Književne novine
Nova serija Godina XVI Broj 236 Beograd
— KNJIŽEVNE NOVINE
13. XI 1964, | —Arr-:uu ILA , S 7 KNJIŽEVNOST UMETMOST I DRUŠTVEMA PITANJA
POVODOM 40-GODIŠNJICBE SMRTI
TRIJALOG
0 MIKELANDELU
EĆ idućeg dana, po povratku moje V žene, u Rim, moje društvo po ceo dan čuči oko felefona, kao beđuini oko mrtvaca. Kad se javi moja žena, svi je pitaju, kako je putovala, kad bi je mogli videti, kako me je zatekla, a uveravaju je da su svi hteli da iziđu pred nju i da je dočekaju u Veneziji. . Kad se javim ja, pitaju kako mi je žena? Ona je, — kažu, — tako lepa i
dobra. A. šta će sad gospođica della Cloetta? Kome će davati časove? Mo-
Mo} ženi, ili meni?
To je glupa šala. U Rimu je takva
šala uobičajena.
Moje društvo naime zna, da mi je žena, kad je otišla u našu zemlju, o=
stavila svog učitelja talijanskog jezika, čer jednog arheologa, koji se zvao della Cloetta, a bio čuven pisac jedne knjige,
·o Rafaelu. Njegova jedinica davala je
! časove talijanskog, mojoj ženi, a kad je moja žena otputovala, ostavila mi · je tu devojku, jer nije htela da je izgubi i htela je da je zadrži, do svog povratka.
'Profesor della Cloetta bio je imu-~
ćan čovek, aristokratskog: porekla, ali
je ćerku držao strogo,
oko toga koji je najlepši, koji je najpametniji, koji bi trebalo uzeti za opšti govor čovečanstva? Reč eskapizam, na primer, — kaže Albanka, — u francuskom, u vezi je sa korenom reči za konja, za skok. A na talijanskom, sa rečju, koja znači bekstvo i neženju. Zar to nije ludo?
Ona je bila za esperanto.
Osim toga, Albanka, — koja je volela moju ženu, — govorila je, otvoreno, u našem društvu, da je to opasno, učiti strani jezik, kad mi žena nije u Rimu. Ta mlađa devojka, koja je mojoj ženi davala časove, dobra je i čestita, ali ona zna, da je vulkan, oličenje Vezuva. Šampion je trčanja na 100 metara. A sem toga i partijski fanatik.
Kraj svega toga, ja sam, svako jutro, oko 8 časova, imao čas falijanskog. Pošto, po običaju Rima, čvrstog morala, ta devojka nije mogla da mi daje časove u mom stanu, kraj Sant Anđela, kad mi žena nije prisutna, rešili smo, da mi te časove đaje, peripatetično, na terasi Valadier,
A kad pađa kiša, u slastičari Rosati.
Ne kod Rosatia, na ulici Via Veneto, gde je sastajalište snobova, glumica, filmskih glumaca, nego kod Rosatia na Pijaci Narođa, Pi-
krecun. pesnik u politici
' m RVI PUT ga videh, suvonjavog, bledog + lomnog, sa očima začuđenog dečaka, u Uži-
cu, gradu ma Đetinji, oslobođenom centru ne tako male, za ono vreme, slobodne teritorije partizanske. Proslavljao se, bakljadom, dam, Oktobarske revolucije, prvi put javmo, bez žamdarma i policijskih, agenata za petama. Sa oružjem, na ramenu. Gazili su naši odredi čvrstim, korakom po meravnoj užičkoj kaldrmi te čarobne večeri, osvetljene i buktimjama i, još više, nekim, našim unutaYnjim, zračenjem, pred, tribinom, Vrhovnog komandanta i Vyhovnog. štaba. Pobeda je bila još daleko, ali svi smo mi već slutili, činilo se, njene gotovo mestvarne ma= glene obrise.
Sećam se da mi ga je meko od užičkih drugova pokazao + s ponosom prikazao: „To je maš Krcun, Slobo Penezić, mlad, revoluciona”, ali prodoran. Svuda stižeć.
Bilo je to 6. novembra 1941.
Istog tog 6. novembra, koji je,ove godine, bio toliko kobanpo mjega,jer je mepouvrtno stigao, sada, ma Pposlednju stanicu.
Ljudi smrtni mose u sebi i dobro i zlo, i o njima se može govoriti i dobro i zlo. Revolucionari, bivši i sadašnji, nisu takođe lišeni ljudske ranjivosti, Svedoci smo velike tran-
deo istie. Ali kad, kažem, da je bio nepotkupljio i karakteran u onom smislu u kojem revolucionari treba to da budu kada dođu ma vlast i dok se malaze ma vlasti — time sam rekao, još jednom, samo jednu njegovu, al. bitnu korakteristiku.
Krcun, je posedovao sve te vrline,
i još nešto više.
Imao je prirodmo stečemi, urodeni dar mekonformiste koji je znao da mekonjormistički do dubine sagleda i sjaj i bedu onoga što se zove položaj u društvu i sve zamke i sve opasnosti vrtoglavice, uobraženosti, samozadovoljstva, divljenja samome sebi zbog ovog ili onog, često efemernog, uspeha u ovom našem, me baš tako dugovekom trajanju pod zvezdama.
S njim si se mogao i posvađati, i me biti po svaku cemu mjegovog mišljenja. One teške i pogubme srpske bolesti, sujete, koja nas je ne. jednom, odvodila do samozatiranja, u ovog Srbina kao da mije bilo. Zlo nije pamtio, a dobro je nosio u suom STCU .
Bio je boem i pesnik među političarima, u majlepšem smislu tih pojmova. I voleo je boeme i pesnike, we sasvim, slučajno.
Voleo je život veoma intenzivno i zato je hitao da sve poslove u
kao na lancu, a ona je, • azza de! Popolo. U bli- sformacije me samo društva, nego i : i da bi džeparac zaradila, Miloš zini Kapije HBSOHA, gde ljudi. Ima zaista velikih, kavaktera, njemu, što pre posvršava. Zamosila davala časove, stranci- CRNJ ANSKI su u Rim, u prošlosti, otpornih za sve, majčešće varnljive, ga je poezija života, dinamike, nema. Imala je diplomu ulazili carevi, i gomile lepote i čari koje samo wlast i u- prekidnog kretanja.
rimskog univerziteta i 'bila je pisac jedne, filološke, studije, o jeziku Petrarke. Moja žena je tvrdila, „da je to vrlo dobra devojka, lepog ponašanja, i vrlo dobar učitelji jezika. Ne bi želela da je izgubim. Kad se bude vratila, htela bi da nastavi. Da je zadržimo. Da je dotle uzmem, ja. Nema ničeg luđeg od učenja stranih
- jezika. i | =. Spočetka, to je vrlo zanimjjivo, ali | vremenom postaje dosadno i glupavo,
Po potrebi službe koju vršim u Rimu, ja sam u Rimu imao, prvo jednog učitelja engleskog jezika, zatim jednu učiteljicu francuskog, pa sam i gospo= đicu della Cloetta upotrebio, i ako sam
_ talijanski govorio, i pre svog dolaska
~
u Rim. Strani jezik se dovoljno nikad ne zna. U ono vreme, u ostalom, stran Jezik se nije učio sa ploča, nego od učitelja, Evropa' je bila puna učitelja, i učiteljica, stranih jezika. . Maternji jezik se, međutim, buni, protiv tih papagaja, posle izvesnog Vremena. Stran jezik nauče, dobro, samo deca. U detinjstvu. e Ima u stranom svetu, i nečeg jeziVog, u neznanju stranog jezika. Naći se licem u lice sa gomilom stranog narođa, koja urla pod mojim prozorima, u rešetkama, to je neka vrsta fantazmagorije, kakofonija. Svi viču, a niko nikog ne sluša. Na dnu svakog stranog jezika, na dnu svakog razgovora sa strancima, uvek je neka zabuna. Nikad se strancima ne može reći ono što se želi reći. Nemoguće je to, — jer 8vaki čovek ima samo jedna usta, jedan nos jedno lice, a stranci milion usta, milion svakojakih noseva, milion lica. ve to viče, koluta, frkće. To je i danas još jako veselo, tamo de je Grčka. ep Kađ se pređe grčka granica, svi su natpisi na grčkom, koji niko više ne
. ma da čita. A i kad zna, — pojeđinac
među hiljađu stranaca, — reči imaju neke veze sa onim što je bilo, pre, mnogo hiljada ·godina. Dešavalo mi se, u Atini, da me stranci zadrže, i pitaju put do hotela, sa razrogačenim očima.
Italija je latinska, pa je po njoj put stranaca lakši. Svaki zna po malo la-
ski, francuski, pa se SsporazumeV3a, ali od toga je dalek put do Mikelanđela., Ja sam učitelja svoje žene zadržao, naime, ne zato, da me uči talijanski, nego da čitamo sonete i madrigale Mikelanđela, To je bilo, jedino, što sam 0d te devojke tražio. f
% međutim, — po 9 OJE, društvo, zbijalo je ne-
putnika. Goethe i Stend
·hal, Gogolj i Andersen. A sa svojim
austrijskim bataljonom, i onaj moj su= narodnik, koji se bio napio, pa umalo nije rešio izbor pape·
Celog septembra, dakle, tu, pred tom slastičarom, pod šarenim suncobranom, uz čašu mleka, kokosa, čekam svog učitelja.
Tačno u osam on4 bi se pojavila... „
Dotle sam u Rimu poznavao samo jedno ljudsko biće, koje je bilo i u Rimu uvek tačno. To je bio moj poznanik Lumby, dopisnik najčuvenijeg engleskog lista. Sad je to bila i .ta devojka. Tačno u 9 je odlazila. .
Pojavila bi se brza, hitra, vrlo snažna, sa crnim naočarima na nosu, a bila je plavuša i ona, što inače 'Talijanke nisu. Mati joj je bila Belgijanka, poreklom. Da nije bila tako stasita, ta devojka je mogla biti vrlo lepa. Ovako je izgledala kao neka naduvana, mra morna, Venera, iz muzeja, koja sad hoda na gumenim nogama. Dolazila je uvek u kratkim, sportskim suknjicama, u belim, skoro providnim majicama, u kojima su se jako ljuljala dva topovska đuleta. Pošto se leti jako znojila, upotrebljavala je jake miriše, iz Pariza, pa bi zamirisala, već sa dva tri koraka. Pre nego što bih stigao da dignem pogled, sa novina, namirisao bih je, a ču kako mi dovikuje: Ciao. .
Zatim bi skinula naočari, za trenut, pa bi me pogledala velikim crnim očima, tako čudnovatim, u plavuše, — koje su bile mirne, kao u teleta. Katkad nepomične i tvrde, kao u labuda.
Čas bi odmah počeo.
Tako sam je ja, svaki put, ponova, nudio, da sedne i popije sa mnom kafu, ili pojede sladoled, ona Je fo uvek odbijala, kao što je odbijala i naplatu neodržanih časova. Povela bi me, od-
mah, preko pijace lavova, ispred Ka- ·
pije naroda, gde stoji obelisk iz Egipta, pa bismo brzo počeli da se peniemo, uz serpentine, na Pinčo, Nad grobnicu familije Borgia. Nad grob Nerona.
UŽ tih serpentina, izrasla je gusta
i visoka trava, a ona je prema toj
travi uvek, svako jutro, bila než-
no raspoložena. Provlačila je ruku kroz tu travu, kao da je provlači kroz neke talase zelenog mora. Uzalud sam je opominjao da u toj 'travi ima i kopriva,
TI ne čekajući da stignemo do terase Valadier, niti da sednemo na prvu klupu koja bi nas čekala, ona bi, od prvog koraka na Pinču, počela sa ispi-
pravljanje ljudima mogu čoveku da pruže. Ima ih iz osnova unakaženih, koji se više ni prepoznati we mogu, jer im, je nekadašnji revolucionarni identitet, sticajem, svakakvih okolnosti, potpuno promenjen.
KHrcum, bez ikakve summje, spada u. one prve, Ne zato što o mrtvima treba govoriti samo dobro. I me žato
ljubavima,
Pristrasnost koja afirmiše ljubav i dobro i nije prava pristrasnost. Ona, je istina izgovorenma sa subjektionim, žarom, sa unošenjem, sebe samoga.
Ne mogu da kažem da sam ne=pristrasaom kad se radi o Krcunu., Nisam nikada to ramije bio kad se njega i njegovog imena ticalo, pa me mogu, mi sada.
I kad kažem da je bio pravi čovek — time nisam ništa, movo Yekao, jer se isto to i za druge, njemu slične, istina tragično sve malobroj-
BLOW
La!
aktueil NASTAVAK NA. 2. STRANI
| DANA
EMO O E eri
Ujevićev grob
PROŠAO JE Dan mrtvih. Preda mnom: Vvlažna, poplavna jesen, zagrebačka, 3. studenoga, ujutro. Poveo sam kćer Natašu na Mirogoj. Ovdje su joj pradjedovi. Pusto je i tužno, kao uvijek, Kopa se nečiji grob i zamirisa žuta ilovača, pomiješana, sa žutim lišćem divljih kestenova.
'Tražio sam Ujevićev grob i nisam ga našao. Rekli su mi da je negdje kod velikog križa sa tijelom Isusovim. U grobnoj upravi dali su mi tačne podatke: 18, polje, 18, grob, II razred, pristojba uplaćena do 1962., ali se neće prekapati jer je posebno zaštićen. „Grobno cvjećarstvo“ ga uopće ne vodi.
što has ina i pristrasnih" u, 5bojim,
nije, može reći. I kad kažem, da je bio jedmostavam, meposredam, i mekonvencionalan s ljudima — time takođe misam, sve rekao, jer jednostavnih, „meposrednih i mekonvencionalnih još ima u ovom suetu. I kad kažem, da je bio često strog ali i pravedan starešina, ali i mežam kad se Yadilo o nedaćama drugih time sam, još jedmom, rekao samo
nosu neku korist. Rijetki su danas pothvati bez komercijalnog efekta i lične (čitaj: materijalne) „zainteresovanosti. Živi se i od mrtvaca.
'Ujeviću, jamačno, bolji grob ne treba. Htio je da umre u samoći, I bio bi možda zadovoljan upravo ovakvim, posve bijednim posljednjim počivalištem između mramornih spomenika i impozantnih grobnica, kao. posljednji boem-pješnik ovoga građa među.gospodom koju je prezirao, ,
I to: je, što, reče Krklec, „u ime života“, Ali Ujevićev 'grob je nešto drugo: posljednji ležaj vjerojatno najvećeg pjesnika jugoslavenskih narođa u XX stoljeću. Umro je koliko juče. Nebriga je optužbena. Kao ispit savjesti, naše zrelosti, naše svijesti, Taj nemar je naše danas.
Priča se da je Ujević ostavio i prilično novca od marljivog .prevođenja poslije 1948. Vrijedi valjda nešto i njegova zaostavština i ono što se sada prikuplja. Zaradilo se već na mytvom Ujeviću, nekoliko miliona najmanje.
. Ima.li Društvo književnika koji dinar, može li se izvući štogod iz kulturnih fondova općine, grada, Republike, zemlje, — za jednu kamenu ploču ili barem novi drveni križ. Da ne prepustimo sve prirodnoj stihiji. Živi se po-
Pov aaa račun tih mojih ·tiyanjem glagola i vremena. Uzvikivala Grob je posve zapušen. Zemlja uleg~ ZR Po tome kako se odnose prema talji i ; iednom mladom i igušeno, koračajući kao neka nuta, blato, kamenje sa strane poispa- a igi ljanskih časova, sa J bi prig , Ja ne znam, možda je Ujevićeva
i slagali u tom,
skulptura, koja je pobegla iz muzeja,
dalo, đivljaka po njemu. Drveni, natruo
posljednja želja bio ovakav grob, ovo
devojkom, iako su se SV ; J 7
da je to dobra i razborita EO 0 teška, 1 OZnDJPa SPRO platit e ie križ Coji ŠOa Wap Oaınnijk 4: e Sa mnaib,stiješnjena)perijje, drqgoražredne; Vrlo lepog ponašanja. Alban 5 O ssare. FProšaD! _ ov uoSG Davko ta. levi GONMNA—VMH/ abe od kiša, Na Tada dio mog prigovora otipada. Ali Sem toga, prebacivala, da je lo P Prošli smo? Prošlo i u ć zapuštenost je opet tu, nijema, jeziva.
Učavanie soneta MMikelanđela, „prosto Tazonoda, eskapizam jednoB burčujba.B ne potreba. Uplašio sam se, kaže; CO. e. Uplašio, da ću biti interniran, a. ođe do rata, pa bih želeo da RoVOrı ijanski, kao što su zarobljenici atlni, deklamovali, Evripida, u sirakulatomijama.. 7 '„ Paikad a te šale prestale, u našem štvu se često prepiralo oko toga. Vredi li, uopšte, učiti strane jezike, 7 mo, pri našim sedeljkama, svi brbljali, po nekoliko jezika. Prepiralo 86
šlo?“ Rekla bi tiše: „lempo trapassato?“ gam imao da odgovaram. Brzo. SA Br digab to vreme, trčeći po nebu. Ona je pri tom koračala brže, mlatarala rukom brže, nego što se kreću vetrenjače u Španiji, u Manči. Inače je to bila ljupka i prijatna poznanica i ja sam se bio ponađao, da će me pomagati, pri čitanju Mikelan-
Nastavak na 5. strani
grobu desetak svjećica i dvije-tri kite bijelih krizantema, jedan stručak karanfila. Bit će neki siromašni obožavatelji. Kakvom vijencu ili ružama ni traga. ć
Stotinu fisuća Zagrepčana bilo je ovih dana na Mirogoju. Danas je opet mir ovdje.
A dolje, u gradu, zapljuskuju mas nova izdanja Ujevićevih stihova i proze, krenula su i sabrana djela, i bit će da to izdavačima i priređivačima do
Kao da. kazuje: nije on ličnost, Što znači jedan pjesnik. Bio je samo pjesnik. Pa i neki grijesi su po srijedi, zar ne? Šenoa je donio karanfil s Prešernova groba, A gdje su ujevićanci, marni institutlije, fakultetlije?
Ostaje djelo. Ono je. djelovalo i djeluje. Njegova je pjesnička rjječ istina i spoznaja, dio.je nas i našega vremena. Ujević je za života bio gažen i poniža-
van, živio je kao pas, a ništa mu nije .
naudilo, I sada, ovaj drveni križ sim-
Proročki danas žvuče mjegove Teči, izgovorene ove godine u martu na proslavi Druge wproleterske u Ivamjici: „Momci, mas revolucionare treba sahranjivati pokraj puteva, jer kad pored takvog „krajputaša" prođe čovek iz maroda — skinuće bar kapu i pomenuće ime onog koji tu leži. U zajedničkim, grobovima
brzo će mas zaboravitil“ ,
'Desilo se da je tragično i umro na pbutu. Možda tako i priliči neumornom putniku koji je uvek žurio napred. Možda je tako i moralo da se dogodi onome koji je često znao da žuri i stigne svuda gde su mjegova pomoć, njegov savet i njegova reč bili potrebni.
Ne znam. Ali mam, da smo osiromašeni za jedmu ličnost, mi koji nismo nikada u svojoj tegobnoj istoYiji u, pravim, ličnostima, bili mmogo bogati.
Tamnasije MLADENOVIC
bol je neugasive ljepote koja zrači pokoljenjima, Putokaz suncu.
Ne, nemam prava da poslušam Natašu i uredim Ujevićev grob po svome. Kopirao bih Tolstojevu humku. To pravo ostavljam onima kojima je i dužnost. A. tko su ti „oni“?
Berislao NIKPALJ
Počasna diploma UNESKO-a Dušanu Radoviću
MEĐUNARODNA. organizacija za knjige za mlađe ljude UNESKO-a dodelila je počasnu diplomu pesniku Dušanu Rađoviću.. Ovu diplomu Dušan Radović dobio je na konkursu za međunarodnu nagradu „Hans „AmKristian Andersen“ za 1964, godinu za delo „Smešne reči“,
Pesnik Dušan Radović poseduje izuzetnu verbalnu invenciju i sposobnost transponovanja detalja iz svakodnevnog života dece, Te odlike njegovog talenta maksimalno je potvrdila zbirka „Smešne reči“, Sređišna tema u ovoj pesničkoj zbirci je slobodna igra psihe i duha gradskog deteta, a njen rezultat je, pored velike pesničke vrednosti, i najblistaviji pesnički humor.