Književne novine

< i O IT — —.

GOL E LE Z1

a. S a:

POZORISTE. ČOV

PONOVILA SE, ko zna po koji put, ona priča. o slabom romanu i dobroj predstavi, Derviš Sušić se u knjizi „Ja, Danilo“ nije ispoljio kao pravi pisac, mada je pred sobom imao veliku i popularnu temu. Na njenim motivima je Slobodan Stojanović vešto izatkao dvočasovni monolog Danila Lisičića — jednog od onih poznatih romantičara revolucije što su od srca verovali da se subjektivnim eltuzijazmom i zalaganjem mogu rešiti svi problemi

društvenog razvoja zemlje, To je

osnova predstave „Hiljadu kamiona“, u kojoj zastaje za trenutak Ovaj junak suočen sa otporom sredine i svojim porazom — ali ne da bi pao u očajanje i sentimemta!nost, već pokušao u tom slcmljenom fanatizmu da okkrije istinu. Upravo

zbog toga red:telj Aleksandar Og-

njanović priču situira na scemi Savremenog „pozorišta kao prostor,

kako bi se u njoj istovremeno sa“osećalo sa čovekom i suprofstavijalo

čoveku. Jer, teškoća je u tome

'što je Danilo celog života verovao da je dovoljno hteti pa da se pre-

obrazi celokupno čovekovo postojanje. Događaji u retrospekciji otkrivaju da se on, pored sve umešnosti, više pouzdavao u nešto što je u

„domenu emocija i imaginacije, a

manje u oblasti stvarnih odnosa.

· U predstavi — sadržaj se postepeno oslobađa prenaglašene emocionalnosti kako bi svaka reč ili upotrebljena ilustracija dobila svoje određeno mesto, Time postaje jasno da režija nema ambicije da svojom vizijom natkrilijuje živolnu istinu i sve što želi to je da bude prihva-– ćena kao jedan mogućni vid naše stvarnosti. Iz te perspektive monolog je na neki način sinteza svega onog ljudskog u prolaznom, ali i Tealnem. Ovo je dovoljno „Đuzi Stojiljkoviću da u svome tumačenju Daniovcg lika ista:ava na unufarnjem „nemiru, ali sa svom potrebnom opreznošću, jer nije u pifanju samo uvređena taština čoveka koga su kaznili nego i njegova ubeđenest da je radio pošteno, Zato Donilo i traži obiašnienja u svojoj ljubavi prema revnluciji i želji đa obnovi rodni kraj — pa je

„jeđ'no bitno da li će uspeti da u „Hm. zastorima. vidi. celu , istinu, Za.

Đuzn Stojilkovića „je. uspeh tim. veći šte u njegovoj jnterpretaciji motovo i neman slabog ili ncmreciznoz mesta i izraza, Sve je ubedliivo, a nogmbnn Oomo nathrvavanje sa u sebi olrrivenim sumninma. Gordnst mu no dozvoliava da padme u očnian!e i odvoji se ođ života pa potresno delute prizor u kome spalmuuje i baca listeve na kojima je ispovedio ceo svoj život,

Seenografija Dušana Stanića je narmoimmo pcralistično NRoncip vana. kakp bi u njoj bilo mesta i za niz detalja i epizoda od kojih su neke, kao na ppimer one sa Ljubišom železnji"nrcm (brilianini Nikola Milć) i Lopim Straiom (šarmantni Miodrag Popović-Deba) gotovo pred stava u malom, Ali, one i takve imaju simboličnu vrednost pa se kao deo realnosti stalno upliću u Danilov monolog i stvaraju uslove ka ko bi on što lakše mogao da pronađe sebe u situaciji, Uz to, redi> telj je trebalo da vizuelno reši problem retrospekcije. U osmovi to je urađeno veoma sprekno i u mnogim scenama Danilo nema direktan kontakt sa svojim sagovornicima koji se pojavljuiu sa svih strana, već prema položaju ili kreftnji u trenutku sećanja ,s tim što su uvek pod zelenim „svetlom. Nije li to probijanje realnosti kroz njegovo sopsiveno biće? Najviše immpresioniraju' susreti Danila sa Mićunom, dečakom koga je spasao od sigurne smrti, da bi kasnije otišao u svet kao šofer i postao simbol težnje za stalnim kretaniem i čežnje za nemogućim, i Scene sa Malinkom (gde je Neda Ognjanović načinila lik žene koja voli i pati, ali se kroz sve to otima osećanjima, sazreva 1! oživotvoruje kao prava ličnost).

Međutim, i pored svega toga, scene sa seljacima, zatim sa načelnikom «ministarstva i službenicom Dobrilom, deluju prilično karikaturalno, Iz reakcija samog Danila nije moguće razaznati da li im se podsmeva ili je to od glumaca zahtevnla režija. U tom smislu strši i insistiranje na lokalnom jezičnom koloritu kod pojedinih ličnosti, Umesto izvornog narečja slušali smo nekakve čudne kombinacije, kojeg su najčešće prelazile u grofesku, pa je time sužavana platforma predstave. Jer — Danilo nije problem samo jednog izolovanog pmpodručia već podjednako svih krajeva naše zemlje.

U ovoj, inače uspeloj predstavi, napravili su veoma izražaine role još: Žiža Slojanović, Branko Jovanović, Bosiljka Boci i Rađomir Šobota. %

KNJIŽBVNE NOVINE

je bizarnost apsolutni sinonim za sve moderno, a moderno da je opet sve ono što se igra u Ateljeu 2129, Zabluda se graniči sa konfuzijom pa je dovoljno da se pojavi delo kao što je drama mladog američkog autcra Artura Kopita „Oh tata, siroti tata, mama te obesila u plakar i ja sam tako tužan" pa da se već po naslovu proglasi za moderno i uspostavi nekakav kontinuitet sa evropskom avangardom. Ne informišemo li se suviše iz reklamnih prospeka= ta? Zar parodija i farsa nisu starije od današnjeg teatra? Nesporazumi dolaze i otuda što se veruje da je ceo ovai komađ jedna igra ili poigravanje pozorištem. Da li Kopit to čini tek radi igre, ili je to posle= dica nezadovolisbva sa svim što ga u životu okružuje. Na trenutke se zato čini kao da su neke scene komponovane po zahtevima dečje mašte, po nekom infanfinom ukusu. To je jedan od simptoma krise u današnjem vremsnu i destrukcija u čovokovoj psihi koje nastaju u uslovima mođeme civilizacije, Di=leme nastaju i stoga što sam bDisac na kraju postavlja pitanje — šta SVe OVO znači?

Da je komad postavliao neke od naših preambicioznih reditelja bilo bi uinieno i ono neverovatno: da 8e objasne sva zbivania oko Madam Rospeti i njemog turističkog

ı ZABLUDE SUBJEHTIVNOG ENTUZIJAZMA [op NAS se uvrežilo shvatanje da

putovanja sa prepariranim lešom svoga muža; na šta bi predstava ličila: na parodiju visokog društva, turizma, morala, anatomiju jedne psihopatološke pojave? Ovako, gost 1 profesor režije iz Sjedinjenih Američkih Država — Džin Prenkel prvo što je uradio bilo je da nas liši pofrebe za nekakvim globalnim razotkrivanjem smisla pozornice. Nije stoša slučajno što je insistirao na dopadljivom i efektnom dekoru (Vladislav Lalicki), stilski adekvat=nim kostim'ma (Dušan Ristić) i brzim promenama na kružnoj pozornici, Kako se god okrene ovaji vanređni spektakl, odnomo iz koje god perspektive bacimo pogled na alkteHp POSOLu ona može da pruži drugabije stvari, čini se, kao da se sa pozor= nicom i sami krećemo pa nam se događaji uvek na novi način prikazuju. Čas je to Moedija, sativa, parodiia, drama ili farsa. FPrenkel je reditelj velike sigurnosti, znanja i istančanos duha, te insistira na svim avim viđenima Kkoia se često stilski potpuno isključuju, posebno u ambi'enbu gde jie formalna se”nman neuobičaiemo osvetliena pa nelgom neupučenom može da izgleda kao nodemustiv obim konvemcicecmnlnosti. TI realizovaniu svoje zamisli reditelj je sve do tančina precizirao, tako da je u nemogućem pore

Radmilo IVANOVIĆ

Metalnim stazama

BURGIJA JJ PLAMRBRNOM zagrljaju Dohvata . Naftonosne izvore

I buši Mesečeve srpove.

Burgija Na proplanku Zaleđene vođe.

Oštricom,

Svojih, sečiva Buši .

Koske slonoba, Da odstrani Mravlju kiselinu.

Burgija, Na proplanku Zaleđene vode.

TURPIJA

VOJIM beđrima Hrug Pretvaraš u vidik.

Turpija, „ Turbpija u košulji Maka. .

Svojim telom Zmije + Yrakove Lomiš m komade, Za zidanje ' Kamene katedrale.

Turpija, Turpija u košulji Maka.

Svojim vubima Odvajaš

Bakar od atine, U tvoj“. usnama Beli labud Izgrađuje

Kamenu katedralu.

Turpija, Turpija u košulji Maka.

TRSTERA |

RR ASFCI ovo mebo Prepuno gromova

IL psovki.,

Iseci komađić Tajne staze Mladog meseca. KHRojima korača Ha zvezdama.

Raseci' ovo mebo.

· Raseci.'

Odseci trnove Sa vuža i bagrema, Sa zarđalih usana, Da ne smetaju

· Pčelama, Dok igraju Valeer

· Zapaljenih tvetrova.

Raseci ovo meboO. Raseci.

[-%

PREMIJERE: „HILJADU KAMIONA“ SUŠIĆA · STOJANOVIĆA I „OH TATA, SIROTI TATA“ A. KOPITA .

MK ILI ISTINA

stvari majstorski održan puni kon- ||

tinuilet sa teatarskom umemnošću, mada se celo vreme zaista parodira njen spoljni mehanizam,

Frenkel se, međutim, nije mnogo

uzbuđivao zbog odsustva pravih me- :

tafora. Tekst nije tumačen nimalo pristrasno, pa nam se čini kao da više indicira jedno raspoloženie nego

. što izgrađuje nekakav svoj svet, Ko-

pit sa očigledno buni protiv standardnog sm'sla svega na čemu počiva naša egzistencija, Laž i abnormalnost koju vidi sa naličja stvari daju mu pravo na revolt — ali on sam

nije u stanju da ga izvede, pa zaio | sadržaj dovodi do onog stanja kada ||

bi svima trebalo da postane jasno

ı da se nešto mora učiniti kako bi se asocijacije i značenja, U · S

stranio apsurd iz samog čoveka.

Pa ipak, čini se da je autor nmgira-– |

jući konvencionalno u čovekovoj prirodi otišao predaleko osporava~

jući i svaku vrednost njegovom ži- N

votu. To je i razlog zašto ovaj komađ nije sasvim moderan i avangardan, Jer, negacija se suprotstavlja svakom smislu, pa ona ne ostavlja mogućnosti za one elementarne

metafore duha koje nastoje da nas ||

dovedu do suštine.

Ljiljana Krstić može da bude po= sebno zahvalna Frenkelu čija joj je čvrsta ruka pomogla da se podigne posle pada u Joneskovom „Kralj

umire“, spase monotonije i ponovo || zablista u svetlu kakvo je retko |

obasjava. „To je čak više nego što je postigla u komadu „Ko se boji Virdžinije Vulf“ — jer je doživela u igri preobraženje: tu je široki, tilravi glasovni dijapazon, ležernma dikcija i moderna faktura govora, elegantno vladanje scenom i dinamično fommranje „karaktera u bokretu, tako da nienu Mađam MRospeti moramo pratiti u korak ako hošemo da je do kraja upoznamo i shvatimo. Reditelj jedmo nije uspeo da nađe adekvatno rešenie za nie-

nu ispovest na klaviru koja je de- |

lovala šturo i kao preuraniena provala realnosti u ovu neobičnu viziju. Inače, svuda se oseća sigurnost pa i mizanscen ima određen rafinman i preciznost. Sve seeme sa Krstićevom su vanredne, a posebno ene sm TPromodrom. kome je Vikfor Starčić dao plumnčku dimenziju i diskrelnu ali prodornu tragikomižnu

· impresivnost.

Sasvim drugačija je bila igra Vere Čukić u ulozi Rozalije. To što je ponavliala već iednom viđena rešenja nije toliko bitno koliko uverenje da sve jnferprefntivne pro» bleme rešava grlom a ne dubljiim emociinma i inte!lektom, pa zapada u neshvailiivu i feksfu stranu stilizaciju pokreta i pređaie se potpuno mehanizmu lufkarskog govora, Da bi se to opravdalo i prihvatilo

. trebalo je oduševiti se njenom le-

potom, prekrasnim felom i izuzetno zavodljiivim senzibilitetem. , Zoran Ralković je Džonatana vrlo dobro koncipirao, ali je u Su kobima sa majkom ostajao suviše skučen, tako da su izvesne promene

u njesavom liku ostale skrivene od

gledališta,. Najbolii je u završnim prizorima kada ubija Rozaliju i otima se majestralnoj pantomimi mrfvog oca (Svefnzara Dobrovoljea), da bi u ludilu posmatrao mniku kao i celo ovo zbivanje kroz svoj te>

Petar Volk

Otvoren prozor”

KADA MLADI NELSON stigne u malo primor=

sko mesBfo, on otkriva ljubav, jednu ljubaznu seđu damu; činjenicu da se i ma obalama Jadramskog mora mogu sresti lantijermme sa Kitovim uljem i lepo namešteni enterijeri, olkrije zatim obalu uz koju je lepo seđeti po noći i jednog ujaka, koji vodi dijaloge sa morem.

Da je.malo detaljnije pregledao biblioteku u svojoj sobi, koju su mu dođelili ljubazni domaćini, ona seda dama i scenograf, verovatno bi otkrio i „Lorda Džima“ Džozefa Konrada.

Namerno nisam pročitao prozu Petra Šegeđina po kojoj je pravljena televizijska drama „Dva kamena“, iz jednostavnog razloga, što me kada gledam dramu pravljenu za televiziju zanima isključivo. ona sama, a ne njen rovcd. Zbog toga mogu da govorim o onome što je napravio Danijel Marušić, a fek površno o onom što osećam da je napravio pisao Petar Šegedin. ;

Ako ne· uspevamo đa napravimo kontakt sa nekim delom, verovatno da je krivica do nas Bamih, a ne do dela — bar tako treba VemoVati.. Primam na sebe svu eventualnu krivicu; priznajem, da sam se rodio stotinak gođina ranije i da na neku sreću nisam dugo vremena bio zaljubljen u čika-Konrađa i u onog nesrećnika Džima, verovatno bih bio oduševljen i tekstom .i režijom. Ovako — posmatrao sani šta. se događalo znatiželjnom moreplovcu Nelsonu, i neprestano mi je bilo žao što ne mogu da · učestvujem u lepim i čudnim događajima. kojima je.on bio svedok.

Ali ni on· sam, taj šarmantni Škot zalutao na jedno drugo more, nije bio siguran da ne učestvuje u nečijoj tuđoj priči, pa je čak jedanput i rekao: |

„Sve, zaista sve kao da se plete u neku severnjačku legendu ...“

Kao i Lord Džim i ujak Ambroz, napustio je svoj brod, ostavivši putnike i teret na pučini, Kao i Lord Džim i njegov dalji život, ukoliko se: to može nazvati životom, obo,en je tim kukavičlukom za koji će plaćati svim preosta= lim danima, Stvar je nepopravljiva — ostaje čovek, priča o tome šta je ulžinio i more, jedini preživeli svedok katastrofe, ravnodušno more,

„ ljupko nabrano talasima, večilo move. Ma

I ma koliko ova drama bila romantična, lažno patetična, pseudoozbiljna, ma koliko ona ne prijanjala za naš duh, kao šlo prijanjaju one neuporedivo divne pripovetke Bdgara Alana Poa, ona u sebi nosi jedan nepcnovijiv trenutak, jedan dragocen zvuk retko viđen — a kada to kažem mislim isključivo na on Ižasove, kada suludi ujak Ambroz u crnom šeširu dolazi do ivice mora i počinje da se svađa sa njim. .

More, taj do sađa neuporedivo naš najbolji glumac, odigralo je svoju ulogu izvrsno. U čudnim svetlima mediteranskog rastinja i paukovim mrežama koje ispreda „mosečina, lice ujaka Ambroza, podsećalo je na kapetana Ahaba iz Mobi Dika, kada je pogledom pretiraživao Dučinu da otkrije svoga starog protivnika, belog kita, Mislim da je dobro, što imamo televiziju koja sebi može dozvoliti luksuz, da više od pet minuta dopusti jednom čoveku da razgovara sa pulžinom, To vraća poverenje u nju.

Ova drama, verovatno će imati svoju publiku. Ona ima priličan broj romantičnih rekvi-" zita koji uvek pale kod sirotog sveta čiji se život odvija daleko od avanfiure. Prava je šteta što „Dva kamena“ nisu napisana stotinak godina ranije — oni bi danas bili već klasika!

No, ako mu je dosadno za vreme emitovanja drame, gledalac može da razmišlja o mnogim stvarima, između kojih je svakako najpotresnija ona o kojoj sam celo vreme mislio, Reč je o lampama. O starim lampama koje stoje na komodđama. Šta je ostalo od tog sveta? Takve iste lampe viđam danas na pijacama — 3prodaju ih Cigani i stare žene, kupuju ih vlasnici modernih stanova da bi bar za čas stekli osećanje tradicije. Možđa je jedna islo tako lepa lampa svetlila piscu „Dva kamena“, kađa je pisav ovu čudno neoklasi!mu prozu, koju smo imali prilike da gledamo pre nekoliko večeri?

I ko zna koga će časa u našim životima početi da se dešava ono što smo mi činili drugima? Ko zna hoće li se i nama smejati neki šašavi klinac, gledajući naše delo triđeset godina kasnije, kao što 8mo se mi cerekali pred skuipturama Meširovića, sa džepoyima brepunim. reprodukcija Đakomoetija i Brankusija?

Zbog toga, kađa god poželim da buđem pakostan, grub ili ravnodušan, kađa mi god moje vreme izdiktira u uvo vic protiv nekog drugog, pokušavam đa se zaustavim, pomišljajući istog časa na Koveka o čijem je delu reč — zamišliajući ga nad hartijom, u osnamljenosti ili sopstvonom pnklu — hteo bih da se uvučem u njegovu kožu i da otkrijem njegov plemeniti zanos — ali gle, to je i pored najvećeg napora 'poneknđ nemoguće izvestt i ko zna da li je ikome pošlo za rukom da to izveđe.

Na kraju, jesu li romantičari imali milosti Dbrem& široilm, učtivim klasičavimn? Jesu Ji realisti pošledeli jadne, ostarele rom:ntičarc? Naše lekciie iz gimnaziie uče nas netrpeljivosti, plemeniftoj netrpeljivosti koja je učinila, da se u svim vremenima nađe neko ko odluči da pootvara prozore i provetiri uslojali vazdnmh akademizma, sakriven plaštom i togom uzvišenosli i neprikosnovenosti.

Momo Kapo»