Književne novine

Nastavak sa 3. strane koncepcije idealnog kritičara postavljene su u praksi kao cilj prema kome se, izrazimo li se sportskim terminima, uputio jedan izdržljivi dugoprugaš, ili preciznije možda, specijalista za Stipl-čez trke. Predano, inteligenino, eruditno, „postupno, pošteno — i tome slično što se u oitatima može naći — sumom psiholoških, filosofskih i književnojistorijskih argumenata podržano, ot· kriva ovaj kritičar „srž umetničkog dela“, „su“ ; štine“ koje je tako često spominjao, I nema sum. nje: njegovi su tekstovi instruktivni (daleko . Više nego inspirativni), pisac o kome govoni biva raščlanjen pa sastavljen, sve što je bilo (ili moglo biti) predmet drame njegovog krealivnog iiina potanko je objašnjeno, sve što čini idejni sklop dela (uključujući tu i kritičareva . dograđivanja, preciznija izvlačenja i senčenja, proširivanja tih ideja) upleteno je u podebeo konop razvojne linije eseja na čijem kraju treba da se nađe Gordijev čvor — suština — koji se kritičar... pedantno razmrsiti. I to svaki put 'druklžije. Jer, kako veli, ustaljeni sistem vred„nosti, obelodanjcnje onog što kritičar voli ili ne . Voli, jedna koncepcija literature, itd., sve se to ' suprotstavlja vitalnosti i kreativnosti kritike. . Zato, valjda, i nije formulisao svoju poetiku nego samo svoju koncepciju idealne kritike.

A čitaocu je, najzad, ostavljeno da odgovori na dva pitanja: da li je tim postupkom zaista savladana opasnost od efemernosti kritike i jesu li suštine đo kojih Leovac dolazi odista suštinske vrednosti i potvrda imaginativnih snaga pisaca

. o kojima je reč? _ Iako je problem mere efemernosti ili kre. ativnosti kritike podjednako aktuelan „čitavim . tokom njenog postojanja, jedno se sa sigurnošću Wnmože reći: kritičar koji nastoji literaturu da . posmatra više kao proces nego kao niz fenomena, i to kao proces povezan sa beskonačnim nizom još širih procesa, treba da bude svestan 'da ma kako širok njegov kontekst bio, samo je. “delić onoga što je mogao da bude. Sledstveno ovoj uopštenoj konstataciji, Leovčev postupak koji se, uslovno, takođe može nazvati uopšta·vajućim, jer analizira ideje dela, likove koji su nosioci ideja, relativitete ideja itd., vodi, dakle, analizu ka jednom opštem planu, u potpunosti je prihvatljiv. Ali — nejednako efikasan. Njegove prednosti Leovac potvrđuje esejima o ·proznim piscima, Iako je prodor do idejnog sklopa dela usporen prekomernom slojevitošću Le"ovčeve analize, neiskristalisanošću, bavljenjem 'mhoštvom. procesa i nuz-procesa, odsustvom. "konstrukcije (koja ne mora da bude apriorna | dogmatska već izvestan dokaz kritičareve si_ stematičnosti), tekstovi o proznim piscima mogu da odvedu čitaoca do „suštine“ dela. Raspravjanje o idejama poetskih dela, na mačin koji Teeovac primenjuje, skreće, mislim, čitaoca sa tog puta. ' Izvesno je da su ideje i duhovni pesnikov konflikt nezaobilazne instance u interpretaciji jednog pesničkog dela. Međutim, znatno više nego u prozi, gde se u mnoštvu procesa može potisnuti kao presudna komponenta, forma je u poeziji, koja teži sažetosti i maksimalnoj koncentraciji sredstava, neodvojiva od vrednosti dela. Ona je egzistencijalni deo vrednosti i uslov efikasnosti poetskog organizma. Kritičar koji, iako manje eksplicitno nego o „suštinama“, ali zato znatno određ.mije, govori O pedagoškim elementima kritike, o tome da je ona pozvana da „objasni“, da pomogne „da se dobro umetničko delo shvati“, da se osvotle putovi „autorovih Yazrešenja i estetski elementi kojima se

ta sugestija izražava“, lu komponentu ne može

u svojim analizama da izostavi, Pogotovu ako je reč o vidovima sugestivnosti kompleksnijih i prividno komplikovanijih verbalnih spojeva u takozvanom modernom pesništvu. U suprotnom, može se dogoditi upravo ono što se događa: da tekst o Huseinu Tahmiščiću, preciznije deo o „Kamernom večeru poezije“, menjanjem primera i sa nešto mašte, u potpunosti može da se odnosi na zbirku „Tranzit“ Izeta Sarajlića! Sasvim je razumljivo da kritiku ne treba reducirati na stilistiku ili lingvistiku, ali je isto tako sigurno da je isforsirano raspredanje o. idejama pesničkih dela (koje se, ako je reč o dobrim pesnicima, u krajnjoj liniji, nezavisno

•

/

od manje značajnih posebnosti, ne odlikuju na· ročitom brojnošću) takođe redukcija kritike, K-ritike uopšte, koja je na određeniji način nego ostale grane literature obavezna svome Vremenu. e 1 Da li su, odista — vratimo se prvom pitanju — jasno izražene koncepcije literature, postojanje jednog sistema vrednosti u koji se mogu ili ne mogu uklopiti izvesna dela, kočmica vitalnosti kritike? Kreativnost i trajnost kritike svakako ne zavisi samo od onoga čime se bavi, niti samo od onoga na koji način to čini, Ra: guđenost stila, na primer, ornamentiranost, pa ni psihološka nijansiranja. i filosofske muedita"cije nisu argumenat trajnosti kritike, na isti način kao što ni pokušaj naučnijeg pristupa ili čak konstatacije, protiv kojih je Leovac, nisu apriorna negacija njene trajnosti. Hoće li jedna koncepcija literature biti efemerna ili irajna : zavisi, imad svega, od nje same. Ako je išta od : kritike ostalo, to su razrađeni i primenjeni sistemi i. koncepcije. U ma kakve filosofske ili psihološke povoje uvijali kritiku, ona je bila i ostaće proces: ovo delo volim-ne volim zato što mi se dopada-ne dopada, a dopada-ne dopa. da mi se zbog toga i toga. Ovo je, dakako, naj! simplifikovanija simplifikacija složenog kritičkog procesa, ali od nje svaki subjektivni, strastni i pristrasni kritičar polazi; iz nje izrastaju kon” cepcije i teorije, a one se, baš kao i svekolika literatura, svrstavaju ili ne. svrstavaju u kon· tinuitet trajnih vrednosti. Ako nema rizika da sopstvena koncepcija i sistem valorizacije' podlegnu efemernosti nema ni prave čari kritičkog poziva, nema ni mogućnosti da se ispolji kreativnost. Pogrešna koncepcija koja se strasno zastupa u svakom slučaju bolja je od književne · mimikrije. Slavko Leovac je na jednom mestu, u jednoj ·od svojih prethodnih knjiga, izrazio bojazan da je kritičar u stvari pisac koji je pokušao i nije uspeo u kreativnoj literaturi. Nekoliki eseji ' o književnom stvaralaštvu pisaca, pesnika DOogotovu, koje je napisao ovaj kritičar — kritičar čije je pisanje o književnim i teorijskim problemima inteligentno i pouzdano, čije je istraživanje helenskih tragova u našoj literaturi nezaobilazno, i koji i u dnevnim kritikama potvrđuje svoju kreativnost — govore da je i druga bojazan osnovana. Bojazan, naime, da ese· jistički tekstovi mogu da izgledaju kao proza neuspelog kritičara.

Bogdan A. Popović 4

• eee!eeo oo 000000 0000 06000000000006eeeee•eeeee•e•eeeo•eeee eee o"

|) BNGJIGA

}

Sreten Perović

Prepoznavanje WE'eHHHBa0 · Grafički zavod, Titograd 1965.

U SRETENA PEROVIĆA, iz pesme u pesmu, kao lajtmotiv i ideja već vodilja, ili kao ukleta muzička varijanta koja odvodi, kao preludij, traje reč (pojam i značenje i odredba) pepeo! Taj pepeo bio je u gotovo svim Perovićevim Kknjigama nešto posebno , kao svet za sebe, ili već — kao oznaka puta ka jednom novom i drugačijem shvatanju života. Možđa je to bilo opređeljenje za ono drugo: za put ka kraju, za ništavilo. Sve je počlo ka pepelu, i sve ponovo sa pepelom počinje. Ođatle, pokuša–vam, da otkrijem i da proniknem u osnovne i bitne komponente ove tihe melanholične i pomalo svečane poezije. Sya ona, dok se sliva, ustalasano, meko, krhka i ponekad nečujna, putuje kao smirena reka, tamo negde, ukleto, u pepeo.

J Moglo bi se i ovo i ovakvo „Prepoznavanje vremena“ tretirati kao putanja ili čarobni uzlet ptiće, koju je pesnik ubio, već na početku, i „sađ joj pjevam pjesmu da je uspavam sasvim“. T od tog trenutka sva ova poezija, često zaleđena u nekom svom tihom bolu i ne kiđanju, iđe za tom pticom, po njenom. letu, da ge opeva i završi , onamo, gđe je taj let nekad i počeo: u pepelu! Pticu će na njenom velikom i čudesnom putu pratiti sve Perovićeve godine i pesme, nesporazume i verovanja, i pomoći će joj, da se na kraju, u tom slivanju sa muzikom. što je pratila njen hod, poistoveti, i stvarno i simbolično, sa stvarima, događajima, iđejama, obmanama — u nešto što je bilo svet i poziv na putovanja, a sađ je samo Epitaf: „I muzika pomalo u pepeo prerasta“, Evo to je poslednji stih u ovoj knjizi izabranih pesama Sretena Perovića. I taj stih posve upečatljivo, i — ako tako može đa se kaže — literarno istinoljubivo, đarovito završava ovžj pesnički krug, ovo putovanje po sebi i đrugima, i ovaj obračun sa sobom, i svetom u sebi i okolo sebe, i ovaj obračun sa poezijom, koja je povela tu neizvesnu bitku.

Biće i te kako interesantno, ako pokušam, i sam za sebe, i za drugoga, da pronalazim lepe trenutke, a i razočaranja, sa tih pesničkih putovanja. Ona su bila, i ona su završena. Knjiga, koja je sađa sama, ostavljena na nemilost dobu i drugima, treba da izbori svoj opstanak. Ona to i čini! Koliko uspeva u tome, i koliko odoleva? Dok se pesnik obraća svetu i dok osluškuje, uvek mirno i melanholično, tutanj dalekih bitaka? O tome, evo, zbori povesnica, koju ovaj pesnik toliko stradđalački sluša i poziva, kao đa ga Oslobodi i sebe, i pesama. IT to je, možđa, jedna odlika pesama, ovih, što su smirile i toliko utišale glas i jeku hasleđa, tutanj i gladne gođine prošlosti, đa se to pomalo i izgubilo. Zato je pesnički glas Sretena Perovića u savremenoj crnogorskoj poeziji, i jugoslovenskoj, sav u melanholičnim kadđencama, i izdvojen, zato se lako prepoznaje. Po tome bi Perovićeva poezija imala daleko veći ugled i poštovanje, nego što ih inače ima, da nije, gotovo neoprostivo, ponekad, monotonog nabrajanja, ponavljanja i usporavanja svega i svačega. Tu Sreten Perović nije uspevao uvek da se zaustavi na vreme. To pokazuje, već na prvi pogled i ne slu-

!učajno, pesma koja se zove „Tkanje moje nebrojno“,

i koja ima razvučene usne, i previše, i prenaglašeno, dok svetu nudi i daruje pesnikove „čedne i toplostidive poruke“. Ume Perović i te kako dai iznenadi i da odbije, često, svojim preteranim stidljivim „mnešnostima i porukama. To postane ganutljivo, i koža se ježi! Sreća je, ipak, da je bilo to obeležje ranijin njegovih pesama i shvatanja o poeziji (i kao humanosti), i da današnja njegova lirska prođukcija jeste čista, visprena, smirena i odnegovana. Platio je i om, kao i svi drugi, đug svojoj mlađosti, i nekom davnom idealu, već ismejanom, po kome je poezija bila

cenjena „kao humanost sama po sebi“. Bilo je to u našim i svačijim dečijim vremenima, Odavno ih nema!

Pored tog tihog prediva i pletiva, noći i pepela, muzike i sveta ovaj pesnik je toliko puta recitovao magle svojih pređaka, kao da nosi breme njihovo, preteško i olujno. I to je karakteristika Perovićeve poezije: preci, oni što imahu, po legendi koja je i magla i vizija i bajka za veliku decu, čista čela i lepe obraze. O tim precima, tužbejno i. nežno intonirano, Sreten Perović često je diskutovao u svojim lirskim izletima u susretima sa ovim danima i našim vremenom. I opet, i to je karakteristika njegovih pesama: bol, nešto patosno i samarićansko, nešto bolesno iskreno, kao. patnja ljudska, za sve tegobe i muke sveta i čoveka. I zato nije čudno, za sve koji su pratili Perovićevu poeziju, kada čitaju njegove stihove o Alžirki Džamili, o Ani Frank, o francuskim komunarima, o Skoplju, o celom svetu, koji nije srećan. Jer Sreten Pcrović pokazuje da pati, zajedno sa ostalim ljudima koji pate, koji su sami i prema kojima je život surov. Pesnik je suzan, kada drugi nisu srećni. Zato u ovim pesmama ima i suza, davno odbolovalih, koje su izgubile poeziju. Koje su negirale poeziju! Ako bi se patilo nad svim što propada, i što je nesrećno, bilo bi to i tužno i demode! A toga ima, puno toga, u ovim pesmama. One druge, koje su više kontemplativna objava pesničkih putovanja po životu, ili su, opet, poetska snovidovlja, intimna ali duboka i ljudska, pre svega su čista poezija. U Perovića, rekao sam, ima takvih pesama, ne mali broj. Po tome je on i poznat. To mu je i obeležje. Po tome se i ova knjiga poznaje. To su joj znamenja i kameni temelji. Odatle je i njen vidđokrug, i pogled unatrag, i pogled na sve strane. Odatle i počinje, i đa se grana i da se prostire svuđa, plamen, ona vatra, što sagoreva, na pesničkim putovanjima, da bi došla do pep ela, gdđe se okončava i sudbina pesme, i sudbina života.

Ja bih ovđe izdvojio nekoliko ciklusa ove knjige: Oni su mapose bolji od drugih, uritmovaniji, više ona puna poezija, i po njima se Sreten, Perović ubraja u pesnike melanholične i tihe, sa svojim preliđima i izletima u prošlosti i savremene motive. Ti se ciklusi zovu „Između tebe i mene“, „Nasušna ponoćna šetnja“, Južna harfa“, „Srebrni brod“ i „Sealnnse“. U njima se Perovićeva poezija otkriva do kraja. Ona se tu pokazuje kao elegantna nit ili već struna tihog pesničkog besedništva, koje ima i svoj dom i svoje uzlete i ostvarenja. Onaj pepeo, sa kojim počinje izbor pesama, i na kraju je, opet, vraćen u svoj početak, u pepeo. Krug 5e završio. Putanja je bila đuga, i imala je i sunčanu stranu. Po njoj se pesnik poznavao. I ona je vodila u pepeo. Prepoznavanje vremena može da se zove i put

ka pepelu. Rade Vojvodić

Dr Dragoslav Ljubibratić

Milada Hosma i sarajevski atemtat

Muzej grada Sarajeva, Sarajevo 1964. —

POVODOM bpedđesetogodišnjice sarajevskog atentata Muzeji građa Sarajeva izdao je stuđiju dr Dragoslava T.jubibratića „Mlađa Bosna i sarajevski atentat“ za koju se može reći da je jedan od do sada najcelovitijih 1 najtemeljitije' rađenih prikaza" istorijskih zbivahja i revolucionarne omlađinske aktivnosti u Bosni i Hercegovini uoči prvog svetskog rata. I sam učesnik u go tovo svim događajima, koji su u knjizi opisani i izneseni s punom naučnom odgovornošću, ieđan od aktera po znatog procesa protiv napredne srednjoškolske i studentske omladine, zabeleženog kao „proces PjanićLjubibratić“/ blizak prijatelj i saradnik Vladimira Gaćinovića, Gavrila Principa i drugih pripadnika Mlađe Bosne, Dragoslav L,jubibratić svoju studiju nije pisao

NISTE TRJDJRINIIG, IKNJJIOJS

Edmundo Desnoes

No Bay problema Ediciones „R“, La Habana 1961.

DESNOEKS je na jednom mestu sam sebe lepo pređstavio: „Rođio sam se 1930. godine. Ne bih želeo đa ponovo proživim svoje detinjstvo, Ondašnju školu sam mrzeo. U njoj me je mučila neograničena i potpuna vlast odraslih nad decom, 1953, gođine sam. otputovao u Venecuelu, Shvatio sam da osim našeg ostrva postoji čitav kontinent. Zatim, razočaran životom, sa ženom sam otputovao na Bahamska ostrva. Tu smo proživeli gođinu dana, i tu sam shvatio da je prirođa još surovija od čoveka. Vratio sam se na Kubu ali nisam mogao podneti mučnu atmosferu Bafistinog režima., 1956. godine otputovao sam u SAD, a 1960., ođuševljen revolucijom, vratio se na Kubu. Tađa mi je bilo 30 godina“.

A kad se vratio na Kubu napisao je roman „Bež problema“ i uklopio se u svet koji mu je konačno odgovarao. Živi na Kubi i bavi se književnošću onako kako se njome na Kubi bave Kubanci: poletno čineći sve za afirmaciju stavova svoje mladosti.

„No hay problema“ je roman o Desnoesovim vršnjacima i kubanskoj revoluciji. Junak romana, Sebastijan Soler, jedva da je nešto stariji od pisca — a šivotopisi i stavovi su im veoma slični. Obojica su revoltirani, obojica tragaju, ali nijedan nema snage 24 bunt. Pisca poznajemo, a 'šta je doživljavao njegov junak? .

Sebastijan Soler, mlad intelektualac (majka mu je Amerikanka) koji odlično govori engleski i rađi na Kubi za američke listove, odlično zarađuje, nosi se mišlju da će jednom napisati odličan roman. Ima odvojen stam, ljubavnicu, prijatelje, Putuje.

Sređen život — bez materijalnih briga — a neprestano se truđi da mu život protiče bez problema. On mrzi diktatora Batistu ali se ne priključuje onima koji se dižu — on se ne meša u politiku jer želi da mu život bude bez problema. Za revoluciju je učinio: u svom stanu je sakrio izvesnu količinu. oružja, i ta ne iz buntovništva nego da bi pomogao prijatelju koji ga je za to zamolio.

Ali — život počinje da mu se komplikuje. Napušta ga ljubavnica. Analizira to — pa oni se nisu baš ni voleli; zato ga je i napustila. Uostalom, to mu i nije tako važno... život se nastavlja. bez! problema,

A zatim? Hapse ga. Osumnjičen je đa pripađa Kastro“vom pokretu 26. jul. Uveravaju se da on nema šta da prizna i puštaju ga na slobodu, Više ne može đa buđe siguran da će sve biti bez problema,

Da bi imao svoj građanski (možđa i malograđanski) mir i sigurnost, on putuje u SAD kod svoje nove dragane, kćeri američkog milionera, plavokose Nansi. Nansi ga voli i čini sve da bi postala njegova žena. Život mu je bez problema — siguran i mira, ali on ne može da bude srećan, svestan je da se tamo, na ostrvu, gine. dok se on mazi u zagrljajima lepotice Nansi.

Život na Mdoriđi ga je materao da shvati kako nema života bez problema i kako je njegovo me sto na Kubi. Čim je to usvojio on putuje nazad. Leti avionom i ne zna šta ga čeka, ali oseća zadovoljstvo jer konačno postupa onako kako postupa čovek, | Knjiga je na Kubi doživela zaviđan uspeh, kritika ju je veoma povoljno ocenila (poznati kubamski Kkritičar Lisandro Otero je wapisao da je ona „jedno od značajnijih dela napisanih na Kubi u poslednjih dvadeset gođina“),

„Bez problema” roman EK. Desnoesa, dobio je tako visoke ocene jer raspravlja o problemima veoma aktuelnim na Kubi: dilema građanske klase, željne slobođe i nezavisnosti, u trenutku kad je trebalo žrtvovati trenutne materijalne ugodnosti da bi se očekivale nesigurne slobode od pokreta koji je imao samo entuzijazam i želju da zbaci jaram diktatora.

E Desnoes je svojim prvim romanom dokazao sVOje literarne kvalitete koji su vredni i zaslužuju da se sa njima i mi upoznamo, -

Aleksandar Badnjarević

Brana CRNČEVIĆ:

mam a.

PPIŠIIOĆUJIJTIŠ

Svi smo mi lutke. Kad pritisnete čoveka on viče

Nepismeni ne vole Foknera, naša obaveza je da za njih štampamo nešto lakše.

Odozdo je sve visoko, a odozgo je sve duboko.

Kad vam neko kaže da ste srećan čovek ne verujte olako, neka vam to da napismeno. | Kako sam? Hvala na pitanju. Osećam se kao pop kad su mu rekli da nema boga.

kao učesnik u pokretu koji daje subjektivan doživljaj i lične uspomehe, već prvenstveno kao strpljiv 1 sistematičan naučni radnik koji daje sintezu svojih prethodno izvršenih, gođinama' proveravanih i dopunjavanih „istraživanja, Autor dveju zapaženih monografija o Gavrilu Principu (1959) i Vladimiru Gačinoviću (1061), koje su ocenjene kao značajni doprinosi rasvetljavanju kompleksne političke, kulturno-propagandističke i revolucionarno-oslobodilačke aktivnmosti mladđobosanaca, Ljubibratić u studiji „Mlada Bosna i sarajevski atenttat“ pruža sliku svih značajnijih zbivanja u vezi s atentatom. Mnoštvo podataka, od kojih su neki utvrđeni zahvaljujući upravo njegovome trudu, sistematsko raspoređivanje građe u jednu preglednu, u osnovi hronološko-istorijsku nisku događaja, dosledna naučna analiza, zasnovana na marksističkim postavkama to su osnovne vrednosti Ljubibrafićeve knjige, koja, pored svega ostalog, ima i draž ličnoš svedočanstva jednog učesnika.

Podeljena u nekoliko đelova (Slovenski jug na početku dvadesetog veka, Mlada Bosna, Sarajevski atentat, Odmazda vlastodržaca i Na pragu nove epohe), Ljubibratićeva studija zahvata u sve što je, posredno ili neposredno, imalo đejstva na formiranje revolucionarne svesti Mlađe Bosne. Jedina oblast koja je, na žalost, ostala izvan njegovog interesovanja jeste Kknjiževna i kulturna alttivnost Mlađe Bosne, koja je sve do atentata bila potpuno ravnopravan vid omladinske akcije, ali koja je do danas ostala u senci, zanemarena i zapostavljena u gotovo svim tumačenjima revolucionarnog rada Mlađe Bosne, mađa se upravo u njoj mo“ gu da nađu dragoceni podaci o psihologiji, moralnim shvatanjima i duhovnoj orijentaciji pređratne bosanskohercegovačke naredme omladine. Taj nedostatak Ljubibratićeve stuđije nadoknađuje "višestruko akribija u iznošenju materijala i podataka, što knjigu „Mlađa Bosna i sarajevski atentat“ čini pravom riznicom istorijskih fakata koji su od neprocenjive vrednosti za izučavanje oslobodilačkih težnji našega narođa i naše novije istorije.

Predrag Palavestra Budimir Milićević

Pogrom „Veselin Masleša“, Sarajevo 1965.

TEMA USTAŠKOG ZLOČINA kao i svaka druga nikađa ne može do kraja da bude iscrpena ako stvaralačka snaga onoga koji se nje prihvata jeste adekvatna mnogostrukosti i složenosti ljudske i antiljudske suštine jednog fenomena. Upravo zbog toga knjiga Budimira Milićevića „Pogrom“ stvaralački prevazilazi svoje sopstvene okvire iako. gdegđe ima smisla da se kaže da je pisac „izašao iz svoje kože“ prevazišao sebe a da mu to možda i nije jasno, onda to može da se kaže u slučaju romana „Pogrom“, Možda bi upravo zbog toga bilo besmisleno povlačiti neke nasilne analogije između ranijih Milićevičćevih dela i ovoga, koje je nesumnjivo njegovo najzrelije prozno ostvarenje, autentično u stravi i užasu, ljudski istinito u odbrani dostojanstva čoveka, i nemilosrdno kao osuđa ludila i izdaje. Ovđe, svakako, ne treba izbeći đa se kaže da je svoju fiksaciju fenomena zla Miličević ostvario jednom u mnogo čemu lapiđarnom rečenicom koja kao da je ispisivana, a misllmo da tako i jeste, pod diktatom moralnih i 1judđskih obaveza osude zločina, te osude, koja. nikada nije zakasnela a još 'manje je nssavremena. Međutim, ono što bih u ovom trenutku posebno hteo a istaknem, jeste „sociologija“ ovog romana. Smestivši u ambijent jedne potpuno anonimne kasabe sukob dva polariteta, moralni i politički, sukob nedužnih i radnih ljudi i pomahnitalih ustaša, Milićević je na jednom relativno veoma suženom prostoru ostvario pun intenzitet dramatike pokolja i pogroma. Bilo bi vrlo uprošćeno kađa bismo rekli da se na jednoj strani nalaze snage tame i užasa, a na drugoj strani ljuđi koje će ustaše poklati kao ovce i da je to zapravo save u dramatskoj potki ovog romana. Ne, sociološki aspekt Milićevićevog dela mnogo je dublji i obuhvatniji i sam pokolj poštenih Srba, "Hrvata i muslimana javlja se samo kao posledica jedne amoralne i.đuboko izvitoperene palanačke i malograđanske svesti koja je bila plodno ftle za „ideologiju“ ustaškog pokreta, U ovom romanu zaista odveć istlmito logornik Viktor nimalo nije slučajan sa svojim Jepuškastim izgledom provincijalnog zavodnika i sa dubokim kompleksom inferiornosti, Nije slučajan ni onaj radnik koji se u ustaškim ređovima obreo ne nalazeći svoj pravi put u Kklasno determiniranom smislu i koji, uprkos svoga gađenja prema gospodičićima iz Kkasabe, prihvata orgiju smrti kao svoju istinu u kojoj i samog sebe poništava. Psihosociološki aspekt ovog romana neđefinisanih strasti, želja i ideoloških Monfuzija pobesenelog malograđanina sa kamom u ruci i zloslutnim U na kapi, doprinosi tome da možemo đa izreknemo zaključak da se ovo delo, u odnosu na 8sVa dosađašnja, slična po tematici, izdvaja u svojoj punoj stvaralačkoj autohtonosti, p&a nam se upravo zbog toga čini đa su đeplasirana izvesna: poređenja sa Ćopićevim „Prolomom“. Ocrtani kao karakteri: Viktor, major von Leberlajn, bivši sreski načelnik, radnik i ustaša Mijo, Viktorova žena i njegova majka, amoralni Hans, svi oni žive tmurnim životom krvi i zločina i fiktivne pravđoljubivosti koja njima samima uopšte nije izvesna. svi su oni unutar sebe nagriženi apsurđom svoje društvene i moralne situacije, svojim nesuvislim sujetama i dubokom nemoralnošću svoje akcije koja koliko je rezultat fanatičke zaslepljenosti, isto toliko je i psihologije malograđanina koji kao svoj moralni credo preuzima jednu lažnu i konstruisanu religiju.

Branko Peić

KNJIŽEVNE NOVINE