Književne novine

obiman program biće dopunjen

| đajima“ ove vrste saznaju

viča u „Novom životu“

lednoi legendi

Naštavak sw 1, strane

danas u njemu žive mladi ljudi, koji ma je dramaftika prošlosti pozaata samo iz priča, iz uspomena o tragičnoj pogibiji velikog Odešaniha, Oni su Okruženi toplinom i brigom „Amtonjine Nikolajevne, ali nju ne vidim, Amtonjina Nikolajevaa nije u Moskvi. . — Mama je u Lenjingradu, na službenom putu, — kaže Lidija Babeli. Vraća se kroz nedelju dana. Dvadesetsedmogodišnja · Lidija Babelj osmehuje se neusiljeno, puna Srdačnmosti, lepa Moskovljanka «koja je

“ sačuvala neposrednost i Šarm SVOg OCB.

Povlađuje joj u tonu mladi čovek Šurik, Jermenac rodom iz 'Dbilisija, diplomirani lekar, „koji je dva meseca ranije postao zet porodice Babelj. Moja zbunjenost prolazi, prijateljski tok moskovskih susreta se nastavlja, Samyajem kakvi „poslovi“ očekuju Amtonjinu Nikolajevnu: povođom. Y7U-godišnjice piščevog rođenja predviđen je posebni ceremonijal svečanosti, koje po ruskim običajima traju tokom cele godine, sve do. oktobarskog simpozijuma posvećenog odeskim piscima. Počele su ćešćim objavljivanjem · tekstova o Babelju: časopis „Pitanja kmjiževnosti“ objavio je iscrpau studiju docenta Harkovskog univerziteta Lava Livšica, „Naš savremenjk“ — stenogram jednog večera iz 1937. godine, posvećenog Babeljevom stvaralaštvu, „Moskva“ — uspomene Lava Nikulina o susretima sa autorom „Odeskih priča“. Priptema se izbor prepiske i novelističke zaostavštine sa uspomenama G. Munblita o Babeiju (časopis „Zastava“), skromniji izbor ranog i neobjavljenog opusa (za publika ciju „Iz stvaralačkog nasleđa sovjetskih pisaca“ u izdanju „Nauke“). Ovaj izdavanjem novog, proširenog izdanja Babeljevih del,

— Nedavno je u Harkovu bilo veče — priča Babeljeva kći. — Prvo veče posle toliko godina. O tati su govorili Livšic i Munblit. Četiri glumca recitovala su napamet „Kralja“, „Dolgušovljevu smri“, „Di Gzasa“ i „Prevarjio 5i se, kapetane“. Bilo.je divno, sala centrame gradske čitaonice bila je mala da primi sve koji su dd%#li da čuju moga tatu, i E

'U stvari, to je samo ozvaničeniji način. estradnog „predstavljanja Baoeljevog dela. Još dvadesetih godina novele „So“ i „Pismo“ bile su omiljene i u scenskom izvođenju, „So“ je čak i

ekranizovana. Posle Đabeljeve rehabi-

litacije glumac Vahtangovljevop pozorišta Dmitrij Žuravljov uspešno Se nadmetao sa Pojjakom Semjonom u recitovanju Babelja, najčešće u čitaonici Lenjiaove biblioteke ili u privatnom kruga. Upravo sam ga slušao preko jrugog programa moskovskog radija, — recitovao je na izgled veoma nepogodan tekst za Ovakvo izvođenje Jspomene o Gorom. „Početak“. Saopštavam to Lidiji Babelj i njenom 8#impbatičnom suprugu, dođajem kako je u poslednje vreme · Babeljev „Sumrak doživeo brvo pozozišno predstavljanje vah Sovjetskog Saveza u Cirihu, a u Jugoslaviji je čak mosilac uloge Meade> lja Krika, Emil Kutijaro, nagrađen za uspešnu glumu u televizijskoj adaptaciji, | ,

| odidija Babelj je prijakno iznenađema; poznato joj je da se u svetu mhogo bažnje posvećuje delu mjenog oca, REŠ se žali kako ni ocaa mi njena majka nemaju dovoljno vremena a prate „babelijenu“. Naročito njena majka, priznati stručnjak. za tunelogradnju i metnogradnju, koji često putuje PO Sa vezu, držeći predavanja a onu ima: i (~ ija. „aoBa” cima mlađih generacij RO Ra kojima sam pripadao i ia; nedavno su se Babeljevom ZaOstavštinom bavili pomenuti Livšic i kandidat nauka iz Alma-Ate Izrailj Smirin, koji je mnogo doprineo DOBU njavanju ličnog arhiva porodice Babeljiya 7 |

— Doduše, Smiriaa „Je 309 samo Babelj kao prozni pišac, — obja šnjava Lidija JIsakovna. — Vaš posao je teži, jer je tata pisao mnogo scena" rija. Mama kaže da je to činio iz ma lerijalnih razloga, ali ja ne Vverujeni da je tata ikada napisao nešto što hlje bilo dobro...

Razgovom neprimetno nišaiji“; Lidija Babelj vane materijale, ODO BnBenrn dktu ikonfiskacije. Slo i: strpljiv, njegova južnjačka aa i ne protivi mome neobičnom inter DP vanju u ovo, izgubljeno, Spanao PO ne, Tu su fragmenti prepiske sa i Slonim, B. Sosinskim, Bizenštela Oi drugima, zaboravljene crtice

e - · Tsaka Emanuilonovinarskih početaka ar Zori YabOltaH

. J | d kojih neke manje poz4ate movele e „S avršeBe):

neobjavljene, pa čak | Ha eOALR, prepisi svih mogućih ZOa0b zija o Babeljevim delima, fotogY AJ „Dnevnik“ oda: buđonijev'

iz peri ae dine meće pohoda na Varšavu 1920. go dit SVe-

biti objavljen; majušna siva đa \ ska i izbledelim Tukopisom, ZHERPER pronađena u Kijevu, krije mnoge eo ne misli O svakidašnjici LITRU AO rata, koje ostaju intimni odlom:!

ljevih poklonika,

interesovao

postaje „Zzva“ pokazuje sačušto je izbeglo

KONUYT: 08 BN. N:TE NOO VIP ICA

torove prošlosti. „Dnevnik“ sme ostati samo izvomi materijal za specijalistička izučavamja, neophodam istražitelju wastanka motiva i intonacije „Crvene konjice“, nepotreban onima koji žudmo prihvataju finalni produkt spisateljeve imaginacije. Ali „Bežin lug“ gde je, među sačuvanim „rukopisima nema „Bežina luga“, druge, babeljevske Varijante scenarija za film, koji je po mišljenju mnogih filmskih stručnjaka Moskve trebalo da bude hbajrealističkiji film Sergeja Bjzenštejna..,

Dok razgledam ·rukopise i kopije sa strašću uzbuđenog arheologa, Lidija Babelj uspeva da se pokaže i kao vešta domaćica, koja sa nenametljivim ukusom postavlja mali ovalni sto. Više se me osećam kao gost, kao henajavljeni posetilac koji je nekog uznemirio. Ko je poznavao Jsaka Emanuiloviča mogao bi shvatiti kakve su ubojitošaljive sitrele sručene na glavu zlosrećnog Šurika od strane njegove novopečene supruge. Munblitove reči su se obistinile: Lidija isakovna se „obračunavala“ sa Šurikom kao mladi Babelj sa Eduardom Bagrickim u memoarima Konstantina Paustovskog. Bio je to tihi vatromet nezlobive šale; da je Babelj bio živ i prisutan, mogao bi opisati kako se sto, kako su se sve stvari u sobi fresle od mneobuzdamog smeha... Ja zaboravljam na „Bežin lug“, aa. sačuvano Babeljevo pismo Ejzenštejnu povođom završetka rada na „Bežinu lugu“, čini mi se da poređ mene sedi sam Isak Babelj i ispreda svoje komične gatke iz „Odese“ ili „Kineske vodenice“, i Ja se takođe smejem, kao revnosni njegovi nekadašnji slušaoci...

* * *

Antonjina Nikolajevna se pojavila tek prilikom moje treće posete njenom domu, Sprijateljivši se sa Lidijom i Šurikhom, pomišljao sam da će se nešto morati izmeniti u mome ponašanju kada budem u društvu poglavara gnezda Babeljevih. Uz to, u sobi se nalazio i nepoznati, skromni čovek, za koga sam tek po njegovom. odlasku saznao da je vrsni pisac istorijskih romana Georgij Štorm, na koga je još 1982. godine obratio pažnju Gorki, kađa je ovaj objavio roman „Delo i život Mibaila Lomonosova“. Ali stari Štorm, tridesetogodišnji prijatelj Babeljeva doma, pažljivo je slušao narednu seriju mojih raspitivanja, a Antonjina. Nikolajevna me je još na vratima dočekala doskočicom: — Ako su vam rekli da je Babelj najveći sovjetski pnrozaist, svakako ste Šuli i o legendama koje okružuju njegov poslednji dom. Recimo, da je njegov kabinet nalik na "Tolstojev, da stvari stoje na zateknuftim mestima... Ni govora: stvari i nem, a, kao što vam je poznato, Babelj nije skupljao knjige. Ona je ovde živ, samo na drugi način...

I ova dostojanstvena žena Visoka rasta, koju je Šimko opisao kao razdraganu posetiteljku krojačkih salone, spremna je da mastavi ozbiljni razgovor o minulim vremenima, kao živi svedok odih nepnocenjivih događaja, I Babelj je živ u njenim pričama, okružem oreolom stećnih dama ljubavi, koji nisu dugo pokrajali. Antonjina Nikolajevna je mnogo radila tih godina na izgradnji metroa i tunela, često se nedeljama nisu viđali. A Babelju se jednako činilo da mije dovoljno pažljiv prema njoj, da joj ne pruža dovoljno zabave, da nisu dovoljno zajedno. Seća

se, jednom je dugo bila c& službenom .

putu. Iznenada — telefonski poziv: ZO= ve je Kremlj. Hitno se vraća da bi saznala o uobičajemoj šali Isaka Emamuiloviča: prosto je želeo da je vidi, da bude uz njega. Drugi put je Tazlog bio izmišljeni napad astme: mlađi bračni par je nekoliko dana proveo u obližajem odmaralištu, daleko od gradske buke, od poslova, od „događaja koji su postajali tragični. (Prema Munblitovoj priči, bre pomdsnstva sa Antonjinom Nikolajevnom Babeli se često viđao u društvu „druge dame Sovjetskog Saveza“ — buduće supruge Ježova. Potom, po Inerciji je nastavio da posećuje njihov dom. Ubrzo je znao: ,Ježov je

'groze i napetosti.

ISAK BABELJ

samo izvršilac naređenja odozgo. Ka da su njegovi intimni prijatelji, rukovodioci Čeke Gorožanjin i Agranov ıhapšemi 1937. godine, MBabelju je bilo jasno da će i on doći na red, i bračna sreća, postojanje tek rođene Lidije, za njega su bili jedinstvena uteha.)

Sve se tih godina radilo grozičavo i u brzimi, kao poslednji čim života. Tako i „Bežin lug“, koji sam zahvaljujući prisećanju Antonjine „Nkolajevne ipak uspeo da pronađem u Centralnom državnom arhivu za& Književnost i Uumetnost, među rukopisima iz zaostavštine Sergeja Ejzenštejna. Druga vaYi= janta je, pisana u Jalti, Odesi, u moskovskom kabinetu Babeljievom. Pisali su ga skoro zajedno, Babelj i Ejzen= štejn, pojeđine scene su smesta snimane i prikazivane. Antonjina Nikola= jevna se seća Babeljevih „režiserskih“ intervencija, tihog stvaralačkog „duela dvojice velikih umetnika. Negđe u DOočetku filma u Kući kulaka „Samohima kuje se zavera protiv kolhoza. Neka starica dobija zadatak da iz Suncokretovog cveta vešto izvadi zmmevlje i presadi glave šibica; na ovaj način treba da se izvede potpaljivanje kolhoznog ambara. Scenu je valjalo rešiti u strogo realističkom planu, u atmosferi Ejzenštejn je pribe= gao propratnom motivu — starici se noću, uoči zločinačkog akta, javlja Bog, i ona doživljuje napad straha, verske histerije i milosrđa. Scena je snimljena, prikazana, ali se kasnije Ejzenštejn složio sa Babeljevom primeđbom da tempo đogađaja u filmu ne dopušta ovakvu mistifikaciju. Dani rade na „Bežinu lugu“, dodaje Amtonjina Nikolajevna setno, bili su dani velike urmetnosti i velike iluzije, Možda poslednji dani nestvapnnaog mira i slobode. Posle je Babelj bio sve ćutljiviji, sve zamišljeniji, saznanje o izvesnosti kraja činilo je svoje, U. mislima se sve češće vraćao mladosti, Odeši, one jeseni 1939. godine trebalo je da se obavi konačno preseljenje u Odesu.., |

Tragična vizija Stepkove herojske smrti u fiaalu „Bežina luga“ odgovara= la je veličanstveno-mračnom rTaspolo= ženju Babeljevom tih poznih tridesetih godina. Ali, začudo, Antonjina Nikolajevna svedoči da njegove priče, spre= mljene za novu knjigu i potom konfis= kovane, nisu bile takvog karaktera. U njima kao da je oživeo Babelj „Odese“ i „Kineske vodemice“, majstor smeha, — doduše, majstor mračnog smeha, Nije li to bila neka vrsta samoodbrane, otpora, — najstrašnijeg otpora? Antoijina Nikolajevna' ne zna, ona se samo. priseća gatke o odeskim ribarima, tako sveže najavljene još u mladičkom programsko-estetičkom spisu „Odesa“ iz 1916. godine, zatim one pregršti „skica iz svakodnevnog života“, koje je trebalo da. sačinjavaju kostur nove zbirke novela. Jedna prijateljica njihova doma, koja je radila kao advokat, posvećivala je večito radoznalog pisca u tajne sudskin misterija: u smešnim situacijama ljudi sukobljenih sa zakonom Babelj je uočavao dinamičnu mogućnmost otkrivanja naličja epohe, Jednu „crticu“ je Antonjina Nikolajevna” naročito dobro zapamtila: u njoj se Jevrejin, optužen za špekulaciju, ponaša na sudu dostojanstvenije prema sovjetskoj vlasti od svog tužioca...

Dalji planovi, pitam, iako je pitanje besmisleno pred istinom o potonjim događajima. Zavašetak povesti o Kolji 'Topuzu, nasledniku Benje Krika, koji doživljuje svoju smehotvornu odiseju u kovnicama žolektivizacije i Donbasa, zatim prevođenje dela jevrejskog klasika Šolom-Alejhema, večiti danak ne

ODE aa

ALEKSANDRU ŽEBELJANU

Aleksandru Žebeljanu rođen je 1953. godine u jednom bdnatekom aelu u MR Biumuniji, Do sađa je objavio dve knjige pesama: „Uverenja“, MSPLA, Bukurešt, 1958. godine i „Jednostavne lepote“, EPL, Bukurešt 1962, godine, iz koje donosimo

4 ove pesme. Aleksandru Žebeljanu

je glavni urednik književnog časopisa „34“

natsko pisanje“ koji izlazi u Temišvaru,

Bolnički portret

B ele Yuke, beo osmeh, . orat sa labuđovim, odble&ko... Kad, njene ruke ćarnlijaju, bolovi počinju da plove &

i bibaju tuđi. A dirke tela

kađa im takmnu ružičasti pYsti

vrasipaju DO KkYDš melodđ43ju,

od, zlata.

Noću,

kada nom groznice istresw ša drame

otkyijemo je

žipota gorko 9GĆe

kako bdije mad čelom,

kao beli oblah...

A kapci kada se ponovo sklope

obuhvate je celu

i odnose je duž voda snova laganu, kao milovanje.

Penelopin poljubac

„Sećam se kako si me čekala, čekala, _ u, kasnim, noćima

bod, ironičnom, suzom, lambe

i nepomična si osluškivala,

slatki dečji sam,

i svako disamje trema.

Sećam, se kako si me čekala tvrdđopaoa i brižms bod, iyoničnim, zmakom, lamDe

i tvoja me je ljuba»

zv6ala, sala iz daljina,

iz vayljiih i prolaznih himeYa uputivši sveftionikom, sYca moje užurbame korake — dom.

Rudareva Kći

Miluje fi bore ma teši ti YaTnema umoyvna od dubina

Napušteme lutke

blačući... Ki traži SVOJU

Daljina U

lišćem, godina. Noću mičeš

i zoveš me kosmonauta.

Razdaljina između, veća je od daljine

I svejedmo Koliko

preboljenom judejstvu.. Pa Knjiga o Gorkom, pa...

Da je Gorki poživeo godine, možda bi sve bilo diugčije?.. Babeljeva supruga ne veruje, Gorki mišta ne bi znao, Staljin je uspeo da pri-

još samo tri

dobije i Gorkog... Ipak, ho zna.. Za trenutak reči Amtonjine Nikolajevne odjeknuše bolno, onda mi se njen pogled ponovo nasmeši. Osećam kako svi troje, Lidija, Šurik i ja preživljujemo nešto što se uvek ne može objasniti. Kažu da je Babelj prilikom hapšenja bio miram, čak se osmehnuo i rekao samo: „Nisu mi dali da završim..„“ To je Dovod za utešne misli o hrabrosti i unutrašnjoj čvrstini čoveka koji odlazi u smrt, ali to ni tada ni ovoga puta nije bilo dovoljno... Izmenadđa, zvoni telefon. To se javlja sekretarica Ilje Brem-

Neekonomska propaganda

Nastavak sa 1. strane | -

lutrije (nagradna takmičenja), daie Oe kocke, ili da „poklanjaju“ razne sitne Dbredmete koji nisu ni od kakve koristi. I jedna i druga delatnost je duboko mnemoralna. Potrošač koji ne želi da se kocka, to jest da isec& nekakve poklopce od kutija, ili da skuplja papirne žetone, ili da radi što slično, i kome nije stalo do minijaturne igračke od plastične mase, stavljen je u položaj da ipak, i protiv svoje Volje, plaća iroškove fakvoE takmičenja, ili takvih sitmih besmislica, i da prema tome robu koju kupuje plaća više nego stoona stvarno vredi. Jasno je da ni onaj

ko „dobije“ u takmičenju — pa i onaj”

ko, recimo, dobije „na poklon“ friži-

der — ue dobija to besplatno i da svi potrošači zajedno plaćaju me samo vrednost nagrada, nego i velike sekundarne troškove oko orgamizovanja takmičenja, osoblja koje sređuje žetone, slanja poštom i sve ostalo, Ovakav način reklamiranja pojedinih „proizvoda predstavlja s jedne strane welojalnu konkumenciju, a s druge aoštećivanje jedne, mnogo veće grupe potrošača, za račun /manjine.

Ako ovom obliku trošenja sredstava na način koji je nemoralan i štetan 3odamo i ogromna sredstva potrošeme neekonomično i besmisleno na ono što, kako, ili gde, ne treba uopšte reklamirati, dobije se jedna meigpitana i

neizvesna, ali svakako vrlo velika, su ~

/ y;

ma novca koji se troši nepotrebno,

nekorisno ili čak i štetno po društvo...

To se ne može izmeniti dok. se ova oblast me ispjta, naučio, dok se me razmotri mjen odnos prema društvenim potrebama (ne samo ekonomskim) i dok se, kao posledica ovih prethodnih radnji, ne podvrgne tretmanu kakav se bude pokazao'majpogodaijim,

Sve dotle, kameleonsko preođevanje iste suštine u nove tenwmine ostaje najobičnije licemerje. Ovaj oblik (ne) ekonomskog „poslovanja bar je podjedmako, ako ne i više, stvar etike i ideologije (pa i estetike) koliko je stvar ekonomike,

Božiday BOŽOVIĆ

N iene te Yučice dočekuju kao klasje žita pod teretom ljubavi.

čelu što mirišu na zemlju,

i svakođmevme žurbe uglja. Ko ti još sipa u dušu, foliko veđYine + praznika kao mjem iskreni smeh?

ljubomorno te gledaju iz sboga kutka svakodnmebn šYećt % gnezdu, top snažnog maručja

prislonivši wšm, Školjku, ma tboja tvrda pria, obeležema prijatelistoom, uglja.

sećanju čuvam, meugašemu, 97Du, ljuba poput bajke okićene moštom, detinjštod neprekidmo obogaćeme

svetlošću, plave kose

kao što zvezda doživn,

naših sYca

između, meba i zemlje.

koračao

ne mogu više do. je savladam.

S mumumskog prevela Floriko ŠTEFAN

burga, sa saopštenjem da je “Veliki prijatelj porodice Babelj „u vazduhu“ — na povratku iz Italije. Vraćam se drugoj stvarnosti, sutra mi valja posetiti Eremburga. Uzimam broj telefona, opraštam se od ljubaznih domaćina pomalo zbunjeno, ali sa osećanjem da sam u Nnjima stekao prijatelje. Da sam ipak pohodio daleku, važnu prošlost.

U Moskvi sam upoznao ljude, koji iznad svega žale što više ne mogu slu šati neponovljive Babeljeve „usmene priče, Ejzenštejn. mije mogao da čita Cvajgovu priču „Amok“ pošto mu ju je Babelj ispričao, — toliko su bila neuporediva ta dva utiska. Na rastanku, Lidija Isakovna mi je poverila·još jednu neverovatnu storiju, koja se maslanja na Babeljevu koncepciju umetnosti u „Gi de Mopasanu“ i „Mom prvom homoraru“. Negde 1956. godine, u Moskvi se na Književnom institutu Gorkog pojavio mladić nepoznate biografije, koji je za seminarske radove pisao priče u duhu Jsaka Emanuiloviča. Bio je fo jedinstven slučaj, Moskva je brujala od ponosa. I kad se mladić po završetku studija izgubio, počela je da kruži legenda: on je sin upravnika logora, kome je Babelj ponekad pričao zanimljive anegdote. Sim je pažljivo Slušao, pamtio i formirao se kao pisac pod uticajem velikog logoraša. Setio sam se Tolstoja, „Vaskrsenja“; i tamo je Listova rapsodija čudno i mevešto odjekivala unutar mračnih zidina tammice, i tamo je umetnost činila svoje usred poniženja i terora, Lidija Isakovna mi je napomenula da je fo legenđa; Moskva koja „ne veruje suzama“, veruje ponekad u legende. NaTuštajući dom Babeljevih, poželeo sam

da i sam poverujem u ovu legemđu..

_ Miloje JOVANOVIĆ