Književne novine

NE MISLIM DA ULAZIM u pitanje smeha. To bi me odvelo daleko i ne bi me nigde dovelo. Smejemo se često, ali šta je to osećanje smeha nimalo se ne zna. Upitan jedanput o svojoj umetnosti, Čarli Čaplin je samo rekao: „Ljudi se smeju jer im pričam pravu pravcatu istinu i zato što im mećem pod nos, vrlo brzo, jednu pravu situaciju za' koju oni misle da nije pra„va... Oni to ne priznaju, ali to je tako, i zato se smeju... Činim ih svesnim života...“ Kant će to ovako definisati:.. „Smeh je jedan afekat koji proizlazi iz iznenadne promene jednog napregnutog očekivanja niušta.“

Ima tu i mehanizma anatomsko-fiziološkog, i fiziološko-psihološkog, i tako dalje, i tako dalje, To je i jedna pojava radosti, euforije, prijatnosti, i šta ti ja znam. Od početaka misli do Bergsona i tolikih drugih, ko sve nije delovao i studirao, i kako, i problem je ostao zatvoren u Svojoj školjci, i to zatvoren sa sedam pečata. Jer, šta je to kad se kaže da je smeh izraz, opšti i prost, dobrog raspoložcnja (Džems Sili, Darvin)? Ili ono što ide od ArisLotela do Hobsa o degrađaciji energije, da je smeh osećanje pobede koje se rađa iz shvatanja, naglog, neke superiornosti u nama, u poređehju sa inferiomošću drugih ili sa našom ranijom sopstvenom? Šopenhauer ide na nesporazum između apstraktnog i intuitivnog stavljajući u to tneočekivanost i paradoks. Leon Dimom kontrastu dođaje i logičku kontradikciju između dva simultana suda. Bergson nalazi da se smeh ptoizvodi kad na mesto razumne i svrsihodne reakcije koju ličnost treba .da dada, ličnosu dA necelishodnu i automatsku reakciju („mehanič' no utisnuto na živo“). Sem Bergsona, ima mnogo građe o tome kod Džemsa Silija („Esei o smehu“), kod L. Diga” a („Psihologija smeha“), kod H. Filbera („Smeh“), i tako dalje. do Frožda.

Dođimuli smo u ovome lutanju nekoliko teorija, a sad da pređemo na činjenično stanje; to jest na smeh kod pisaca.

Molijer je, naravno, prepun takvih primera. To je čitava jedna radionica smeha u svima svojim prelivima i stepenima komičnog, ironičnog, satiričnog, lakrdijaškog, „vica“, osmeha, lakrdije, U „Uobraženom bolesniku“ (II, “),

Argan, uobraženi bolesnik, koga lekari eksploatišu, dočekuje lekara G. Pirgona, a ovaj odmah · počinje: |

„G. Pirgon. —. Za četiri dana vi Čete postati čovek koji se više ne može da izleči.

Argan. — Oh, milosti!

G. Pirgon. — I dobićete bradipepsiju...

Argan. — G. Pirgone!

G. Pirgon. — 1 posle brađipepsije dispepsiju...

· Argan, — G. Pirgone!

G. Pirgon. — Posle dispepsije apepsiju... i posle se ređaju llenterija, dđizenterija, hidrolizija -... Argan, — G. Pirgone!

G. Firgon. — Zbog hidrolizije umrečete, i na „to vas je navela vaša ludost.

U istom komadu ovakvim kalamburima se promoviše jedan lekar, a promoviše ga hor:

Vivat, vivat, vivat, sto puta vivat, Novus doctor, qui tam bene parlat. Molte, molte annis, et manget et bibat, Et seignet et tuat.

Takav je i Žorž Danđen o kome se Lion. sluga Klitandrov, đuboko pita: „Baš bih rad : znati zašto se noću ne vidi?“ i u NO Oe jaju sjajne scene u braku između bogatog se_a-

i robala plemićkinje: Žorža Danđena i Sie like, i u kome taj isti sluga Liben, RUKA e bavnika Anželike Klitandra, noseći Klitanć 49% poruke Anželiki ne zna da je DaDGeU JM Pa želikin i priča mu neprijatne stvari 1Z O Toša Anželika—Klitandr (I, 2). Sjajna je i oku e Anželika „pravi reverans“ svom ljubavnixu, be ga Danden ne vidi, te misli da se ona nje 1 klanja; ili ona scena kad Anželika hoće SOOOOVa da uđari ljubavnika Klitandra, da pokaže O u da je časna, mužu koga, tobože, ne vidi, a u Or ci padaju na muža; kao i ona scena kad se No šželika, koja je na putu ka ljubazniku (vrala j muž zatvorio i pozvao roditelje njene da ih po Ti o neverstvu), tobože ubija a zatim, dok den izlazi da to vidi, vešto ulazi i tako je, 5ad; Danden, pređ njenim roditeljima, u ulozi nevcirnika. Izvanredno je komična scena (III, 2) i ova: ljubavnici su, sem Anželike i Klitandra, i Klaudina, Anželikina pratilja, i Liben, Klitandrov sluga, i Molijer ih stavlja u ovaj qui pro quo:

KNJIŽEVNE NOVINE

eko io La a SOTO re

| ___Branko Ć laiaaje LAZAREVIĆ

Anželika. — Klaudina!

Klauđina. — Molim! Anželika. — Ostavi poluotvorena vrata. Klauđina, — Dobro.

(Noma scena. Glumci, u pomrčini, jedni druge traže).

Klitandr, Libenu. — One su to. Pst! Anželika. — Pst! Liben. — Pst!

Klaudđina. — Pst! Kılitanđr, Klauđini, za koju misli da je Anželika. — Gospođo!

Anželika, Libenu, za koga misli da je Klitandr, Šta? Libem, Anželiki, za koju misli da je Mlaudina. Klaudina! Klauđina, Klitandru, za koga misli da je Liben. — Šta je to?

Klitandr' Klaudđini, misleći da povori Anželiki. Ah, Gospođo, kako sam radostan! Liben Anželiki, misleći da govori — Klaudina! Jadna moja Klaudina!

Klaudini. —

I tako se ta pojava razvija komično dok se ne raspoznaju. Ceo Molijer vri od takvih scena. Njegovo je delo jedan urmebes od smeha, i on Je najveći genije ljudskih slabosti na komičnom planu; on i Aristofan i, u novije vreme, Čarli Čaplin.

Komično kod njih nije jedan deo čoveka, nije to komedija naravi ili čega drugog, nego je fo ceo čovek, ceo čovek sa celom svojom sudbinom. Molijerove „Smešne precioze“, „Tartif“, „Tvrdica“, „Škola muževa“, „Škola žena“, „Mizantrop“, „Učene žene“, „Don Žuan“, „Građanin — plemić“, — to je univerzalni čovek viđen sa svih strana pod smešnim uglom. I fo nije. čovek pođ Rišeljeom, nego čovek svih vremena. On, kažem, Aristofan pre njega, i Čarli Čaplin, kao i Eshil pođ tragičnim i sudbinskim, i Dante i Gete, daju celo ljudsko pod smešnim, i sve to u svima prelivima smešnoga: komično, humoristično, ironično, satirično, lakrdijaško, šegačenje i, naročito, duhovito („vic“). I sve to nije francUs-

ko, niti grčko, niti (Čaplinovo) anglosaksonsko, nego je svetsko i ljudsko. To je smešno po svima geografskim širinama i dužinama. Džon Đul, Ujka Sam, Sančo Pansa, Era, Baja Ganjo, Mihel, Nasradin-hodža, — sve su to delovi čovečanstva i naroda. Oni su čovek na ovoj zemlji. Oni su „pogled na svet“ (Weltanschaung); oni su jedna filozofska konstrukcija. I taj i takav smeh, njihov i svih ostalih koji su u tome uspeli, čitavo je jedno dobročinstvo za čovečanstvo. To su dobrotvorne zadužbine ljudske.

Jer, tačno je rečeno za Šekspirovog ser Džona Falstafa da je on „doprineo ogromno da se olakša ljudska beđa i da se njihova sreća uveća“, Smeh je čovekoljubivo osećanje i Muza komike ima pravo na ljudski Olimp sreće i biaženstva, Smeh i komično freba kultivisati, Mnogo bi se zlo odstranilo kad bi taj kult bio opšti. Čovek koji se ne smeje, rđav je čovek. Ako što može da pomogne da se ljudsko odrođeno, nakazno i deformno popravi, i da mu se što stavi kao protivteža, suprotnost i protivotrov, io su smeh, osmeh, šala i, takođe, podsmeh, ironija, satira. Sve su one dobra socijalna terapija. Njima se smanjuju mržnja, zavist, neprijateljstvo, bol. Kad se mnoga ljudska osećanja ne bi stavila pod podsmeh, ona bi bila još gora. Od golicanja do Balzakovih „Golicavih priča“ i od smešnoga i smeha od majmuna i divljaka do Molijera, ceo je taj kompleks jedno osećanje veselosti, radosti i zađovoljstva, čak i kad su podsmeh i ironija, i za to se treba „trenirati“, kao Anglosaksonci, 'u fome smislu, jer to daje vedrine i sunčanih vidika ljudskom životu u njegovoj mračnoj sudbini. Kad u onom teškom i mračnom „Kralju Liru“ Luda pita Kralja „da li bi ti umeo da mi kažeš zašto nam se nos nalazi u sredini lica?“ i sam odgovara da je to stoga „da bi oči bile nameštene jedno s leve a drugo s desne strane nosa da bi se ono što se ne može da onjuši moglo da vidi“ (I, 5), i kad kaže Kralju: „Ti više nisi ništa drugo do jedna nula bez vrednosti, a ja sam nešto više od tebe: ja sam budala, a ti si ništa“, — to sve baca mlaz svetlosti smeha i, usred one turobnosti, daje daha i vazđuha. Sreća je što u ličnosti ljudskoi i, prema tome, i u stvarima i pojavama, ima i smešnoga, ima i smeha, koji tako uspešno održava, koliko-toliko,

ljudsku zgradu da se ne stropošta. Ta igra čini da se može da igra život.

I to je osećanje univerzalno, kao što je univerzalno i osećanje tragičnog i uzvišenog.

Ono obuhvata čitav jedan niz uzroka. Džems Sili ih je nabrojao do broja apostola. Mnogi zavise od NOVINE. Drugi od ODSTUPANJA od tipiŠmih oblika, Treći se odnose na izvesne AMORALNE POROKB. Četvrti od INFRAKCIJE, od narušavanja jednog postojećeg reda i prav:Ja. Peti su naši MALI JADI (kad padne šešir od vetra i vi se vijate za njim ili kad se oklizne Ajaks u „Ilijadi“ i padne, pa se digne sa đubretom u

ustima). Šesta se grupa odnosi na OPSCENO I NEPRILIČNO (kad se presoli nešto). Sedma unosi PAUX-SEMBLANT u akciju. Osma grupa igra na NEUMBŠNOSTI I SMETENOSTI. Deveta se odnosi na ODNOS (precizni ton, disproporcija, nesvrsihodnost). Deseta na IGRU REČI. Jedanaesta je u vezi sa onim stvarima koje, prikazujući nam se, odmah se tumače kao pojave zgodne za šalu i koje, same, izazivaju veselost. I, najzad, dvanaesta se grupa odnosi na neprilike i male nedostatke kod drugih.

To bi bili, uglavnom, varijeteti, okolnosti i, donekle, uzroci pod kojima se stvara smešno, smeh, komično. U svemu tome ima „igre“, suviška enegije, ima onog što se u estetici zove „iz“ nenadne pobede“ kod posmatrača, pa ima olakšanja od neke zategnutosti, prijatnog utroška jednog pozitivnog i drugog negativnog naboja, ima i š-propoS* a, ima i zadovoljstva. koje dolazi kad se čovek otarasi jednog mentalnog tereta, kad se rastereti.

O celoj toj pojavi ima dosta teorija, da se opet, još malo, na njih vratimo, a one se svode na dve: na teoriju degradacije i na teoriju protivrečnosti i neprikladnosti. Prvu su zastupali i dali Aristotel, Hobs i Ben; drugu Kant i Šopenhauer. Svih dvanaest grupa podvelo bi se pod degradaciju i protivrečnost i neprikladnost. Aristotel određuje komediju (u „Poetici“) kao „podra žavanje karaktera niskog tipa koji, međutim, nije sasvim rđav“ i smešno sadrži „kakav nedostatak ili ružnoću koji nisu ni mučni ni opasni“. Taj princip degradacije nalazi se i u teoriji Tomasa Hobsa i sveo bi se na to da smešno „nije ništa drugo nego jedno iznenadno osećanje pobede koje se rađa iz iznenadnog shvatanja neke superiornosti u nama, u upoređenju sa inferiomošću drugih ili sa našom pređašnjom. inferiornošću“. U drugoj teoriji Kant vodi kolo. Smešno je, po njemu, „jedno stanje koje se rađa iz iznenadnog svođenja ninašta jednog intenzivnog očekivanja“, Šopenhauer svođi ceo kompleks na prestanak, iznenadan prestanak i nestanak jednog intelektualnog stava. Po njemu, to je jedan intelektualan napor koji se najednom nađe bez objekta: „U svim primerima, pojava smeha označava iznenadno shvatanje jednog neslaganja između jednog shvatanja i jednog stvar-

nog objekta koji je trebalo da bude shvaćen ill zamišljen pomoću tog shvatanja“,

Ima još vazdan teorija koje se, uglavnom, svode na ove (Spenser, Hazlit, Lige, Fuije, itd,), ali mi dalje nećemo po ovom neispitanom zemljištu. Zadovoljićemo se samo da damo još jednu pregršt uspelih primera raznih vrsta smešnoga bez ikakve kvalifikacije.

Ja sam ih izbeležio u jednoj od svojih svezaka i — evo ih.

Jedan se lopov, uhvativši se obema rukama za balkon, hoće da spusti niz zgradu. Policajac ga nađe u tom stanju i viknu na njega: „Ruke u vis, ili ću pucati!” Jedan gluvi čovek, sedeći na klupi, pita drugog gluvog čoveka koji, šetajući se, prolazi pokraj njega: „Šetate se, je li? — Ne, nego se šetam. — A? A ja sam mislio da se šetate“. Jedan astronom je pozvao jednu gospođu da joj pokaže na teleskobu pomračenje sunca. Gospođa zadocni i, onda, reče asfrono= mu: „Gospodin će biti ljubazan da sve ponovi za moju ljubav!“ U blizini pristaništa poče da tone jedan parobrod. Svet se davi i neki putnici jedva se spasavaju čamcem. Na obali ih pričeka carinik: „Gospodo, imate li što za carinu?“ Zabeležio sam ovu stvar koju sam čuo od samog konta Goce. Grof Sečenji, koji je osrednje znao nemački, došav u Dubrovnik, rekao mu je, kad je Goce, ne znajući ni reči nemački, počeo btzo da govori nešto što je trebalo da bude nemački: „Sie sprechen volikomen gut deuisch, aber ich verstehe kein Wort“. Bogdan Popović navođi za svog rođaka Pantu Tucakovića ovo: bio je u uniformi rezervnog oficira i priđe mu i pozdravlja ga jedan poznanik, a on se izvinjava: „O, izvinite što vas odmah nisam poznao, jer sam u uhiformi“, Veliki i duhoviti Hajne pun je duhovitosti. Nekolike se moraju navesti: „Dajte Bogu božje a caru carevo“, — Ali to važi samo za davanje a ne i za uzimanje (1'); De mortuis nihil nisi bene — o živima treba samo rđavo govoriti (2%; Budale misle, da bi se osvojio Kapitol treba prvo na guske nasrnuti (3, Dobra je i ona Oskara Vajlda: „Ko rano rani — taj je sanjiv celog dana“. Duhovita je šala jednoga lenjivca: „Ja Tie mogu da radim između dva obroka“. Šamfor ima, u „Karakterima i portretima“, savršenih stvari; navešću ih nekoliko. Prva je ova: „Rekoše jednom sardinskom kralju da je savojsko blemstvo vrlo siromašno. Jednoga dana, nekoliko plemića, saznavši da će kralj proći kroz ne znam koju varoš, dođoše da mu učine podvoremje u divnim gala-uniformama. Kralj im dade na znanje da nisu tako siromašni kao što se priča. „Sire“, odgovoriše oni, „mi smo učinili sve što smo bili dužni da učinimo, ali smo dužni za sve što smo učinili“, Druga: „Milordđd Hamilton, vrlo ugledna ličnost, napivši se u jednoj kafani u Engleskoj, ubi kafanskog poslužiteija, i ode ne znajući šta je učinjo. Uplašeni kafedžiia dođe k njemu i .reče mu: „Milorde, znate li da ste ubili poslužitelja? — Stavite mi ga u račun“, odgovor ovaj. Treći: „Vitez od Narbona, uz koga se neki bezobraznik prikačio, i koji mu se nije dopadao zbog njegove familijarnosti, kad mu ovaj reče: „Dobar dan, prijatelju, kako si?“, odgovori: „Dobar dan, prijatelju, kako se zoveš?“ I još ovu, najzad: „Predlagahu brak G. D...u. On odgovori: Ima dve stvari koje sam uvek ludo voleo: to su žene i celibat. Izgubio sam prvu strast, treba da sačuvam drugu“,

Da pomenem i jednu scenu iz „Tartarena u Alpima“, To je ona kad Bompar govori na zboru o propasti Tartarena u Alpima. On pri tom izlaže komad od prsnika, bradu i jednu vilicu za koju misli da je Tartarenova. „Pred ovom izložbom prisutni ne mogoše odoleti tuzi; i najtvrđa srca, pristalice Kostekaldine, i najozbiljnije ličnosti, beležnik Kambalag=t i doktor Turnatoar počeše liti suze, krupne kao srakleni zapušači. Pozvane gospođe udariše u vrisak, koji je nadjačavala Eskurbanijesova vika i Paskalonovo mukanje, dok je muzika svirala posmrtni marš koji je tužnim i laganim basom pratio opštu žalost“. Usred Bomparovog govora, pojavljuje se Tartaren, To mnogo ne zbunjuje publiku. Taraskon voli laž. „Mali nesporazum“, kasže Tartaren Gonzagu za koga je mislio da ga je ubio. „I sad nastade smeh, rukovanje, dok je mnapolju muzika, koju su uzalud pokušali da ućutkaju, strasno nastavljala posmrtni marš TartaTenu“. Mark Tven je veliki pisac humora i stvaralac smešnih osećanja. Imam zabeležen od njega dijalog između jednog Amerikanca, koji je došao u varoš Hristifora Kolumba, u Đenovu, i čičerona. „Čičeron. — Izvolite, Gospodo, izvolite: pokazaću vam jedan autentičan autograf, jedno pismo koje je pisao svojom rukom sam Hristifor Kolumbo. Amerikanac. — (Uzima dokumenat i đugo ga posmatra, ćuteći, sa ravnođušnim i nezainteresovanim licem). Ah, Fergizon, kažete vi? Nego ne: podsetite me imema ličnosti..,

Čičeron, — Hristifor Kolumbo, veliki Hristifor Kolumbo.

Amerikanac, — Ah, dobro! Hristifor Kolumbo... (Bizarno ime). I vi kažete da je to njegov rukopis?

Čičeron. — Pisan njegovom rukom.

Amerikanac, — Njegovom rukom... Veliki Hristifor Kolumbo... (Pauza). Pa, dobro, mi imamo u Americi đece od četrnaest gođina koja pišu bolje ođ njega.

Čičeron. — Ali, to je veliki Hristifor Ko.,,

Amerikanac. — Malo me se tiče ime onoga koji je to pisao. Istina je da ja nisam viđeo skoro tako rđav rukopis...“

Smeha ima po celoj svetskoj književnosti. Baš ta njegova univerzalnost dokazuje kolikp je to jedno veliko osećanje. Od pola do pola, preko ekvatora, po svima kontinentima, svet se smeje, i taj smeh ga održava kao protivteža tragičnom i sudbinskom. Smeh je osvežavajuće osećanje. On je jedna vrsta harppy end-a. I zato je on tako velika potreba i tako je korisna za život. Bilo da je to smeh, osmeh, komično, humor, duhovitost, karikatura, „Vic“, ironija, satira, epigram: sve je to „iznenadna pobeda“, radost, pravac najmanjeg otpora, uspešan potrošak suvišne Oe ie aBon: sve je to potvrđivanje

og, njegovo odobravanje, pl KO) zdrav vis vitalis-u. aacdaJ i

Zato, neka je blagosloven smeh, jer on osvežava, obnavlja, rađa, on je životna radost, On, privremeno, spasava i odstranjuje Damoklov mač koji nam visi nad glavom i Hronosovu kosu koja nas kosi i čija smo sigurna žetva.