Književne novine

elelo o

Pere DUM MIBUTAI SAN

I00 GODINA OD ROĐENJA UNAMUNA

MEĐU FILOZOFIMA iz poslednjih decenija XIX i prve polovine XX veka posebno se ističe markantan, čudan i donkihotski tragičan lik Migela đe Unamuna (1864—1936), španskog mislioca, velikog pesnika, noveliste, romansijera i dramskog pisca. U ovom nepregledno složenom stvaraocu isprepletane su tako korenite suprotnosti i tako originalne nastranosti da bi njih psihoanailitičari svrstali u „komplekse“, ali na njih, ipak, ne bi uspeli da bace dovoljno svetlosti. Jer, 'xrBnamunov' duh bio je nepomirljivo slobodđouman, resko kritičan, neumorno polemičan i agonično revolucionaran, a istovremeno, religiozan i čak natopljen mističnom vatrenošću.

Unamuno je bio bio strastan: protivnik vcjne diktature Prima de Rivere i Alfonsa XIII, glavni duhovni vinovnik njihovoga pađa i, kao takav, otac španske republike. Ali, u isti mah, on je u svojim solipšističkim gnoseološkim ispredanjima postupao #šasvim oprečno svim drugim revolucionarima. Naime, te neprijatelje — protiv kojih se on borio gubeći dah i zbog kojih je otišao u izgnanstvo, ostavljajući svoju mnogobrojnu porodicu, i svoju katedru grčkog jezika, grčke i španske književnosti u Salamanki, i napuštajući svoju otadžbinu koju je voleo više od svega ha svetu — on proglašava za fiktivne stvorove svoga duha, izjavljujući da ih zbog toga voli i đa je o njima napisao svoj romani svoju legendu, ali mnogo gluposti! Uz to, ovaj revolucionar bio je stalno opsednut graničnim ontološkim, kozmološkim i, naročito, eshatološkim problemima; o njima je imao neobične, poezijom natopljene ideje i na njima je, kao na temeljima, nadgrađivao svoje aksiološke, etičke i socijalne poglede. Unamunov široki i nezavisni duh nije se dao sabiti ni u kakve ustaljene okvire, niti je mogao bezuslovno i nekritički prihvatiti jednu određenu doktrinu. Zato je ovaj hrišćanin bio ne pomirljivi protivnik teoloških dogmi, i zato je mistična orijentacija ovog zanesenog obožavaoca "Tereze iz Avile i Huana de la Krusa veoma anarhična. Nasuprot Tolstojevom učenju o neprotivljenju zlu, Unamuno je bez predaha propovedao da je suština hrišćanstva borba — ne» prekidna, ljuta borba, unutrašnja i spoljašnja.

Raznovrsni i protivrečni elementi u ličnosti i stvaranju Migela de Unamuna jesu dokaz sa= držajnog obilja njegovog, za bitna i krajnja pitanja o svetu i životu širom otvorenoga uma i duše — koja je on pokušavao da reši na samostalan način, i ako je, nesumnjivo, podlegao uTicajima srodnih i prisnih mislilaca, naročito Paskala, španskih mističara, Avgustina, Getea, Ničea, Solovjeva, Šestova, Dostojevskog i, pre svega, Kirkegarda. S njima je diskutovao i polemisao u svojim delima, ali ih je duboko voleo. Majstor paradoksa, on je, s besprimernom veštinom, uspevao da svede na logičku nemogućnost svako shvatanje sa kojim se nije slagao.

Dve feme reljefno se ističu kao suštinske ıı '·xnamunovim filozofemama: perzistiranje duha i Španija.

Prvu temu raspredđao je s bezishodnom nadahnutošću u svom životnom delu „Tragično osećanje života“. Ona se stalno nalazila u misliočevoj svesti i podsvesti — kroz čije se naslage i slojeve pobednički probio pre Karla Gustava Junga. A njegova verna ljubav prema Španiji bila je njegovo blaženstvo, ali i njegovo prokletstvo: ona ga je danonoćno mesečarski odstranjivala od celog ostalog sveta, sa svim njegoavim šarolikim pojavama. Unamunova sudbinska nesrećna ljubav prema otadžbini pretvarala ga je u mučenika koji — skoro manijački -— bez prestanka osluškuje da li se toj đivnoj zemlji ođaje zasluženo priznanje.

inostrane [70 (Ž aun AP U

„APSURDNO“ prvobitno znači „disharmonično“

· u muzičkom kontekstu. Otuda leksikon definiše

mnačenje ove reči kao disharmonično s razumnim i odmerenim, kao nerimovano, nerazumno, besmisleno. U govornom jeziku „apsurdno“ može da znači prosto „smešno“, ali Kami (Camus) ne upotrebljava reč u ovom smislu, a ni mi ne mislimo na ovo značenje kad govorimo o apsurdnom teatru. U eseju o Kafki Jonesko definiše šta razume pod ovim terminima: „Apsurdno je nešto što je bez cilja... Kad se čovek odvoji od svojih religioznih, metafizičkih i transcendentalnih korena, on je izgubljen, sve njegovo delanje postaje besmisleno, apsurdno, beskorisno i guši se u klici“.

Ovo osećanje metafizičkog straha pređ apsurdnošću apsurditeta ljudske egzistencije jeste, govoreći uopšteno, tema komada Beketa, Adamova, Joneska, Ženea i nekih drugih dramatičara. Ali ono što mi ovđe označavamo kao apsurdni teatar to se ne može odrediti čisto te. matski. Slično osećanje „besmislenosti života, nezadrživo obezvređivanje svih ideala i prisilno odvraćanje od prvobitne čistote htenja dominira' delima dramatičara Žirođdua, Anuja, SaJlakrua, Sartra i Kamija. A ipak se ovi autori razlikuju od dramatičara apsurdnog featra u bitnoj tački: oni svoje osećanje iracionalnosti uokviruju u formu kao staklo jasne i logično nadziđdane „argumentacije. U apsurdnom teatru, naprotiv, delotvorna je težnja da se doveđe do izražaja svest o besmislenosti ljudskog postojanja i neđovoljnosti racionalnih formi opažanja kroz svesno odricanje od osnova mi-

· šljenja i od đeskurzivnog mišljenja. Sartr i Ka-

mi stavljaju novu sadržinu u staru formu; au-

8

živofu

Svaki svoj esej ispunjavao je filozof veličanjem Španije. Isticao je mnoga velika postignuća te čudesne zemlje: borbu protiv varvarstva, odbranu Evrope od Islama, rađ Španije na svom unutrašnjem ujedinjenju, otkriće Amerike i dve Inđije, koje je shvatio kao delo Španjolaca i Portugalaca, a ne Kolomba i Game. Energično i dokumentovano odbija klevete protestanata da Španjolci nikad nisu imali ni nauku, ni umetnost, ni filozofiju, ni renesansu. Sa ,usplamtelom gorđošću govori o jednoj od najvećih pesnikinja o Terezi iz Avile, čijim se stihovima nezamućčene dubine toliko puta inspirisao; o Huanu de la Krusu, o Diegu de Esteli. Često pominje niz španskih slikara čijim je platnima opčinjen. Pre svega Velaskeza, tvorca malih melanholičnih infantkinja, i retko izraznih čudovišta, o čijem je Hristu napisao uznesene strofe. Zatim sublimirano produhovljenog El Greka i veličanstvenog i čuđovišnog Goju, — iz koga su proistekli mnogi pravci modernog slikarstva (čini nam se da je od nekih njegovih platna Unamuno osećao supersticiozni strah). Odđaje posebno priznanje Ignjaciju Zuloagi — čarobnjaku krhkih figura. Jer Zuloaga je — po Unamunovom tumačenju svojom slikom „Trgovac mešina iz Segovije“, koja predstavlja jednog nakaznog i sentimentalnog kepeca, dao najbolju definiciju španskog nihilizma — nadizma (od španske reči nada ništavilo, nebiće).

Ovaj iracionalist, protivnik specijalizacija naulka — koje oduzimaju ljudima mudrost i pretvaYajd ih u fantome Opferećene besmislenim znanjima — držao je da je preimućstvo njegovih zemljaka što nemaju razvijeniji naučni smisao. A što se tiče prigovora da Španjolci nemaju filozofiju, on podvlači da se filozofija pojavljuje u duši njegovog narođa kao izraz unutrašnje tragedije, slične onoj u duši Don Kihota. Jer, po njemu, filozofija je doktrina o tragici života; ona je posmatranje tragičnog osećanja. Španska filozofija nalazi se u španskoj književnosti, u životu i delatnosti naroda i pre svega u španskoj mistici, a ne u racionalističkim i logičkim sistemima. Stvaranje Horhe Manrikea, Romancero (od Sida) Kihotov, Kalđeronovo delo „Život je san“ i „Uzlaženje na breg Karmel“ Tereze iz Avile sadrže prava španska shvatanja o svetu i životu. Introspektivni individđualizam Španjolaca svakako'je — i na sreću — sprečio postanak strogo. filozofskih sistema u Španiji. A Unamuno je uvek isticao oprečnost između života i siste~

tori apsurdnog, naprotiv, iđu jedan korak dalje: oni pokušavaju da usklade svoje načine izražavanja s osnovnim iskustvima koja žele da saopšte. Posmatrano kroz umetničko stanovište (ne kroz filozofsko), filozofska saznanja Sartra i Kamija dolaze u apsurdnom teatru do vrednijih iskustava nego u samim njihovim dramama.

Ako Kami želi da dokaže da se u našem deziluzioniranom veku svet oslobodio smisla, onda on ovaj dokaz izvodi u strogo građenim komadima, u elegantno racionalnom i diskurzivnom stilu moralista iz osamnaestog „veka. Kad Sartr postavi tezu da egzistencija ide pred esencijom i da je čovek najzad samo čista mogućnost da o svojoj slobodi u svakom trenutku iznova odluči, onda on ove ideje razvija u dramama, čiji blještavo ocrtani karakteri stalno čuvaju jedinstvo ličnosti i time odražavaju tradicionalno shvatanje da svaki čovek ima jedno nepromenljivo i nepokolebljivo jezgro bića —d jasnije izraženo: besmrinu „dušu. Sartrov i Kamijev slatki stil i briljantnost njihovog Vvođemja dokaza već u nemilosrdnosti svoje analize ođaju ćutljivo ubeđenje da logična raspravljanja mogu donefi važeća rešenja, da analiza govora vodi otkrivanju osnovnih pojmova platonskih ideja.

Tu leži unutrašnja profi rečnost koju dramatičari apsurdnoga, više instinktivno i intuitivno nego svesno, fraže đa prebrode i reše. Apsurdni teatar se odriče toga da diskutuje o apsurdnosti ljudske egzistencije; on je jednostavno predstavlja kao konkretnu datost — to jest: u opipljivim scenskim slikama. U tome se pokazuje razlika između filozofskog i pesničkog načina posmatranja, razlika između

ma. Život — koji je sve i koji se svodi na ništa — jeste san. Sistem — koji je nešto postojano razara esenciju sna, a, time, i esenciju života. Govoreći o španskoj filozofiji u' užem smislu, Unamuno tvrdi đa su njeni predstavnici uvek bili široki humanisti. Zadržava se na Menendezu i —Pelaju — koji nije hteo da odriče renesansu: on je naginjao idealizmu, ali je bio pristupačan i đrugim sistemima, čak i empirizmu.

Omađijan svojom zemljom i do srži prožet ljubavlju prema njoj, verovao je da je večnost mera Španije, često previđajući kulturni značaj drugih naroda. Ispredajući svoja paradoksalna dijalektička ikanja, Unamuno izjavljuje da su drugi narodi ostavili svetu ustanove i đa mu je španski narod ostavio duše.

Od svih španskih vrednosti Migel de Unamu-– no najprisnije i najsudbonosnije se povezao sa onim koga je nazvao „Gospodom našim Don Kihotom“. Mislilac je svestan toga da je neraskidivo srodan tom mršavom vitezu bleda i tužna lika, sazdanom od samih slika imaginacije i snoviđenja; osećao je da je taj junak utvarna izgleda stvarniji od svih realiteta i širom sveta je objavio da jeDon Kihot stvorio Servantesa, a ne Servantes Don Kihota — koji je, i pre Unamuna, svojom fluidnom sugestivnošću začarao ceo Ššpan ski narod. Jer, Španjolci su — svojim neumornim divljenjem i stalnim transom ushićenosti izatkali oko Kihofta jednu neuništivu egregoru i načinili su ga nacionalnim herojem, Don „Kihotova odsutnost od empirijskih: zbivanja i nesboO~' sobnost da. se. za njih" zainteresuje i d”rijima snađe — bile su psihička podloga i Unamunovog bića. Otuda je razumljivo što je on svog jedinstvenog viteza učinio središtem, ali i početkom i krajem svih svojih meditacija i čitave svoje duhovne delatnosti.

A pesnik koji je imao viziju uragana ludila što će razvejati veliki deo Evrope — i fizički je ličio na Servantesovog junaka. Dovoljno je baciti pogled na njegovu fotografiju pa se o tom osvedočiti. Unamunov prijatelj i prevođilac nekih njegovih dela, koji je sa istančanim razumevanjem pisao o njemu — Žan Kasu, opisuje ga u njegovoj fizičkoj stvarnosti: on hoda uspravan, noseći sobom svuda gde ide, svuda gde se šeta, po onom lepom zlatnom baroknom tirgu u Salamanki, ili po pariskim ulicama, ili po Dputevima baske zemlje, svoj nepresušivi monolog, uvek isti, i pored bogafstva njegovih varijanata.

Po Unamunu Don Kihot je bio božanski lud.

Martin BSLIN

SEMJUEL BEKI

saznanja i doživljavanja, razlika — da to objasnimo jednim primerom iz nekog drugog područja — između ideje o Bogu u delima Tome Akvinskog ili Spinoze i doživljaja Boga u spisima svetog Jovana Krstitelja ili Majstora MEkharta.

Težnja ka „potpunoj saglasnosti izrečenoga s formom izricanja razlikuje apsurdni teatar od egizistencijalističke drame.

Apsurdni teatar ne sme da se zameni ni s jednom drugom značajnom, paralelno tekućom, strujom u francuskom pozorištu sadaš-

. njosti, koja takođe raspravlja o apsurdnosti i

nesigurnosti ljudskog postojanja, naime s teatrom „poetske avangarde“, koju zastupaju Mišel de Gelđerod, Žak Odiberti, Žorž Neve, Žorž Šeade, a od mlade generacije Anri Pišet i Žan Votje — da spomenemo samo neka poznatija imena. U ovom slučaju je još teže povući oštru liniju podele, jer pogledi obeju grupa pokazuju dalekosežne sličnosti. „Poetska avangarda“ se temelji, kao i apsurdni teatar, na fantaziji i stvar nosti snova; i ona odbija dramatska pravila, kao, na primer, jedinstvo i nerazorivost karaktera ili zahtev za povezanošću dramske radnje. Ali drame „poetske avangarde“ imaju bitno drugu atmosferu; one delaju lirskije i ne ističu ni izdaleka” tako mnogo „brufalno-drastičnih ili grotesknih crta. Još značajnije je zauzimanje stava obeju grupa prema jeziku: „poetska avangarda“ se pretežno služi svesnim „poetskim“ jezikom; ona hoće da stvori komađe koje stvarno može da važi kao poezija, i slike koje su sastavljene iz mnoštva govornih asocijacija.

Nastavak na 12, strani

Ksenija ATANASIJEVIĆ

Jer ovaj mislilac je obznanio da je egzistencija ludilo: onaj ko egzistira, ko je van sebe, ko sebe daje, ko prevazilazi sebe — taj je lud. A. takav jedan ludak — Don Kihot — uvukao mu se u. srce i srž i bez prestanka mu Je strujao po krvi. TI zato je, još 1908. godine, Unamuno posvetio ovom sadržajnom fantomu jedno od najplameni»> jih svojih dela „Vida đe Don Quijote y Sancehp“. (Život Don Kihofa i Sanče), koje mu je donelo velika priznanja i svetsku slavu. U njemu Je u» 'činio smeli pothvat: postavio je kult Don Kihota kao špansku nacionalnu religiju. To je postigao time što je uložio svu svoju borbenost u odbranu Servantesovog Don Kihota od ubistvenih tobožnjih naučnika — servantista i filologa — ko ga su Ovi osiromašili i sasušili. Zahvaljujući svojoj temperamentnosti Unamuno je pobedio: mumiju naučnika oživeo je i načinio od nje ži

votodavnog junaka. '

Za Unamuna kihotizam ostaje najočajniji o> deljak' iz niza sukoba srednjega veka sa rene« sansom koja je iz njega, ipak, proistekla, Niegov Don Kihot bori se protiv inkvizitorske ortodoksije mođerne nauke za novi i nemogući — dualistički protivrečni, i strashi srednji vek. Kao neki Savonarola (a koji je bio italijanski Kihot Quattrocento-a) — Kihot se bori protiv mođernizma. A taj mođernizam inaugurisao je Makijaveli, ali će on imati smešan kraj. i

'U ovome delu humanizam filozofov đostiže svoje belo usijanje. U njemu mislilac doživljuje viđenie jednog materinskog božanstva neizme?> nog praštanja; ovo, kroz krivicu, sagleda, u sVOjoj slepoj ljubavi, na osnovu gdđe je praštanje jedina, ponorna stvarnost. ı

Kakav je značaj, po Unamunu, za neizvesnu budućnost nekad moćne Španije imao Don Ki» hot — pokazuje sledeće predviđanje „pesnikamislioca: „Ako zaista — kao što mnogi Sančo sam, bez Don Kihota, u Španiji i dalje živi — tada smo spaseni. Jer, ugledđajuči se na svoga gospodara, Sančo će se sigurno načiniti vitezom lutalicom, ili će u buduće htefi da prati nekog drugog ludog viteza.. Usamljen je jahao Don Kihot sa Sančom — usamljen u svojoj u samljenosti. Hoćemo li i mi, njegovi obožavaoci, isto tako provoditi usamljeno svoj život i iskova~> ti sebi jednu Španiju u Kihotovom smislu +jednu koja se samo u našoj predstavi može naći. — Ako neko još uvek pita: „Šta je Don Kihot ostavio svetu“? — ja odgovaram samo: „Kihotizam“. A to nije malo. Naime celu jednu metodu i epistemologiju, celu jedmu estetiku. kao i logiku i etiku, a prs svega celu jednu religiju, — a to će reči celu jednu cRhonomiku večnog i božanskog. čitavo jodno nadanje na neku apsurdnu razumnost“, ;

Od samog svoga postanka Servantesov Đon Kihot živeo je, delao i cirkulisao među šŠpanjolcima onakav kakav je bio zamišljen od svoga tvorca. A sve nadahnutije doživljavan i tumačen od Miguela de Unamuna Don Kihot se. utisnuo svom Svojom. snažnom: bitnošću w. koiektivnu dušu španskog naroda. Uz to, Đon Kihot iz dvagocenih Unamunovih dela postao je izvor životvornih inspiracija ne samo za španske metnike i pesnike, nego i za mislioce, čak ı za, jednog tako prodornog među njima kakav je bič Hose Ortega — i — Gaset. Kao i Unamunov, humanizam ovog filozofa — koji je učio da je, život ponajpre haos gde je. čovek izgubljen, koji je odlučno ustajao brotiv prekidanja vezi sa prošlošću i protiv „plagiranja orangutana“, —, sav je prožet fatalnom, i ako daleko mirnije iž-. ražavanom ljubavlju prema Španiji sa svim njenim kulturnim postignućima. A među hnjima. vodeće mesto i Ortega — i Gaset daje Don 'Kihotu — pod osetnim uticajem Unamunovim. Čuđesno je koliko je zračenje te nestvarne ličnosti postalo sveprodiruće — uglavnom Unamunovom zaslugom — i kako se neotklonjivo ono zgušnjavalo u jedan večni simbol borbe španskog narođa za najviše ljudske vrednosti,

KNJIŽEVNE NOVINE