Književne novine
K N
NJIŽEVNE OVIN
Razgovor sa
E
Andrejom Hingom
intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju
PIJAN
KOMUNIKATIVNOSTI : IAOCEM
Vama je neđavno izišla druga Knjiga ma srpskohrvatskom jeziku — roman »Timonova kći« (»Gozd in pečina«). Ta je knjiga naišla na izuzetno dobar prijem kod kritike i, koliko mogu da sudim, kod čitalaca. Na žalost, izvan Slovenije Vas ipak znaiu samo po prethodnoj (novele: »Samoća«) i, sada, po ovoj knjizi. Ovo je povoljna pr:lika da za naše čitaoce kažete nešto o svojim dosadašnjim književnim preokupacijama i o svom delu. a isto tako
i o sadašnjim interesovanj:ma i plano-
vima.
U obe knjige, koje su izašle u srpskohrvatskom prevodu, sadržano je maltene sve što sam danas još kadar priznati za svoje delo. iz dana u dan osećam sve veću odgovornost prema onoj vrsti pisanja, koja je namenjena »potrošnji«: problemi komunikativnosti, problemi kontakta sa čitaocem, postaju mi sve važniji, pa prema tome tek jedna petina mojih rukopisa dopre do javnosti. Kasna saznanja o odgo“ vornosti... Pisao sam premalo, objavljivao previše, u svojoj mladosti, Mnogo toga, što sam dosad objavio, vrlo bih rado video uništeno zauvek. Sa svoje sadašnje pozicije sudim da je veliki deo moje rane proze loš zbog subjektiv:zma i teatralnog lirizma, da je previše introvertan, te da mu fali ironije i humora, pri čemu valja napomenuti da je taj manjak uočljiv maltene u čitavoj našoj novijoj literaturi, Romanom »Timonova kći« — kojem je Vuk Krnjević lucidno i na moju veliku radost priznao humorističke karakteristike — pokušao sam razbiti okvire, u kojima su se dosad kretali moji junaci. Pišući taj roman, ustanovio sam da problem samoće i ono Što srednjovekovnim žargonom nazivam »theatrum mortis humanae«, misu jedine teme o kojima bih mogao i morao pt sati. Metaforički rečeno: iz zatvorene, reflektorima osvetljene barokne pozormice, uputio sam se u otvoreni svet, na cestu, na brdo, u šumu, Još uvek verujem da i današnja literatura može prikazivati svet u njegOVOJ kompleksnosti, još uvek verujem da. su sva današnja nastojanja, da se život Pprikaže sredstvima alegorije, travestije i farse, pomodarska, da su simptom ijedne povremene nemoći ı dekadenciie. Kakve su moje lične mogućnosti, da dokažem tđ svoju misao, naravno,
jako je problematično. —" O tekućem i budućem „poslu ne valia govorili. Prošle godine „napisao sam prilično obiman tekst; kad sam ga ponovo pregledao, ustanovio sam da me Je moja busola prevarila, da sam se uputio pogrešnim putem. (O pisanju romana nekoć sam izjavio, da mi izgleda kao istraživanje i kartcgrafiranje necpoznate zemlje...) Počeo sam tražiti nOVI ı put,
Vi ste i rediteli u pozorištu i na radiju. U kojoj meri Vas, kao pisca, inieresuju teatar i masovmi mediji radio i televizija?
Sedamnaest godina radim u pOZOTI štu, ali sam sačuvao, trezvcnu glavu, 'svestan toga da za pisanje. drama nemam pravog, dara. Moja priroda je narativna.i meditativna, pa su, prema iome, čak i moji rediteljski postupci u neku ruku »epizacija«. (Bez obzira ma Brehtove teorije, koje mi izgledaju 'ipak previše krute i dogmatske.) Napisao sam, doduše, kao et:de, nekoliko drama: ni jedna ne valja; da mi ih neko ponudi na režiranje, ja bih se izvinio. Smatram, da su talenti u literaturi uglavnom ogramičeni na jedan rod: u svetskoj literaturi jako teško ćemo pronaći pisca, koji bi napisao ı dobar roman i dobru dramu. Naravno ima iznimki -— Gogolj, Goethe, donekle Strindberg — ali to su zaista izn!mke. Uzmimo naš primer: Ranko Marinković, autor divnog romana »Kiklop«, napisao je dramu »Gloriia«; ne Pporlčem svaku vrednost toj drami, naprotiv, ona je u našim relacijama daleko iznad proseka, ali je ipak skoro beznačajna, kad je uporedimo sa »Kiklopom«. Te konstatacije odbranile su me od napada taštine, da budem dramski autor: nadam se, da će me i u buduće. — Radio-drama jako me privlači. Prošle godine mapisao sam za radio-dramu »Cortesov povratak«, koja je imala prilično uspeha, U tom mediju ima pu-
no mogućnosti i za autora narativne prirode. Za televiziju još nisam pisao, ali mislim, da bih morao pokušati. Mi smo zemlja u kojoj ljudi jako brzo usvajaju tekovine savremene civilizacije, mi pisci, međutim, kao da se ne možemo otarasiti nekih navika iz devetnaestog veka: verujemo u knjigu, primarno, radio i televizija su za mnoge od nas skoro nešto manje vredno; nikad ne pomislimo, kako ogromna i zahvalna publika nas tu čeka. Devičanska zemlja. Sami smo krivi, ako se između nas i te publike uvlače minorni, problematični pisci,
Suštinu Vaše literature, ako sam je dobrn shvatio, čine etički problemi i sudb'na savremenog čoveka, njegovi sukobi sa samim sobom i svetom koji ga okružuje. Ako je o piscu danas reč, na njemu je teško breme, i odgovorno. pa se ma njegovim plećima ponekad nađe i teret koji mu ne bi pripadao. Ovo n'ie formalno pjtanje već samo povo:1 da iznesete neka svoja mišljenia o piščevoj ulozi i sudbini u ovom vremenu, i o teškoćama sa kojima se sukohbliava. Pri tom ne mislim wu Đrvoni redu na neke specijalne jugoslovenske ili slovenačke okolnosti. · .
Mislim, da ponekad preterujemo, kad govorimo o teškim bremenima, koja su se svalila na pleća današnieg pisca. Jadikovke o mevoljama moralne i materijalne prirode, često služe za pr'krivanie slabosti posve subjektivne prirode. Zaista autohtona i jaka ličnost ne može nestati u haosu, u kataklizmi, u ogromnoj poplavi, na koju nam če-
sto liči današnji svet. Svaki umetnik od značaja — da se opet izrazim metaforički — mora biti u neku ruku sličan biblijskom Noju, mora imati SVOju lađu, kojom se na kraju ipak dočepa kopna. Naravno, stvari nisu jednostavne. Umetnost je stvar zaključene, izbalansirane civilizacije, odraz konflikata unutar Života koji pokreću poznate i evidentne snage, umetnost le prkosno dete hijerarhije, u kojoj nema velikih nesklada. To je jedna mogućnost. Bolja, jasno. Ali: ne možemo nepirati fakat da su neke ogromne Dpojave iz umetničke prošlosti nastale u jako haotičnim, jako nesređenim društvenim i ideološkim prilikama, štaviše, da su baš dela iz prelomnih epoha, punih zbrke, nereda, neizvesnosti, čoveku pružila najpotresnije slike tamnih predela njegove prirode. Naše vreme pokazuje nam — unatoč tome, što je svet razvilkom tehnike postao malen — strašno kompleksnu i kompliciranu sliku stvari, koje nas okružuju, pa i nas samih. Baš zbog toga, ljudi kratkovidi i nemoćni često beže u nihilizam, u već spomenutu alegoričnost, u detinjstvo, sastavljanie sentencija: haos ih plaši, svoju teskobu feraju od sebe psovkom ili naricanjem. Naše vre-
me — klasično prelazno razdoblje isto-.
rije — traži ljude, koji ne podležu prvoj panici. Ljude koji imaju snage da još uvek veruju u etičke i moralne imperative svake humanosti, pa, prema tome, jasno, i umetnosti. Mislim, da takvih ljudi kod nas ima. Mediokriteti će nestati. Mediokr'tetima je mesto u rokokou (Usput rečeno: ništa protiv rokokoa!...)
Kako Vi shvatate angažovanost Dis ca i angažovanu literaturu?
Angažovanost? — Ta se reč kod nas često jako banalizira. Po mome uverenju, svaka prava, istinita umetnost a priori je angažovana. Čak i najsubjektivnija lirska pesma je angažovana onog momenta, kad autentično reflektuje neku pesnikovu živolnu situaciju, pa je, prema tome, sposobna pokrenuti u čitaocu onaj famozni niz asocijacija, pomoću kojih se rasvetljava deo naše zbilje. Novela, roman i drama, još u većoj meri i neposrednije traže Opredeljenje autora prema pojavama u žŽivotu ı društvu, pri čemu naravno ne može biti govora o onoj feljtonističkoj, ažurno-političkoj opredeljemosti, koja skraćuje perspektivu, pretvarajući Ppisca u banalni medij aktivističkih akcija. Pogotovo roman ne podnosi »ažurnosti: romanu su potrebni distanca, vreme i ironija. Pri tome, jasno, ne mislim na ironiju novinskih prepirki, nego na onu ironiju, koja se zasniva na velikoj perspektivi, na višem, nekonformističkom saznanju o životu. U vezi sa neposrednom, društvemo-Dolitičkom angažovanošću kKniiževnika, stvari stoje nešto drukčije. Dozvolite, da citiram naprednog nemačkog pisca Alfreda Anderša. On je na pitanje da li smatra da je piscu dužnost da se — van svog književnog dela — politički i socijalno angažuje, odgovorio sledeće: »Ne. Nije mu dužnost, mimo svog dela. Ali je ipak dobro, da to či. ni, Jer su politički i socijalni procesi u najtešnjoj vezi sa problemima slobode i neslobode, od kojih zavisi život i emrt literature, Dužnost mu niie. To
intervju intervju intervju int
je pitanje lične konstitucije...c Tako Anderš. Moje mišljenje je od prilike kao i njegovo.
bih Vas zamolio da se vrati. ea tavo na naše, domaće literarne i kulturne prilike: na klimu u kojoj se kod nas dela i stvara.
Nisam kompetentan, da govonim o tim stvarima. Kultura, i posebno lite. ratura, interesuju me samo u kontekslu sa opštim društvenim životom, Odvratna, beskrajno odvratna mi je ona cehovska, esnafska manija zatvaranja u intelektualne serkle, krčme i salone, Mene — pošteno rečeno mnogo više zanima situacija na pijaci, nego situacija u društvu književnika, Meni je rad prosečnog hirurga, zanat. lije, konobara, radnika, seljaka, činovnika, beskrajno interesantniji od ra. da, odnosno nerada naših literarnih mediokriteta. U njihovom poslu ima nečeg određenog, jasnog, poštemog, dok je posao svih prosečnih kulturnih radnika neodređen, zatrovan solipsizmom, cehovskom nadmenošću, arogancijom jednog sloja, koji stoji zapravo izvan društva, uglavnom svojom krivicom i svojom voljom. To nije poza, nego čvrsto uverenje, da sve ono, što je za našu kulturu i književnost zaista važno, nastaje mimo klubova, kavanskih ogovaranja i lamentacija o društvu-nezahvalniku. Istinske umetni. čke vrednosti uvek nađu put do dru. štva. Mi ne možemo poricati da su ve. liki pisci naše današniice — spomenimo samo Andrića, Selimovića, Marin: kovića, Mihaila Lalića — našli svoju publiku, đa su u tom društvu značaini, da njihov glas dopire do ljudi, Sve jađikovke prosečnih pisaca su bezna-. čajne. Jasno je, opšta rezonaninost društva nije baš velika, ali situacija ipak nije tako katastrofalna, kao što bi je neki hteli prikazati. Uzroci za nesporazum na liniji umetnik-društvo, po mome mišljenju, ne leže samo u manama društva, nego su uslovljeni dobrim delom nekomunikativnošću umetnika, zatvorenog u labirint cehovske nadmenosti. — Toliko o tome. Ne bih se hteo detaliniie upuštati u ocenu naših kulturnih i kniiževnih prilika, pogotovo jer bih se time nehotice sam upustio u onaj brbliivi, svadljivi, nekorisni Životni stil, protiv kojeg se bunim.
Božidar Božović
Nastavak sa 2. strane
većoj meri čudgsto likovnim sredsfvima. To njegovim karikaturama daje izrazito grafičko obeležje. Jovanović razbija .luziju ustaljenih odnosa, prikazujući ljude u novom svetlu i ambijentu, ogoljene i razobličene, neumoljivo ističući njihove mane i deformacije. Na taj načm njegove kamnikature postaju angažovame i aktuelne: primer za to jesu antimilitaristički portreti generala, pruski utegnutih i nadmen h, sa lakom asocijaolijom na nemački militarizam i bundesverovski revanšizam, iza koj h, kao pozadimu i dekor, naziremo ratne užase, grobove i smrt. Na drugim crtežima Jovanović svoje satiričarske pretenzije usmerava prema deformaciji, ukazujući na analogije između čoveka i stvari, do samog pretvaranja živog bića u prazan, neljudski mehanizam. Svesno opredeljen za humanističke tokove savremene umetnosti, Zoran Jovanović je u karikaturi doneo svojstven izraz ı ostvario zanimljive rezultate.
Izložbe karikatura u nas Još uvek predstavljaju priličnu retkost i zato je ovaj poduhvat Zorana Jovanovića naišao na veliko ateroSovii što se Vidi i po broju posetilaca koje su njegove karikature privukle u galeriju.
SAMO JEDNOM SE MOŽE NASESTI
VEĆ POMALO ANEGDOTSKI zvuči činjenica da je. publika posle negativmih kritika nagrnula u bioskope da vidi film »Sirota Marija«. Autori ovog neslavnog dela videli su u tome svoj spas, rehabilitaciju, pa čak i, veliki uspeh!
Među filmskim radnicima koji ne kriju svoja osećanja prema domaćoj kritici ovaj fenomen dobio je i šire fumačenje po kome izlazi da je do šao kraj svakoj kritici! U iakvom raspoloženju sastavljeni su i DprOvokativni oglasi za premijeru filma »Ku-
da posle kiše«. Naime, navođena su
najnepovoljniia mišljenja kritičara i pozivana publika da sama proveri da li su oni, ili autori, u pravu!
Film je posle svega nekoliko projekcija skinut sa repertoara. Publika ie, očigledno, mogla ovoj varci samo iednom da nasedne, ali ne i drugi put
|saaA
— dajući tako ne samo za pravo onima što sude o filmskim vrednostima, nego i lekciju ljudima sklonim da je obično identifikuju kao masu bez ukusa i stava.
V.
ULISOVA ŽENA
PREMA POZNATOM američkom časopisu »Lajf«, izgleda da je rešena jedna od bezbrojnih misterija koje se pletu
REDAKCIONI ODBOR:
ževnik,
= ati ar #2;
ovim neopozivo -naručujem-o
Ime i prezime
Oko stvaranja UzoJsovog »Ulisa«. Ovaj časopis tvrdi da je jedna Italijanka, Amalija Poper, poslužila kao prototip za poznatu Džojsovu junakinju Moli Blum, dok je, istovremeno, Amalijin otac, Leopold Poper, bio mođel za njenog muža. Kako se došlo do ovog otkrića? Godine 1959. Ričard Elman je objavio Džojsovu biografiju u kojoj je jedna mlađa Italijanka bila samo naznačena kao mogućni model za spomenutu junakiniu potonjeg romana. Međutim, u poslednje vreme, jedna anketa je pokazala da je 1907. i 1908. godine Džojs u Trstu upoznao porodicu Poper. Iz materijalnih razloga, Džojs je bio prinuđen da daje časove engleskog jezika i tako je došao u kontakt sa Amalijom i njenim roditeljima.
— o we \rmammz—- eee we —_—4 o — | O a —
Nedeljom popodne, svoje slobodne časove provodio je u krugu ove Pporodice pevajući irske pesme, dok ga je Poper pratio svirajući violinu. Izgleda da se Džojs u to vreme ozbilino bio zagrejao za Amaliju, ali, po svemu sudeći, nikada „nije, tokom kondicija, bio nasamo sa svojom Beatričom. Zanimljiv je i taj podatak da je deminutiv od italijanskog: imena Amalija Moli, a zanimljivo je i to da je Poper radio u preduzeću koje je nosilo firmu »Poper i Blum (ili Brum)«. šta se dogodilo sa Džojsovom muzom? Prošle godine, u Firenci, Amaliia Poper je umrla u 76. god'ni života. Jedan jedini, put, 1934. godine, ona je pisala Džojsu, i to kada je od njega zatražila autorizaciju za prevod »Dablinaca«e. (M. M.) !
U izdanju novinsko=-izdavačkog preduzeća MNAJIŽEWNIE NOVINE
BEOGRAD, FRANCUSKA 7
Kao plod duže saradnje naših istaknutih maučnika i stručnjaka, izlazi iz štampe početkom marta 1968. godine do sada najobimnija i tematski majsvesitranija maučna sinteza o jednoj našoj pokrajini
VOJVODINA
GBOGRAFIJA (geografski položaj, reljef, hidrografija, klima, stanovništvo, privreda, saobraćaj). PROŠLOST (praistorija i antika, srednji i novi vek, period narodnooslobodilačke borbe; crkveno ı svetovno slikarstvo; arhitektura i grafika; hronologija važnijih događaja), = KRATKE MONOGRAFIJE SVIH OPŠTINA (geografški položaj, istorija, kulturno-istorijski spomenici, · savremeno stanje, prikazi značajnijih privrednih or ganizacija).
'
dr Branko Jovanović, viši savetnik SANU; dr Đorđe Knežević, docent Univerziteta u Beogradu; Mihailo Maletić, urednik; dr Jovan Milićević, docent Univerziteta u Beograđu i Tanasije Mladenović, Knji-
TEHNIČKI ELEMENTI KNJIGE: format 17 X 24 cm; hartija naturkunstdruk 100 g; obim oko 900 strana;
povez celo platno sa zlatotiskom; ilustrovana sa preko 400 fotografija i oko 100 crteža i vinjeta. PRETPLATNA CENA 10) NOVIH DINARA. :
NARUDŽBENICA
primeraka knjige
ZNAMENITOSTI I LEPOTE VOJVODINE
Overa o zaposlenju |
'M.P. Napomena: Nepotrebno precrtai.
Knjige uzimam-o pouzećem za gotovo ili na otplatu u 5 mesečnih rata po 20 novih dinara. isplatu ću izvršiti na tekući račun NIP KNJIŽEVNE NOVINE br. 608-1-208-1.
O e ____________________________Naziv preduzeća |
Mesto, ulica i broj III ————~
Svojeručni potpis i br. lične karte
i i odgovomi urednik Tanasiie Mlađenović. Sekretar redakcije Bog OJI Dragan Kolundžija, Mirko Kovač, Đorđe Lebovic,
tović, Momo. Kapor,
List izlazi svake drugc subote. Pojedini primerak 50 para (50 dinara). struko. List izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće »Književne novine«,
Tekući račun broj 608-1-208-1
dan A Popović. Tehničko- umetnička oprema Dragomir Dimitrijević. Redakcioni odbor: Božidar Božović, Dragoljub S. [gnja Borislav Pekić, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Dobroslav Smiljanić, Radomir Smiljanić, Branimir Šćepanović i Petar Volk. Godišnia pretplata 10 novih dinara (1000 starih dinara), polupodišnia 5 novih dinara (500 starih dinara). Za inostranstvo dvo Beograd, Francuska 7, Telefoni 627286 (redakcija) i 626020 (komercijalno odeljenje i administracija). Rukopisi se ne vraćaju. stampa »Glas«, Beograd Vlajkovićeva 8.