Književne novine
TRIJALOG OMI
Nastavak sa 1, strane
đela, koga sam prevodio, sebi, — nikom drugom, — ali sam se i u toj nadi, u Famu, prevario, d
· Ona je na časove donosila meku romančinu, koju je napisao Manzoni, pa je tvrdila, da je to. klasik, da to ima da čitamo, da je to najlepši jezik u Italiji. U tom romanu bio je nek seoski pop Abbondio, a ja sam imao da učim, napamet, ono što je tai popa OVOTIO.
Mikelanđelove sonete i muađčrigale nije htela da čita.
To je, — kaže, — nemoralna iiteratura. Sramota.
To je, — kažem, — velika poezija,
kao i Campanella, ili Bruno. ” Kad je tako, mogu čitati to i sam.
Ona smatra, da Mikelanđelove sonete.
niko ne bi čitao, kad se ne bi znalo, da ih je pisao Mikelanđelo. Tako misli i prijatelj njenog oca, čuveni filosof, u
· Neapolju, Croce.,
Znam. Crocea, kažem, ali nije sve, što Croce kaže, važno. Nije dobro kaa omladina prima, bez daljega, sve što stariji i čuveni ljudi kažu. Ja bih je molio da mi pomogne, da svaku reč Mikelanđelovu, filološki, obradimo.
Ne, nego da naučim ono što kaže pop Abbondio. i
U nadi da ću je naterati da popusti, ja joj, idućeg časa, donosim jedno lepo izdanje soneta, u povezu, pa joj kažem: poklanjam Vam, to. Kažem:.„lo regalo a Voi".
Ona mi kaže da je pogrešno, ako jedan stranac, prema jednoj mladoj de= vojci, iz dobre kuće, u Rimu, upotrebljava: „voi“, Taj izraz je za narod i upotrebljava se u partiji, ali za stranca priliči da kaže? Lei, — kad jednoj Rimljanki govori. U ostalom moja frazeologija nije bila lepa: trebao sam reći: Glielo regalo. s
.Ja onda kažem kako ona kaže, a zatim je molim da čitamo Mikelanđela. Ona onda čita dva tri reda, iz Mikelanđela, pa mi, filološki, tumači pojedine Mikelanđelove reči, a kad odbije 9 sati, odlazi. · “
Vraća mi i Knjigu koju sam joj doneo. Neće da je zadrži. ,
Naburen, ja onda, da je ne bih pra= ilo, kažem, da ću ostati još malo na derasi, a posle koračam, ali ne sa njom, nego sa gospođicom Dosadom, do crkve Svete "Trojice, otkud se, stepenicama, na Špansku pijacu silazi. Te stepenice silaze do te pijace, kao kameniti vodopad, na kom i barka Berninijeva plovi.
Idem lagano do Svoje sobe, i SVOE
ola, u palati Borgheze. i
: Posle žd se javlja Albanka, koja je preporučila tu. devoiku mojoj ženi, pa mi priča, da joj se gospođica della Cloetta tuži, da sam ijoj tražio da čitamo Mikelanđela. Priča mi, kroz smeh, da su ona i njen muž bili na putu i da su se tek. vratili, ali su se mnogo smejali, kad su to čuli,
Zašto? , . .,.
Zato, što bi stranci, u Rimu, DprVO,
trebali da sačekaju i nauče običaje u
imu'i saznaju šta se može, a šla ne ROME. od odma “devojke iz dobre uđe: u Rimu, tražiti. Kud mi pade na Papa da uzmem gospođicu della. Cloetta, jednu mladu buržujku, da mi čita HA koje je, — P8Wo, svakako, znam, Mi i lanđelo pisao, jednom mladom lepo :nu. Ako tako nastavim postaću predmet razgovora u Rimu, :
. ZNBNAĐEN, i naljućen, ja onda od ? i govaram Albanki, da nisam tražio ništa ružno od te devojke. Tražio sam da čitamo Mikelanđela. Ma šta se o tim sonetima brbijalo, na njima nigde nema vidnog traga homoseksualnosti. U ostalom, Ja sam tražio da čitamo baš one stihove koji su markizi da Peskara napisan. Vittoriji Colonni. To je bar velika, čista, i blatonska, ljubav. :-. OrOiI
Albanka se, međutim, smeje, 1 da 2) pa kaže, da je opšte poznato u Rn da je Mikelanđelo bio, kao 1 BeNSD i homoseksualac, pa kako onda a o da iražim, tako mirno, od te m a devojke, da to čita? Pa još i da mil mači. Otac gospođice della Cloet 8 je poznat i čuven liberal i Vaspl .2 je ćer vrlo moderno. Od toga, a Če tanja homosekstalca, međutim, da e je put.
Ja onda Vien udio Tot: a, levičar, i eo oatajona. sigurnog Boja da je Šekspir bio pederast, a 1 wa da je to bio Mikelanđelo. Naga Re U svakom slučaju, na iim sone 05 nema tome traga. Divni su. To Je VOR poezija. Najnesretniješ čoveka sanse,
eat telefonu. PSE) e id. a zatim se javlja muža, amerikanskog novinara. Oe, kaže da je otac gospođice Oe ikalsn> ekspert za Rafaela, ali da i | vojoj dela, razume se, dobro 2žna. OPE ga knjizi pominje i homoseksualnoši Orlee kelapđela, pa o tome, svakako, Jotarg= ova ćerka zna, To je čovek Sa. alac ledan, ohol, bio je čuven ma Op 9 cerku je vasp}ltao slobodno, _ 8 na go. Žena ga je napustila, a ŽiV Odema; Ostrvu Capri. Ćerka je ostala 5a kog On, — kaže, — ne voli tog VEĆ
on, da je Sra'takav moral,
astaje neki pre+ s AlbankinogE
i i on SOBa MobTaččHOS Topola in od 5 :, a Nis? trebao daa , matra da nisam tr Mikelanđela,
njegove ćeri da čitamo
KNJIŽEVNE NOVINE
ı Ja sam čuo da je ta gospođica dobila diplomu, esejem, o knjizi, koja se zove: „Decameron“,
Jeste, ali samo kao filolog.
Pa neka mi čita Mikelanđela samo kao filolog.
· Jeste, ali drugo je to, kad se čita, udvoje. U prisustvu muškarca. Ne bih irebao da budem tako tvrdoglav. Treba da pređem preko fioga. Mogu Mikelanđela da čitam sam.
Da bi potkrepio svoju aluziju, o abnormalnom Mikelanđelu, „Albankin muž, zatim, spominje Mikelanđelova pisma, koja je pisao mladim prijateljima. 'To su, kaže, očigledno, pisma, jednog abnormalnog čoveka, koji piše ushičeno, mladićima. | | U meni se, međutim, nešto buni protiv takvog tumačenja tih pisama. Da je Mikelanđelo, — kažem, — baš zato što je bio skulptor, voleo lepotu telesnu, i žena, i muškaraca, to dokazuju i njegovi crteži, i freske, i skulpture. A dokazuju i njegovi soneti i madrigali. Pa i ta pisma. Znam ta' pisma. Takva su pisma, međutim, pisali, u njegovo vreme, svi, u tom Rimu, u toj Fioren-
zi, a naročito u krugu Medičija. Kraj svega toga, ja ne vidim, ni u njegovim pismima, ni jedan dokaz petlerastije. Vidim samo da smo svi mi zatvoreni, kao iza rešetaka, u tamnicu SVOg Vremena, iz koje nam nema izlaska. Niko nije jzišao iz zatvora prošlosti.
Moj prijatelj onda, kroz smeh, pominje pisma, koja je Mikelanđelo pisao onom svom prijatelju, Soli se ao
ardo Perrini, onom koji se zVao onako Cavalieri, pa Pebo di Poggio, pa Pulci, koji je bio običan dilber jedne kurtizane. Običan maquereau.
Šta velim na to? i ;
Velim da dokaz nisu ni ta pisma.
Perrini je bio plemenit čovek. Cava-– Jjeri je do smrti poštovao Mikelanđela, kao šegrt, majstora. Bio je vanredno Jep. Laskalo mu je ono što mu je Mikelanđelo pisao. Condivi, biograt Mikelanđela, — koji je godinama posmatzao iz bliza obojicu, — kaže, da je Mikelanđelo voleo Cavalierija, kao što je Socrat, voleo, šašavog Alkibijada. A ja volim Socrata. On je, — bar
meni, — najveća uteha, u ljudskom ži-
| h da j to lepo i prijatelj kaže da je sve ] i BEO, Ml je u to doba pederastija bila opšte zlo u Fiorenzi, pa ı u Rimu. Savonarola je fu perverziju u MikejJanđelovo vreme označio kao glavni porok Fiorentinaca, a treba uzeti u obzir, i to, da se Mikelanđelo nikad nije aco jeBta; — kažem, rasrđeno. Savonarola govori kao što propovednici, kao što monasi govore. Preteruje. Tačno je da se Italija bila pročula, u to
· vreme, Zbog sodomije, i da su taj po-
rok Prancuzi zvali talijanskom ljubavlju, ali ni to ne znači da treba da verujemo, da je taj porok bio raširen kao što se boginje šire, kad pojedinci obole. Cellini, kad mu je u Pran= cuskoj dobačeno da je peđerastija talijanski način ljubavi, trgao je nož. A što se Mikelanđelo nije ženio, tome ima sto drugih uzroka, a ne Thomoseksual-
MIKELAĐELO: PIJETA (DETALJ)
| POVODOM 400-GODIŠNJICE SMRTI | U lirika u prevodu
nost. Uostalom, sam je rekao, u jednom pismu, zašto se nije oženio. Izgubio je mladost, izgubio je više od trideset, godina života, u radu oko grobmice, za papu. Upropastilo ga je to, kako kaže, ne samo što se tiče zdravlja, i novčano, nego mu je smefalo i da uzme ženu. Tor donna, — kaže izričito. Znači ]i to da treba sve neženje na svetu da smatramo za šsodomiste?
Ne znači, — uzvikuje, kroz smeh,
moj prijatelj u telefonu, — ali Mikelanđela, na osnovu njegovih stihova, crteža, a naročito pisama, moramo. 1 suviše je vidno.
ATA je vidno? Leonardo da Vinci bio je optužen javno, i pred sudom, za sodomiju, Mikelanđela
niko nije, otvoreno, optužio. Vjidno je da ga lepota ljuskog Tela opija, da.piše frazeologijom platonista, kao štojei oženjeni Lorenzo Medici pjsao,i Politian,
Ficino. Nema, ni danas, sigurnih doka-
za tome, koji su soneti Mikelanđela pisani ženi, a koji muškarcu. Možemo da nagađamo, ali znati, sigurno, nj-
kad više nećemo. Jedan talijanski profesor smatra, da su čak i pisma pisana Cavalieriu, u stvari pisana za OnU, koja je bila markiza da Pescara, Vištoria Colonna. Da bi se trag ljubavi sa tom gospođom zaturio. Ima idiota koji smatraju, da je pederastija dokazana, u pismima koja je Mikelanđelo pisao Perfiniju, samo zato, što, na primer, kaže: Gherardo danas nisam mogao da dođem... Gherardo io non o potuto oggi ve... tako piše. To 'je možda dokaz za aljkavost i slabu ortografiju, ali ne za pederastiju. Ima idiota koji smatraju Mikelanđelovu homoseksualnost dokazanu, zato, što je prijateljstvo sa lepim Cavalierijem trajalo, tako dugo. Cavalieri stoji i kraj samrtničke postelje, dok Mikelanđelo umire, a doveo je i svog sinčića da vidi i pamti to. Svaki psihopatolog, po mom. mišljenju, mogao bi potvrditi, da je slabo verovatno, da bi pederast doveo sina, u takvom trenutku. a
Moj prijatelj se smeje u telefonu.
Crteži Mikelanđela, — kaže, — još više nego pisma, mnogo što šta dokazuju. Dokazuju abnormalnost usamljenog čoveka, da, ali ne pederastiju., Ne sigurno.
Cavalieri nigde nije napisao, ni reči, koja bi bila đokaz homoseksualnih od= nosa. Sve što kaže, pokazuje poštovanje prema starijem čoveku, najvećem Talijanu onog vremena. Njegova lepota zanela je bila, to svakako zna, i papu.
Moj prijatelj onda viče u telefonu, da me moli, da ostavim na miru papu, inače bi morao postati grub i spustiti slušalicu, • . ;
Ja ga onda, ljutito, podsećam, na ono, što Mikelanđelo piše Cavalieru, kad su o njihovom prijateljstvu u društvu počeli koješta da' brbljaju. Kaže da se blatom na drugog bacaju,' najčešće, oni, koji bi želeli baš da se u tom blatu valjaju. A. još je lepše što kaže o duši. Duša nas, kao štit, kaže, brani, od najtoplijih strela ljubavi i onda, kađ je već stigla na suprotnu obalu... Che Palma quasi giunta all altya viva fa scudo a” tuo! pila bpietosi
\
strali... Ima idiota· koji smatraju da, kao dokaz pederaslije, treba u Mike= lanđelu smatrati. i to, što je zabeleženo, da je, već skoro slep, u starosti, radio. Dolazio je često i milovao i pi= pao onaj mramorni torzo tela, koji danas stoji u muzeju Vatikana. Ima idiota koji ga smatraju pederastom i zato, što je u jednom pismu pisao, familiji, da nema ni jednog prijatelja u Rimu i da i ne želi, ni jednog, da ima. Ti idioti kažu: eto i to je dokaz. Boji se iskušenja Mikelanđelo.
Moj prijatelj, valjda naburen, kaže: dobro, dobro. Samo, šta da radimo sa onim koji se zvao Febo di Poggio. Tai obešenjak traži para od Mikelanđela. Kaže u pismu: Vi ste mi rekli da, ako treba, odem onom Vašem prijatelju, Guti. Ja sam bio. Banka, međutim, kaže, da o tom ništa ne znaju. — Taj obešenjak dodaje da bi Mikelanđelo, svakako, trebao da malo više brine o njemu. Dodaje čak i to da očekuje odgovor na lo pismo. Nemojte, — Kaže, -— da mi ne odgovorite. Sta kažem na to?
Nesumnjivo, pred nekim istražnim sudijom, to pismo bi teretilo Mikelanđela i bilo za njega vrlo neprijatno. Ni lo, međutim, nije dovoljno. Poggio nije dobio pare. Ni odgovor nije dobio. Za tog balavca znamo da je igrao, na konje, pri irkama. Piše Mikelanđelu kao što se, u njegovim godinama, biše nekom uglednom, očevom, prijatelju. "Traži para, jer je na trkama izgubio. "To još me znači da je morao biti dilber Mikelanđela. On u pismu ffituliše Mikelanđela „poštovani oče“, padre honorando. A potpisuje se kao „Vaš sinčić“, Pigliuolo. To je smešno, ali nije jezik sodomije. Nije sigurno. Nagađamo,. Ja ne kažem da je Mikelanđelo bio anđeo, niti uzor morala. Ne kaže ni on. Na protiv. Ono što kažem fo je, samo, da mi se čini odvratno optuživati ga, za pederastičke Želje, i onda, kad piše epitaf, nadgrobni, za malog sestrića svog prijatelja, fiorentinskog bankara, u Rimu. Taj dečko je umro, a Mikelanđelo ga je voleo. Luigi Riccio, taj bankar, ujak tog dečka, svakako ne bi bio trpeo Mikelanđela toliko, da je sumnjao na Mikelanđela.
A svu tu nežnost Mikelanđela, pre= ma tim mladićima, i deci, tumačim usamljenošću neženje, koji
je omatorio. Divljenjem jednog velikog skulptora, za telesnu lepotu, koju susreće kod drugih u životu. Znam da Mikelanđelov sonet, koji počinje rečima: „Duše sretni. Spirto ben mnato“.. smatraju, da je napisan, za onog obešenja'ka Pebo di Poggio. Ja mislim da je to samo; dokaz,.koliko se. lepom” telu, u ljubavi prema lepom. stvoru, varamo... To su fraze renesanse. Tako se danas ne Di pisalo muškarcu. Tačno je da je Mikelanđelo milovao i pipao onaj mramorni torzo, telo, skulpturu, ali se zabo= ravlja da je, pri kraju života, odlazio u manastir van Rima, — ad Vincoli, — gde je bio bunar sa dva mramorna, grčka, antička, stuba. Zapisano je da bi mu, tu, u vrt, izneli stolicu i da je, tu, Mikelanđelo, satima, seđeo, zagledan u te antičke stubove, pored fontane. Govorio je da ih smatra za pravo čudo.
Moj prijatelj se upušta, posle toga, u dokazivanje, na dugačko i na široko, činjenice koja je poznata, da su, u 10 vreme, skulptori, slikari, u Italiji, živeli bedno, i u velikom nemoralu. Mikelanđelo je, kaže, stalno u društvu svojih garsona, kalfi, šegrta, mazala, pa je čak i spavao sa njima u istom krevetu. Neki se soneti Mikelanđela, na kraju krajeva, ne mogu razumeti drugače, nego kao homoseksualnost.
Pa pre svega, nije homoseksualac, nego heteroseksualac, to je bar sigurno. Pederast nikad ne bi mogao napisati onako strasne stihove jednoj ženi, koju ne znamo, ali koja, kao što svakako zna, u nauci, biva označena kao „žena bez milosti,“ — donna crudele. Ti soneti su pisani ženi TO je sasvim sigurno. Nikad strasniji jauci ljubavni nisu izrečeni u stihu. Čak ni u sonetima koje je Šekspir pisao.
Lepo, lepo, a onaj maquereau?
Pulci?
Nije dokaz pederastije ni Pulci.
Ima dokaza da je bilo poznastvo.
"To da je reč o dilberu jedne kurtizane, ne dokazuje mnogo. U ono doba. Ja mu skrećem pažnju na početak tog poznanstva, — kako ga je Condivi zabeležio. On zna kako je lepa letnja noć u Fiorenzi. Kako je običaj da mladići tada po ulicama i duž Arna, pevaju. U takvoj jednoj noći Mikelanđelo sedi u društvu. Iz mraka se čuje, iznenada, glas lep glas, — koji je pevao. A koji je pevao dirljivo i bio mio. Mikelanđelo je pozvao društvo da vide ko peva iako.
Bio je Pulci.
Zabeleženo, je da je Mikelanđelo, morozan, mrzovoljan, hipohonder, voleo muziku, kao što je vole, svi, koji nisu sretni na svetu; — zabeleženo je da je uživao kad je čuo, da se i njegovi stihovi, već za života, u Rimu i Piorenzi, pevaju. Varchi je to zabeležio. Pulci je
lepo pevao. Mikelanđelo je pošao za tim glasom. Ne za dilberom. Lautari se mo-
gu nama danas činiti i smešni, Onda lauta nije bila, među istrumentima, makar ko. Za nju je i Monteverđi pisao,
Nastavak na 7. strani, Miloš CRNJANSKI
ELANĐELU \MSTLJU BELEV
Krstju Belev rođen je u Egejskoi Makedoniji 1908. gođine, a posle balkanskog rata preselio se u Bugarsku, U ranoj mladosti postao je pripadnik radničkog pokreta i često je bio osuđivan. Belev je dosad obimvio oko pedeset književnih dela, romana,
zbirki pesama, putopisa. Njegove poznate zbirke su „Građovi“, „Bura“, „Pesma o po> ginulim borcima“ i dr, Kod nas su prevedeni njegovi romani „Proboj“ + „Planino, Pirin planino“.
SAGAPO
Mariji (Iz ciklusa „Na hridini lula buši“}
. (Q noći, ove bele nući Ja sam UVUetar —
siqiunica DQ SUetu,
za srecom, JuTUm
večna lutalica,
tražim, toplo, nežno,
čisto sTCe.
Gde si ti
+ kako da te oružanu muzikom i bukom u. požaru clektričnom mogu li
da otkrijem
sjaj sunćamog zraka?
ana.đem,
Po dunama peščanim
te tražim, —
usnulu,
pod biserima lune;
i tragove zaljubljenih brisah,
tugom srca svoga Yanjenoga.
U baru jednom
bezbrižna . i mlada —
divni cvete
prolećnog 2damoscG,
uze me za Yuku
i radosnom, pesmom
zapeva
od bola i sreće...
I u noći
ponovo nestade:
ja opet se mađoh sam, u svetlu,
za srećom jurim, večna lutalica, tražim toplo ·
i ljubljeno srce.
.**
N a prozoru mom, ko opet plače, Ko u mraku bez reči me prati? Neka puca krilima o staklo
Udara, a moć je tiha, ćuti...
Ti si moja tajanstvena ljubav, Besputna i tako mnogo sama,
Pratiš me po putevima mračnim, i odlaziš kasno kući tužna.
Otvoriću, opet srce čisto
da se vratiš tiho wu svoj dom; ja sam tu, zauvek sa tobom, i u smrti ostaćemo dvoje...
NILSKI PEJZAŽI (Iz ciklusa „Tajne Nila“)
re bele šatore,
žute dune
i mebo s palmama i tugom, plavo i dobro.
crtao sam, detinjom, Yrukom.
I kada sam u danima iza rešetaka
u okrilaćenim, noćima uzletao
jasnim prostoYyima, dolazio sam
u bWv?TfobDe pored Nila.
MP sada felasi
sa ralom mute
bo 'rasutim, brazdama Doput belih ptica
nasred mora. —
ocrni ljudi sa belim krilima.
Prevela Dragica SPASOVSKA
5