Književne novine

"| \

Pismo iz Venecije

'obitnik najveće hagrade Venecijanskog bijenala, Rausćhehberg, } ima 30 godina i mada je prošlo jedva desetak godina od njegOVog DĐTIvog izlagahja a samo tri od prve s#amoslalne izložbe u Evropi, danas je on u svetu najpoznatiji slikar takozvane američke avangarde, nosilac hekoliko nagrađa pa i međunarodne ža glafiku koja mu je dodeljena u Ljubljani ptrto= šle godine, 7 Njegovo delo i nagradn koju je primio u Veneciji markiraju karakter ce> los ovogodišnjeg Bijenala pretvarajući ga od smotre najboljih savremenih dostignuća — što je ranije bila bat ambicija ove u svojoj vrsti najveće likov“ ne manifestacije — u informativnu platiormu aktuelnog, eksperimentalnog traženja vezanog za sadašnji irenutak. Ako je izgubila u kvalitetu — u tradicionalnom smislu reči — ova je velika izložba dobila u zanimljivosti informa– cije koja je ovog puta vrlo dinamična. 'Kıitičar će malo toga naći ža selekciju po kvalitetu: poznato je Buviše Dpoznato, a novo je brilično neubedljivo. Za savremenog istoričara, međutim, XXXIII bijenal dobija značaj đokumen= ta aktuelnog stanja na polju likovne delatnosti. Ne mislim time reći da je dokumenat i potpun — nikada ovakve antologijske smotre, ma kako ogrom-

HANISRNT

PREDSTAVNIK 1 IZUZETAK.

ne bile, ne mogu ni imati karakter potpunog pregleda. Ali ako je ovogodišnji Bijenal pred nama raširio lepezu nekih najaktuelnijih pojava, to svakako nije mala zasluga, jer je samim tim 'po= krenuo i pitanja . novog gledanja na predmet, stvaranja novih kategorija u podneblju umetnosti i pre svega bitanje vrednosti ovih novih manifestacija likovnog izražavanja. Na ovo poslednje, Raušenbergova (RauschenbeTg) OSvarenja najbolji su odgovoT,

Mnogo je lošeg na ovom Bijenalu, mnogo je mnedorečenog i bezvrednog baš u području onog što se tako hitro nazvalo avangardom. U području Novog realizma i Pop-arta mnogo ima prazne trke za senzacijom, izveštačene patetike, težnje za apsurdnim dovoljno brutalnim da izazove šok kao krajnju.:ambiriju novog umetnika. Pa ipak,

· jasno je da je došlo do nekih previra-

nja, da su ne samo okviri granica tradicionalnog shvatanja jako razmaknuti nego i da su stvorene neke nove kategorije koje su po egstetičko-morfološkim Koncepcijama strane dosadašnjim shvatanjima likovne umetnosti i njenim manifestacijama. Eksponat ovih avangardista nije ni slika, ni skulptura, ni grafika niti i jedđan dosad poznat rod umetnosti — nego jedan nov predmet, nametljiv ili agresivan, duhovit iii besmislen, svakodnevno poznat a čČinom izlaganja izmenjen, sačinjem od svih mogućih materijala i jednostavno „od sebe samog“ onakvog kakav še nalazi na dohvatu ruke. RaušenbergB je Ovakve kompozicije nazvao Combine> -painting kada je otprilike pre deset godina počeo da ulepljuje između bojenih površina plakate, fotografije i po neki stvaran predmet, težeći u ovakvim kompozicijama da Tevalorizira banalni predmet svakodnevne upotrebe 1 „ispuni prazninu koja zjapi između života i umetnosti“. Da uz glavnog predstavnika jednog novog pravca, ovde REaušenberga, uvek ide i mnoštvo epigona i imitatora koji podržavaju novi klimu i na taj način imaju trenutno korisnu funkciju -- poznata je činjenica koja se nije izmenila uprkos brzog smenjivanja pravaca u rnodernoj umoetnosti. Pa ako bismo zbog. množine osrednjosti a često i uvredljive ne tačnosti avuka u ovom orkestru „Novog realizma“ i bili spremni da odreknemo smisao i vrednost ovakvoj ava gardi — pojava Raušenberga primer je izuzeika koji potvrđuje pravilo. Otuda je i nagrada njemu izvanredno postaje istorijski markaninoj likovnoj

podatak o

' likovne vrednosti.

Razvoj Raušenberga bio je vrlo hitar ali u svojoj vrsti i vrlo logičan. RŠkolovan u duhu američkog apstraktnog ekspresionizma, on je kao gotovo redovno talontovani učenici, hteo suprotno od svojih učitelja. Ponevši ipak od njih smelost odricanja trađicionalnog načina egzekucije i grozničavi Titam kompozicije, Raušenberg je potrčao stvarnosti u susret, U kasnijem razvoju, {ražeći načina da revalorizira predmetni svet svakodnevice prošao je lroz sve ono Što se navodi kada se o·sporava originalnost Novom realizmu i Pop-artu. Imao je period neo-dadaističkih manifestacija · koje reflektuju shvatanje | Švilersovih (Sehwitters)

dodeljena baš karakteristična i jednoj pojavi ovog našeg sadašnjeg trenutka, podatak kojim je žiri sačuvao svoj renome izabravši možda jedinog predstavnika koji nije okrnjio osnovni i nepromcnljivi uslov vrednovanja dela — uslov autentične

ROLHBRT RAUŠENBERG;: TRACER, 1964.

„Merzbaua“ (vrsta plastičnog kolaža na stala tridesetih godina) čemu se ne tTeba čuditi ako znamo da su 1948. i 1952. organizovane Svitersove retrospektive u Njujorku. Orijentisah ka onome što je u Evropi u svoje vreme bilo najsmelije i najshlobodnije, Dađaižmu, Raušenberg posle susreta sa Švitersovim delom sreće Mafsela Dišana (Marcel Duečhamp), och „faedy-made“-a (objekata komponovanih od golovih,. nađenih predmeta). Vezuje ih veliko prijateljstvo u kome razlika generacija prvom daje osveženje a drugom podršku, Ma koliko pripadnici Novog realičma negirali đa im osivarenja vode poreklo i kontinuitet od Dadaizma, ovo bpfijateljstvo Dišan—hRaušenberg to samo potvIđuje. Ali, ako se forma i može naslediti, sadržinu je izmenilo vreme i O-

kolnosti stvaranja. Na ovoj probi no-

ve, savremene sadržine otpada stvaranje većine Novih realista koji lišeni dubljeg novog smisla stvaranja a bez snage da besmisao pretvore u sadržinu dela, postaju u najboljem slučaju, u većini, manje ili više duhoviti imitatoTi dadaističkih tvorevina. Za ovakve objehte danas se može postaviti pitanje: čemu?, pitanje koje novonastalom

predmetu oduzima svaku umetničku vrednost. Pa ipak, Novi realizam i Pop-art ispunili su mnoge evfopske i američke galerije. Jednostavan zaključak da je sve to već bilo viđeno ne bi se mogao u potpunosti usvojiti jer su drugi psihološko-sociološki uslovi sadaŠšnje pojave. Tačnije je, dakle, da su tome slične realizacije viđene, ali su one u delu Raušenberga uspele da do-

biju novu sadržinu, Očigledno je da je pozajmice „muetodološke i morfološke, koje je mlada generacija preuzela od Dađaišta, Raušenberg neospornim talentom i invencijom uspeo da preobrazi u jedan nov odraz savremenog Života. Nije ovđe reč o karakteru toga odraza, niti o širini njegovog dijapazona i dubini. osečajne misli nego o njegovoj au=tentičnosti. Otuđa se Raušenbergove realizačije ne mogu definisati samo granicama poznatog, ima u njima onog

· što izmiče ahalogijama, ima snage lič-

nosti, Tako je vremenom Raušenbergov ogromni kolaž komponovan od tekstila, fotografija, plakata, novina i drugih predmeta tuđih #+radiciji slikarstva (stolica, radio, sat, kravata, automobilska guma i sl, ostvario viziju reportaže koja o savremenoj urbanoj civiliza= ciji, o njenom pejzažu grada, ulica, fabrika, o njenoj estetici moderne publicistike plakatu i reklami, govori direktno i ubedljivo, Ako je dijapazon ovih saopštenja primarno vizuelnog karaktera i bez velike đubine u podtekstu Raušenbergu se, naročilo u poslednjiilm, serigrafskom štampom ostvarenim površinama ne može osporiti i likovna vrednost. Ovo je garancija Raušenbergove pobede na planu umetnosti, Jer, izvučemo li zaključak iz činjenice da su | realizacije dadaista izgubivši svoju političko-socijalnu aktuelnost i obeležje revolta, vremenom pale u zaborav, osim onih Maksa MErnsta, Arpa, Švitersa i Pikabije koje je prisustvo likovne vrednosti podiglo na stepen umetnosti — možemo nastavljajući poređenje doći do sledeće konstatacije. 1 reportaže Novih realista — iako većina odbija svako lirsko ili meditativno fransponovanje realnosti dobijaju u vrednosti samo onda ako su umetnikov izbor, invencija i doživljaj likovno osmislili njibovu realizaciju. Raušenbergove „slike“ izdvajaju se baš po ovim kvalitetima iz gomile sličnih. Po tome je on i brimer i izuzetak.

Katarima AMBROZIĆ

GINUTI, A

VMNLIKA minhenska izdavačka kuća „Verlag Kurt Desch“, koja ima 8švoje filijale u Beču i Bazelu, izdala je prošle godine prvi deo „Seoba“ć Miloša Crnjanskog u prevodu Ine Jun Brod, Objavljivanje ovog poznatog romana

nemačka kritika je propratila brojnim,

veoma bozitivnim komentarima loji predstavljaju pouzdan dokag o novoj međunarodnoj afirmaciji naše književnosti. Već u jednoj od prvih kritika, objavljenoj u „Die Buecher-Komentare“, Wolfgang Sehlimming (Volfdang Šliming) ističe da se sedamdesetogodišnji pisac pojavljuje prvi put u nemačkom prevodu. „Njegov nastup je sjajan. Njegova knjiga ima neku naročitu, svoju čar, ne samo u crianju kataktera ro mana i jako izrazitom jeziku, nego Osobito u prikazu sve veće melanholije koja obuzima, u ratu, najamničke vojnike i glavnog junaka, njihovog vođu, Poetski prikaz prirode u romanu odaje istinsku osetljivost pisca. On ima epsku snagu u postavljanju i sprovođenju svoje tematike, kao i silinu reči“. Ovaj, kao i gotovo svi drugi kritičari koji su pisali o Seobama“, podvlači da je pisac, pišući o strahotama rata, islicao njegovu besšciljnost i da je celo delo prožeto dubokom melanholijom.

„Oberoestereichische Nachrichten“ iz Linca u broju od 23. novembra 1063, piše: „To je priča o svojevremeno slavnom i zastrašujućem puku graničara Marije Terezije. Pisac je na osnovu ne, sreće koju ti vojnici osećaju stvorio

mali ekran '

O nai ko piše TV kritiku, mora na he-

kinačin biti dete iz Andersena, ko= je usred klicanja začuđeno kaže: „Gle, kralj ide nag!“ Ako nema u sebi snage da to izgovori, ne događa se ništa naročito; kralj i dalje korača nag, a oduševljeno građamstvo dobija dve ruke za tapšamje, Više,

Prvo postoje mladi pgnevni ljudi. Posle izveshog vremena njima se da jedan deo plena i omi prestaju biti gnevni. Oblače svečana odela i ža svojim pisaćim stolovima, đobro čuvani od Sekretarica, oni sa mukom iznalaze opravdanja za intelektualne zločine, \ Ne mislim da treba biti dđosleđan u

pogledu gneva i bDpostati srđiti starac

koji svojim nezadovoljstvom ulazi u amegdote unučadi. Ali mogu da kažem i to, da na svetu uvek ima posla za srdite mlađe ljude.

III

Kađa smo bili u gimnaziji i imali petnaest godina, neki profesori su bili nepravedni prema nama. Odrasli smo i zaboravili na nepravde koje su nam čimili odrasli. Kađa ih sretnemo na ulici skidamo. svoje šešire i smešimo im se. Slatko doba detinjstva!

Postoje ljudi koji ne zaboravljaju. U filmu „400 udaraca“ Fransoa Trifo rekonstruiše svet svoga detinjstva sa mržnjom, čiji intenzitet nije umanjen, od vremena kada je stajao za tablom.

Ni Žan Vigo u svom filmu „Nula iz vladanja“ nije zaboravio diktaturu odraslih.

Danas, kada je jedan od njih mrtav, a drugi pravi filmske kolače i pivo, njihov gnev je putokaz koji se bori sa zaboravom.

Hoću da kažem da ne treba mirno ležati u naslonjači ispred televizora, ako se na ekranu događaju gluposti. Potrebno je biti jak, i okrenuti dugme aparata. Ako to svi učine u vreme loših emisija, one će ostati bez gledalaca i umreti. Zadatak televizijske kritike je da gledaoca nauči, kako to da učini.

Ne bunim se — znači učestvujem u zločinu!

NE ZNATI ZASTO... .

poemu o izgubljenosti ljudi iz istočne Pivrope u zapadnim zemljama. Ona pis=cu osigurava naročiti rang u novoj eVTopskoj literaturi. Snaga i širina epskog daha u ovom piscu ispunjavaju ovu knjigu onom jakom poetičnošću koju može da zrači samo istinski umetničko delo. „Marbacher Zeitung“ (6. decembar 1963) ističe da su „Seobe“ „muška knjiga koja oličava, indirektno, sav besmisao rata“, Dajući najpre sadržaj romana književni kritičar lista „Aargauer Tagblati“ istog dana ističe da „taj Toman nije samo snažan prikaz istorijskog sadržaja rata, nego je roman doživljaja, slavenske duše, i čita se bez predaha i u zanosu“. Ovaj. kritičar se posebno oduševljava ženon glavnog junaka 1 ističe da je „divlji crtež XVIII veka, koji đaje Miloš Crnjanski, ujedno i avet vernosti njegovom zavičaju“. Bečki „Express“ od 14. decembra 1963, piše da „jezik koji je brižljivo izabran može, kad je i sadžaj dobro biran, da delo učini gotovo sav?Pšenim“.

Hamburški „Die Welt“ je 98. novembra 1963. godine objavio duži prikaz TOmana pod naslovom „Ginuti, a ne znati zašto...“ Podrobno se zadižavajući na objašnjavanju nacionalne problemalike koju roman slika autor prikaza ištiče izvanredne opise pejzaža i podvlači da su „Seobe“ „čitava bajka o Novoj Serbiji u Podunavlju“.

" Kritičk| tekstovi o „Seobama“ nastavili su da se pojavljuju i tokom ove godine, „Allgemeine Zeitung“ iz Majnca donosi 4, januara članak Priedl

Freuh (Fridl Proj) koji je objavljen pod naslovom „Izgubljene bitke“, Ističući da nije slučajno što je pisac sa lirike prešao na roman, ona kaže da „sve što se u romanu događa kao drama, kao rat, bitke, brakolomstvo, smrt i povratak u zavičaj, sve je zastrto jednim velom koji je stvarni sadržaj knjige: izgubljenošću, osećajem izgubljeno= sti“, Kritičar, između ostalog, sa velikim simpatijama slika postojbinu glavnog junaka romaha i njegovog naroda koji je „pod vlašću austrougarske mo=narhije doživeo malo, slave, ali mnopo bede“.

'Kritičar lista „Hannoversche Allgemeine“ u broju od 23. februara već na samom početku teksta izražava dve želje: „Da poglavlja evropske istorije nađu više takvih poznavalaca kao što je pisac ovog romnha i da pisac koji sa ovom knjigom predstavio . nemačkoj publici ne bude predstavljen poslednji put“. Pretpostavljajući da će „ova knji-

ga ostaviti za sobom vrlo vidan trag“,

kritičar, između ostalog, skreće pažnju na Dpiščev stil, „koji se nalazi između poezije i prostog naturalizma“ i kaže da mu se čini da je glavhi junak ro-

mana „simbol tajanstvenog čoveka is-.

točne Tivrope“. „Die Zukunft“ iz Beča, u broju od 15. marta piše da roman podseća na antičke epove, a „Die Neue Bucherei“ iz Minhena, u februarskom broju podvlači da „piscu ovog odličnog romana nije stalo toliko da mu sadržaj buđe napet, nego mnogo više do toga da da sliku pozadine i da u romanu

kom lista „Arbelter

Razmišljanja u TV pauzi

Ne znam tačno na kome se fo mestu u slikarstvu nismo jedne godine pobunili, ne znam da li se to dogodilo na početku impresionizma ili na početku Dade, ali znam da smo mirno stigli do histeričnih namaza Iv Klajna, skručeno kao mirni hodočasnici umetnosti, i sada je kasno da ma šta učini mo; Iv Klajnove slike su obrazac mo derne umetnosti, a mi koji ih ne cepa= mo, dajemo svoj prećuini pristanak, Situacija je jasna — mi se slidimo za sebe, Iv Klajn se smeši, poput onih lažnih krojača iz „Kraljevog novog odela“.

Ne zna se tačno, kada smo prvi put pristali na neki TV festival lakog bpevanja i gluposti. Sada je kasno! Imamo suviše festivala da bi se naši usamljeni glasovi mogli čuti. Greška koju smo počinili narasla je do čudovišnih razmera, i sada se kotrija uveličava= jući se, kao grudva snega, bačena niz padinu. Onaj ko je pokušava zaustaviti može lako biti pregažen, Baviti se 'PV MWritikom, postaje sve više opasno zanimanje.

VV ' Od izreke: „TELEVIZIJA JE PROZOR U SVET“, mnogo više mi se do pada izreka „TMLMVIZIJA JE PROZOR KROZ KOJI IZLAZIMO NA NAŠU ULICU“,

Zašto?

Zbog toga što gledanje u svet sa nekog prozora liM. na časove starih žena, koje na prozorsku dasku iznose jastuk da ne bi nažuljale laktove. One godinama gledaju kroz svoje prozore; pred njima se mogu dogoditi ubistva, saobraćajne nesreće i trista čuda one će sve mirno posmatrati, misleći: Jedan spektakl više!

Svet je sastavljen od ulica pred prozorima. Zar nije nepravedno, poznavati bolje neke eskimske ulice od naših sopstvenih?

Jedan čovek pokušava da uđe kroz prozor u sobu sudije za prekršaje. Nije važno kako on to čini; važno je da pokušava. Važmo je da želi da nas upo= zna sa našim susedima, koji retko kada dospevaju na televiziju.

Istoga časa, diže se glas razgnevljenih Sudija za prekršaje, u aranžmanu

časopisa „Studio“. Oni mu zameraju pravne greške i slabo poznavanje sudstva,

Suđije ne žele da se o njihovim 8Obama priča na televiziji,

Suđijama se, verovatno, više dopađa „Diznilend“, jer tamo ima divnih leptitova i zanimljivog cveća, i uopšte sve je jako poučno!

Da su to fudbalske sudije, a ne sudije za prekršaje, radosno bi uzviknuo: „Ua, sudija...“

Ovako ću da ćutim.

Svakoga jutra u bezbroj soba, ljudi prepričavaju televizijske programe. Ako bi se na magnetofonsku traku snimili ovi razgovori, dobila bi se tač na slika onoga šta televizija đanas jeste, šta bi trebalo da buđe, i šta nikada nije bila. Svi tekstovi koje čitam, i svi tekstovi koje pišem o televiziji, manje su precizni i manje do bri od tih jutarnjih razgovora.

Priznajem da je to delom i zbog toga što se u novinama ne mogu ubotrebljavati i psovke.

Momo KAPOR

Nemački i austrijski kritičari

„Seobama“ Miloša Crnjanskog

razvije svoje karaktere“, i naročito ističe „poetsku lepotu stila“.

„Marširati, boriti se, umirati“ — glasi naslov prikaza objavljenog u bečZeitung“ od 29. maja, „To je, kaže kritičar ovog lista, poema čitavog jednog naroda koji nam je još blizak osećanjima, To je melodija jedne književnosti koja prizvuk besa, bola i uzaludnih čežnji još uvek zna bolje nego psihološke nijanse Žživota u civilizaciji“.

19. maja na frankfurtskom radiju, u emisiji „Reč kulture“, o „Seobama*“ je govorio dr Prise. Njegov prikaz imao jie koliko literarni toliko i politički akcenat, pa je već na početku svoga izlaganja, napominjući da Crnjanski živi u Engleskoj, istakao da še u Jugoslaviji, bez ikakvih prepreka, objavljuju pisci koji ne žive u zemlji, On je naglasio da je jugoslovenska literatura procvetala tek posle drugog svetskog rata i da je u to vreme stekla međunarodna priznanja. „Njeni veliki predstavnici, Miroslav 'Krleža i Ivo Andrić postali su Doznati čirom sveta. Sad se pojavljuje još jedan značajan autor, koji se zove Miloš Crnjanski“. U njegovom romanu, nastavlja om, „ima veličanstvenih de” lova i kaže da se pojedini detalji „neće moći brzo zaboraviti“, T ovaj kritičšar je podvukao siajan prevod Jun Brođe koja je i ovom prilikom izvan– redno Yeprodukovala jedno izuzetno književno delo, -

KNJIŽEVNMN NOVINE