Književne novine
| ILI DEMILIT
i
|.
i 5 iy.
po
lui hu ograničavati, ako ne i'sputavati, slobodu
LEPA SLOBODA
ARIZACIJA UMETNOSTI
pderma umetnost je detronizovala i-
li prognala klasičnu lepotu. AN je a šinjenica. No, u senci ove jasne činjenice čeka otvoreno pitanje: čime se popunjava nastali vakuum? Skolastička estetika sugeriše misao da vakuum Dopunjava načelo istine ili načelo dobra koje seda na upražnjeni presto lepote. Ali, „avangardna“ umefnost i savre-
mena estetička misao odbijaju ovu su- '
gestiju. Nasuprot vladavini lepote one proklamuju slobodu kao vrhovni zakon umetničkog izražavanja. Sa gledišta nadrealizma, Rene Krevel ovako definiše poeziju: „Ona je put slo= bode“, Sartr, pak, u duhu egzistencijalizma, određuje suštinu literature kao slobodu koja apeluje na slobodu drugih. Prema tome, kontradikcija lepote i istine (odnosno dobra) ostajala bi u ravni klasične umefnosti, ne „prevazilazeći njen okvir i nivo; međutim, u žarištu sukoba „moderne i klasične umetnosti vodila bi se bitka slobode sa lepotom. Ova bitka, opet, razvijala bi se kao konflikt između neprekidnog procesa i dovršene organizacije, između orgamizujućeg pokreta i organizovanog oblika,
jzmeđu stvaralačke dinamike i statič---
ne tvorevime..,
U svakom slučaju, težište problematike umetnosti pomera se sa Dpitanja lepote na pitanje slobode, što znači — sa polja umetnosti na jedam drugi, obuhvatniji i viši plam.
Ovim pomeranjem težišta, koncep= cija umetnosti u stvari rađikaližuje i prevazilazi samu sebe, rezorbujući se u koncepciji čoveka, u kojoj sloboda — to jest čovekovo razoluđenje, samostvaranje i samosaznanje zajsta se javlja kao najviša odred= ba duha (Hegel). Govoreći nešto drugačije i tačnije: načelo slobode zaista je radikalnije nego princip lepote, a jer, ako ovaj drugi čini vrhovnu normu umetnosti, ono prvo predstavlja najvišu odredbu ljudskosti, Bar danas, „hijeroglif“ lepote ne da se dešifrovafi do kraja, ako se ključ šifre ne potraži ine nađe u rešenju problema slobode.
Klasici su pretpostavljali da umetnost kao takvu kontroliše zakon lepote; iz ove klasične pretpostavke, romamtici i neonromantici — sve do nadrealizma i današnje „avangarde“ —
izvodili su zaključak o trenju ili protiv-
rečju između umetnosti i slobode: naime, umetnička lepota u svojstvu odre-
" đenog normativnog „reda“ morala bi
izražavanja i stvaranja. Otuda pokušaj da se spontani pesnički izraz stavi ne samo iznad lepog umetničkog oblika, nego i nasuprot ovome.
Da ]i umetnost stvarno podrazumeva izvesnu limitaciju ili čak i negaciju slobode? Šta je u suštini sloboda? Mada određemje slobode „zadaje naročite teškoće, pošto sama priroda slobode imblikuje izvesnu dozu neodređenosti, defimicija ipak ne izgleda nemogućna. Radi lakšeg manipulisanja, definicija slobođe mogla bi se formulisati jednom jedinom rečju: samodelatnost. Nešto preciznije: sloboda je samostvaranje ČOveka, Ona je praxis u onom osobenom smislu koji Marks daje tom pojmu (umiwbdzende Praxis). Ako se sloboda pojmi i odredi u tom smislu, onda ona i umetnost mne bi isključivale jedna drugu, nego bi se — naprotiv — uzajamno “uslovljavale: sama potreba za umetnošću gnjezdila bi se u Ssamosve~
sti i samostvaranju čoveka, dakle —
u slobodi (Hegel: „Estetika“ I), Kjudska samodelatnost je pre SVega produktivni rad. U suš timi, dakle, taj rad omogućava čoveku da prisvoji svoje biće, oslobađajući ga od iskonske potčinjenositi prirodi. To je bilo jasno već i Hegelu. Međutim, konkretizujući i „prevazilazeći Hegela, Marks i Engels zaključuju da određene istorijske forme rađa protivreče njegovoj oslobodilačkoj suštini: tako, klasna podela rađa otuđuje proces rađa od radnika, potčinjaVa” iući živu radnu snagu mrtvom radu, Rkristalisanom i obliku privatne SVOJIne i kapitala. Rad se deli na zapoveda~– nje i izvršavanje zapovesti. Ova DO" dela se sprovodi kao militarizacija rada: „Mase radnika, nagomilane u fabrikama, organizovane su VOJ
KNJIŽEVNE NOVINE
\
nički To su prosti vojnici industrije, koje nadzirava čitava jedma hijerarhija podoficira i oficira (Marks — 'Engels: „Kıomunistički manifest“), Ta 'militarizacija povukla je za sobom čak i prodiranje rečnika kasarne u svakodnevni jezik tvornice i radionice (na primer, izraz „radna disciplina“). Fabriku počinje da demilitarizuje tek radničko samoupravljanje.
usled smene konkurencije monopolom, militarizacija rada širila se iz po= jedinih preduzeća ma proizvodnju . i privredu u celini. Zatim, blagodđareći državnom monopolizmu, to jest srastanju kapitalističkih monopola sa državom, rak militarizacije stao je da nagriza ne samo privredu, nego i politiku i kulturu. Najzad, putem totalitarnog „glajhšaltunga“ i putem ždamovi~
a a a la ala la ala iy a lvl ay Nya ega
Dragan KOLUNDŽIJA
\elar i (if Did VEĆI
Sevaju munje ko lica žena u prolazu
etav i vatra bipa Veća.
U času pretećeg leta Ja vidim, me treba sveća, Ode Grad i mesta sveta.
Ljubavnici, digli se ramo Penju se wu mebo, zvezdi gore. Put je lep i dam, je svano. Prolazi se kroz svete gore.
PRESTAĆE PTICA A POČETI ŠUMA
prestaće ptica a počeće šuma Iznad ovog tela, iznad ove grudve,
'U veče jedno dG leti, bez šuma
Krila iznad, Budve. |
Dotle samo malo otvora nad glavom, Grana od ljubavi, srce malo.
Pred moju smrt, zna se, mebo plavo I sumce palo i sunce balo.
Rudi td aa ai io ia tala o ua ay ay li ati
zirane „partijnosti“, čak i sama umetnost počela je da se militarizuje: izopačena na faj način u vlastitu parodiju i karikaturu, Muza je stajala u stavu mirmo pred Manmsom, koji se ovaploćivao ne samo u liku konjičkih generala, nego i u liku policijskih podnarednika. (U polemici oko Babeljove „Konarmije“, maršal Buđoni „„šamarao“ je pisca te proze kao kaplar redova). Suvišno je dokazivati da je hladmi rat — u nastavku dva svefska vrata — celoj ovoj militarizaciji dao najčudovišnije razmere i mnajperfidnije forme. Potiskujući zagonetku lepote na stepen drugorazrednog pitanja, sloboda postaje ključni, gorući problem savremene umetnosti, jer momstruozna militarizacija „rada i društva danas pogađa samu srž ljudske slobode, pa i slobode umetničkog stvaranja. ' Umetnost se uvojničuje i zasužnjuje na taj način, što se podređuje militarizovanoj „ekonomici i politici. Po svojoj prirodi, umetnost kao „moment“ ljudskog tofaliteta mora biti podređena tom totalitetu, ali ne treba i ne može da buđe podjarmljena drugim njegovim. posebnim momentima, naime novcu i vlasti. Ova podjarmljenost u stvari zmači jednostrano podvrgavanje umetnikovog subjekta jednom dehumanizovanom objektivnom svetu, kojim vladaju čekovna knjižica i Dolicijski pendrek. Reagujući na to podvrgavanje, umetnost pređuzima sizifovski poduhvat da svojoj viziji i kreaciji obezbedi sadržinsku i fumkcionalnn nezavisnost od ovakvog sveta. Na kraju, taj poduhvat rađa nedđomošče u vidu bespredmetne „apstraktne wmetnosti, Koju je Mondrijan zamišljao i pravio kao neku vrstu „antisveta“, U istini, đamašnji apsttakciomi
zam nije ništa drugo do savremeno izdanje starog artizma: gradeći svoj „amtisvet“, Mondnijan zapravo restauriše razvaljenu, drevnu kulu od slonovače, koju sad „mastanjuje iluazorna sloboda umesto deložirane lažne lepote. „Sloboda“ u artističkom „„antisvetu“ samo je ekvivalent i kKorelat vopstva u ekonomsko-političkom svetu. Prepuštajući ekonomsko-političkim pDotentatima stvami svet u zamenu za svoj „autonomni“ i fiktivni „antisvet“, umetnik pravi loš pazar: on daje „carstvo zemaljsko“ za „carstvo nebesko“, stvarmu vladavinu za prividnu slobodu, solidnu robu za tantuz. Ovakav pazar prave pojedini predstavnici „avangardne“ umefnosti sa Frankovim samovlašćem, Tako „slobodamski“ artizam deluje kao društveni konformizam i oportunizam, kao ratna mimikrija i diverzija u službi militarizacije dmuštva,
Dok savremeni artizam “~«fraži slobodu na stmanputici umetnikovog bežamja u sopstvenu subjektivnost, umetnički aktivizam nalazi fraženu slobodu ma putu osvajanja obje ktivnog sveta. Stvarna sloboda, naime, ne može se ogramičiti na izvlačenje čoveka iz jarma spoljnjeg sveta; ona se ostvaruje i potvrđuje tek potčinjavanjem toga sveta društvenom čoveku: „Slobodđa.. se može sastojati samo u ovome: čovek u društvu, udružemi proizvođači, racionalno uređuju fu materijalnu razmenu sa prirođom, podvrgavajući je svojoj kolektivnoj Rkontroli, umesto, da ona gospodari mjima kao slepa sila“ (Karl Marks: „Kapital“ III).
Za Mariksa, produktivni rad je u su= štini „oslobađanje čoveka, to će reći potčinjavamje objektivnog sveta ljudskom biću i duhu. Isto tako, umetnosti je za njega jedan oblik i sektor ovoga rada, pa prema fome i jedan načim čovekovog oslobađanja. Izražavajući takvo shvatanje umetnosti, on ma jednom muestu beleži: „. umetnički predmet — isto kao i svaki drugi produkt..." Kao jedam vid pnoduktivne samodelafnosti, odnosno kao mačin čovekovog samostvaranja, umetnost bi bila dom i grudobram slobode, isto onako kao što bi slobođa bila rodno ftle i kućište umetnosti. I, ako je istina da slobođa peva, nije manje tačno da pesma oslobađa,
Izgleda, međutim, da se materijalna produkcija i umetnička kreacija
" odnose jedna prema drugoj ne samo”
kao dva razna oblika ljudske samodelatnosti, to će reći — slobode, već i kao dva njena uzastopna stepena, Tako bi se nivo umetnosti poklapao sa stupnjem simbolizacije slobode, a nivo produktivnog rada — sa stupnjem njene realizacije. Ako je dosadašnja istorija i načinila neki oštar usek između oba stupnja čovekovog samoprisvajanja, naime između estetičke i praktičke delatnosti, sama priroda tih delatnosti sada traži i omogućava da se ovaj usek zatvori. Po svojoj prirodi, svaka umetnička simbolizacija teži da pređe u životnu realizaciju, — | kao što i neminovne manjkavosti ove Tealizacije zahtevaju da se kompenziraju odgovarajućim umetničkim simbolizacijama. U mnajintimnijem biću svakog umetničkog simbola klija jedam društveni altt; pod uticajem istorijske situacije i klime, ta klica može da zakržlja ili da se mazvije, ali me može biti iništena, sem u slučaju razaranja samog bića umetnosti. Integracijom
umetničkog dela u celinu „čovekove samodelatnosti, umetnički „aktivizam
potvrđivao bi slobodu kao unutarmje biće mmefničkog fenomena; maprofiv, amtizam bi u svom konačnom efektu negirao to biće, mastojeći da umetnost izuzme iz pomenute samođelatnosti, odnosno — da je sa vetrometnog polja alk-
cije presadi u staklenu baštu čiste kontemplacije., Umetnički „altivizam +— potvrđa
slobode umetnosti! Nije li to jedan nategnuti paradđoks? Nije li taj alctivizam u stvari sinonim ždanovoidne „partijmosti“ kao mnotome „političke, čak i policijske militarizacije | umetničkog posla?
lirika u
ELIZABET | DŽENINGS
NPR SCU
ENGLESKA PESNIKINJA Mlzabet Džsmings rođena je 1926. godine. Do sada je objavila više zbirki pesama, od kojih su mnoge đobile značajne Književne nagrade, Radi takođe i ma prevođenju strane poezije, kao i na književnoj esejistici, gde je dala nekoliko zapaženih rađova.
Svoj pesnički stav prilično je jasno izcazila: „Za mene je proza uvek predstav-
ljala pokušaj nalaženja reči za nešto što
već znam, dok moje najbolje pesme uspe” vaju da na Girogo neizbežan način kažu nešto što pre nisam znala“, tj. tokom sVOK komponovanja same pesme Žele da otkriju izglede sveta i bića i to im daje posebnu privlačnost i neposrednost. Mlizabet Dženings pripađa onoj grupi engleskih savrćmenih pesnika koja traži jasna izražajna sredstva i neposredniji dodir sa čitaocem, Njene pešme su uglavnom „kratke, „čiste“ dikcije, a njeni najdublji i · najizražajniji stihovi često su i najjednostavniji, što može lako da se zapazi u izboru koji dono> Bimo.
ZA MRTVO ROĐENO DETE
U koji obred, možemo sadqa, Da te stavimo? Da si došao
Jz tople i bučne sobe
U ovo, po drugom, bi tada.
Tebe prepoznali. Tada bi
Zamišljali te žive ćudi.
4 onda odjednom, dugom stranom, Žuvot je izvučem, iz tebe, dah Tooj ugušio je smrti mah.
'AP nikad, u sbetu mama zmnamov, Ne videsmo kako željno kročiš, Došao misi a ipak odlaziš.
'Alš sada. nema mičega, da vređa 'woje jasmo odbijanje mašeg sveta, Ni u uspomemnmi oko mam, me sreta Lik tvoj niti krivi tvoj karakter. I onda uteha mam, je cela,
Da tuga može da je tako bela.
GRČKI KIPOVI
O be mikađa me diymaıh, već samo posmatrah. Ako yeći se može da ćutanje pređa?u znači
Onš su se predali.
Ipak njihovi odvažni pokreti pokazuju sigurno
Opomenu, odmazdu,?
Šta im, je ostalo da izgube
Sem, da se mrve pod, kišom, i oremenom? Prkos Za njih, je dostojanstvo, isticanje sebe.
Čudno kako bi čovek da dime a me da prosto gleđa, Da pređe prstima, preko beđa?a i Yuku,
Ne da poseduje, već pre da posedmut bude, Bronza je blistava, oku ali nod, Yukom
Hladna je i miri. Bogovi u
nmemom metalu:
KMamemu isto, ne žipom, mesu.
Otelovljenja su drugde + ljudska,
Nešto što se mas tiče; al ovi su, druto.
Kao mešto beskonačno, daleko
Dozvoljeno nametanje, Kao da ove slepe oči
Ođoju krajeve plodne grožđem i maslinama:
FI naše nemirne vuke me kreću da dimu već da se đive,
PESMA NA POČETKU JESENI
G ledaj sada ovu jesem koja stiže
Mirisima. Sve još uvek liči ma leto;
Boje su još meizmenjeme, vazduh, Na zelenom, i belom, vedro sc diže. Stabla su teška plodom i pumda Polja. Svuda širi se cveća uzduh.
Prust koji je sakupio vreme U dečji kolač radne bi Dvosmislenost opog —
Leto Još uvek vlada dok me krene Stub dima sa zemlje da bi Pokazao da mas jesen, traži.
Nije. Nimalo, Alttivizam potvrđuje i neguje „društveno -– političku. akciju umetnosti kao njenu spontanu samodelatnost; naprotiv, „partijnost“ naređuje tu akciju kao jedmu poručenu, „usmerenu“, zapravo iznuđenu đdelatnost. U okviru iste akcije, aktivizam upućuje umetnost da od politike načini objekt svog Kritičkog ftretiranja; ·„mnaprotiv, „partijnost“ iđe na ruku vladajućoj politici da čitavu umetnost maltretira i zloupotrebljava kao svoj poslušni instrument. „Alivistička umetnost je stvaralačka autokritika „novog društva; „partijna“ umetnost, međutim, nije ništa drugo do jalova apologetika. Partijni umetnik je mobilisani vojnik, koji ratuje po komandi, pucajući često na rođenog brata i oca, na stvaraoca i čoveka kao takvog; nasuprot tome, umetnik-aktivist je dobrovoljni borac, franftirer, ne retko i genilac, koji Vvojuje iz vlastite inicijative, Pri tom, po samoj svojoj prinođi i funkciji, umetnik moma biti borac, ali nikad ne može biti vojnik. I, ako „partijnost“ militarizuje svekoliku umetnost, alktivizam pruža altivan odpor militarizacliji umetnosti i razvija aktivan napor za njihovu demilitarizaciju. Najposle, alktivistička kri tika cveta, uglavnom, baš u onoj istoj satiri, Nkoju „partijna“ apologetika krivotvori i uškopljuje, upinjući se da
RAT I KNJIŽEVNOST
Naštavak sa 1. strane : skog monitora, danas zaboravljenog mađarskog mornara Kome je Horti odao sve počasti onoga dana kada je umro, i da se druga počinje da stvara, dalo je pečat novoj književnosti. O novom životu moralo se govoriti na nov način. Sa starim životom moralo se o-
- bračunavati novim argumentima, Na-
mesto starih vrednosti trebalo je uspostaviti nove.
Prvog decembra 1918. završila se prva etapa jugoslovenske nacionalne revolucije. Svejedno pod kakvim uslovima i u kakvom položaju, većina Jugoslovena se našla u, zajedničkoj drža-
vi. Tstovremeno, počinje i jedan novi revolucionarni proces. Tokom fog Dprocesa pulevi jugoslovenskih pisaca su se približavali i razilazili, Jednomišljenici su postajali neprijatelji, zavađeni su pružali jedan drugom ruku pomirenja, Vreme ·između ratova menja=lo je lik jugoslovenske književnosti, Ali danas, kada se stvari posmatraju iz jstorijske perspektive, i kada ime Antuna Branka Šimića ili Rastka Petrovića ne zvuče ništa manje prisno od imena Milana Rakića ili Silvija Kranjčevića, kada se sva ta literatura posmatra više kao deo naše kulturne iradicije nego kao živi frenutak naše sa-
dašnjosti, može sa sigurnošću da se tvrdi da je generacija koja je izišla iz rata i delovala prvih godina posle rata, generacija koja je za sobom ostavila najviše dela trajne vrednosti i najzna= čajnija književna generacija kod nas. Da li bi ona to bila da nije bilo rata, da li bi pisci pružili možda više da nisu preživeli rat i da li bi se sve to dogodilo što se zbilo đa mu nisu prethodile četiri krvave godine, stvar je onih koji
·vole da se bave takvim nagađanjima.
U jednom razgovoru, koji bi pretenđo-
vao na to da bude ozbiljan, takve stva-
Yi morale bi da budu irelevanine. Predyag PROTIĆ
društva, tačnije: .
Ali svako je doba vrsta
Bogate nostalgije. Dajemo imena = ' Zima, proleće, jesew, i leto —
Kao da oslobađamo iz uma
Naše ćudi i dajemo im spoljni oblik. Želimo mešto sigurno, ČbTSto.
“Ali opet, mošena sam natrag.
1I pored svoje volje u, detinjstvo
Gde jesem su vatre, dim, šumska mesta;
Naslanjam se ma prozor odvojena
Od buđenja u vazduhu.
Kad Yvekoh jesen, jeseni mesta.
Preveo Vladimir ŽUNJEVIĆ
je onemogući. T „partijna“ nadriumetnost i umetnički aktivizam ulljučuju umetničko stvaranje u društvenu ak ciju. Ali, ima akcije i akcije. U prvom slučaju, ona znači poricanje slobode, u drugom — potvrdu slobode.
Stara umetnost podvrgavala se Sšuverenitetu slobodne lepote, što znači unutarnjoj harmoniji svoje subjektivne slike, koja je htela da se oblikuje nezavisno od spoljnjeg sveta. OVog suverena svrgmuo je u stvari još Hegel, koji je shvatio i objavio da umetnički pređmet — za razliku od organizma ne postoji samo za scbe, već i zn namns: na faj način Hege je umetničkoj lepoti osporio „slobodu“ naime nezavisnost od ljudske stvarnosti.
U movoj umetnosti, i Kkarakteriše aktivizam, lepa sloboda prevazilazi i nasleđuje „slobodnu lepotu“ stare umetnosti. Čuvajući lepotu kao unutarnji sklad umetničke vizije, i tvorevine, aktivizam orijentiše u meifnost na potenciranje umetničke lepote do ljudske slobode, na usklađenje umetnosti i stvamosti. Pri tom, ovo usklađenje dobija „smisao i vrednost oslobođenja. Jer, ono se više me ogrBničava ma pasivno, kontemplativno Baobražavanje umelničke slike stvar= nom modelu; sada se to saobražavanje dopunjuje obrafnim procesom: alttivrim preobražavanjem životne stvarnosti u skladu sa uzorom harmonije, celovito sti, lepote, koji pruža uwmetnost; a slo
boda i nije ništa drugo do to preobra=
žavamije, to prilagođavanje sveta čovekt. Ova sloboda je lepa, pošto se ostvaruje uz učešće umetnosti i po modeli · umetničke lepote. Sadejstvujući ostvarivanju slobod e, umetnički altivizam pođiže lepotu na njem naj~
višu potenciju: kao što je uočio He-
gel, „vrhunac lepote“ okrunjen je „slobodnim životom“. Tako bi se „gordijski, čvor“ savremene estetike razre= šavao u aktivističkoj umetnosti · koja, svojim amgažovanjem, u realizaciji ljudskog oslobođenja, savlađuje „protivrečje između slobode i lepote.
U neprekidnom toku kmultume re-
volucije, svojstvene socijalizmu, ova umetnost kao „umwšillzende Praxis“
svoje vrste vrši jedđam estefski prevraj,
u njenom sklopu i delokrugu, „slobod“nu lepotu“ umeinosti prevazilazi lepa
sloboda čoveka. Radojica, TAUTOVIĆ
#2.)
koju inspiriše”