Književne novine

Nastavak sa 6, strane

mačzaijniju pojavu, ogroman je, jer dok je četvrta decenija bila veoma plodna delima visokog kvaliteta, treća, istorijski najimteresanimija, brojem dela bila je više nego skromna a i ođ ovih je većina dzgubljena ili propala wu inostramstvui ili tokom rata.

Vrlo inteligenino &proveđena je nit istonijskog izlaganja koje prvenstveno ukazuje na iste ili srodne stilske orijentacije u našim MWkultur+ mim cemtrima čime se dosledno mastavlja osnovna koncepcija postavke: „Jedinstvena. vizija jugoslovenske umetnosti“, a da pri tom nisu zanemareme i specifične pojave pojedinih umetmičkih središta kao što je „Zemlja“, „Žograf“, „Oblik“ grupe „Trijica“ i dy. e

U Muzeju su prvi put'pristupažna oceni i analizi dela jugoslovenskih umetnika treće generacije koja pokazuje začetak težnji da se domogne evrcpski nivo i savremen izraz, da se sa naših skromnih, tada često još semtimentalnih i dilctomtskih pozicija dosepne mrava, studiozna, velika umefnost hranjena revolucionarnim tekovinzma kub'zma i fovizma, odnosno amalizom forme i ekspresionizmom boje. Muzej je izvanredno uspco da jstakne i vođeće ličnosti ovog razdoblja i njihove praticce, u rasponu od avangardizma — naši sezanovci i „kubiste“ do tradicionalista koji bi da nov izraz pomire sa sadržinom velikih stilova, Yremesanse i srednjeg veka. U ovom sklopu izvanredno su značaina dela iz 1920, 1922, 1923, 1925, 1927 i 1930, od Konjovića, Bijelića, Gecana, Braće Krlja, Uzelca, Tartaglie, Milunovića, Šumamnovića, Joba. Sva su ona malo ili nimalo poznata (naročšto rana Jobova i par'ska Milunovićeva) a prvi but ovde zajedno sagledana u jednoj impozaninoj celini koja imponuje nivoom likovne kulture i ozbiljnošću treiiranja tađa najaktuelnije likovne problematike. Cetvrta decenija data je sa superiornom sigumošću kako istorijskog tako i amtologijskog prikazivanja. Razvoi likovnih zbivanja, nosioci tenđencija, Čak i pojedine faze umetnika i njegova ključna dela, sve je ukomponovano studiozno, sa znanjem i sigurnim kriterijjumom. U ovom periođu pune zrelosti jugoslovefisike umetnosti, kada izrastaju monumentalne figure pojedinih individualnosti, Muzeju je pošlo za rTu> kom da neke ođ njih prikaže njihovim vrhunskim delima (Bijelića, Konjovića, Milenu Pavlović Barili, Gvozdenovića, Feđu Milosavljevića).

Svakako ima i praznina i nedostataka u prikazu na primer Lotovih đaka (Sonje Kovačević, Zore Petrović, Konjovića) ili Juneka i Maleša u nadrealizmu, Šumanovićevog kubizma, Kregara ma T-očetiru apstrakcije... ali bismo naglašavaniem ovoga učinili nepravdu jer·je poznato da je Muzej preduzeo sve da ne samo iz zemlje nego i iz inostramstva mabavi naše zagubljene i rasute slike istorijskog razdoblja. Ovaj napor zaslužuje ne samo priznanje nego podršku i pomoć jer jcš uvek ima slika koje bi bile dragocena dopuna muzejskog izlaganja. Ima još Joba, Sumanovića, Tartaglie, Preglja, Dobrovića, Mihelića, a nalaze se po ustanovama i kancelarijama gde je njihova višestruka vrednost svedena na najbamalniju i najskromniju — na ukras ziđa, a dale bi se s malo dobre volje i razumevanja:''lako zameniti drugim, isto tako dobrim i lepim ali manje značajnim za istorijski prikaz razvoja. Ima slika i po depoima drugih galeTija koje se ne izlažu a ovde bi bile dragocena dopuna, a ima i umetnika koji bi mogli da pomognu Muzeju:obaveštavanjem gde se:nalaze

njihova značajnija dela. Trebalo: bi da ovaj u

našoj zemlji jedinstveni Muzej, najveći a naj= mlađ'. svi csete svc5imiđdamprate njegove napore, da mu pomognu. jer Muzej ni moe obelodanjuje običan prikaz dobrih slika nego naučno i dokumentovano mišlienje o genezi i razvoju naše moderne umetnosti — dakle više od panorame i antologije, ovo je prvi put naučna postavka koja pruža široku osnovu za dalje, preciznije, dublie analitičke studije. Ovo što je Muzoj učinio za prikaz prve i druge epohe razvoja naše Modeme pionirski je poduhvat istorijskog značaja.

Ipak, čini se da bi i drugi period, a. nardžito treći, posleratni bio pregledniji, s profilima jasnie ocrtanim i fizionomijama pojedinaca snažnije izdiferenc ranim da je selekcija bila rigoroznija i da je primcip kvaliteta oslobodio po stavku ogsreeniih dela koje celinu opterećuju a autoru ne doprinose, Ima pojeđinih radova renom'ranih umetnika koji nisu na visini, a,ima i slikara koji nisu za muzej.

Upada u oči da je prva posleraina generacija, koja izlaže već deset do petnaest godina, prezen= tovana uglavncem sa po iri rada iz iskliučivo najnovije perioda od pojedinog umetnika (Ćelić, M. Protić, Murtić, M. Popović, B. Mihajlović, P. Omčikus i dr.), a većina njih imala je i ranijih ne manje znzžajnih faza u izgradnji svog stila i izraza. U tom smislu ftolerantnost Muzeja prema mladim i najmlađim niie opravdana, kao što nisu izloženi prvi pokušaji Konjovića, Tartaglie ili Milunovića. Mogu, najzad i naimlađi da

sačekaju kako ne bi kasnije sami dolazili u ·

Muzej i molili da im se skinu ranije slike. Nastavak na 8. strani

POZORISIB

Razilaženje sa životom

„Kapetan kapetanu“ — neobična premijera u Ateljeu 212.

VREMENSKE RAZDALJINE POSTAJU TUMAČI

TI STARI AKTI, izveštaji, zabeleške i pisma nisu sama po sebi iznemađenje: o njihovim nutorima, raznim „kapetanima i polupismenim činovnicima srbijanskih varošica i sela od pre sto.i više godina podosta se zna. Pa ipak, ideja Borislava Mihajlovića-Mihiza da nam se ova korespondencija dočara kao stvamost zasluŽžuje posebnu pažnju, Ona se preobrazila u određenmu aktivnost jednog uzavrelog duha i postala prava predstava na malom podijumu širokom jedva dva metra. Fisma su kao stvorena za ambijent foajea i u njemu oživljavaju, na domal zamračene i prazne pozornice, kao nekakva realna mera prostora i vremena. r

Reditelj Jovan „Konjović se u potpumosti identifikovao sa ovom Mihailovićevom zamisli i bili smo svedoci kako nam se na dohvat ruke akta pretvaraju u živu reč. Između ljudskih emocija i prašnjavih zapisa kao da ne postoji nikakva razlika, sve se tu meša, nemogpućčno postaje sasvim prihvatljivo, a logično neistinito i lažno. U tom pogledu ovo može da bude i veoma zanimljiv i dragocem eksperiment u koji je Konjović uložio svu svoju ljubav za teatarı na izgled sve što pišu kapetani razumljivo je i stvarno. Ali, najinteresantnije tek dolazi onog časa kada oni pišući svoje izveštaje nastoje sebe i svoje pretpostavljene da uvere u apsolutnu ispravnost sopstvenih sudova o pojedinim događajima. Svaku reč omi najiskrenije doživljavaju: što su strasniji, nama koji ih posma tramo sa strane | sa vremenskom distanmcom, izgledaju manje istiniti. Ali, nijednog trenutka, upravo zbog vanredne ubedliivosti reči i situacije, mi ne možemo da „tvrdimo đa su lažni ili sasvim „izmišljeni. U paradoksu se rađa apsurd koji prihvatamo kao naš sopstveni i tako se ruše sve pregrađe, Da vremenske razdđaljine postaju tumači opštih ljudskih postupaka. |

· Borislav Mihajlović-Mihiz je još u svojoj uvodnoj besedi ukazao ma onaj večni problem: kako svemu što čimimo „obezbediti nekakvo

OPŠTIH LJUDSKIH POSTUPAKA

životno trajanje. Razvijajući tu misao režija nam uiubornmo, ali veoma diskretno, wWugeriše ljudskmi memoć pred svetom Koji nastoji da shvati i veže za sebe. Kada su kapetani najiskreniji, izgleđa da su najđalje od ljudi sa kojima žive i da nisu u sWwtanju da uspostave stvarmo jeđinmsivo sa realnošću. Svako pismo ·— to je jedna biografija: nemogućeg žŽivota, ljudske uslovljenosti, začaranog kruga i potpune otuđemosti.

Posebno je vredno pažnje nastojanje Jovana Konjovića da istakme, svuda gde je god to mogućno, prisustvo nekakvog trag:čnog woptimizma. Zato su ova akta istovremeno i oporuke zaboravljenih kapetama i sveđočamstva o životu u kojem su nestali. Predstava ne pokušava da odstrani iz svojih tokova ništavilo i sve više nam Se razotkriva kao ljudska stvamost. To je ujedno i objašnjenje „zašto nas danas toliko uzbuđuju ta obična akta. Fre svakog definitivnog zaklulka postoji pitanje — zar je to zaista moguće? I odmah zatim jedan od kapetana počinje da čita nekakav šablonski izveštaj današnjih sekretara i siMuacija se usijava, sjedinjenie sa apsurdom je potpuno i tek tada počinjemo da ga shvatamo ozbiljno.

Pa ipak, možda će neko ovom događaju, kojem su pored adaptatora i reditelja veoma upečatljivim izrazom i snagom iluzije mnogo doprineli i glumci Danilo Stojković i Dragutin Dobričanin, suprotstaviti prisečanje na slične poduhvate u drugim svedinama i prilikama. Naime, valja naglasiti da su ovakve pređstave danas u velikoj mođi u svetu kamernog teatra i da su one na neki način i pokušaj uspo-

stavlianja diskomtinuiteta sa zaboravljenim vre- ||

menima. Ali, ne treba biti puritanac pa se zbog toga mrštiti — predstava podst'če na razmišljanje, ima svoju dimenziju i valja je pozdraviti već i radimas samih što se sve više zaboravljamo i mislimo da sa nama počinje i završava

se život, pa i istorija. Petar Volk

rbljiDe ptice satima kazuju vreme sati se zaustave i čekaju miko ne zna podrobno za kraj ipak na jedva isklijalom, busenmu prepoznaje se trag i tamo verovalno je grob zvezde stare mada je Kkratkotrajam, silovit %iho? pomera se kamenje voda dere u vrtlog memih oblaka i dođe trem da sokovi trava ne podmosc više metaforu, smrti opet prorade sati ptice se u vazduhu Yaspršte i april dođe samo je Yosa mrtva i klizi lozi miz lišće.

plivaju nebom semke časova, noću kucaju zvezdana klatna još u smu, se mjiše objava mlasova od, bele do crne Yeke

“~NJIŽBVNE NOVINE

POEZIJA APRI

Veno

kroz klisuru izbeljenih, platna puže i uvijaju, se reči

kamem ma ustima i očima

oružje oklevanja teško je E samo strah da me izmisli greh onaj što cveće crta a budam što je ruku svoju od masilja odvodi

a ipak kapljice lagano žvome

sve što je moralo tose i dogodi april je došao kazaljke stoje, }

U šumi je jednem, besmneo boj”

sa kostura je meso otpalo |

nečisti koščani brojčamik

kazalika& je o zemlju prYikovala

oko kažaljke se vrti svet

to je osa mehanizma »vezda

tu je izvor sve četiri reke

u, Semlju ?arinema Kka>nljko je završila tok fu se 20 fa liaju, godišnja doba

počekaju dok se ne javi sat

TAUFER

iz svojih zelenih zelenih, dubina,

i za odjekom odu svaki m svoj but kazaljku lagano Yazjeda šumskih duhova plač i već se raspadne u. april.

april zastane i priskhuhmwc

u kabplji peva zelena. svirala

takva kaplja. još znana mije '

počne da kuca slutnje čaš

počnu po ogledalu vode da žmigaju kazaljke iz oblaka izjuri krdo konja a e

još me postoji ime, za takvo mebo

još misu kamen kresali takvi vranci · i kamem je već sasvim, pomodreo

i od tišime puhbolje grame -

iznemada odjekne Teč: usred, goleti

noću iz svake zvezde. klatho se pokrene

i sma se jedna u drugima odsjajem, zaseme nešto će sc dogoditi ovog aprila

Sa slovenačkog preveo Ljubiša ĐIDIC

TV cvrčak na ognjištu

GLAVA PRVA wu kojoj pisac pokušava da uas uveđe u, jedmu, meverovatnu, pripovest koja se možda i vama dogodila ili će se dogoditi, 5Ve> jedmo.

One večeri kađa se cčekivalo dolazak Nove godine, one večeri kada je ona, koMkeimo se smešeći, na opšte iznenađenje Wstigla tačno, pri=sustvovao sam maloj, stravinoj bajoi u stilu najpesimjstičnijih predviđamća gospodina Velsa. Dozvolite mi da vam je ispričam, uprkos tome,

||. što ovakve bajke mogu veoma da škodđe ugledu

televizijskog kritičara, Čiji bi posao trebalo da še sastoji iz niza veoma preciznih opaski o kvalitetu glume, scenografije ,kostima i sličnih stvari, jednom rečju od sudova, koji će ma neki način biti sudovi večnosti. Ipak, usuđuiem se da vam ispričam bajku, čiji sam i sam tltesnik bio čitavih nekoliko sati „na wličan način, na koji se predavao ludilu meskalina sasušeni gospodin Haksli, izlazeći iz carstva droga trezan i sa zapanjujučim otkrićima. Zamemnite reč meskalin rečju televizi/a i imaćete isto-· tako cpasan elspe= riment, možda i opasniji, zbog toga što se meskalin' ne uzima Svake. večeri sem utorka, kao što se uzima droga zvana televizija. • : GLAVA DRUGA wu kojoj se izlaže slučaj skrom= nog Kkupca koji u svoju kuću wnosi čatobni ekran i to kako skvomni kupac pada u megovu vlast. Radi jasnoće bisac će pokušati da ovu glavu mapiše gotovo telegrafskim, stilom.

Čovek stavlja hrpu movižanica na tezgu Drodđavača felevizora. Zatim stavlia televizor pod mišku i prolazi građom. Za mjim se vuku žice.

U za sada ugašenom elRhranu odslikavaju se lica prolaznika, nebo u decembru, igličasto granje sa ivice ulica, automobili u prolazu, To je poslednji put što čovek vidi svet oko sebe.

Zatim televizor dobija počasni ugao u najlepšoj, često jedinoj #obi čovekove kuće. Stvari se malo razmiču, da bi dale što istaknutije mešto ovom poludrvemom — molustaklencm predmetu koji ravnodušno posmatba ormare, lica, jela i buji — baji bebe u slammatoj korpi.

Dolazi Wvečami trenutak, čovek uključuje aparat. Spektakl počinje.

Nastaje čuvena dramska situacija sa Trećim koji se meša u život.

Taj Treći, ne spava sa ženama — on ini mnogo goru slvar, om sa mjima sanja. U lošim dramama u Trećeg se može pucati, mogućno je bitangu baciti kroz prozor ili ga naterati da kao od majke rođen stoji na smsu desetog 'sprata, dok vi sledećeg dana ne odete ma posao. U ovoj bajci, koju bez uspeha pokušavam da napišem šlo je mogućno kraće, "Trećem ne mo-

žete ništa. Jer Treći — to je, televizor, koji ste...

uveli u porodični krug. .

GLAVA TREĆA u kojoj se bisac ipak uspeba da približi suštini Đo cemu nečuvemih mabpo?ra. Čuveni humorista i druge priče.

Dolazi Nova godina.

Na stolu se nalazi ćurka ako ste pod jakim zapadnjačkim uticajem, a prase, ako negujete nacionalni stil; pečeni vo, ako ste megaloman, a pečeni vrabac ako živite od pisanja.

Tamo su takođe: jelka, papirnate salvete, sveće, viljuške, pokloni koje vam je preporuila „Ilustrovana Politika“, sođa bikarbona, slanik, nekoliko uginulih uspomena „konfete koje vam se lepe za jezik i osećanje sreće i Čarls Dikens, garniran sa: „Twinkle, twinkle litle star...“

Pojavljuje se svetlo na ekranu, pojavljuje se čuveni humorista i njegova trupa, a povremeno kostimi iz Eltnografskog muzeja igraju neke čudne igre budeći u vama sećanje na hetojsko vreme, u kome su veličanstveni pokreti naše istorije bili koreografisami u stilu „Smrt belog labuda“. |

I gle, čuveni humorista podiže svoj pogled prema nekoliko miliona lica i kaže: „Odrežite parče gibanice!“, Svi, odrežu parče gibanice. Zatim on kaže: Naspite čašu do vrha... Takooo... Sada je popijte!: Svi naspu čašu do vrha i niz nekoliko miliona grla u tom trenutku klizi vino.

Ne odvajajući poglede ođ ekrana sa koga im stižu naređenja, nekoliko miliona gledalaca ispija čaše, jeđe tortu, ljubi se u dvanaest sati. Poljubac je naravno veoma kratak, jer se program odmah nastavlja dalje. Staklena sprava sa počasnog mesfa u sobi komanduje sa nekoliko miliona života. A pošto ona obično stoji na stočiću, izgleda kao stvorenje sa neke druge planete, stvorenje sa četiri fanke noge i velikom glavom.

GLAVA ČETVRTA. Logična predviđanja u stilu Velsa. Kako ćemo se voleti, i te stvaTYi,

Pošto televizija izgleda veoma brzo napreduje, nije daleko dan kada će nam izdavati naređenja bilo kakve vrste u bilo kakvim prilikama. Možđa će ona zameniti naša ljubavna šaputanja. možda ćemo seđeti na kauču i čekati da čuveni humorista kaže: „Sada neka dama stavi svoju glavu ma vaše rame! A vi je nežno poliubite u potiljak!“

Možda više uopšte nećemo moći živeti bez.

televizije, a naistrašniji dan u našem životu biće utorak — dan kada nema programa. Utorak se neće štampati u kalemdđarima. Utorkcm nečemo živeti Utorkom ćemo sedeti u mraku sa vukama na krilu, Jer noće biti nikoga da nam Waže šta treba da radimo. Ali ja se ne đam kada je čuvemi humorista naređio da u svoje

čaše naspemo vino, ia sam zainat nasuo rakiju.

Tzgleda da ništa nije, primet'o! Tnače, to bi moglo imnafi strašne mosledice po mene... Mo gao bih biti optužen Ha nemam smisla za kolektivno sečenje torte! Strašno!

Momo Kapor if.