Književne novine

LIRIKA

U IPIŠIEVOJDUJ

EME SEZER

Pesnik Eme Sezer je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pesnika Crnaca koji pišu na francuskom jeziku. Rođen je u Martiniku, na Tahitima; u mestu rođenja je· završio osnovnu i srednju školu, a zatim je došao u Pariz na stuđije., Kao stuđent upoznao se sa Leopoldom Seđarom Sengoror, današnjim predsednikom Senegala, i otpočeo svoju književnu karijeru, dolazeći u dodir sa francuskim nadrealističkim pesnicima, od kojih je dosta poprimio. i

Sezerova poezija je sva u buntu Crnca koji je oselio mnoga iskušenja i poniženja. On se obara na belu kulturu, ili još bolje: na kulturu kolonizatora. Da bi u svom buntu protiv „bele kulture“ postigao što jači efekat, Sezer nastoji da razori i jezik belaca time što mnogim pojmovima priđaje drugačija značenja ili ih upoirebljava u etimološkom smislu, a katkada i kao simbole. ·

ZAVET ZA JEDAN BRODOLOM ELE helele Kralj je veliki kralj

H neka njegovo visočanstvo izvoli pogledati u moj. čmar da vidi ima li u njemu dijamanata meka njegovo visočamstuo izvoli ispitati moja “usta | da vidi koliko karata ona sadrže : tam-=tam, se smeši tam-tam se smeši ja nosim, kYvaljevu, mosiljku ja prostirem, kraljev ćilim, ja nosim, škrofule kralja ja sam kraljev sumcobram, smejte se smejte tam-tami kreola tam-tami vudnika koji se smejete kradom, tam-tami sveti koji se smejete u brodu „misionara pacovskim + hijenskim, zubima, tam-tami spasenja koji se bodsmevate svim vojskama spasa tam-tami šume tam-tami pustinje crna devico još nevina koju svaki kamen šapuće neznajući za nedaću — moja groznico tam-tam plače tam-tam, plače tam-tam duboki tam-tam, duboki spaljen do pomamne tišme naših jaukamja bez obala š tam=tam, duboki dublje uvo vrlo veliko uši crvene — uši — daleko imaju byži wmonr) tam-tami duboki jrmite duboko mišta osim, vremena lica, za uši daleko bez reči bez Kraja, bez zvezde ćisto vreme od ugljena maših dugih važnih, sbrahota grmite grmite teški grmite tam=-tami wshićenja bez. eči riđodlaki lavovi bez gripe izgubljeni od, žeđi smradi močvaYa ove tečeTi taom=tami, koji štitite moje tri duše moj mozak moje s?ce moju jetru tam-tami opori koji, vrlo visoko čuvate moje prebivalište od vode od vetra od joda od zvezda, „.., na. srušenoj steni. moje crmwe glave -. aaa i.0 i tam-tam, brate za koga, miš se dešava da čuvam, po čita: dam čas toplu čas svežu jednu, reč u, svojim, ustima kao ukus što je malo poznat osveti io tam=tami Kalaarnija, M tam-tami Dobre Nade zavodite Yt svojih pretnji O tam- tam Zululanda 'Fam<tam, Čake tam tam, tam tam tam tam | . Kralju naše planine su kobile za vyeme parenja obuzete punim, yrčenjem zle krvi | : Kralju maše ravnice su reke koje uznemiravaju, potrebe truleži podignute iz mora i sa vaših lada Kralju naše steme su žestoke svetiljke obudovele nade zmaja : Kralju maše ređe je Yazvijen, oblik. što uzimao, plamen tlo jak ı za maše srce vrlo slabo za kulu # Smejte se dakle smejte se tam=-tami Kafrerije kao lep wpitnik škorpioma, | te N BRORR KORU drao na, stolu meba i maših, ponoćnih, mozgova, :ao drhtaj morskog gmizavca opčinjenog mišlju ma loše vreme 1 malog osmeha srušenog iz mora u vrlo lepo prozorče na lađi jedmog brodoloma

S ONU STRANU

| SPOD besne gomile wplašemih sinova moe ZOTe

:e uzdižu, e .

okrećući svoje glave slobodnih, lavica, i aištavilo mišti sve što ugledah ma svetlosti :;vežijoj. od, mojih brodolomničkih očiju li — sirene sviraju gluvu noć : 3; ilad, promašenih, časovu, razdražuje besnog OoTia isrvi PO 'ratke ruke se produžuju, |

želje su pukle kao žestoki plašljivih sYca i težina, sna, njiha mo, vetru gusaYenjd, — čudo slatkih jabuka za ptice sa grane -—

i orpce smirene predale su se bogatstvu ı ruci jedme žeme što ubija, dam

Wta.

svojim,

Rea ve Aje resava aaa “ruke e

air: ER ya .ž

xy + Ž 1 : e.

u, plamen plim w mraku

TOČAK |

TOČAK je majlepše i jedino čovekovo otkriće postoji sunce Što 26 PRJEŠĆ

ostoji zemlja koja se okreće .

Stoji i tvoje lice što se·okreće mo, osovini tvoga, vrata

lok ti plačeš . li oi minuti me mamotavcojte se na, kalem

:ivota izlokame KkYvi

peština oštre patnje kao patrljak, drveta, sroz zimske moževe

cošuta pijana da me pije co miš stavlja, ma, neočekivani kamemnm ;voje lice lađe sa koje su skinute katavke moje lice i : selo zaspalo ma, dmn, jedmog jezeYa i koje ĐonovO donju, Yađa iz trave i godime

·'ačetak u (Preveo M. B. Šijaković)

BENiVAK6Te ČASOPISA

THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW

Rra ya Ner rms I EU i a a ne e ra 1 miror ap margo Jedno mišljenje o Dos Pasosu

DŽON BREJN, autor poznatog romana „Put u visoko društv6“, u jednom od najnovijih brojeva oVog časopisa raspravlja o uzrocima zbog kojih je Dos Pasos, iako jedan od najbollih američ. kih pisaca, tako brzo i tako potpuno zaboravljen. Po Brejnovom mišljenju on je, svojom „Američkom trilogijom“, uspeo da „sagradi kuću dok su ostali ziđali kućerke“, Maloje pisaca koji to mogu i daTomas Vulf nije bio ogrami čen autobiografskom „formom i južnjačkom retorikom dostigao bi Dos Pasosa. Mađa je „Američka trilogija“ velika knjiga, u kojoj je izvanredno prenet dđuh i atmosfera jednog periođa, Pasosove ak cije su danas pale.

Brejn kaže da Dos Pasoš podseća na omiljenog člana porodice koji je umro nedostoinom smrću, pa mu se čak ni ime više ne spo=minje. Razloge i objašnjenja za

takav odnos prema ovom roman-

sijeru Brejn nalazi u njegovoj najnovijoj knjizi „Prilike i pbrotesti“, zbirci eseja, u kojoj ođ Dos Pasosa ništa nije ostalo: izgubio je čak i svoj smisao đa se služi rečima.

U svojoj knjizi Dos Pasos poku-

šava da dokaže da je socijalizam rđav, a komunizam još gori. Po njemu socijalizam neizbežno vodi u komunizam, kao što liberalizam vođi u socijalizam. Samim tim i liberalizam vođi u komunizam, pa je, prema tome, liberalizam Komunizam. Brejn nastoji da uveri čitaoca kako je i on, kao i Dos Pasos, i srcem i dušom za parlamentarnu demokratiju, ali da je razlika između njega i Dos Pasosa u tome što on ne smatra da pisac treba da polemiše. Pisac treba đa pređstavlja život onakvim kakav je, da ne staje ni na jednu stranu, pošto bi, na taj način, njegove ličnosti postale ili anđeli ili đavoli, a ne bi bili 1judska bića. Pisac je nešto više nego kamera. On je fotograf i treba da da što bolju sliku Ileša, a me svoje mišljenje o ubistvu. Ima mnogo ljuđi koji mogu da sroče rečenicu da je komunizam

rđav, da su liberalizam i komuni-

zam isto, ali samo je Dos Pasos mogao da napiše knjige kao što su „Manhatan transfer“, „Američka trilogija“ i „Broj jeđan“, Brejn se zalaže da se Dos Pasosova književnost odvoji od njegovih ideja, jer pisac izvan svoga dela može đa buđe u pravu ili da greši, kao i bilo ko drugi. (M. S)

NDL

Odlomci o lirici

U PRVOM BROJU časopisa koji izđaje Nemački savez pisaca, u rubrici Mišljenja o namerama, Silvija i Diter Šlenštet

(Silvia. i „Dieter Socohienstedt) pišu da su ih razgovori s liričarima poučili u tome koliko je, prllikom stvaranja sudđa o bDoeziji, korisno poznavati htenje i zamisli pesnikove. Oni sa žalošću konstatuju da su pokušaji novije nemačke literature vrio oskudno bili povezani s izričitim i javnim samoobaveštavanjem mjenih autora. Primeri iz istorije literature pokazuju Korisnost teorijskih dđebata kao pratilaca i krčilaća puteva literarnih procesa. Svoju estetiku „pesnici razvijaju Kroz objektiviranje dela. Ali u vremenima bržeg koračanja napred. u vremenima suprotnih stanovišta, bilo je uobičajeno — bilo je izraz pristajanja, izraz šireg društvenog interesa — da se namere 1 metođi učine jasnijima za prijatelje, za sebe i, pre svega, za čitaoce. Program jednog pesnika koji ulazi u njegova objašmnjenja literature — vele Šlenštetovi — subjektivan je: on je sa• moopredeljenje i samoopravdđanje, Ali baš to je plodno, jer pokazuje mnogostrukost, linije koje wezuju početke razvoja — a obeležava i ono što zaslužuje da buđe bačeno ustranu.

Tistetika ne može da se zadđovolji naknadnim „teoretisanjem; poetika pesnika koja nastaje sa poezijom i unapređuje je, istovremeno unapređuje i opšte pred-

"stave društva o. umetnosti.

Da bi se pokušalo posređovati između nužne akcije i aktera, liričari su zamoljeni đa sklciraju problem koji ih najsnažnije pokreće. Predviđeno je bilo da se zbir odgovora štampa kao Knjiga. No kako taj plan zasađ nije ostvaren, časopis NDL je odlučio

da nastavi sa objavljivanjem bonekih radova. Tako su u ovom broju štampani „Odlomci o proDlemu savremene lirike“ od MHelmuta Prajslera (Preissler), od kojih neke karakteristične ne upustajući se u njihovu ocenu i mi ovđe prenosimo: „Ja mislim da jednu pesmu privlačnom i efektnom primerno čini orignslna misao. Ona je zajednička i pesri i prozi. Poređ zahteva da nešto buđe rečeno na naročit način, još je važnije đa bude rečemo nešto naročito. Kođ pesme se sano po sebi razume da ono kako nije manje važno od onognm Šta, Pesma se ođ proze razlikuje formom. Kođ &vake pesme — sve i ako su slobodni ritmovi — forma mora da bude obrazlojina, Primetna i da se može analizirati. . ·

Vrednost neke delatnosti se ne procenjuje po raskoši njene sna ge nego po veličini njene društvene korisnosti. Trebalo bi da se čovek koji piše pesmu upita: koliko je društvena korisnost njegove đelatnosti. Ali pri tome tre> ba kao osnovno saznani» shvatiti da Koristiti može samo 0no što je efekino...

Nalazim da je strašno ako liričari prave liriku za liričare, ako umetnost prave za one koji su s njom saglasni, ako ih interesuje isključivo suđ ijudđi ođ struke, a o sudu ljuđi sa gradilišta se uopšte ne brinu. Mogu reći đa su mi miliji oni koji obrnuto reaguju. Mada ni ove ne volira, jer se: oni lako zađovoljavaju time što su njima zadovoljni n)ihovi čitaoci po pređuzećima i zadru. gama. Naša dužnost nije u tome da svojom literaturom žadovoljimo ljude ođ struke, a ni one Do gradilištima. Mi mne pišemo zalio đa bi se mogla konstatovati saglasnost. Pesme moraju da uzbuđe i da izazovu. A za io je potrebno da i sam pesnik bude uzbuđen, đa u njemu živi želja đa uzbuđi i đa dade nnjviši mogućni kvalitet, a uz to da bude čitan — i to pre svega. "ako bi trebalo đa činimo sve — izuzev odricanja od kvaliteta — kako bismo svojom rečju dosegii ljude“. (A. P.).

LES NOUVELLES LITTERAIRES

· Da li je. Balzak. veći,

0 a Tolstoj istinitiji?

ISTOVREMENO skoro kad i obimno đelo poznatog framcuskog književnika ruskog porekla Anri Troja o Tolstoju (koje je odmah po izlasku na tržište postiglo nezapamćeni tiraž od 35.000 primera ka), dva književna medđeljnika, „Les nouveltes littćčraires“ i „Figoaro littćraires“, otpočela su S DUblikovanjem zanimljivih ođiomaka iz najnovije romansirane biografije Andre Moroa „Prometej ili Balzak“, pripremljene i sređene potpuno — kako se kaže wu uvodnom objašnjenju — za štampu. Zađržaćemo se, ovog puta, ma odlomku objavljenom u nedeljniku čije je ime ispisano u zaglavlju ove beleške. Andre Moroa pregnantno, živo, stilom starog majstora ove književne Vrste, raspravlja u njemu o, kako sam kaže, dva giganta evropske literature, Tolstoju i MBalzaku, i pravi među njima zanimljive paralele. Duh ima svoje zakone, kaže Moroa, i ništa nam mne O» mogućava da predvidimo unapređ đa će se u ovom ili onom gradu, od takvih i takvih roditelja YOditi veliki pisac. Tako se 1 dogođilo da su dva čoveka, čije je poreklo savim različito, postali najveći pisci romana u Mnjiževnoj istoriji. Tolstoj koji je poticao iz najviših krugova rođenjem je zatekao prilično bogatstvo, odličnu situaciju, tako da su mu sve đruštvene sredine bile otvoOrene. Balzak je s jedne strane za pretke imao zaostale siromašne seljake, a s druge {rgovce. Tolstoj nikađ nije morao da piše za novac i Zbog novca, dok je Balzak poznavao ne samo siromaštinu nego i krajnju bedu, Delo književno, međutim, kaže đalje Moroa, građi se na osnovu izvesnih iskustava života. Tolstoj je od samog rođenja mosio u sebi istoriju svoje sopstvene porođice. Ništa slično u Balzaka. 'Tolstojevi su živeli pokraj carskog dvora, a Balzakovi za kontoarom 1 u trgovačkim radnjama. Pa ipak, Balzak je izmislio najbrojniji i majnastanjeniji romaneskni svet.

Tolstoj je od prve bio prihva-

ćen od velikih savremenika, na primer od Turgenjeva, i ođ Vvel1jkih kritičara, dok se o Balzaku nijedna ozbiljnija „Kritika. dok je bio u životu. nije pozabavila, nešto zbog njegovog načina žŽivota, · nešto. zbog: njegovog fizičkog izgleđa Izvesnu ulogu je u svemu tome igrala i njegova Og-

romna. produkcija, malo 1 njegova priznanja da mu je novac potreban, malo motfivi koje je obrađivao 1 koji nisu odmah nailazili na đopađanje. Međutim, nastavlja Moroa, istini za volju, kađ se rađi o Balzaku Ili Tolstoju, pisac se rekompenzira kako može za bilo koju nevolju. Majveća dela se rađaju iz najvećih patnji Borba narođa u „Ratu i mirnu“ ı bor ba ,osećanja u „Ami MKarenjini“ su se odvijale u atmosferi more u kojoj je živeo Tolstoj. Kađ neko izgubi mnoge iluzije piše „Izgubljene iluzije“; kad je Balzak posmatrao gospođu de Berni na samrti, evocirao je u sebi svc ono što je ona pređstavljala za njega, i što više nikađa neće biti, i tako je komponovan „Ljiljan. u dolu“. Luđa ljubomora. uokviriuje „Mrajcerovu sonatu“, a bes razočaranog ljubavnika „Vojvotkinju od Lanžea“, Što se pak tiče fenomena reinkarnacije, to jest por tretisanja samog sebe preko junaka svojih dela, i Balzak i Tolstoj su o fome ostavjli jasne i bprilično velike dokaze. Knez AnđYejia Bolkonski i Ljevin su najbolji autoportreti. Balzak se sluŽlo sa uspehom đrugim vidovima svoje ličnosti đa bi izmođelrao Albera Savarisa, Rastinjaka i, čak, Votrena. Jeđam romamopisar, kao i jeđam dramski pisać — kaže Moroa —, mora đa se bođeli da bi se maslikao. Da li je Balzak veći ođ Tolstoja? Ili Tolstoj istiniti{i ođ Bialzaka? — Pita se đealje Andre Moroa, i odgovara sam sebi: Mklasifikovati umetnička dela izgledn đa je naiuzaluđdmija sivar. „Čiča Gorio“ nije lepši od „Ane Marenjine“, iz majiednostavnijeg razloga, jer su i jedno 1

drugo delo remekdela. (T. M.)

VAPROSY LITERA TURN

Odbrana socijalističkog realizma

POLEMIKA koju A. Dimšic vodi s Maksom Rizerom („Savremena ruska estetika i njena istorijska osnova“). Adolfom Stenđer-Petersenom („Istorija ruske MKnjiževnosti“ — Minhen, 1958) i s Rože Garođijem („O realizmu bez obala“ — Pariz, 1963)J, mnogi stavovi i

· Mvrdnje, koje iznosi u svom, na.

pisu „Realizam, njegova bogatstva. i granice“, objavljenom w februarskom broju ovog časopisa, nisu ni malo novi ni neobični. Svojim napisom on želi da „odbrani“ socijalistički realizam od „pokušaja mnogih buržoaskih Kritičara“ da se realisti upute na nasleđe Prusta, Džojsa i Kafke, da se realizam prisajeđini „modernizmu“, ili pak da se taj „moderniznm“, fakav kakav je, proglasi za „treći realizam“, koji se od socijalističkog 1 kritičkog razlikuje samo po fome što mu je iemaftika „jedna druga realnost“. Da bi porekao tvrđenja izvesnog Maksa Rizera, po kome je socijal1istički realizam „politička paroia“, „suma normativiteta koja ograničava slobodu umetničkog traženja“, on mavođi, kao protivargument, komunističku idejnost, partijnost socijalističkog realizma, njegove uspehe na planu OSslobođenja ođ „dogmatskog subjektivizma“, i (kao zajedničke crie sa Mritičkim realizmom), „stva ranje jedinstvenog fronta protiv svih vrsta reakcije, To je, veli, front socijalni, front „progresa, aritimilitaristički front". Pri tom, realizam uopšte, socljalistički realizam pogotovu, nije umetnička supstanca koja se kvalitativno mo že menjati i razvijati po nekim svojim unutrašnjim zakonima, nć. go, kako proizlazi iz Dimšicovinh formutacija, ona je funkcija „beskrajnog bogatstva stvarnosti“, zavisno · promenijiva materija. Prema tome, „ne treba se nadati da će mođemizam postati .saveznik realizma u njegovoj borbi protiv buržoaskog sveta za svet slobođe, đemokratije, rađa, mira, jednakosti, pravđe i sreče“. „Mođernizam brani na smrt osuđeni Imperijalizam 1 militarizari, eksploataciju i Bovinizam“. Eto zbog čega su „antiroman i antiđra+ ma dđeđramatizacija, subjektivizam i iracionalizam, pozorišie sp surđa i Kinematografija „bujice života“ 1 „bujice „saznanja“, sve mogućne formalističke i apstrakci onističke škole i školice... izričito „meprijateljske ”·realističkoj umetnosti”, I zbog toga (samo) „ne može biti nikavog· kompromi= sa a kamoli sjeđinjavanja“. :: 'Umetničkih, estetičkih, stilistič.. kih, sižejnih itd. razlika i razloga

kao da nema, (S. BJ,)

ODRA

Mit savremene literature

FEBRUARSKTI BROJ poliskog mesečnika „Odra“ doneo je opširan članak „poznatog poljskog književnog Mritičara i prozaiste Anžoja Kijovskogs pod n”slovom „Mit savremene literaturc“.

Obim ovog člania Je mođutim širi nego što to naslov člana kaže. Pored pokušaja definicije pojma „savremena literatura“ ovaj tekst takođe „obuhvata sučbimu poljske literature posle2njih dvadeset godina. Napis jie veoma sašet i sintetičan. U njemu se ne iznose samo postojeći problemi u vezi sa tom problematikom, već i zanimljive i originalne ideje. |

Po Kijovskom „savremena literatura“ je više nego obično određivanje tekuće Književne produkojje, aktivnosti u oblasti literature, njenog aktuelnog stanja ı mogućnosti danas i sutra. Mit savremene literature ima više značenja: političko, po kojem. literatura izražava mezadovoljstvo društva ,uzima ga u zaštitu; moralno, po kojem je kao moralna kategorija, reakcija protiv avangarđizma. T u jednom i u drugom smislu Kijovski je težio da literaturi da novo mesto u đanašnjem svetu. Sledi pitanje: kako ta literatura treba da izgleđa? Velik] roman u stilu Tolstoja, ili kao' dela Kafke, epopeja ili parabola, optimistička ili tragična, ironična' ili groteskna? Da li poema kae kod Apolinera, ili pesma puma . filozofskih aluzija kao MEliotova · „Pusta zemlja“? Ili, najzađ, kag · pozorište, u kome bi se našlo sve zajedno? Ni jedna književna Vr- · sta danas nije čista. Otuđa nemogućnost da se moralno>-politič- . ki programi prenesu na estetički ~. plan. To dokazuje pokušaj sa s5Ocrealizmom „ koji je propao. Posle 1956. godine počelo se govoriti o Kkrizi forme. To se najviše igpoljilo u romanu u koji su prestali đa veruju njegovi najveći nastav· ljači, kao Brandis i Andžejevski u Poljskoj. SličĆmo se dogodilo i. sa pozorištem, gđe se pojavio „Sscenshi esej“, a skeč zauzeo jedno od glavnh mesta. Jedino se drže male forme: novela i priča

„koje su se, u poslednje vreme BO-,..,

am da

čele_ nazivati, „mikroroman“,. Ospz,La Šanie nesigurnosti proističe,iz.ka+ar, je junak neke giganiske kome: živimo. Savremena generacija je . sasvim svesna da živi u istoriji, da je junak neke gigantske komedije, koja ima superdanteovske razmere, a da literatura ćuti da sve što je sadržaj mita ostaje neizraženo. Glas. literature — kaže se — ne dolazi do savremenog čoveka kao nekada glas T. Mana. Žiđa, Tolstoja, Bajrona. Taj glas ne nedopire zato što ga čitaoci ne slušaju, niti zato što literatura ima različite partnere, već zato što čovečanstvo čeka na vrednost. koja se više ceni od bilo koje autoritativne informacije i formule. Međutim, to nije mišta novo . već, po mišljenju Kijovskog, datjira. od francuske revolucije. Taj bočetak mogao bi se nazvati „kom pleksom velike francuske revolucije“. Taj kompleks se izražava u tome što se smatra da je literatura pozvana da buđe duhovni vođ. Međutim „savremena Titeratura“ Živi ma ratnoj nozi sa svojim čitaocem, njen mit pripada strategiji tog rata, i ona će živeti onoliko koliko bude trajao taj rat. To znači da savremene literature nema. Sve dok je savremena, ona se nikoga ne tiče. Kad je svet primi ona je već stara. Čitalac je taj koji je savremen, a literatura će ga privući svojom starošću, svojim dostojanstvom trađicije, završava Kijovski. (B.R.)

i 7. hQuŠW60GA.

VINJETE IZRADIO TOMISLAV HRUŠKOVEC

KNIIŽBVNE NOVINE