlat što se diže tik, uz moju no8u, i ona mene gleda,

Ove reči napisao je Dragojević u jednoj od pesama u prozi svoje pIVe “knjige „Kornjača i drugi predjeli i njihov smisao, najšire shvaćen, prenosi se na eeo tok njegovog pesništva, Osobenost njegove poezije je u 1nJenom učešću u životu, u uzajammosti,

međusqbnoj vezi njegovih pojava, lu sposobnosti povezivanja. A najveća odražavajući

njefa snaga je u tome što, odr i jedno permanentno preplitanje tema asocijacija, smislova i značenja, počiva na spregu fantazije, Jr ONOJ Oe i i koji sugeri | – skih slika kojima sug o ojabovih problema na koji se te emocije odnose. Ukoliko iznesenom shvatanju umetnosti dodamo uverenje da ona treba da bude jedan stalam aktivistički odnos prema životu, njegovo domišljavanje i rekreiranje, a poezija da je „oblikovani vid života“ (R. Skelton) proizići pitanja: na šta se koncentriše Dragojevićeva aktivnost duha i emocija, kako on oblikuje život? Najkraće "rečeno, u pitanju je jedna do opštosti, do simbola dovedena, faustovska tako reči, težnja za otkrivanjem smislova tamo gde ih običan čovek ne Vidi, za traženjen)

KNJIŽEVNB NOVINE

SA

pravcem koji je svesno izabrao kao svoje: opredeljenje. Zbog toga povodom njegove prve knjige treba pre Svega primetiti da kod njega imponuje ta doslednost određenom putu, koja je pouzdan znak zrelosti i jedan od bitnih preduslova za plodan stvaralaki razvoj. U njegovoj knjizi daju se otkriti svi oni elementi koje je on pomenuo govoreći o svojim književnim sklomostima. Ti elementi nisu uvek „podjednako zastupljeni, ali su u knjizi kao celini nesumnjivo prisutni i on pomoću njih otkriva jedan svet za koji se ne bi moglo reći'da je isključivo njegov, ali koji je on, zahvaljujući upravo toj pomenutoj doslednosti, učinio svojim. Činjenica da jedan mlad pisac ima svoj svet i svoju koncepciju ne samo toga sveta nego i, tako reći, precizno razrađenu teorijsku osnovu sa koje mu pristupa nastojeći da odredi neke njegove obrise, podatak je preko kojeg se ne bi smelo olako prelaziti. tim pre jer njegove bpripovetke zadovoljavaju i zahteve kva" liteta, što se pretpostavlja kad se o jednoj knjizi i jednom piscu na ovaj način govori.

Svet Davidove. proze satkan je od elemenata pomerene ljudske psihe, te krhke građe koja je primamljiv, ali i obmanjiv književni materijal. Razlo»

KOMPL

UMETNIČKA LICNOST

Danijel Dragojević: „U TVOM STVARNOM TIJELU“; „Naprijed“, Zagreb 1964. _

odgovora ma opšta, večna pitanja u okhvirima koji nisu mprimenjivani, Težnja koja ima svoj kontinuitet i svoje transformacije, tako da je memogućno pratiti je u drugoj „Knjizi „U tvom stvarnom fijelu“ ako se ne poznaje prva. | Svoje shvatanje vodećih, principa života Dragojević je izrazio u dva ciklusa' pod naslovom „Postanjač („Kornjača i drugi predjeli“). Za njega su oni u Dpermanenfnosti, u večmom kretanju, ıı metamorfozi bića i materije, od menjanja oblika do promene smisla. Život se kreće cikličnim putanjama u kojima se sve menja, jedno prerasta. u. drugo, drugo obuhvata treće, iz života rađa se smrt, iz smrti izvire novi život. Kamenje dolazi iz kamemoloma u luku đa bi ga more pretvaralo u prah i faložilo na svom dnu zajedmo sa ostalim oblicima bivšeg života, sve dotle dok ponovo ne postane sftema, kamen, Dokaze svojih shvafamja' on nalazi u igri prirode

osnovnih

Cvijet je na zemlji okrenut prema suncu, Između sumca i zemlje prostor je gdje nisu mi zemlja ni sunce. |

Cvijet gleđa, motri i želi željom laganih usana, željom laganih krila, željom svog

"dugog struka prhnuti prema suncu, slju-

biti se s njim.

Kada fa želja preplavi latice 1 prostor oko cvjeta, njegova veza sa biljkom, njegova spona sa zemljom slabi. I on odjednom,.u najširem svatu, odleti,

To je leptir!

Ovisan o zemlji i suncu, on ostaje u prostoru gdje nisu ni zemlja ni sunce,

{ '

dokazujući, istovremeno, svoju moć da vidi ono što drugi ne mogu, ali ih nalazi i izražava i tako da čitalac shvata njihovu opštost, višesmislenost i, ako hoćemo, simboličnost:

sve što će se u nekoj šumi dogoditi već čeka u bijeloj pokrajini na kraju neba, Prostor što tamo leži doplovit će mirno na

DVE P

S

„BUNAR U TAMNOJ ·ŠUMI“, „Prosveta“, Beograd, 1964.

SILAMA NEMERLJIVIM

ijaš usred, parka a licem, ka vodi, sonjaš davne pobede, zadatke srca, i uma, i planove crtaš za ručak u slobodi

jer prezireš smrtne — o kakvog bezumlja!

Filip David:

zi pomerenosti nisu uvek jasni, ali su posledice te pomerenosti razome. Čitalac se u ovim pričama kreće kroz predele neobjašnjivog i nedoživljenog straha, ludih nagoveštaja, neverovatnih predosećanja, nerazumljivog, stra=snog bola, oblasti nepojmljive i nevidljive u kojima se dešavaju nezaustavljive i neumžine nesreće, gde besne drame koje niko nije u stanju da dokrajči, gde žive ljudi koji ne mogu da se odupru svojim čudnim i neobjašnjivim željama. Ove osobenosti predela kroz koje se čitalac kreće u Davidovim pričama, i koje je trebalo staviti pod znake navoda pošto su gotovo doslovno navedene iz „mjegovih pripovedaka, ta atmosfera „ledenih tajanstava i nedokučivih sila koje razjedaju čovekov unutarnji svet svojom nedefinisanom razomošću, „najeksplicitnije su izražene u priči „Čuvaj se, Benjamine“, gde pisac nije slikao dejstvo razomih sila podsvesti, već ih je analitički raslojavao. „Tada sam ose= tio da je dubina u koju sam utonuo strašna i da je moj razum zauvek potisnut snagom koja je jača od mjegoveć“, kaže Benjamin. Dejstva tih nevidljivih, nepoznatih sila dovode ličnosti o kojima David govori u stanje u kojem osećaju da se nalazi „u žiži jednog istinitog događaja, inače

ETNA

rub zemlje. Poslije malo čekanja rascijepkan popadat će po zemlji: jeđan će dio biti puž, drugi mineral, treći hrast. Na kraju će se javiti boja, koja je i prostor spajala, i vezati čitavu šumu. L

(A poslije: iz hrasta će izaći vuk. Vuk će poroditi mlađe koji još nisu vukovi, Mladi koji još nisu vukovi rastu i ne pričaju više priče. Prostor to u pužu, kamenu i hrastu osjeti, i iz svega toga (iz plodova, životinja i stvari) izlazi. Povlači se i boja i nanovo veže prostor.

I opet bijela pokrajina putuje negdje na kraj neba.)

Reklo bi se, gotovo, da je u „pitanju pomalo metafizičko filozofiranje, ikreTanje nerealnim sferama. Reč je, međutim, o vrlo konkretnoj ideji: „U bezmerju nema mjesta zametku za uvijek svježi pejzaž“. Sve se ponavlja, privoda ima svoje stalne i mepromenjive tokove, a istorija civilizacije daje mno=go materijala koji nas podržava u uverenju da i ona podleže toj zakonitosti., Ako je tako, gde je onda smisao čovekovog postojanja i traganja za mo=vim, za saznamjem, za istinom? To su pitanja na koja pesnik pokušava da da odgovor u ciklusu „Kornjača“. Biće koje najduže Živi i, prema tome, najviše o životu zna, pokušaće, u pesnikovcij ftramspoziciji, da svojim žŽi" votom objasni značemje svih nljegovih fenomena, od rođenja do smrti, svih pojava sa kojima se susreće, Tako „lava grije moju donju stranu koja se uvijek strasnije osjeća od svih uzleta i zenita“, iako „kađ tijelo krene središna voda stalno ga vraća ma okup“ — smisao Života je u samoj težnji da se odvoji od „lave“, od „središme vode“. Kad se kornjača kreće ka drvetu, kaže pesnik, smisao je u putu, a kad ptica leti, u visini, Uprkos svesti

da su uzleti kratkotrajni i dđa je drugi .

Predeo puka maštarija, vrednost je

sam altivistički« odnos prema životu,

prihvatanje njegovih suprotnosti („Pru-

žam glavu vjetra i oblacima, a noge -

ESME

[predelima u kojima smo. pevali pod, zvonicima 4, predgruđima w kojima smo s pticama disali, tamo, gde smo svoje duše u jutra prepisali i govorili o budućnosti kao u sanovnicima —

Sij

aj Yuko hMwabra — ti zmaš cemu smrti,

tvoja smo deca bili mekodđ, davmo,

FILIP DAVID

uobičajeni ovih

sasvim fantastičnog i za razumi neprihvatljivog“. Junaci priča su pomereni samotnici koji nisu uvek svesni razornih sila koje u njima ispredaju svoju igru razjedanja i pomeranja. U fragičnom „natojanju da

dđosegnu ciljeve svojih · „nepojmljivih, pomerenih želja oni čine fatalne korake kojima se još više udaljuju od svojih pravih priroda i približuju konačnom uništenju. Kao osnovna Dokretačka sila njih iz njihovih normmalnih ležaja pokreće strah, a tragičnim ih čini nemoć da saznaju gde su koreni njihovih izopačenja ili odsustvo svesti da ona uopšte postoje: Nemoćni da određe granice istine i laži, privida i zbilje, oni se opsesivno prepuštaju ćudljivim porivima svoje zatamnjene svesti nesvesni razornosti vremena.

Filip David psihičke procese ličnosti o kojima piše posmatra. u procesu u kojem najpre blagi vidovi njihovih prepuštenosti neznanim uinutarnjim silama počinju da dobijaju sve određenije i snažnije obrise, da bi se. na kraju pretvorili u tragični ili groteskni klimaks potpunog fizičkog ili psihičkog uništenja. On se podrobno zadržava na spoljašnjim vidovima procesa koji se u njima odvijaju, ne pokuša

DANIJEL DRAGOJEVIĆ

: spoju · tom

već davno su na zemlji: u Sp sjaji moj mir“) i mirenju sa večitim firaženjem bez koga je život besmislen.

Druga Dragojevićeva knjiga „U fvom stvarnom. tijelu“ u prvi mah deluje kao mpesnikovo smiremje, Vreme lutanja završilo se i on se vraca moru koje je simbol sveukupnosti, sveobuhvatnosti, svetla i života. Poistovlienje mora. sa ženom, zbog kojeg se često ne može identifikovati objekt veoma upečatljivo sugerisanih osećanja i misli, podržava taj prvi utisak, tako da čitalac gotovo uranja m jedno dionizijsko slavlje života i osećajnosti. Taj utisak je, međutim, krafkotrajan i prolazanm., Nemiran mpesnikov duh nije spustio kotvu i mije našao odgovor ma sva pitanja. Sada on fraži ravnotežu duhovnog i materijalnog, ravnotežu izme-

' đu ideala i stvarnosti, tako da je ova

knjiga, u stvari, sukob dvaju svetova 'koji u njemu egzistiraju. More ga stimuliše ka visinama, ka zracima i senkama, ka osvajanju novih misaonih prostora, žena je mjegova veza 6a ikonkretnim svetom. Njegove pesme u prozi su čas uznošenje u svet famtazije i ideala, čas vraćanje „svakodnevnici ili, u najvećem broju «&«lučajeva, i jedno i drugo.

Alko je njegova prva Mmjiga bila susret sa mnoštvom problema šoji su se u pesnikovoj svesti odslikavali na poseban način, druga je poprište sukoba sila kojese u njegovoj duši sudaraju. Večita težnja za spoznaji vuče pesnika od čvrstog tla, vuče ga ka visinama, ka prostranstvima duha u koja se samo izuzetan umenik otiskuje da bi tražio rešenja, uprkos svesti da se ona ne mogu naći.

:o sjeno, koji me drumovi tebi vode? Sve dalje i dalje, kamo ću stići? Od ovog zelenila od kojeg počinje sve što volim, preko vođa koje upućuju iznađ sebe, preko svega što podliježe tragu sunca, ti me, dok fe gledam i mislim, odvodđiš gdje su mjesta jasna i jednostavna: to savršeno tijelo, but nestanka traga, ~ :

Božidar TIMOTIJEVIĆ

SRCE: CVETA

”

tamo otišli smo jednog kasmog leta, i Mupajući ma prozore ma, koje sunce sa WMq

čekali smo da se otvori srce pustog cveMa,

| sad vrabac poratni ma dlamu, ti se vrti,

u tvome merme?ru vije gnezdo srammo,

al otvorilo se nije: od, mudrosti se ubilo.

vajući, najčešće, da ofkrije Rkoreme sudbine koja ih je zadesila.

Filip David, dakle, u svojim pripovetkama nije analitičar pomerenih psiha, nego slikar oblika njihovih pomerenosti. Pošto su se, povodom ove knjige, često pominjale reči kao što su fajanstveno, nedefinisano, neodređeno, neznano, mračno, neobjašnjivo, asocijativnom logikom lako bi bilo mogućno ove „pripovetke dovesti u vezu sa nekim biscima iz svetske književnosti za koje ne bi bilo teško dokazati da su Davidovi uzori. Čini nam se, međutim, mnogo važnije nego imenovati ih (jer će svakome ko knjigu pročita biti jasno na koga se misli), ili ih dovoditi u vezu sa pojedinim pričama, primetiti da je ovaj pisac primerom svojih uzora umeo stvaralački. da se posluži i da je sa merom umeo da iskoristi ono što je„smatrao da mu odgovara. Bez obzira što nas atmosicra u jednoj priči podseća, recimo, na Kafku, u drugoj na Hofmana, u trećoj na Poa, mnogo je važnije što se za celu knjigu može reći da je prožeta davidovskom almosferom koja, ne-. sumnjivo, u celini nije njegova tvorevina, ali je lično prelomljena i obojena svojevrsnim tonom {ioplote i saosećajne blagosti. Taj lični ton koji se opaža uprkos vidliivim odblescima uticaja pouzdan je znak da je David svoju književnu kulturu umeo korisno da upotrebi kao značajan stvaralački

potencijal. . Dušan PUVAČIĆ

e-rezrreer-prrop:Pemara Kreme rave — TO ia are IT Ir II a —

Potpuna zrako, Moja odlaziš u visine i tamo nalaziš duše po moći svoje ljubavi, šapni mi riječi zračnog putovanja, meni koji od zemlje gradi svoju moć i svaki predio kojim MWročim. Kaži mi svoji mir koji nije igra prevarne jeke.

A ljubav ga vraća aktuelnosti.

Svaki dan za zajedničkim stolom mi jedemo jednostavan kruh, Da nisi pokraj meme, tko zna kako bi bilo? Ti nikada ne misliš da treba ukrasiti život, obraniti ga od postavljenih zamki. Kada te gledam kroz dan, 4 to je najmanje što mogu Učiniti, i vidim tvoje pokrete, osetim tvoju osamljenost, učini mi se da ti ođuvjek znaš, da nikad ne zaboravljaš kako svuda oko nas svoj život žive, bez utjehe, siromašn!, nesretni i uvređeni, To. je čestitost tvoga, maštanja. Ona veselost: što ispod toga iza». đe ima nepatvorena krila. Sve daije i dalje ti se tako širiš od želje za vedrim dušama, da ih ugledaš sred jedne djetinje

igre.

Svaka od njegovih težnji dovedena je doastepena religiozne predanosti i njihov međusobni sukob zato je pun dramatičnosti. Doživljavamo ga, istovremeno, kao traganje za smislom postojanja, za ljubavlju, za ravnoftežom. Ukoliko je Dragojevićeva druga knjiga, na izvestan način, manje raznolika od prve i više u sferama apsfraktnih ideja, njen značaj je u ftome što je pesnik sva svoja sredstva stavio u službu sinteze. osnovnih i večniih umeflničkih i ljudskih težnji,

Večito nemiran i u stanju traganja, preispitivanja, misaone aktivnosti, ovaj nespokojan pesnički duh odabrao je prirodu za OraiBilep kojim će se kretati. Tako ne govori uvek o njemu, more je u njegovim tekstovima sveprisulmo, ono je za njega izvor svekolikog iskustva o životu. No, pri svemu, uprkos njegove neraskidive vezanosti sa prirodom, uprkos novim di-

. menzijama koje u njoj otkriva, njegov

pejzaž je više duhovan nego zemaljski. SVe njegove pesničke slike, koje svedoče o jednom prošireMWbm senzibilitetu, Meoncipinane potpuno moderno, do izvesne su mere metaforične i, kako jedan teoretičar poezije kaže, „gledaju iz ogledala u kome se vidi život, ali ne njegov lik nego neka istina o tom liku“. Čulne slike sugerišu čulne vizije i daju jednu dublju, misaoniju varijantu onoga što je izrečeno. Nadovezujući se na tradiciju poetske proze koja je u hrvatskoj književnosti oko sto godina stara (N. Tomazeo pisao je poetsku prozu gotovo u isto vreme kad i Šatobrijan), a služeći se modernim „figurativnim jezikom, Danijel Dragojević sintetizovao je na izvestan način tradiciju i savremeno pesničko iskustvo, Zbog tog kvaliteta, zbog njegove stilske dizuzetnosti koja nijednog tremutka ne prelazi u muanir, zbog snažne pesničke imaginacije koja se (kakva retlkost!) vezala za intelektualno i WO O a kompletnu ličnost, i,. najzad, zbog uzbuđenja, takođe inte= Jektualnog i emocionalnog, koje ne napušta čitaoca dok je u posedu njegovih poetskih tekstova, verujem da j

Dragojević, i sad već zrela pesnička ličnost, pisac kome budućnost neće odreći Svoju naklonost. Danas je on, besumnje, jedna od nekoliko naintercsantnijih pojava svoje Beneracije, jedar cžŽ posnihka kojt i u Šlrim Prariva, nnjueći resp“rt.

Bogdan, A. POPOVIĆ

- 3

okvinaa