Književne novine

Marija ČUDINA

PEĆINA

L i

D a li kroz pustmju išli kroz džunglu dođosmo Cad pred vrata oblika naročitog, bijahu li uopće .nekokvGa

vrata sova, označena, ili tek, neprimjetna pukotina obrasla travama tako

da se ništa razaznati mije moglo. Ah, nitko se više me sjeća toga, tek, reklo bi se da smo ušli kroz mešto. Oči nam 20q5u pijesak,

a od hućanja lažnog mora me Čusmo mišta.

Ni da li se uspinjasmo il se spustismo, ne zna, nitko meau nama, kao da smo bili uspavani ili kao da ne razmisljasmo o onome

što činimo, nadajući se valjda posljedicama boljim.

Sama čista vatra, zacijelo opkoli nas odmah,

i vjetrovi se podigoše sa svih strana majednom, ·

me imasmo kud, uđosmo, tek da se sklonimo, tako je monYalo biti, jer kako inače objasniti

prisustvo maše ovdje. Sad mjesto ovo 200emo Pećina, ali mitko ne zna đa li je to pećina ili nešto drugo. Mogla bi biti i lađa l

na oceanu uzburkanom, možda mestalo kopno,

tko zna. Kao podzemlje neko tajanstveno čini se našim očima, a sluh, mam, govori da smo u žoni

O aan ia aa aiSeua ie neli

zatim, šarene btiće, iza njih idu ljupki jelemovi,' f pa žmije, prvo one bez otrova, a za, njima se vuku otyobnice najrazličitije, pa, tek onda mi,

ni mrtvi mi živi, ali svega, svijesni,

niti se liko može sjetiti njegove topline, tek slutimo mejasno da smo zauvijek lišeni neke slatke hromne što podstiče dušu

na ideje moćne, Yazgovore

A što će sada biti to skrivemo je od nG5,

samo dobru se madati We možemo više, :

jer iko je vidio da m, dobro slute jezici 2mijski. što palucaju uporedo.s uzdasima našim. /

' IH,

7 ivota prirodnog. tu ne

iko zna, hoće li. mam ikad, biti naklonjena. Možda ćemo i mju uzalud zvati, moliti da mas spase strašnih priviđemja što nas muče

sad ovaj sad wa onaj mači?,. | ; 1 svemu, &ličnoj ustrojstvu košmara nepromenljivih, · ,, Pećina je ova kao. mućilište ukrašena,

d ro

sad w snu, sad na, javi'bo

a onaj koji nas ovamo namami nije zasigurno aladar mjem, tek, sluga, obdatem svim, vještina. Koga ne zaludi svirka, harfe njegove

toga će u Pećinu domamiki

\oluja'bijesnih, što uvitlaju trave i stabla % kamen go uwrasla.

IH.

Pr o nije kula pod zemljom iako joj je malik nije mi prbvid, ali siguYam se me može biti. Nemoguće je istražiti dubinu, i širinu, Pećine ove kroz koju brolaze wajprije jaganjci mladi,

Čedomir MINDEROVIĆ

(00 fe{t4) | KOMORINA

3 KU BHOTEfiL, MOTOTVRO8, eba,

OD RTA KOMORINA. DO KOČINA ostavio sam za Sobom milione visokih belih &tabala, Wokosovih palmi, sa velikim ćubama zelenog lišča na vrhu — ispod tih ćuba, u miškama tog lišća, krije se već skoro sasvim zreo plod, na nekim stablima i po više od dvadeset ogromnih oraha. Napitak iz kokosovog oraha jeviiniji je od cokakole. Na putevima indijskog Juga, u bezbrojnim malim butikama sd carminarom, indijskim nacionalnim cigaretama, „kepstenom“ i „plejerom“ i „Vvinstonom“ „made in India“ viasnik butike za nekoliko trenutaka, sa dva tri zageka nečim što je Blično &rpu, napravi otvor u orahu i snabde ie plastičnom slamkom. Ako si Evropljanin, belac, za to vreme su še već okupili oko tebe besposleni meštani, a najviše deca velikih svetlih očiju punih sunca. A. zatim dugo gledaju za kolima koja odlaze, nošeći tog nepoznatog ekscentričnog belca koji s6 he shebiva da zastane pred jadnom butikoni u njihovom selu koja, sve u svemu, možda ne vredi, sa celokupnom svojom robom, ni stotinu wupija. ) . i

· Asfalini put od Rita Komotina do Kočina vodi kroz beskrajne zabrane kokogovih. palmi +— ali i preko miljama raširenih pirinčanih po lja, kroz navodnjene ravnicc ispresecane crnim gromadđama granita ili, bliže Kočinu, brežulj« cima crvene zemlje i Uufabanim seoskim buteljcima, ili lagunama kojima ·se. SpOTO kreću crne velike džunke. Na “vrelom, sun cu Sveže zelenilo nežnih stabljika ~ milijarde tih tankih stabljika gusto šu zbijene jedna U drugu kao da strepe i od najslabijeg povetarca, — prožima sve: vazduh, široki asfaltni put, pa čak i džinovska bela stabla kokosovih palmi. Crne velike džunke natovareno Su bananama, biberom, lorberom, tesanim kamenjem, ciglama, TĐalvanima; one se kreću nečujno tamnim vodama laguna, osenčenim palmama i šećernom irskom koja je na Jugu baš u cvetu — pokreću ih skoro goli ljudi pomoću dugačkih bambusovih. motki. Nebo je proztačno zeleno 6d kokosovilh palmi ali još više — od zelenila pivinčanih polja. Takvo je zelenilo još samo na Cejlonu. I vrelo sunce, i vreli vazduh — ovaj raskošni plodonosni decembar ođ Ria Komorina do Kočina, do Kalikata, do tikovih šuma Malšbara, do Bangalora, do Madrasa — sve do beskrajne pustošne peščane kolonije naših u Paradipu, u 'Orisi, koji rade na izgradnji najveće luke Indije hao da izazivaju io zelenilo da bude još zelenije, još neodoljivije u svojoj nežnoj ali sveobuhvatnoj lepoti. \

. Korala nema pirinča. To je hleb. Indije, hleb 'Kerale. Pred magacinima, pred irgovinama su redovi, a pirinač se izdaje na karte. „Hindustan 'Pajms“, „Hindustan Standard“, Stejtsmen“, „Tajms of India“ šu u Delhiju pišali o. svemu — o kriketskim utakmicama, O rezultatima olimpijade. u Tokiju, o horoskopima, O pacifističkoj međunarodnoj konferenciji na kojoj su, od preko četrdeset delegacija različitih zemalja, „samo Indija, UAR, i jugoslovenska delegacija „osudili i najnoviji atomski eksperimenat — kinesku atomsku bombu, dok je sve druge „delegacije

9

Ž > Ji

čak nisu ni pomenule, Pisale su delhijske novine

i o stalnom porastu cena, tako da'sam se od.

prvoš dana osećao u indiji, u Delhiju, kao kod kuće, u Beogradu —« a jednoga su dana konačno centralni listovi. u Delhiju objavili poražavajuću vest. KYyenuo sam na put sa čudnim osećanjima. 'Kao u Orisu — ulazio sam i u Keralu sa pritajenom strepnjom. '

T, evo, već danima — Sa neugasivom. uspomenom na crvene lilije u Oyisi u sebi, sa praiskonskom stravom i lepotom morskih talaša i peščanih duna na Riu Komorinu i čudnim priviđenima mojih kočinsških dana i noći pre osam godina UZ tutnjavu čekrka i dizalica NhEzasitnih crnih i zarđalih teretnjaka sa lutrObama bez dna, pred ovom Indijom, kroz vekove — pribijam se i ja, 8a strepnjom, uz te nežne stabljike pirinča ~ da ·ojačaju, da izdrže, da pobede. 3 MM iN

U Kerali me nije nimalo uznemirio cinizam izvesnih dobro situiranih intelektualaca, čija se ignorancija ne može opravdati a nevešto skrivena arogancija još manje. U Kerali me mogu da gledam hramove. Horizonti su ovde beskrajni i oni su mi predah, i samozaborav —ı)'#možđa bekstvo. Ali se uvek vraćam tom zelenilu nežnih pirinčanih stabljika, od, Rta Komorina do

Kočina, od turobnog danas do neizvesnog sutra, od noći do noći, 0d sunća do sunca — čudesnog sunca Kerale koje, uprkos svemu, ljude uspravlja obasjavajući im lica ponosom i spokojstvom.

Uprkos svemu — U Kerali nisam video one

govo? usta mevidljiih, što je sasvim, isto,

jep jedno se od drugoga Wi po čemu, we razlikuje. I tako svi uđosmo u zone gdje vlađa mepožnato, iko zna, da li je ono biće Jjedmooko,

ili mnogooka zvijer s kopitama, koment,

možda, je sama, sila vihora u oblacima ljudskim, ah, tko će to znati kada je mevidljio>

u broju našem, možda je sakriven,

tako je dosudio onaj što mas kroz tamu mami | i w samo središte Pećine ove meyazumljive: ; var: Još me žmamo kamo smo pošli, a zaši, smo duboko, PI sunce više me dopire do nas O

tajanstveme.

a koliko mas ovdje ima me zna, Mitko osim, mjega, tek mmogo mas je i svaki je još podijeljem

na, nekoliko braće i sestara svojih,

što se opet u jedno potocima, sliva.

/ aa. M : ,

CK ve obo što sad, vidimo pred bryna bunaru je | M oblikom i sadržajem slično Wli mije bunar. _ Nebi valjalo prevariti se i piti ono što se vodom čini — zar se we sposznasmo već

da, se sve stvari ovdje drugačijima, prikazuju; "sjene vječno u pokretu služe tome

da zamagljuju i obmanjuju, prelivaju meprekidmo sadržaje istinite u privide moajrazličitije;

u Pečini oduvijek mad, stvaYnošću, prevlađuju ihuzije, na vw, košmaru što se leluja

ne zna, se nikada, iko pada a tko se uzdiže, )

može biti, Ga |; smrt,

ronin neiu e aa azra ira

tužne oči Delhija, Laknoa, Kanpura, Kalkute tužne oči Severa Indije. Uprkos svemu — u Kerali. se, prema meni nije pružila za prošnju ni jedna, ni dečja, ruka. Moje oči ovde nisu videle patrljke loeproznih, čamu problematičnih sadua, sttahobne hrpe slamova od blata pred kojima, u večeri, pored prljave potočare, dimi zapaljena kravlja balega, sakupljena odasvud preko leta: i sušena ha suncu da posluži kao jedino gorivo, da. aadahom svoga dima obavije i te slamove, i ljudska bića čija su staništa li neljudski slamovi, i puteve, i polja, i vode. Ima oko milion nezaposlenih u maloj Kerali, po broju stanovništva manjoj od Jugoslavije — od toga miliona petina je nezaposlenih intelektualacır broj pismenih u Kerali, i broj listova i časopisa, i po tiyažu, neupoređivo nadmašuje sve ostale države u Indiji. Evo, već danima se pomeram od Rita Komorina prema Severu, kroz skoro neprekidni niz naselja, i do sada nisam viđeo, nigde, stanovnika Kerale da spava, uvijen u prljave krpe, na trotoaru. p

Ako je prizor čoveka koji, umotan u Krpe, spava na trotoaru Candi Coka u Delhiju, ili u prašini ported trotoara dok ga prolaznici, ljudi i krave, tonge i Crveni i zeleni „lejlendi“ i „grejhaundi“ na jedan ili dva sprata, bezbrojni bicikli i taksiji u ušplahirenoj žurbi zaobilaze, karakterističan za Sever, kao što je prizor dahćućeg rikša-kulija koji bosonog “trči kalkutskim ulicama, po Vrelom suncu, vukući građane 'Kalkute u tragičnoj, bezizglednoj težnji da se

izravna bar sa ostalim vozilima, makar sa do-

,

čak i onda kad se sve isto čini

i razlike među. stvarima vazličitim jedva '· da ima, nitko među, nama me 2ma, * što. je voda, što led a što vodena para niti se išta ovdje odražava

i u, prirodnoj jasnosti, tek. sve izvjesnije biva da bunar ovaj neće napojiti nikoga tko mu priđe; | ali, jao, kako se ne nadati kad duša jedva čeka

đa bude učas obmanuta, bilo čim. A dokaze da obo wije bunav već skup demona, vješto prerušenih, nitko niti ima miti može imati —

i za je čudo što smo buzeći ma koljenama uzdišući i mjenjajući svoj prijašnji lik,

+. lik pantera skočili prema otvoru plamem, po gustoći jednak magmi

obli nas uw tom času, i miti vidjesmo niti he vidjesmo Yazvoalime . kroz koje tekoše, možda, još teku potoci neki pola vw pari, pola u ledu.

trajalim taksijima — za ovaj neprekidni niz naselja. Kerale, od. Rta Komorina do Kočina, do MKalikata karakterističan je prizor “starca, potpuno sedog, uvijenog samo do pojasa u beli komad plaina, kako u senci kokosove palme ili na jutarnjem suncu. čita novine. Ako je to današnja „Malajala Manorama“ + možda baš čita moju pripovetku koja je jutros objavljena, pripovetku čudnog gosta Kerale koji posle osam godina, ponovo traži njenu dušu, i svoju u njenoj, i zadržanog daha upija u sebe zelenilo beskrajnih bpirinčanih polja, i prolazi, prolazi, sve dalje i dalje, prema Rkočinskoj luci ogromnim prekookeanskim teretnjacima usidrenim takoreći na korak od obale, i dalje, dalje — prema plavetnilu Arabijskog: Mora sa dalekim, jedva primelnim crvenim lil crnim. jedrima' ribarskih čuhova. PLN TROTIFENO ""U9prolazi da se možda više nikad he vrati.

Kerala nema pirinča — hnhema hleba. Moj sedokosi čitalac će presaviti „Malajala Manoramu“ i stati u red. To su tihi dugački redovi na suncu. Ali sunce Kerale uspravlja, i obasjava ljudska čela dostojanstvom. I kada mi pogled skrene sa tih tihih redova u belom platnu do pojasa, kada se vrati na nežno zelenilo, na nadu beskrajnih pirinčanih polja oivičenih prozimim. kanalima i tamnim lagunama zasVOdenim Rkokosovim palmama i rascvetanom šećernom trskom, pa &e opet zaustavi na širokom crnom asfaltnom. putu koji nas vođi ha Ssever, prema Kočinu, to dostojanstveno Melo KeYale i svetle oči zrače na mene, čudnog gosta ovog neobičnog, najjužnijeg podneblja Indije, snagu i lepotu i »8adost života. To su mladići, to su devojke, 00 su deca Kerale. To je čitavo jedno malo čovečanstvo koje se kreće sa Kknjigama u rukama putem koji vodi iz naselja u naselje — u škole, u koledže, u biblioteke. Devojke su u famno-plavim dugačkim suknjama, bosonoge, uspravne i nasmejane i zanesene u razgovor. Mladići su u belom platnu, pomalo razbarušeni, glasniji — oni dugo prate pogledom auto koji žuri kroz to čovečanstvo sa knjigama pod pažuhom — kuda to žuvi taj auto, ko je to u tom autu? Deca, ha Buncu, nemaju na sebi skoro ništa — ali zato nose možda najviše knjiša —o čitave tovare knjiga za tako male, ali žustre ruke koje uprkos svemu dugo, dugo mašu za mnom.

:I dok tako koračaju, nad njima se uzdižu milioni višokih belih stabala. kokosovih. palmi. Oko njih, do kraja horizonta — pirinčana polja nad kojima su nagnuti, rasađujući nežne stabljike, ljudi Kerale. Sunce se kloni zapadu tamo daleko nađ Arabijskim . Morem, i' raste, sve crvenije. Tako rašte i to mlado čovečanstvo 'Kerale, to, sa knjigama pod pazuhom. .

Kranove i dimnjake ogromnih prekookeanskih teretnjaka u kočinskoj luci, obasjane. bezkrojnim Yaznobojnim svetlostima Kočina ' i Binakulama i intenzivnim neonskim osvetljenjem hotela „Malabar“ u kome sam boravio pre osam godina — ugledao sam kad je sunce već davno utonulo negde iza Arabijskog Mora, Motorni čamac me je prebacio, zajedno sa mojim teretom uspomena, na ostrvo Mulavukad. Našao sam se takoreći iznenadno u nekadadašnjoj rezidenciji Holanđana, usred tog malog ostrva sa bujnim parkom i izgledom na daleke svetlosti kočinske luke — palatu su Holanđani podigli 1744. godine. U njoj ti kucam ovo bismo.

A kad sam seo za Sto, za večeru — ponudili su mi pirinač. O . ;

Zahvalio sam se i — odbio.

· I došla je noć, duboka, topla, vlažna noć, noć pod belom mrežom protiv komaraca stara kočinska noć. I ptice su u parku kreštale i uletale u sobu. . | Na usnama ti je, otkako pominjem Kočin, jedno pitanje. · Š a \

Ne, moje kočinske vrane nije bilo. :

Znam -~ negda ee čeka. | |

Ceka me, sa kljunom punim otrova, lupog pogleda, crna, crna, večna. i

Ali, čekam i ja nju.

/ KNJIŽEVNE NOVINE