Književne novine

·P osakYivali sm, se, otišli i čekaju te, Svako iza sboje zasede. Uz to se prave,

kao da obavljaju Svoje poslobe. | Bezbrižni su kao da te ne primećuju.

Bezopasan si čovek. Nimvalo bolji od mjih,

Dane mržnje i zla dela.

ta znaš kako gmižu ma krajevima tvojih prstiju

Ipak ti znaš da gmižuw. I veruješ u sumčev grgeč.

ZaJC

Koračaš bo gradu i čuješ izumrle stope, ugašene Teči, vidiš presušene ljubavi, .

Klopki se ne bojiš, jer ih me priznaješ,

Gledaš se u ogledalima i ponekad hočeš vazbiti guvozđem kavez, w, koji te' osi samoća.

Tada dotrče ma kratkim, crwim, nogama,

i bace te u bogzna koju sramotnu tamnicu.

S tobom postupaju bb hakonima, koje ne božmaješ, Zameraju ti, da veruješ u sunčevo grgeč

i da ne veruješ u skvivalice ogledala.

Zatim te puste ma ulice među ogledala i zame. Sakriju se u svoje zašede i posmatraju te

kroz nišanske sprave ma svojim oružjima.

Ti naš da ti nema sunčevog grgeča,

SUDE (rijec

misliš da je negde na ivici brda, ;

ili u penama slapa u samotnoj brdskoj dolimi,

učaurem u dugine boje.

Ipak tamo me smeš, jer brdo me treba mi tebe, ni tvoje

madanje,

jer bi brdska dolina zatvorila svoje sramežljive puteve pred tvojim, razuzdamnim, koracima.

Zato luftaš po mrtvom, gradw,

koji te ne. voli i kojeg mrziš

i pomekad znaš da je izgoreo u svojim, bojama

i da se ugušio u. samotnom, slapu

tvoj sunčev grgeč.,

ATI

Sa slovenačkog pYeveo LJUBIŠA ĐIDIĆ

TOOK

U PULI: PRAVO STANJE DOMAĆEG FILMA

i

VEĆINA BI RADIJI: VIDELA „MARŠ NA DRINU“ NA PRVOM MESTU

· PROTEJ DANAS

Naštavak sa 3. strane

celine svim raspolažućim sredstvima sugerira i jednu misaonu, emocionalnu, pa i tematsku razvojnu liniju. Stihovi i pesme ove knjige pre no išta drugo predstavljaju jedan monolog ličnosti koja pripada našoj, ovovremenoj, klimi duha i emocija, grčevit i rasbrazan, ali uvek dramatičan. Monolog ličnosti koja je u jednoj „mneurotičnoj psihičkoj aituaciji, koja se suprotstavlja, brani, odstupa, ne prihvatajući mirenje sa besmislenošću svake akcije, PFormirajući u svojoj &vesti ličnost proizišlu iz predstave o mitskom biću, Krnjević je svoj prauzor video Mao šimbol jedne idilične situacije u dalekoj prošlošti. Mađa to nigde eksplicitno ne stoji, bo samoj prirodi štva?i TmoOgučno je pretpostaviti da je Krnjević, da bi stvorio potpuno antipadnu ličnost Proteju, njegovim sposobnostima morao da doda još jednu: spošobnost pesmovanja sa svim tradicionalno shva čenim kvalifikacijama „toga pojma. Zbog toga se i ćiklus „Iza svega“ (Drugo priviđenje) urezuje u našu svest kao "maltene. programatski deo ove Knjige, Gospodin Protej je svestan da je „prav ljenje“ poezije besmisleno, da je TOoezija kao izlet u šarmmantne srcedirajuće pređele u kojima će se duh čovekov odmoriti, uživati za trenutak u stihovima u kojima je sve „lepo“ i kao pod konac „doberano, nesuvisla:

Izlij se sluhom, mw, onu, sivu Woć gdje otvara se bezdamnm, smrtimice; raspi sve svoje riječi i svo lice govofa bzguli meka mrtva svemoć glasa se rastvori, Onda wgasi

što je još ostalo, navadu svoju da bol osipaš u riječi...

Poezija sama, dakle, nema snagu da isceli, a ni đa iskaže u potpunosti. Njeno jedino opravdanje može da se nađe ako ispuni funkciju sastavnog, autentičnog dela života. Gospodin Protej zato peva odstupajući namerno od svih zakona prožodije (sem u ciklusu „Iza Svega“, što, opet, ima Đoseban smisao), od shvatanja pesme kao celine koja egzistira sama za sebe, kojoj ništa ne treba dodati ni ođuzeti, Njegove su pesme višesmislene, nezamislive i e= prijemčive za ohe bez sposobnosti asoci'Jativnog domišljavanja. One otkucavaju dđamarima pravog života, i to mnogima odjednom, one zajedno sa čovekom tra= še puteve kojima se dolazi do smisla, koji če omogućiti da se održi i izdrži:

Daleko građ leži, nizovi otkopamog Ssvi-

jetla,

noć zvijezdama visoko, Kkruta Kao murtoac,

'ao mamastir od mestvarmog mirisa : | u dubimi

koji u zoru grabljivo izramja. Šta ti preostaje mego da šato» oka

pred kišom

koja će ustati ponovo razapneš i . čekaš.

Prepoznaćeš svijet ali ga mećeš prihuatiti. |. Takvo shvatanje poezije i #Stihovamja ne mora se prihvatiti i niz drugih mu se može suprostaviti, ali se Kmjeviću ne može odreći da je ono što je uradio uradio funkcionalno, ne mimoilazeći koncepciju koju je imao na ıimu,

Krnjević je u svojoj, prethodnoj knjizi „Pejzaži mrtvih“ kao jedan moderni romantičar koji se sa smrću su'kobljava kao sa individualnim proble= mom, sa prepoznavanjem smrti u sebi, pokušao da shvati i definiše odnose među mrtvima i živima, da pronikne u razloge neprekidnog vraćanja tragovima koje su mrtvi ostavili, Činio je to nastavljajući, ujedmo, rađiciju, alti-

4

vizirajući na jedan mođeran način folklorno i leksičko nacionalno bogatstvo. „Priviđenja gospodina Proteja“, očevidno je, i po izražavanju odnosa prema smrti, a i po pitanju koje postavljaju: kakav je smisao poezije i kakva pesma treba da bude, nastavljaju se na „Pejzaže motvih“, Kakve je promene pesnik doživeo, da li je njegov odnos prema smrti postao složeniji? U prethodnoj knjizi i pored visoko moralnog čina sinteze tradicije i savrememosti

'Krnjevič nije istakao neki moralistički

smisao. Ova knjiga, iako imjplicimo, svojom dramatičnošću, borbenim odnosom prema životu, atirmiše jeđan aktivistički princip. O tom smislu, kao

· jedan vid wopštavanja problema koji je

ranije, projektovan kroz pesnikovu ličnost, ipražem, kao prelaz sa tema3aike narodne priče, smisla koji stećci nose,

dalje i bliže nacionalne istorije na opšti plan, ona predstavlja prirodni zaključak. Suđimo li o njoj na osnovu jed-= nog ftradicionalnijeg shvatanja poezije, koje uključuje sva moderna jezička proširenja i sugestivne sintaksičke relacije, ova knjiga u odnosu na „Pejzaže mrivih“ ukazaće nam se kao osiromašenje. Utisak stečen o pesniku samo na osnovu ove knjige bio bi neoprostivo jednostran, jer ona ni izbliza ne omogućuje svim njegovim sposobno= stima, njećovom složenom besničkom daru i retkom smislu za Sintezu, za vezivanje tradđigaionoalnog sa mođernim iskustvom, đa dođu do izražaja... Mislim da, ipak, ne bi bilo naročito loše đa gospodin Protei, bar u izvesnom smislu, nije u polpunosti odrekao poznanstvo sa Protejem.

Bopđom A. POPOVIĆ

wp nur iiIaI IPI ani BIH Ian —O"—2 NI ZA PAKAO NIJE BILO MESTA

Nastavak sa 1, strance ćute. Kapetan podigao sasvim glavu i gleda ne u vojnika, nego negde tamo, u duboku noć, koja je već pritisla Srbiju. Bvo nas na Kosovu. Još ide komora. Kuda? Još idu umorne i mualaksale čete. Kuda? Nekoliko dečaka od 15—18 godina vračaju &e natrag, &vojim kućama, koje je neprijatelj već zauzeo. Zašto? Vračaju se gladni. Išli su nekud napred, pa se sad vraćaju natrag. Skreću s puta, pođoše livadom, a avoje pesnice mehlnuli u usta i glođu ih. To sve izgleda već olično, Najednom reka Lab kao da se pokrenu. Voda pljusnmu. Dečaka mestade. „Ah“, umzwzvikmuše Oi „Ah! prihvafiše drugi, pa po maloga hleba mogosmo im dati“. A volovi popnuli glave u jarmmlu. I točkovi škripe.

Evo nas i na Žljebu, na ratima Cme Gore, te zemlje u kojoj kamenje raste„. Ide se još uz plemninu u asmegu, putanjom kojom jedva da se dve koze mogu mimoići, Iđu dva dečaka, Mlađi, kome najviše da je Četrnaest godina, vodi za povodnik komja. Stariji, kome najviše da je šesnaest godina, „#Dridržava jednu ženu na konju, koja je još i privezana za konjski samar, Ti dečaci su njeni sinovi. Ona, njihova mai, ne može više da ide peške, Ona jaše na konju ne zato što je umorna. MNe, ne, ne. Ona mije umorna, Na protiv, njoj ništa više ne smeta. Ona je mrtva. Umrla je na putu. A njeni sinovi je vođe do prvog sela, do prve kolibe, do prvog parčemceta zemlje, da je tu sahrane.

U jednom Rkao zaseku od kamena, opet na uskom i teškom putu, ne leži, nego Bedi mrtav Srpski vojnik. Tiace mu je ijemučeno toliko da izgleda kao da je več jednom bio u grobu, Usta su mu otvorena. U desnoj ruci grčevito stegao neki mali predmet crne boje. Da nije parče zemlje? Priđoh b»bliže. Gle! čokolađa. Neko, kome je ostalo ioš malo milošrđa i odnekud još malo čokolade, smilovao mu se na Toslednjem časm. Dockan. Između njegovih usta i njegove ruke je sedela večnost.

U Skadru smo, Idu četiri vojnika u bradi i crni. Njihova lica ne kazuju

njihove godine. Suđeći po uspravnom

hodu kao da misu imali više od 40. Idu četiri vojnika u bradi i crni, i svalki od njih prigrlio po jeđan beo hlebac; prigrlio ga nežno, fako nežno kao majka dete, kao dete jagnje. Ja zatustavih

- svoja ognjišta, alo budu žŽive

jednoga od njih: „Vojniče, prođaješ li hlebac?*“ On me prvo pogleda meko i blago, pa mi onda odgovori: „Bog s tobom, gospodine! Mesec dana ga nisam video, pa zar da ga prodajem! Kad ga primih, gospodine, sedam pufta sam ga poljubio. I opet ću,“ Pobožno prinese hlebac ustima i poljubi ga. Meti. se oči ovlačžiše suzama, On me ponovo pogleda isto onako blago i meko i meni se učini da me je neko tada blagoslovio. Hoćete li još jedam primer? Vi ga imate. Eno ga na zidu. To preko Albanije ide u volovskim kolima naš vladalac, maš dobri kralj Petar. a Dosta je. Da ostavimo Albaniju i Crnu Goru. Da ostavimo i Srbiju, koju je mrak pokrio i sene žalosnih vrba. Da zabeležimo još samo jednu reč. Krajem prošle i početkom ove godine lađa za lađom počela je pristizati uz fpramcuske obale. One su sobom domosile Hzmemogle wwstalke slobodnog srpslog maroda. Ali je iznemoglosti naglo počelo nestajati. Ona se topila pred srcem Framcuske, koje je tako toplo Kkucalo za nas; pred dušom Francuske, koja mas je grejala dobrotom. š pažnjom. Velikom dobrotom i svekolikom pažnjom, e Tako je Francuskoj, zemlji slobode, sudbina dodelila jednu novu 'ulogu: da primi u sebe onaj narod koji je pao za slobodu. Koji je pao za slobodu, ali koji će se, u društvu Francuske, u društvu Rusije i Engleske ponovo di6L Mi čak vemujemo da se bliži dam kada čemo ne samo videti svoju otadžbinu, nego i Veliku Srbiju [..] 1 Kada se sulra budemo vratili na naše majke, dočekače nas || upitati: „Deoo,

' Kako vam je bilo u Francuškoj?“ Mi

čemo našim majkama odgovoriti: „U

Trancuskoj nam je bilo dobro“, A ako buđu žive maše žene, i naše sestre. dočekaće mas i one i upitače

mas: kako nam je bilo u Francuskoj?

Mi ćemo našim ženama i sestrama odgovoriti: „U Francuskoj nam je bilo dobro, | A ako buđu živa maša deca, i ona če mas Wočekati, ali njihova usta neče znata da mas tako bitaju. Ne. Deca će nas pitati: gde je Francuska? Umesto odgovora mi ćemo podići ruku i metmuti je ma svoja srca i reći Čemo našoj deci: tu je Francuska, I naša deca Će nas razumeti. | \Vladislay PETROVIĆ-DIS

sam pred Pulu u našem listu na-

pisao, između ostalog, i ovo: ima li smisla da se festival održi samo zato da bismo od lIri-četiri filma izabrali tri wajbolja?

On: Na žalost, tako se i dogodilo!

Ja: Srećom, Jedanaesti festival je završen. Živeo dvanaesti!

On: Parafraza je ipak optimistička, zar ne?

Ja: Da, baš kao što je i zvanični širi u svom saopšteaju “uprkos svemu što je' video (što smo videli) u Areni izrazio „uverenje da se... slabosti mo= gu prevazići savesnijim i odgovorijim angažovaajem svih snaga koje deluju na našem fimu“,

On: Hm, znači li to da treba biti samo saveštan i odgovoran... pa da gledamo dobre filmove?

Ja: Ironičan si, ali žiri je mislio, očigledno, na nešto drugo, jer u saopštenju o nagradama ima jedaa konstatacija kakvu do sada još ni jedan Dpulski žiri nije izrekao: „... u nekim filmovima izražen (je) takav idejno-filozofski tretman koji je društveno neprihvatljiv“. On: Oho, p& pustio u Arenu,

Ja: Žiri.

Oza: Koji žiri?

Ja: Onaj isti koji je izrekao maločas citiranu konstataciju.

On: 1?!

MWa:”103t : ı

On: Ima li logike?

Ja: Ima, ko prihvatiš da žiri nije cenzura i da je žiri pomenute filmove, fo jest nespomenute jer ih nije imenovao, uvzstio u festivalski program iz isključivo estetskih razloga. Ali, odmah ću ti reći, žiri je dokazao da nije odv«jao formu od sadržine. Prema toMDOBa ca

Oa: Opet se pitam: ima li tu logike?

Ja: A ja se pitam ima li logike u odluci da se „Službeni položaj“ proglasi za najbolji film, festivala, z& prvi u rangu, a da se Fadil Hadžić, koji je i napisao i režirao taj film, dakle bio kompletan autor, ne magrađi?!

On: Tija, šta ga znaš: možda se Donekad film mapravi sam od sebe?

Ja: Da prihvatim tvoju ironiju.... poneki filmovi koje smo videli u Areni zaista kao da su se pravili sami od sebe!

Ona: Primetio sam na osnovu dosad objavljenih utisaka iz Pule da je opšta saglasnost sa žirijem, io jest, da su „Službeni položaj“, „Marš ma Drinu“ i „Ne plači, Petre“ zaista tri najbolja filma.

J a: Na žalost, bio sam u pravu kad

ko je takve filmove

Ja: Da, to je tačno, samo većina bi.

radije videla „Marš ma Drina“ na prvom mueslu. Ali o samim magrađama ne bih polemisao sa žirijem.

On: Slažem se. Pa, kakvi su tvoji utisci? ·

Ja: Mislim da je Jeđanaesta Pula pokazala, io jest, dokazala da je potpuno nerealno očekivati da od dvađesetak filmova godišnje, koliko prosečno uspevamo da realizujemo, dvanaest bude za festivalsko tWskmičenje, što će reći da na svaka četiri proizveđen« fil-

Brana CRNČEVIĆ

ii

slobodi.

ki dvoličnosti. Zar M vj Pokvarenjaku nije potreban sat. On drukčije · ,

šit meri vreme. O | | _ Izgubljenih mi je dosta, ' | vi

filiš

U zaplašenom svetu svaki je skandal do

Kult ličnosti — to je samo polovina od kulta

Iznenadila bi me vest da je čovek nađen.

Teško jednom miru između dva rata.

ma tri buđu festivalska. Kad se m da jedaa italijanska, ili francuska il ako hoćeš, i američka kinematografij? od stotiae i stotine filmova snimlj a u toku jedne godine ne bi mogla d sastavi dvanaest dela dostojnih festić vala, onda... onda ireba verova{j <. smo mi genijalni! Ako je to neko i ve vovao, evo sad mu se pružila prilika ,|. se razuveri Na nivou proizvodnje

kome jesmo i na kome ćemo još du, biti, fantasmagorično je očekivati v|. sokokvalitetni festival!

On: Znači li to da ti, u stvari, njs| mnogo razočaran? ;

Ja: Nisam, jer: realno je bilo oče, kivati najviše pet odista festivalskih filmova. Samo su idealni optimisti o. čekivali više, pa, prirodno, sad su viša i teže raočarani.

On: Razočarani su sigurno i mnogi autori!

Ja: Svakako, ukoliko su skloni ds reakcija Arene prime kao objektivnu ocenu. Čak i ako postoji razlaz izme. đu žirija i Arene, kao što je lo sluka sa filmom „Prevo stanje stvari“, Sli, jepčević je hteo da bude originala, Naravno, originalan u našim okvirima, ako se tako može reći. Jer, film o lju. bavi, ankeini film, nije novost u svelskoj kinemaltografiji. Slijepčevićev an. ketni lilm želi da nam kaže neke isti. ne o nama, o našim brakovima, o na. šim shvatanjima. Anketira o tome na samo one među nama koji su dospeli pred objektiv njegove kamere, več | sve nas. Ali, kao što se to lepo poks= zalo na prošlom beogradskom festivalu dokumentarnog filma, Slijepčević i u svojim „kratkometražnim, kao i svome igranom filmu, živi u velikoj zabludi: čiajenica mu je dovoljna, činjenicu shvata kao umetničku istinu. Sad, posle filma „Pravo stanje stvari“ pi se nije li Slijepčevičevo pravo stanje upravo takvo: ne može dy3 uviđi svbju zabludu, ili možđa, to i nije njegova zabluda več naša zato što mislimo da je kod njega posredi zabluda, a u stvari je nemoć? Ne želim da verujem u ovo, poslednje!

On: A šta je sa zabluđama Stoleta Jankovića i Soje Jovanović? Nisam video ni „Narodnog poslanika“, ni „Put oko sveta“, ali čujem da u:,oba filma nema Nušića. 7:75

Ja: Nema, zaista. A i šta će im Nušić., Zabluda je mislim u ovome: kad je film urađen prema književnom delu onda daj da izmerimo koliko pisca imš, daj da vidimo je li izneveren itd. Film je samostalno delo i gledajmo ga kao film „za sebe“ — da li je dobar ili nije, Ostavimo se originalnog dela i jalovog upoređivanja. U teatru treba da gledamo wklad ili nesklad id predstave sa idejom dela, a ne u filmu, Jankovićev „Narodni poslanik“ je dru» štvena satira. Gorka, opors. Reditelj hteo da se kiselo smejemo. Kiseline doista ima, ali smeha nema. Hteo je da bude moderan u izrazu, ali su mu mte• tafore prevaziđene i usiljene, nepri. kladne, Film je težak, ali se i teško gleda, jer je razvučen, umrtvijen. Re• ditelju treba čestitati na poleušaju, all mu i reći da je promašio. Soja Jovan0" vić, pak, dala nam je sočnu, često vir• tuoznu burlesku. Ali često i sasvim Ta• spojasanu, nekonirolisanu. I bez mee u gegu. Jer, geg na geg, glumac na glumca, što će reči da su se međub" no nadmetali ko će biti smešniji, brz je zamorilo, zasitilo gledalište. „Jedna bravurozna „čraljijada“ bila je više nego dovoljna ovome filmu. „lažem „čkaljijada“ u pozitivnom, plemenitom

Nastavak ma 8, strani

Ljubomir RADIČEVIĆ

~ |

KNJIŽEVNE NOVINE