Književne novine

LIST ZA KNJIŽEVNOST. UMETNOST |

POVRATAK PESNIKA

ČEDOMIR MINDEROVIĆ vratio se'u.otadžbi-

nu, Pre mesec dana ispratili smo čoveka koji je, kao gonjen zlim dusima, uprkos bolesti, čije je ishode morao mati i slutiti, žurio da što pre stigne pod vedro i sunčano nebo Indije, daleke, obećane zemlje, u koju ga je vuklo nešto što je bilo jače od običnih razloga koji se mogu shvatiti i protumaliti svakodnevnom logikom. Ovih tmumih i hladnih dama, punih snega, umesto čoveka i prijatelja dočekali smo

pepeo, Tek posle smrti, u kojoj kao da ima neke tragične i bolne simbolike, pesnik se, pre=ko pola sveta, ipak vratio kući.

Nekoliko godina radili smo za;edno, na istom poslu, kao urednici „Književnih novina“, koje se danas zauvek opraštaju od svoga' nekađašnjeg urednika, Mada je među nama bilo i nesporazuma i nesuglasica, vezivala nas je uzvišena i plemenita književna „deviza Čedomira Minderovića: istima i stvaralačka Sslobođa, koja je postala, i koja će biti, osnovno načelo borbenog angažovanja pisaca na strani pravednosti i slobode. Strasni i privrženi sledbenik le ideje, nemiran, dinamičan, aktivan i preduzumljiv duh, uvek u pokretu i delovanju, Minderović je i svojim životom i svojim književnim delom oživotvoravao ta dva vrhunska motiva: istinu i stvaralačku slobodu. Princip „angažovanosti, *šoji je dosledno sproveden u čitavom njegovom delu, obuhvata dva bita, suštinska oblika ljudske egzistencije, od kojih oba potvrđuju humian.stičku tezu da je, i u životu i u umetnosti, čovek jedini stalni i univerzalni kriterijum.' Vemost tome čoveku obavezala je pisca da se kao saučesnik neposredno. angažuje u životu, bilo svesnim sputiavanjem svojih subjektivnih kreativnih usmeren)a za volju afir= maci;e revolucioname misli, bilo direktnim učešćem u krvavoj borbi sa silama mraka, zla i ndvuoveštva „bilo odlučnom odbranom s mukom izvojevanih stvaralačkih sloboda i prava pisaca da slobodno kazuju svoju istinu o životu. Dva stiha: Biti i bitisati i Javi se. javi predstavljaju zalio ključ za razumevanje idejnih usmeremosti lilerarnog stvaranja i javnog delovanja Čedomira Minderovića, Ta. dva „gesla, kojima je on posvetio ceo svoj živof i svu svOju snagu, povezu.u smisao. njegovog angažovaaje. 'san Syoisiona “DjvgROVE' "pesničke „poruke, i

osvetl.avanju tokove švesnogE i nesebičnog NC '

vizma pisca, koji se, na cvetnim i trmovitim

putevima svoje književne i ljudske sudbine,

dosledno i strasno „poistovećivao s načelom biti i b.tisati i tako ispunjavao nedvosmislenu i jasnu jednostavnu i uzvišeno etičku, sudbinsku zapovest javi se javi dovoljnu veliku da joj se posveti više nego jedan ljudski život.

Jedan bivši život... Poslednje godine života: Čedomira Minderovića bile su gorke godine bolesti, umora i rezignacije. Subjektivna uznemirenja i objektivni splet okolnosti nagrizli su i onako trošno zdravlje pesnika, koji se, iako već napola slomljen, do poslednjeg trenutka ponašao kao i nekada, u ratu, kada je verovao da ga metak neće i kadđa ga doista, za četir] godine ratovanja, nijedan nije ni okrznuo, Uprkos savetima lekara, molbama porodice i upozorenjima prijatelja, pre mesec dana napustio je bolnicu i sa bolesnim srcem krenuo na dug, dalek, beskonačan put. Videli smo se poslednji put nekoliko časova pre nego što je pošao u Indiju, u maloj bolesničkoj sobici Intermme klinike. Ležao je, ali se podsmevao svima koji su mu govorili: da u odluci da putuje ima nečega samoubilačkog. Bio je uznemiren, mada se pretvarao da je veseo, ali je uporno ostajao pri tome da što pre mora otići odavđe u sunce i cvetnu toplinu indijskog proleća. Sumnjao sam daću ga više ikada videti. Javio mi se, kamije, šedanput, s brođa. Bio je srećan i reklo bi se smiren. Zatim je došla vest da je Čedomir

Minđerović umro i da je spaljen pod sunčanim i plavim nebom Indije, posut vencima ruža i poljskog cveća njegove druge domovine, iz koje se, evo, vratio kao pepeo.

COOP a edkvesiea

33 oD) DANA ad

OVINE ·

DRUŠTVENA PITANJA

Čedomir

NDEROVICR?JUgH,

Que sera-sera, — toleo Je da pevuši moj prijatelj. I, evo, bilo Jer

Srećan, sam, što sam poznavao tog čoveka.

Srećam sam, što sam voleo tog čoveka i što me je om, voleo.

Srećan, sam što sam onda, kad su se još pevali marševi, pevao „Crvem je ŠON i zapad“, čije reči dugujemo mjembu.

Srećam sam što nisam bio među onima koji, su priželikivali da ga vide kako gled tačke s trećeg sprata pada ma svoj Studentski trg.

Srećan...

A trebalo bi govoriti o velikoj nesreći, koja me je kao prijatelja, kao čela: 20desila. Na mom stolu je njegobo pismo iz Nju Delhija s datumom, od 6. jamuara.. Tu je + pesma, verovatno poslednja, poslata u pismu kao dodatak raspoloženju koje ga je mučilo prilikom, ovog poslednjeg butovanja.

· Moje pismo, odgovoY na njegovo pismo, sad putuje u Mdiju.. On. ga nikad · neće pročitati! +

Pročitajmo u ovim, bolnim, trenucima svi zajedmo njegovu pesmu „Omča Angletera”.

Maločas, televizija mi Je, masmešemog. donela u kuću prijatelja. Ali, spiker je go» voršo strašne reči o smrti. Slika i reči nisu imale. mičeg zajedničkog. Moja' mala kćerka prepoznala je ma, njoj dobrog čika. Čeđu, koji se pre dva meseca, ovde igrao s njom.

Ne, ne mogu joj reći da nema Čede, m sad, ni nikad. Kao što to, pišući ove bolne ređo»ve, ni sebi ne mogu da kažem... -

· Izet Sarajlić

govora, u izlaganju Veljka Vlaho vića dobilo je istaknuto mesto i potrebno tumačenje: osvrćući se na pojave proganjanja ljudi. zbog op= ravdane kritike, Vlahović je zauzeo veoma oštar kritičan stav prema „izopačenoj čovečnosti“ koja'se „is“ 'poljava u netfrepljivosti prema op» ravdanoj kritici, pa i proganianju,

DRUŠTVENI MORAL I KRITIKA

„BORBA“ od 16. januara prenosi jedan deo izlaganja Veljka Vlahovića koji je, u okviru televizijske emisije „Aktuelni razgovori“, odgovarao na pitanja koja su mu' po·stavili · kolektivi i pojedinci, Ova pitania omogućila su drugu Vlahoviću da se osvrne na čitav niz važnih pojava koje su se manifestovale i ranije, u toku socijalističke

izgradnje našeg društva, i koje su

56; u posebno oštrom vidu, ispoljile m đanima. privredne reforme Glavni; akceni bio' ie stavlien na izvesne deformnriie koje, kao uzročnici · izopačavanja ljudskog morala, pred

”

- stavljaju veliku smetnju bržem i

energičnijem kretanju našeg društva napred. Veljko Vlahović se nije zađovoljio time da takve pojave samo registruie, proglasi ih za štetne i podvuče da se protiv njih nužno boriti. On ih je, ore svega, posmatrao u njihovom tistoriiskom kontekstu kao ostatke starih deformacija

koje smo nasledili, ali i kao nega- .

tivne pojave koje, u novim uslovima, dobijaju drukčiji vid i predstavljaju ozbiljnu prepreku u rađanju i rastu novog društva. „Uvijek smo smatrali da nam s#nmmo ozbiljna analiza stvarnih uzroka može

dati čvrstu osnovu i pravac u borbi

za prevazilaženje raznih defnrma=

cija i negat'vnih pojava“, rekao je

„drug Vlahović,

Govoreći o značaju svesti O sprovođenju reforme, Vlahović je, podsećajući da će se još uvek i za duži period vremena vodili „borba između svesnih napora i stihije koja rađa najraznovrsnije sitnosopstveničke, individualističke, birokratske

i druge manifestacije“, dosta oštro ~

istakao jednu neprijatnu istinu: da ima „komunista čija je svest uspavana, kod kojih ie svest zaostalija za svešću mnogih radnih ljudi koji nisu članovi Saveza. Savez komunista će morati da nađe put, da se uz pomoć šire javnosti, pre svega boljim funkcionisanjem demokratskog mehanizma, oslobađa takvih · čla-

„nova“,

· Jedno vrlo važno pitanje, koje se veoma često susreće i kao tema

svakodnevnih, običnih ljudskih raz-

nako je u mogućnosti, onih koji kritikuiu“, Praveći razliku između op= ravđane i zlonamerne kritike, Vla-> hović je odlučno podržao ispoliava> nje kritičke svest i podsetio da je tu svest potpalio Savez komunista čija je osnovna pretpostavka „da kritika treba da podrži čovjeka, njegov stvaralački napor za boljim.

savršenjiijm, čovjekovu iskrenost“; „Prvenstvena dužnost bi bila da.

samoupravni organi i društveno po-

litičke organizacije u radnim kolektivima budu brana protiv samovo~»

lje pojedinaca, a takvi Dojed'nci trebalo bi da snose posledice zbog uzurmpaciie društvenih prava na koja ih niko niie.ovlastio“, zaključio je Veljko Vlahović, .

Nastavak na 2, Strant

Godina XVIII Nova serija Broj 67. BEOGRAD, 22. JANUAR 1966. Tist izlazi svake druge subote

Cena primerku 50 para (50 likass'

O N3D DELNGIJO 38 M. JANUARA YZNENADA PREMINUO

BIVŠI UREDNIK

„RNJIŽEVNIH NOVINA" ČEDOMIR MINDEROVIĆ

Čedomir MINDEROVIĆ:

OMČA. : Zu. „ANGLETERA“

|edena ruka opet hvata

I steže grlo usred itmina I opet mislim na svog brata Zlosrećnog brata Jesenjina

Često mi lik taj muti oči

-— Ko oči psa kog svako tera! I pogled mi se često koči ·

Na crnoj omči „Angletera“

Bio sam dečak — san i nada

' Još osmeh krasio mi usne,

Sred dalekoga Lenjingrada Kad čvor se sveza omče gnusne

Dočekah eru satelita | Za kosmos brat se s bratom guša A crna omča nemo pita

Još uvek: šta je ljudska duša?

Prevalih već svog puta deo Već se opraštam od života, A još sam jak, i još sam smeo Al čitam stalno Herodota.

Mnogi bi hteli da me viđe

Bez daha, s omčom oko vrata. IP telo moje kako ide

Na trg, glavačke, s trećeg sprata

Priviđam im se na lafetu

— Spremni su ordenje da mi nose Dok se ja divim suncokretu

Il dijamantskom sjaju rose.

O, mnogi snuju kako ludim Kod Guberevca, u Ludoj Kući Ali ja znam: dok, proklet, bludim Morima — srce neće pući.

Spokoja ipak nigde nema ~ a Moj mrtvi brate Jesenjine

Vidiš li, dok se oluj sprema Jedro. mi belo iz daljine

Pocrni često vrh talasa

Ko omča tvoja, ruke krute

I plovim, plovim, bez kompasa Dok mi se oči stravom mute Svima su, davno, spale maske O, znam — za mene nema luke!

Sa ove plutajuće. daske Stežem ti mrtve bratske ruke

O, da procv:lim stid me nije Ko šugav pas kog svako tera Jer i na pesku Arabije

Ja vidim omču „Angletera“

Taj kobni često vidim znamen Dok gasi mi se ostatak svesti. Znam: dnu me tada vuče kamen Jer moramo se, po sresti.

* ay „Korana“, Arablisko, more 21. decembar 1968.