Književne novine

KRITIKA

re Tr IP E O ty ia air Trema ara——o

NAD RAZNORODNIM i ftemafski katkad iznenađujuće usmerenim tekstovima MBriha Koša, sabranim u knjizi „Taj prokleti zanat ·spisateljski“, nadvija se jedno široko i “ogromno kompleksno pitanje: šta znači biti pisac, kakve sve zamke i nesporazume mora da nadvladava onaj ko strasno i, takoreći, bez ostatka svoj život posvećuje literaturi? Mmogobrojni odgovori koje svaki pisac, tokom svoga rađa ha književnosti, daje koristeći se sopstvemim stvaralačkim iskustvom natopljenim bujicama nesporazuma sa samim sobom i okolinom u kojoj i za koju stvarta,posebno su dragoceni kao gestovi širokog razotkrivanja intimnih odaja vlastite stvaralačke „radionice i rasvetljavanja onih estetskih i idejnih predela unutrašnje ličnosti koje se zovu Književnim opređeljenjem. Prema tome, ova knjiga „iskustava i susreta“, kako je sam Koš zove, i pored tematske raznorodnosti, i pored toga što govori o nekolikim veoma malo ili mimalo sličnim piscima iz raznih epoha književne istorije, pruža, pre svega, uvid u intimni svet Koševih usmerenja i preokupacija, otkriva i objašnjava osnovne elemente njegove poetike,

Posmatrajući književnost kao „pust sprud“ i „stub srama“, poziv neprestano izložen udarci ma društvenih navika i naravi, svestan svih muka zbog kojih je bavljenje literaturom. i dobilo ime „prokletog zanata“, Koš ipak propoveđa jednu stoičku upornost čiji smisao otkriva u uverenju da je pisanje opredeljenje koje „nas oslobađa straha od života, dajući nam uverenje da smo ga nečim korisnim ispunili i osmislili“, 'wsvajajući i braneći mišljenje da je književnost izmad svega „jedna vrsta Kritike društvene strane života ili, kraće rečeno, društvenog života“, Koš gotovo sve tekstove objavljene u ovoj knjizi prosejava manje ili više naglašenim kritičkim akcentima. Pažljiv posmatrač i živi učesnik u zbivanjima naše Književne sadašnjosti, Koš prati bujanje njenih nezdravih izopačenja, nastojeći da fiksira i precizira specifične elemente pojava koje onemogućuju i unazađuju bplodniji i svestraniji razvoj naše literature, otkrivajući, kao pravi satiričar, u tim mnogobrojnim slabostima i manama opšte deformacije i slabosti svojstvehe ljudskoj prirođi. Kad u eseju „Knjigoubistva i knjigoubice“ traga za prividno benevolentnim ili otvoremo zlonamernim uništavaocima knjiga, ili kad u tekstu „U potrazi za gospodinom Smitom“ lamentira za jednim va-

ODNOSI TENDENCIJE i umetiničke strukture književnog dela i mehanizmi donošenja antro. poloških sudova predstavljaju mi se kao ključna pitanja u antropološkim i književno=teorijskim ispitivanjima Nikole Miloševića. Ovim ne ukazujem na dvojaka ispitivanja dve različite vrste problema u knjizi „Antropološki eseji“, već ističem književno-teorijski aspekt i književno-teorijsk= probleme u ovim prevashodno antropološkim razmatranjima. Umetnosti i književnosti u antropološkim razmatranjima može se pristupiti kao materijalu u kome su sadržane ili pred= stavljene izvesne psihološke istine, kao vidljivim projekcijama umetnikove psihičke sadržine

i umelnički objektiviranom iskazu umetnikovih. .

adatbropoloških shvatanja, ali, upor-do s tim, miogučno je postaviti i razmatrati pitanja od znakajnog književno-teorijskog i, šire, estetičkog interesa.

Razumljivo je da esejislu Nikolu Miloševića prv-nstveno privlače književna i umetnička dela bogatog antropološkog iskustva, u kojima je umetnička, odnosno književna istina uslovljena ili biisko povezana s psihološkom istinom, a objektivni momenat umetničkog dela, njegova psihološka i ontološka verovatnost, visokog stepena i od v-.likog značaja. Ali, isto=vremeno, i umetnička dela u kojima je uočljivo, pod dejstvom odr-đenih umetnikovih psihičkih mehanizama ili pod uticajem izvesnih umetniko=vih filozofskih shvatanja, direktno iliindirektno odstupanje od psihološki verovatnog i mogućnog, umetnička dela koja su na određeni način tt. ndenciozna. U smislu njegovih antropoloških interesovanja, Nikolu Miloševića su posebno zanimala dela u kojima su se projektovale i struktuirale umetni-

kove tendencije različitog, a često i oprečnog .

tipa, ili u kojima se um-ctnikova emotivna i intelektualna usmerenost nisu poklapale, a po= nekad su se i isključivale. | Ispitujući složeni odnos umetnikove filozafske ftindencije i umetničke strukture, Nikola Milošević je uvideo različite viđove tog odnosa. Umetnikova filozofska tendencija, ili njegova

ya SN ORO SRVORSRUU IFROTU UTO SSC ICT TT TT TT aman

NEKE SVOJE IDEJE o funkciji eseja i prirodi ovog vida kritike, obelodanjene u prethodnim njegovim knjigama koje su se bavile problemima aktuelnim u našoj savremenoj praktično je primenio Slavko Leovac, omogućujući nam da proverimo njihovu efikasnost, u svojoj najnovijoj Wnjizi „Metamorfoze“, koja se bavi našim savremenim piscima i delima. Svoje shvatanje, ili bar polazište svog shvatanja OSsnovnog stvaralačkog smisla kritike, izrazio je ovaj kritičar kao nužnost „da pronikne u suštine ljudskih svetova unutar umetničkih dela, da ih objasni i da nam otkrije ođakle njihova snaga i vrednost“ („Mit i poezija“, 1960). Postupak koji omogućuje kritičaru da saopšti „neku duboku, uvek aktuelnu za čoveka i .njegovu misao o svetu, ideju...“ po Leovcu je „neposredno kazivanje meke suštine na. način koji je udaran, smeo, sugestivan“ („Drama po= ezije“, 1963). Ovo, razume se, nisu reči kojima se na najmanji zajednički sadržalac mogu sve-

sti razmere Leovčevog kritičkog interesovanja,

niti se njima želi ilustrovati vrednost teorijskih koncepcija i problemskih razmatranja ovog kritičara. One su tu zato što govore o pravcu kretanja Leovčevih esejističkih tekstova, a i zato što omogućuje da se i ovim povodom izvuku neki opšti zaključci. Kao osnov za kritičku interpretaciju Leovičevih stavova i polemiku sa njima te reči su, međutim, nezamislive bez izvesnih proširenja, bez pokušaja potpunijeg OSvetljenja Leovčevih shvatanja kritike. Reč je, naime, o stavovima formulisanim u #“sšejima „Strast i ženeroznost kritičara“ i „O efemernosti kritike“, objavljenim u Knjizi „Mit i poezija“. Podsećanje na njih u stvari je neposredan raz-

KNJIŽBVNE NOVINE

literaturi, ·

ERIH KOŠ

ljanim izdavačem, Koš nastupa kao britki Kkritičar maše književne scene koji je i sam osetio besmislenu zlobu i izopačenu moralnost njenih mnogobrojnih aktera. Kad u satiričnom eseju „Guliverovi susreti sa ljudima“ prepričava kako je Sviftov junak doživeo svoje prve kontakte sa stanovnicima čudnovatih zemalja u koje ga je bacila njegova nezajažljiva strast za putovanjem, on saopštava večne istine do Kojih se može doći isključivo preko sopstvenog iskustva. Čak ni tekstovi „Teme rata i revolucije“, „Pozitivni junak ili pozitivni pisac“ i „Savremeno u literaturi“, u kojima prati izvesme mene naše savremene književnosti, nisu lišeni satiričnih žaoka i kritičkih komentara. U najdužem tekstu ove knjige, ogledu o Pol Luj Kunijeu, iscrpno i savesno beležeći životne staze i bogaze ovog francuskog pamfletiste, Koš je potvrđivao kako plodonosni umeju da budu izbori po srodnosti. Samo tekstovi o Hemingveju i Amdriću, svojom pomalo prigodnom intonacijom, odudaraju od opšteg tona knjige i deluju nakalemljeno i nepotrebno.

Kao pisac koji je svoju pravu stvaralačku prirodu otkrio baveći se satiričnom književnošću, Koš majbolje i najzanimljivije stranice ove Knjige posvećuje satiri i femama oko satire

Nikola Milošević: „ANTROPOLOŠKI ESEJI”, „Nolit”, Beograd 1965.

subjektivnost i pristrasnost prema određenim antropološkim shvatanjima i sudovima, ili prema određenoj ideologiji i metafizici, nihilističkoj ili konstruktivističkoj, može se prirodno i na visokom estetičkom nivou ostvarivati ı umetničkoj strukturi, može se umetničkom. strukturom objektivirati, individualizovati i lokalizovati na više načina i, psihološki i ontološki, veoma uverljivo. Umetnička struktura, s druge strane, može biti svojevrsna korekcija ili demanti umetnikove tzndencije, subjektivnosti ili pristrasnosti. Objektivni momenat umetničkog dela, rckreirane ontološke, psihološke ili društve ne zakonitosti u umztničkom delu mogu pogodovati ili se suprotstavljati umetnikovoj ten= denciji,. Ali se tenđencija umetnika može ostva= riti u umetničkom delu, ne narušavajući njcgovu estsetičku celovitost i vrednost, ili njegovu integralnu objektivnost,i odstupanjem od psihološki verovatnog i mogućnog. U umetničkoj strukturi mogu se, takođe, projektovati i različite umetnikove tendencije.

Ako se za prve vidove odnosa između umetničke strukture i filozofske tendencije umetnika može reći da su u književnoj teorijii estetici već u znatnoj meri proučeni i da su zaključci o takvim odnosima opšta mesta teorije književnosti i estetike, pogotovu marksističke, Miloševićeva ispitivanja kompleksnijih vidova tih odnosa i iz= vesni njegovi zaključci od nesumnjivog su te-

SLAVKO LEOVAC

govor O osobenostima i smislu Leovičevih eseja o piscima uopšte, pa i ovih iz knjige „Metamorfoze“. Jer, kao što je rečeno, u pitanju je projekcija, .praktična primena opštih, teorijskih avova. i 7 Cilj mnogih Leovčevih teorijskih iekstova, iako se oni prividno kreću nekolikim smerovima, bio je jedinstven: afirmisati kritiku kao stvaralačku, samosvojnu, samostalno postojeću, kreativnu aktivnost. Onu, dakle, koja neće biti efemerna; a efemerna je, između ostalog, ona koja. počiva na simplifikovanim konstatacijama, karakterizacijama i ocenama dela, koja ne prevazilazi apriorme koncepcije, ustaljeni „način

Biti pisac

Erih Koš:

„TAJ PROKLETI ZANAT SPISATELJSKI” „Matica srpska“,

Novi Sad 1965.

(„Sloboda i satira“, „Nevolje od satire“, „Književnost kao kritika života“. „Floberov „Bukvari Pekiše““, „Radoje Domanović“). Uz dosta iscrpna načelna razmatranja o Satiri kao svojevrsnom književnom rodu, koji ima svoje zakone, osobenosti i specifičan karakter dejstva, Koš, obogaćen sopstvenim jskustvom, daje veoma zanimljiva i sasvim prihvatljiva tumačenja puteva i stramputica kojima se satirična književnost kretala u našoj sredini u posleratnom razdoblju. Želeći, pre svega, da olkrije korene nesporazuma na koje satiričari nailaze baveći se svojom gorkom i oporom umetnošću, on direktno i sa dubokim osećanjem spisateljske odgovornosti, ulazi u veoma širok niz tema koje su tesno povezane sa njegovim iskustvima satiričara. Osetivši na sopstvenoj koži brojne nesporazume između knjiga i onih koji su im pristupali ili kao kritičari, ili kao obični čitaoci, ili kao namerno (ili slučajno) pogođene mete njihove satirične oštrice, Koš, jednostavno i precizno, đaje svoja tumačenja o nasleđenim pogrešnim shvatanjima o tipičnom, o pogrešno shvaćenim teorijama o pozitivnom junaku, o opasnostima od neosnovanih generalizacija do kojih se dolazi usled slabog razumevanja smisla i funkcije literature, o greškama socijalističkog realizma koji se

orijskog: interesa. Izgleda mi prihvatlijvV zaključak da je u izvesnoj meri umetnička struktura uslovljena i da se na određeni način podvr= gava delovanju psihičkih težnji i sklonosti umetnika i da se dijalektika odnosa psihičkog i intelektualnog izražava i u strukturi umetničkog dela. Eseji Nikole Miloševića doprinos su ofkrivanju pojedinih genetičkih perspektiva struktura umetničkih dela, njihove uslovljenosti antropološkom, filozofskom i etiškom problematikom.

Analiza odnosa stvaraoca i umctničkog dela i analiza književnih likova, psihologije njihovih filozofskih i antropoloških shvatanja, u pravom je domenu antropološkog prstupa književnosti. Antropološkom analizom ne može se iscrpsti celokupna problematika pojedinih književnih likova, ali se može bitno doprineti upoznavanju njihove psihološke prirođe, može se odrediti njihovo mesto i uloga u filozofskoj i etičkoj probJematici umetničkih dela, može sc ukazati na genezu i suštinu njihovih shvatanja čovekove prirođe, ljudskog društva ili o smislu ljudske egzistencije uopšte, Kompleksna ocena književnog dela, naročito književnih dela određenog tipa, zavisi od odgovora i na ova pitanja. Opasnost i slabost antropološkog pristupa često je u shvatanju i analizi književnog lika kao živog čoveka, u zanemarivanju njcgove uslovnosti i njegove funkcije u estetičkoj realnosti. Nikola Milošević bio je svestan opasnosti takve zamene

Kako kritika prevladava efemernost

Slavko Leovac: „METAMORFOZE”, „Sıyjetlost“, Sarajevo 1965.

mišljenja, estetičke pojmove „koji ubrzo postaju standardni i shematični“. Savremenog. kritičara ne freba da interesuje samo delo i mjegova sopstvena impresija o tom delu; „on traži da proširi horizonte koje otvara delo da bi otkrio teškoće koje nameću silina i opsežnost materije“. On istražuje „srž umetničkog dela“, „filosofske suštine i relativitete imterpretacije“, om pokušava da svoju interpretaciju prikaže „u jednom sistemu, celini, koja omogućava đa se vide svi relativiteti i istovremenosti postojanja i razvijanja ličnosti i likova u ličnostima“. Prava

kritika, konačno, 7

“el leka) ae 4 5}

, ~ 1 M klonio kritike društvenih i liudskih nedosta= taka u poslerevolucionarnom periodu, o požitivnom piscu i pozitivnom junaku itd. Premda se njegova tumačenja mogu ne prihvatati kao opštevažeće i svima jednako prisne istine, imponuje doslednosti stava koji je, u odnosu na knjževnost, u ovoj knjizi pažljivo i uporno razvijan i branjen. |

Jedma od ideja koja ovom piscu najviše leži na srcu jeste misao o večnoj aktuelnosti prave satire. Čak i onda kad je neposredno angažovana politička literatura ona ne gubi od. svoje svevažnosti, pošto svaka Književna satira, „ma koliko neposredno politički angažovana i, usredsređene na određene, neposredne političke ciljeve, nužno mora da kroz političke invektive reprođukuje i jedan deo društvenih naravi, to jest ljudskih naravi, koje su večiti sadržaji literature“. U ftom smislu, na primer, Koš takg/ reći aktualizuje Domamnovićevu i Floberovu Sšatiru, otkrivajući u njihovim satiričnim lUiusmerenjima. večno važna i aktuelna satirična usmerenja, kao specifično usredsređenje opšteljudskih mana, slabosti osobenih za ljudsku prirođu koje me mogu da budu iskorenjene premđa su izložene podsmehu i biču oštrih satiričnih pera. i

Videći u satiri književni rod koji može da ismeva ali ne sme da vređa, „oružje boraca ali ne i pobednika”, pomoću kojeg se sloboda može izboriti ali ne i dokazivati, Koš kao mete njenih pristrasnih, preteranih, izobličavajućih, jizopačavajućih žaoka ističe one od kojih ona sama mora đa preza i da se plaši. Poštujući načelo, koje je sam snažno istakao pišu6i o Pol Luj Kurijeu, da se sa što je mogućno manje reči misao što preciznije saopšti, Koš lišava svoj stil svih ukra= sa, svakog kaćiperstva, metaforičnih izliva i Verbalne pirotehnike, i uporno i razložno, suvo ali ne i nedopadljivo, razvija svoje teze i objašnjava svoje stavove. A kao jedno od stalnih pitanja koja se nadvijaju nad ovom knjigom, i} nad Koševom literaturom u celini, stoji nečenica koja je istovremeno i pitanje i odgovor, a pre svega jedno zdravo i potrebno književno vjeruju: „Da li zbog velike množine pravednika treba praštati greh i jednom jedinom grešniku, i da li je meagućno da osuda jednog grešnika može da ugrozi zdravo društvo pravednika.“

Dušan Puvačić

Antropološki pristup književnosti

predmeta ispitivanja i u nekoliko slučajeva izvrs no je analizirao i psihološku verodostojhost i psihičku prirodu književnog lika i njegovu Uuslovnost i estctičku funkcionalnost (Don Kihot, književni likovi „Rata i mjra“, junak „Zabeležaka iz podzemlja“, Kamijevi M.rso i Klamans). Analiza lika Oblomova izgleda mi jednostrana i nedosledno sprov.dena, mada bogata: mnogim novim zapažanjima. U mnogim detaljima izvrsno vođena analiza Eme Bovari, čini mi se da je u nekim bitnim stvarima neprihvatljiva (uzvišenost maštanja i stremljenja Eme Bovari). m | Dijalektiku donošenja antropoloških sudova Nikola Milošević je ispitivao i na književnim likovima, a i analizom svog ličnog iskustva. Anfropološki problem donošenja pogrešnih antropoloških sudova, dejstvo različitih psihičkih faktora u nodošenju sudova, kao mehanizma samoodbrane, faktora otpora, cunzure, sukobljavanja tendencija za iluzijom i za istinom, blokade dominantne tendencije izvesnih ·atropoloških problema i saznanja, izgleda mi interesantan i za ispitivanje prirode estetiškog suda, pogotovu kad je reč o estetičkom vrednovanju knjižzvnosti (mesto etičkog u književnosti: izgleda da je presudnije nego u drugim vidovima umćetnosti). Uticaj psihološkog faktora u donošenju sudova i u interesovanju za određenu .·problematiku (kod Miloševića je to sklonost ka ispitivanju projekcije psihičkog mehanizma de{tronizacije u književnosti i umetnosti i Ssklonost ka mealnholiji) verovatan je i u Kknjiževnoj kritici i csejistici. · Antropološki pristup književnosti, ako: ga primenjuje esejista koji je svestan svih speci» fičnosti estetičkog, koji umetnost ne viđi pr.težno kao funkciju ili rezultantu psihičkih mehanizama i filozofskih tendemcija, može doprineti preciznijcm postavljanju i osvetljavanju književno-~teorijskih i estetičkih problema. Nikola Milošević se svojom prvom knjigom predstavio kao esejista takvog tipa. koi

Aleksandar Petrov,

„u svojim majboljim ostvarenjima, postoji samo“stalno, jer interpretira delo na takav filosofski način koji uočava suštinu i otkriva posebnost umetnikovog sveta i njegove kreacije; ali, 5 druge strane, tražeći lepote umetnikovog dela, i sam teži đa snazi i gustini svojih misli priđa posebne lepote u njihovom sledu i u njihovoj uverljivo" sti, Ako je takav autor Kritike, pri tome, neobično introspektivan prema autoru koliko i prema sebi, onda će njegova Kritika donositi i vrlo suptilne karakteristike i opservacije čija se draž neće svesti na samo Kkonstatovanje, nego će težiti da dopre i do same suštine umetnikovog postupka u štvaranju tog sveta. Takva Mritika sleđstveno mora biti filosofska i psihološka, jer misaonim radnjama precizira niz problema koje su· geriše umetničko delo, ali ujedno i paralelno, ona' traži i ostvarenje, puteve autorovih razrešenja i estetske elemente kojima se ta sugestija. izražava“. :

Prvi zaključak koji proizlazi iz čitanja .Leovčevih eseja o romanima Dobrice Ćosića, pripovetkama Antonija Isakovića i Slobodana Novaka, o poeziji Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Slavka Mihalića, Huseina Tahmiščića, Vuka Krnjevića i niza kritičkih

tekstova o isto tako značajnim savremenim našim pesnicima i prozaicima, nedvosmislen je: u postupku ovaj Kkyritičar besprekorno je sebi samom dosledam. Svi citirani stavovi iz Leovičeve

Nastavak na 4. strani

Bogdan A. Popović ı 3