Književne novine
I0
LIRIKA U PIRIEVOMDU
Otar Ciladze
OTAR CILADZE — pripada mladoj generaciji gruzijskih pesnika Koja smelo traži nova poetska prostranstva. Njegova poezija izrasta uglavno na suptilnim subjektivno-lirskim tonovima, Ćak i u poemama lirski podtekst izbija u prvi plan. To, u Stvari, i nisu poeme u klasičnom smislu reči, već dramatični lirski monolozi, kroz koje se uvek provlači jedna šominantna idejno-estetska koncepcija, Njegovi pejzaži u trenutnom impresionističkom viđenju nose duboko muetaforično značenje,
* “ *
Marina! Da li me čuješ sada? TIzmeđu nas je godina prošla. Vetar luta ulicama grada
f poklanja zvona nevidljiva.
Bio je sneg i svom težinom je Kao dug pritiskao moja pleća. 1 zamaralo je oči moje Hladno svetlucanje belih sveća.
Svaki dan je u gradu snežilo. Sneg je krao boje kao nadahja. IT sve se to iznenada zbilo Posle beznačajnih kolebanja.
Sneg je umorni begunac bio, i reč O starosti što je neko rekao.
Vrilo dugo je vejao sneg.
Vrlo dugo, dugo je vejao.
Marina! Ti si bila daleko.
Jutrom sam prozore otvarao, I decu što su zastave snežne Nosila dugo sam posmatrao.
Vrlo mnogo su, od vejavice, Deca napravila zastavića. I mada sam bio član porodice Spas sam tražio od ulica.
Sneg je ma mrazhoj uzdi zd soboht Kao kobile ulice vodio.
Umoran od traganja za tobom Lego sam u sneg i na te ?nislio.
Marina! Da li me čuješ sada? Između nas je godina prošla. Vetar luta ulicama grada
IT poklanja zvona nevidljiva.
% * ko
Opet neko s nepoznatim licem Po mojoj sobi svu noć tuma?a, 1]. svojom rukom. ili šapom Bestidno kofer moj otvara.
Ja se ustručavam da govorim
Sa njim i da mu gledam tu lice, 4 on svojim senkama nezgraphihi Pritiska krevet, sto i stolice.
Ja ću to dugo, dugo pamtiti, Verujem, i tešim se zbog toga. Sto put moj i život mogu biti Tako zanimljivi za nekoga.
Šta reći hesrećniku tom. Neće Za moju svesku dobi ni pare. Neka se kao lopov kreće
I pretvara a senke i utvare.
Zbog mog bogatstva i siromaštva Ne mogu da me osumhjiče...
Gle, već petao ma sav glas Jutarnji pozdrav kukuriče.
17 senka bledi, Sad se kao čovek Poslovan ulicom udaljava. Zatvaram: oči i mislim na febe Dok telo moje iščezava.
Možda je ono već osetilo Tvoju toplinu i miris tvoj. | Odjednom primetih da sam, mislio Samo na tebe u noći toj.
Kad oči sklopim -— ti si opet tu. JTomičeš i ja te opet tražim.
A tvoji koraci odjekuju
Po podu, po ulicama svim.
Završilo se. I baš se tako ~
Kratki, nespokojni san završava.
A na suncu kao šareno klupko
Petlov gordi profil podrhtava. . Preveo Branko. Vukovic
\.
bpUSILOMC(Gr pEČEPICRAK,
VINJETE IZRADIO ALEKSANDAR BRUSILOVSKI
: —AKC——V. i HB DSHgd člgpanWpinqKlt:YK• < ijčcEUCC m nnsrr
FILOZOFIJA
uz e o IL u u u a e
Ideologija i inteligencija
U »FILOZOFIJI«. 1-2, Ljubomir Tadić u članku »Intcligencija u socijalizmu« tumači odnos ideologije i inteligencije dajući istorijski prcsek o pojavi i položaju imteligencije od starogrčkog doba do · današnjih „dama. Nakoj što je naprav'o iscrpnu analizu, Tadić uočava (dve vrste inteligencije: poslušnu i onu koja »stvara nezgode«. Izmcđu A OL Tadić kaže:
»Radnički pokret koji se isključivo inspirisao idejama Kauckog i Lenjina o inieligehciji jednostrano je shvatio Marksovu kritiku intelektuaUzma. On je zaboravio da kritička funkcija · inteligencije ne prestaje činom političkog osvajanja vlasti od strane revolucionarne radmičke partije, budući da ne prestaju postojati protivurečnosti pgrađanskog društva i delovanja postvarene svesti,
Međutim, sudbonosna pogreška leži u činjenici poistovećivanja delatnosti efemeinih političkih · organizacija (»proleterske države« i Kkomunističke partije) sa razviikom »svetskog duha«, tj. istonijskog napretka. Smatralo se 1 Još ı danas se stidlj:vo smalIra da je istonijski napredak monopol države i partije, pa iako može grešiti pojedina državna ili partijska ličnost, partija i država kao apstraktmi entiteti su nepogrešivi, je su prećutno nosioci »apsolutBOS zmanja«.
Međutim od apsolutnog zna nja do apsolutist'čke vlasti samo je jedan korak. Apsolutna vlast, pogotovu ako teži tehničkoj mperlekciji, iznad svega ceni efikasnost. Ona priznaje intelektualnu - delatinost samo-· kao fabrikaciju mitova o njenoj nepogreš'vosti ili, pak, samo kao tehničko i, kako bi Marks rekao, »birokratsko znanje« koje u-
THE NEW VORK TIMES BOOK REVIEW
većava njemu moć i Drestiž. Takva vlast, bez obzira na njenu socijalistčku “tiketu, brpi inteligenciju samo kao slugu, kao aparat. Na taj način se ponovo obnavlja problem intelektualne apologetike ili groteskno vaskrsava nje tipične i ogolele ideološke situacije u socijalističkom dru 'Štvu koju je to društvo per defin'tionem trebalo da savlada... r : bld
U takvoj duhovnoj i političkoj klimi mora nužno du prestane negativna funkcija uma, tj. svako kritičko-praktičko traženje istine, pa se umesto revoluconarne dijalektike neograničeno širi carstvo političkog: oportunizm:a, laži i licemerstva.
Miržnja prakticiste i rut:neYa prema fcoriji neminovno se proširujc u paranoidnu mržnju prema inteligenciji, prema svakom unnom dijdlogu. U odsustvu nužne tolerancije ı demokratske atmosfere, intelektualni radnici su razapeti između dve tipično ideološke alternative: vulgarnog angažovanja, ij. apologctike postojećeg i čiste kon-
templacije ili demisije. U naj=
boliem slučaju oni mogu da se, bave »bezoasnim problemima« ili vrednosno neutral-
nim temama kako bi lakše preodoleli uzaludnost svoga
postojanja.«
TI, na kraju, Ljubom'r Tadić zaključuje: »Problem inteligenćije u socijalizmu uklapa se u širi problem neispunjenih zadataka socijalističke revoluc'je., Pre svega reč Je o socijalističkoj praksi koja nije uspela da preodoli političko otuđenje. Vraćanje lepitimnosti negativnom umu stoga predstavlja jedan od bitnih uslova socijalističke renesanse«.
Mirko Kovač
Njujorška škola američkih pesnika
STIVN KOK u broju od 1I. februara analizira. pesničko delo mjujorške škole američkih pesnika, čiji su najpoznatiji predstavnici Džon Hšberi, Kenet Koh i pokojni Frenk O'Hara. Oni predstavljaju, po Kokovom mišljenju, »kreativnu avanzardu« američke poezije u šezdesetim godinama, kao što su je, u pedesetim godinama, činili Alen Ginzberg, Gregori Korzo, Viljem Barouz i Majki Maklur. Njihovim dolaskom ma pesničku scenu došlo je do izvesne izmene: scena je postala manje histerična i SVOjevoljna. Ne ponoseći se, kao njihovi prethodnici, svojom »nepismenošću«, ovi pesnici otvoreno priznaju da je ma njih snažan uticaj izvršila velika tradicija evropskog modernizma — Malarme, Prust, Breton, Mišo. Njihova poezija nije »opsesivni raZzgOVOP o pobuni ı mučnom odnosu sa društvom«; u njoj nema nepristojnih. reči, poigravanja parolama o slobodi, surovosti i mahnitos:i, ali pesnici ove škole su ipak izvršil: snažan uticaj na generaciju mlađih pesnika.
Po Kohovom „mišljenju, »njujorška škola« je jedinstvena u američkoj ?oeziji Jer je sa uspehom proširila »veliki modernistički eksperi« ment „umetnosti XX veka«: pesnici ove grupe posvetili su. se obnovi poetskog večnika i načina „mišljenja, gledanja i osećanja, proširenju i rafinovanju modernog percepiranja reči ı sveta. Taj modernizam je, u izvesnom smislu, odvojio njujoršku školu od amričkog književnog sveta i odveo Je, umesto toga, u kulturni ambijent velikih američkih apstraktnih slikara.
Pesme u zbirci Kencta Koha »Hvala i druge pesme« stvaraju svet nadrealističkc duhovitosti, neku. vrstu igrališta reči, čiji su sastavni dclovi uvek prijatni i ukusni, ispunjeni sunčevom svetlo: šću : bojom. U njegovom de. lu je Veoma šnažno prisutan element jezivog, ali on nikad nije depresivan; njegove konvulzivne katastrofe svoje erupcije doživljavaju u tehniko-
loru, ali neškodljivo. Najprimetnija ćinjenica o Kohovoj poeziji ic da ona niakd ne gor vori o stvarnom bolu. Živ:ibno odsustvo svakog pozivanmja ma ljudsku patnju u njeno dostojanstvo čini Kohovo delo jedinstvenim u savrem:noj američkoj poeziji. O'Harino delo, međutim, govori o patnji. Tako* mu je zvuk moderan, tema sc zadržava u granicama uobičajenog romantičnog standarda: ćulna sloboda probiiena nesrećnom ljubavlju. O'Hara pokazuje da želi da bude pe snik' hedonizma, nesputanog čulnog uživanja, urbanosti i egoizma. Međutim, kad se čovek suoči sa njegovim pe smama otkriva melanholiju, neku vrstu uporne nežne surovosti i stalne pokušaje da se neki emocionalni ponor Pprekorač: duhovitošću, iznenadnim blescima optimizma, sentimentalizmom i, što je najimpresivnija osobina mnjegovog dela, izvanrednom tanamošću ı oštrinom reagovanja na znake, zvuke i mirise. Ešberi Je najteži ı najbolji pesnik njujorške škole. Njegove dve pesme, »Klepsidru« ı »Klizače, Koh smatra najambicioznijim i najuspeliilm američkim pesmama naDpisamim »u toku proteklih 15 go-
POEZIJA
_ ITZLOGC ČASOPISA
Lirsko i dramatično pokolenje
»LIRSKO i drama:tično pokolenje« je naslov članka Andžeia Tšebiniskog, koji se u februarskom broju časopisa »Poezja« ponovo objavljuje. Naime, članak je bio objavljen 1942. godine, godinu dama pre smrti autora, O Tše binjskom, Ruževičevoni Vršnjaku, u istom broju »Poezije« piše Zdjislav Jastšenbski. Jastšenbski navodi u svom napisu rečenicu iz dnevnika Tšebinjskogp, koja glasi: »Živi se teško, svakodnevno iznova«. Ova rečenica, upravo izvrsno objašnjava tadašnju situaciju poljskoz Ppesnika i poljske pozzije. To je bila jedna od majtragičnijih generacija poliskih pesnika. Većina od njih je učestvovala u pokretu otpora i većina je za vreme rata stradala. Da navedemo samo ncka imena: Tadeuš Borovski, Tadeuš Gajci, Kamil Bačinjski, Vaclav Bojarski ı dr, De: bitovali su uoči samog rata. Početkom ra:a i za vreme rata izdali su svoje prve zbirke. Sarađivali su i u časopisima, ali glavno im je bilo borba. Užasni uslovi života u okupiranoj Varšavi su odredili i njihov Život i njihovu poeziju. Živeli su i pisali kratko, ali intenzivno. Na žalost, u poeziji su ostavili samo nagoveštaje svog talenta, svoje poetike. »Raina smrt Ćehovića simbolično se spojila sa smrću lirike uopšte: obe te smrti — pesnika : lirike — nastupivši is:ovremeno, postale su jedno isto... Ovako Tšebinjski u svom po: menutom «članku tumači fenomen veoma talzntovanog pesnika Čehoviča, koji je poginuo početkom rata. A malo dalje Tšebinjski dopunjuje svoju misao, da je lirika umrla ne od metka lutalice
dina«. Tako je njegovo delo i
značajno i radikalno, ono ipak, veruje Koh, neće imati velikog efekta na književnost ı ukus. Ešberi je, naime, »opskurantizam učinio u izvenoj mori važnim umetničkim principom«, pošto je onaj najličniji i najdublji vid romantizma „doveo do najradikalnije krajnosti. Ešberijeva pesnička priroda je kontoverzna, jer je on pesnik koji i mrzi i voli reči, koji podjednako mrzi i voli iskustvo komunikacije. Ovaj pesnik mnogo više briše nego što piše rečenice. Njegova umetnos: se rascvetava u oestetiku zamagljenosti, u kojoj su »promazane« reći smmo upola izgovorene i polupoznau te, jer pesnik klisku iızbiedc lost smatra samisaonijom od Jasnosti.
Bez obzira na konačni sud o ovim pesnicima, Koh ustanovljava jednu nesumnjivu činjenicu: da oni predstavljaju istmski korak napred u »tupom svetu savreniene ame· ričke poezije«. Tako ponekad može izgledati »ćaknuta« i nemogućna, ova škola pesnika otelotvoruje živu poeziju našeg vremena jer se poigrava jezikom »u zveckavoj praznini između smisla i ćutanja«, završava Koh.
Ladislav Ninković
RINASCITA
kiza a i uu an o iu i GO ii i u u e OI
Uzdizanje današnjice
U OBIMNOM TEKSTU poesvećenom. Kretanjima u savremenoj likovnoj umetnosti Antonio del Gverčo dolazi do zaključka da je opšta karakteristika te umetnosti uzdizanje sadašnjosti na štetu kako prošlosti tako i budućnosti. Taj zahtev se: nalazi formulisan u raznim savremenim likovnim teorijama na najrazlič.tije načine tako da sa je ponekad feško prepomnafi, ali pažljivijom analizom dolazi se do zaključka da je on uvek prisutan. De! Gverče poćinje svoje razmatranie kao neku vrstu fusncte uz iedan od woslednjih bro-
jeva kalifornijskog časopisa
· revina, plastike, hroma i ele.
»Artfonum«, odnosno uz Ćisnak Roberta Smisona »Entropija i novi spomenici« iz koga izvlači ovaj karakterističan citat: »Umesto da nastoje da upamte, da sačuvaju za nas prošlost, kao što su io činil: stari spomenici, novi spomenici kao da se irude da nas naferaju da zaboravimo i budućnost. Umesto da budu načinjeni od prirodnih materijala kao što su granit, mramor, ili druge vrste minerala, novi Spomenici sunaćinjeni od veštačkih tvG-
tvičnog svetla. Oni n su n njeni za večnost nego Y\V protiv večnosti, Umesto dua
ili slučajno, već ZatiO Što se završila »epoha reči u litara. turi« i da u njoj mora počati »epoha dela«. Njegov čla. nak je donekle i manifest, »manifest ume:nosti, koja će biti. Septembar 1939. »ubio je liriku«; hteli ili n hteli, pesnici ratnog pokoljenja su se našli u srcu rala i njihova lirika postala je stil života i stil književnog preživljavanja, lako Tšebinjski piše da postoji unutrašnja razlika izme đu čina u umetnosti i čina u životu, on čitavim svojim stvaralaš:vom govori obraino. I u njegovom slučaju to je bio onaj isti »neposredan odnos prema stvarnosti« i »osećanja te stvarnosti u srcu«. Poezija Tšebinjskog je, prema tome, kao i poezija njegovih vršnjaka, zanemarila formu u ime tematike, za. to što je tako zahievala »u. metnost epohe«. Međutim, ona je tek posle rata u delu Ruževića ı Borovskog dobila svoje. pravo mešsto u lite. raturi. To jest, onda kada je umetnik shvatio da se mora stvarati i druga lepota, druga poezija, a ne samo lepota poezija čina, iskrenosti, privatnog Života. Umeinost ja bila šira od onog što je ta ge. neracija preživljavala. Umetnost je bila drama. I to nescenska. Ona je bila »druga obala«, obala obavijena dubokim ćutanjem muza. Obala na Kojoj su se razmatrale i mogućnosti i sm'szo cksporjmenta ı univ-rzalizma. Obala, koja je predstavljala izazov »jednodimenzionalnoj i tanušnoj« lirici lirskog i dramatičnog pokolenja, kako ga je nazvao Tšebinjski i koje, na Žalost, nije imalo drugog izbora sem »svakodnevnog življenja iznova«.
Biserka Rajčić
predstavljaju epohe oni SsvOde vreme na deliće sekundi«, Del Gverčo dodaje da se u ovom smislu može razumoctfi i čitava moderna um-cinosi, njen rušlački karakter, njcna »nejasnoća«: jer. proizl:ize iz zahteva te umetnosti da postane tuđa prošlosii u ii|širem smislu te reči i je Ju oilj te umetnosti obuhvat:inje sadašnjosti kao teiiiorije moguće slobode. Dospeti du le prave slobode veoma jo teško jer je represivni aparzi koji štiti buržoaski poredak dostigao takav stepen saVIšenstva da uspeva da nam se predstavi kao zaštitn'k svih oblika slobode i čak da nas ubedi da ireba da shvaitamo kao slobodu ono što je u stvari prosto služenje. Del Gverčo preciznim “umačenjima dovodi u vezu 5 Ovim premisama mnoge savremene umetničke polretc počev od pop-arta do funkarta i entropijske umetnosti koju propoveda ovaj kalifornijski časopis a koja je plastični ekvivalent drugom zakonu temodinam'ke koji goVori o razvoju entropije objašnjavajucći da se energija lakše gubi nepo što se dobija i da se shodno tome sveti razvija u pravcu apsolutne uniformnosti. Del Gverčo nalazi i primere koji ukazuju na postojanje ovakvih tendenciJa i u literarnim strukturama, kod Horge Luis Borgesa i kod Nabokova.
Del Gverčo priznaje da Ovakvo ieoretiziranje može da izgleda neozbiljno i proizvoljno, jer u neverovatnoj raznolikosti koja postoji medu delima moderne umetnosti teško je dokumentovano postulirati bilo kakav opštiji prmncip ali ipak insistira na tome da je odnos prema vremenu ı ona »sistematska reduxcija vremena do 7delića sekunde« o kojoj govori Smit son pre no bilo šta drugo crvena nit koja međusobno povezuje dela moderne umetnosili stvarajući njen duh. Funk-art koju propagiraju mladi 'kaliforn'jski entuzijasti i koja radi na prezentiranJu primarnih struktura ma jedan novi način, u prostoru, 1 Sa osvetljenjem koje je deo eksponata, predstavlja u tom, smislu plodonosnu ~ sintezu struja koje potiču od enfolmela i unih koje potiču od Dpop-arta, smatra Del Gverčo.
Tvrtko Kulenovic
KNJIŽEVNE NOVINE