Književne novine

Nastavak sa 8. strane

ika koji su najviše uticali na srpsku književBek On Štura prikazuje kao idealistu koji je sa apostolskim žarom propovedao veru u Slovenstvo, uveren da Sloveni treba da osnuju veliko carstvo idealne civilizacije, ali i kao pedagoga, koji je neposredno uticao na obrazovanje srpske omladine uoči 1848. godine, razvijajući kod nje ljubav prema narodnoj poeziji. Skerlić je Štura cenio i kao književnog sudiju, nalazio da je tačno njegovo mišljenje da Branko Radičević više vredi kao lirski nego kao epski esnik, REP

Najveći uticaj Čeha i Slovaka konstatovao je Skerlić kod ugarskih Srba, koji su se školovali u protestantskim licejima, u kojima su profesori bili Česi i Slovaci. Međutim, on je taj uticaj nalazio i u samoj Srbiji, koja je slala svoje pitomce u iste škole. Panslavističke ideje širili su u Srbiji, i profesori poreklom Vojvođani, peštanski i požunski đaci. Lik takvog profesora otkrio je Skerlić u romanu »Sanjalo« Milorada P. Šapčanina (Sava).

4

IZLAŽUĆI PODROENO i donekle preuveličano uticaj Čeha i Slovaka na Srbe, Skerlić nije u dovoljnoi meri sagledao i obrmuti proces uticaj Srba na Čehe i Slovake, jer mu je za to nedostajalo dublieg i neposrednijeg poznavanja češke i slovačke književnosti i kulture. Pri svemu tome, on je i ovaj uticaj nagovestio, napomenuvši u svoioj »Istoriji« da su za Vukovim primerom u sakupljanju narodnih pesama kod čeha i Slovaka pošli Palacki, šafarik i Kolar, i da je Čelakovski posvetio Vuku svoju prvu knjigu čeških narodnih pesama. Jako ie znao da je. Vjećeslav Hanka bio u prepisci sa Vukom, nije bliže osvetlio Vukov uticai na njega i njegove poznate mistifikacije »Kraljodvorski rukopis« (1817) i »Ljubušine pesme« (1818).

_ Skrenuvši u »Omladini« pažnju na to da je jugoslovenska mladež izdala 1852. godine u Pragu knjigu »Srbske narodne pjesme«, sa uporednim prevodom na češki jezik, Skerlić je naišao na jedan konkretan dokaz o mogućnosti uticaja srpske narodne poezije na češku književnost i vraćanja toga uticaja Srbima, ali nije pretpostavio da je upravo ta knjiga mogla da podstakne Štura i da mu pomogne da iduće godine objavi studiju »O n4rodnich pisnich a povčstech plemen slovanskYch«, koju je 57 POGIRE preveo na srpski Jovan Bošković pod naslovom »Knjiga o narodnim pesmama i pripovetkama slovenskim«, Međutim, ističe uticaj ove kniige na studiju Ilariona Ruvarca (Vajunova) »Prilog k ispitivanju srbskih narodnih pesama« i na članak Jakova Ignjatovića »Srbin i njegova pojezija«. : __

„ Skerlić je u »Omladini« posebnu pažnju DOsvetio sveslovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. U vezi sa predlogom na tom kongresu da se staroslovenski jezik uzme kao zajednički jezik svih Slovena, napomenuo je da je list »Slovenec« predlagao da svi Sloveni prime ćirilicu, pa dodaje da je kod Čeha te ideje zastupao F. Jezber u »Pjesmi koju je u srbsko-slayjanskom jeziku napisao i vsjem Slavjanom iz Zlatnog Praga odlazećim na uspomenu DOSVEtio«, u kojoj su prevodi ruskih, čeških, poliskih, srpskih i slovačkih pesama, štampani ćirilicom, kao dokaz da je to »prava slovenska azbuka, da najbolje odgovara potrebama svih slovenskih jezika, i da Zapadni Sloveni treba da je usvoje kao azbuku svoga narodnog karaktera«.

–

* * *

STAV. JOVANA SKERLIĆA prema. Česima i Slovacima bio je u znatnoj meri uslovljen njegovim poznavanjem njihova književnog, kulturnog i političkog života. A on o njima nije znao mnogo više od onoga što je mogao naći u knjigama kojima se koristio skupljaiući podatke o panslavizmu i u člancima i osvrtima koji su u vezi sa Česima i Slovacima objavljivani u »Srpskom književnom glasniku« u vreme kad je bio samo njegov saradnik (1901—1904), saurednik, pored Pavla. Popovića (1905—1906) i jedini urednik (1907—1914). Zato se može verovati svedočanstvu Milana Marjanovića, u članku »Skerlić i predratni jugoslovenski nacionalizam« (»Srpski književni glasnik«, 1934) da je tek krajem aprila 1914, kad je posetio Prag da bi održao predavanje o Njegošu, povodom proslave stogodišnjice njegova rođenja, prvi put neposredno osetio češku stvarnost i, zahvaljujući mnogobrojnim starim kulturnim spomenicima, ir živeo češku prošlost kao veliko otkrovenje. Ali, kako je uskoro iznenada umro, to novo sazna nje, na žalost, nije moglo doći do izražaja u

njegovim književnim delima.

\

'

[_ =s=- _|

BEI

si BEI

neke podudarnosti

Mi se satiremo uzajamno ne znajući zbog čega, | mi ćemo proći ceo naš život u nemiru i svađi. Milutin Uskoković, »Čedomir Ilić«

U JUNACIMA izuzetno dobrih knjiga, trajnih i živih, otkrivamo, kako je davno već rečeno, sebe same. Čitajući stara, ali svojim smislom aktuelna dela, osećamo uzbuđenje koje dolazi otuda što se prepoznajemo u njihovim ličnostima. Ovo uzbuđenje utoliko jače osećamo ukoliko neposrednije opažamo istovetnost sudbina, nas čitalaca, i ličnosti iz knjiga koje su živele u drugim okolnostima.

Srpski prozni pisci XIX veka, mahom su bili obuzeti slikanjem društvenih nejednakosti na selu i palanci. Oni nisu ulazili, s izuzetkom Svetolika Rankovića i Laze Lazarevića, u složenije duševne situacije i tragične teme. Tek je početkom našeg stoleća tragična vizija DOostala dominantna u srpskoj prozi. Ima jedam roman iz tog vremena u kome je ipak dublje, i sa više moći predviđanja no u ostalim delima, obrađeno tragično osećanje života: to je »Čedomir Ilić« Milutina Uskokovića. Njegov drugi poznatiji roman, »Došljaci«, nije u „olikoj meri karakterističan jer počiva na jednoj davno prevaziđenoj baresovskoj tezi o iskorenjenim liudima. Mada i Miloš Kremić ima neka opštija obeležja u svom karakteru i svojim shvatanjima, on pokazuje i jednu neprihvatljiivu ograničenost. Kremić, maime, veruje zajedno sa tada baresovski naivno ubeđenim autorom, da sve nevolje jednog intelektualca dolaze otuda što je napustio selo, zemlju, što je, došavši u grad, stekao osećanje iskorenjenosti »Došljaci« su, osim toga, u poređenju sa »Čedomirom Ilićem«, odveć sentimemtalni. »Čedomir Ilić« sadrži više .oporijeg, tvrđeg Životnog iskustva, mada i u njemu malazimo tragove knjiške sentimentalnosti. Uprkos tome, roman i danas uzbuđuje svojom istinitošću.

Uskokoviću je prošlo za rukom da stvori jedan tip čiji značaj prevalizali granice svoga doba. Ilićev položaj u društvu i njegov odmos prema svetu umnogome su karakteristični za položaj modernog srpskog intelektualca uopšte. Ilićeva teskoba predstavlja trajno duševno stanje srpske inteligencije. Njegovo osećanje pritešnjenosti, nesnalažemja, večne lUugroženosti i mučnog lebdenja ne sažima, dakle, smisao samo njegove nesrećne sudbine; ono čini raspoloženje i kasnijih generacija naših intelektualaca koje su se mogle videti u Ilićevom liku sa svom neumoljivom tačnošću i tako priznati u njemu svog prethodnika. Jedan književni lik se prelio u Život. Estetička egzistencija Čedomira Ilića udvostručiće se posle 1914, kada se:pojavio. među koricama Uskokovićevog · romana, realnom egzistencijom. To su oni retki trenuci kada delo umetnosti izvlači svoju istinu iz Života i izgrađuje je u estetičku vrednost, da bi je potom život potvrdio prepoznajući se u njoj.

Tragična situacija Čedomira Ilića može se donekle samo objasniti rasprostranjenim pesimističkim idejama u Evropi početkom ovo veka. Ono što privlači kod njega, što nas naj-

više potresa, to nije taj apstraktni pesimistički

PFORACOAMA ab 7{OUZO VOA VOA ROTO VORAVAAAIO)VOJJI ORLOV FP | “0 “AMI y O AA 02." /| O AAA MARIA [7710 (A

(ETS uiuiufu {([(4{{{LUG HOW

_2a URA COO CAC

CLVOLLLG(CO ({({{{i

stav koji je usvojio u zrelijim godinama. Ilićeva tuga, ogorčenje, razdražljivost i nemoć potiču iz drugih uzroka, mnogo dubljih. Živeći u jednoj zaostaloj sredini, on se kao intelektualac osećao izdvojen. Ne mogavši da nađe svoje mesto, okružen nerazumevanjem, podsmehom, onemogućen prilikama, Ilić se povukao u svoj melanholični mir. Čama i dosada u koju je tonuo bila je posledica tog povlačenja. Unezvereni pokušaji da nađe izlaz iz potpune ukočenosti redovno su se završavali neuspehom. Posle svakog takvog nastojanja da se prene i usmeri svoj život ka nečemu što bi imalo širi smisao, osećao se još više utučenim i usamlienim. Nalazeći se neprestano u sukobu sa sredinom, bio je čas ogorčen i nasrtljiv, čas obeshrabren i utučen. On ima planove po koji- ma bi uredio svoj život i učinio ga korisnim za zajednicu, ali je onemogućen u svakom svom naporu primtivnošću sredine koja ne trpi intelektualce, koja sve hoće da svede na »opšti nivo«, u granice prosečnosti. Pogrešili bismo, međutim, ako bismo zaključili da je u pitanju sukob između romantičnog heroja i trivijalnog sveta. Ilić nije nimalo ulepšan. TI on čini ustupke, i on pati od nedostataka koji ga razdražuju kod njegovih savremenika. Ali svojim duhovnim bićem do kraja je i strasno protiv zaparloženosti, gluposti i netrpeljivosti koje ga okružuju. Njegova nemoć nije posledica slabe prirode, kako se to ponekad površno misli. Ilić nije čovek akcije, nego čovek misli, a to znači da je učestano mailaženje na neprelazne prepreke neurotizovalo njegovu ličnost. Kao svi pravi intelektualci, zamišljao je život kao polje neograničenih mogućnosti. Iako je uviđao mnoge ograničenosti sveta, verovao je da su sreća i napredak ostvarljivi; u tom svom verovanju, bez obzira na sva lična razočaranja, nije dugo hteo da popusti. »Ilić, koji ie video svet samo kroz knjige, nije imao mrve praktičnog smisla, kaže Uskoković za svog junaka. On je bio suv doktrinar. Zaboravljao je da pored nauke postoji ono što se zove primenjena nauka, veština, politika. On nije znao za obzire, kompromise, shodnosti, relativnosti, uravnote-

žavanja. Bio je ekstreman, fanatik, nepomirljiv, naprasit«. Fanatik ideje, Ilić je, živeći u uslovima primitivnosti, predodređen za slom. U sudaru sa politikom kao veštinom mogućeg, relativnog, morao je da razočarano položi oružje. »Izmenjao sam sve ideje, kaže Ilić na kraju svog života. Više nemam nikakvog mpolitičkog uverenja, me verujem više u politiku.«

Ilić je pripadao studentskoj generaciji koja je početkom ovog veka na beogradskoj Velikoj školi propovedala materijalizam i pozitivijam. Ulazeći u život, nadao se uspehu i plodonosnoj akciji. Neprestano je učio, bio najbolji đak prepun ideala i snova. Ali vreme. je donosilo samo razočaranja i meuspehe. Kakvi su uzroci ovog neprekidnog osujećivanja koje je Ilić osećao? Postoje tri konkretna uzroka; prvi ie nesrećno prekinuta veza sa Višnjom, devojkom koju je istinski voleo i neuspeli brak sa drugom devojkom; drugi — političko stanje u Srbiji prvih godina stoleća, korumpirano i besprincipijelno; i najzad, Ilićeve sumnje u ispravnost pozitivističkog pogleda na svet: pod uticajem spiritualističke filozofije koja je tada bila zavladala većinom duhova. Pored ovih. uzroka postoji jedan dublji, opštiji, fatalniji; zaslepljenost i uskogrudost sredine ili, tačnije rečeno, njenog zvaničnog dela koji inteligenciju nije voleo, koji ju je proglašavao za skup osobenjaka, kabinetskih famtasta, knjiških ljudi nesposobnih da se prilagode. Pošto nisu hteli da se spuste na »opšti nivo«, Ilići su bili odgurnufi. Pisali su doktorske teze o vrednosti života u uslovima neobično jako ispoljene zlobe i međusobnog optuživanja. Na intimnom planu Iliće je počinio iz slabosti mnoge greške, ı pred smrt on strašno zbog toga pati. Ali izvor njegove prave tragedije, pa i one intimne, nalazi se u nesposobnosti duhovnog prilagođavanja, u čvrstom intelektualnom stavu. Devojka koju je nesrećno i dugo voleo obraća mu se ovim rečima prepunim gorčine i saučešća: »Ti, čekaš, gladan i žedan, nagradu za tvoje filozofske spekulacije, a oko tebe diže se vihor zauzet jedino materijalnim interesima, bruji život, gde novac gospodari svim pitanjima, caruje individualizam koji ruši familiju, državu, vodi se politika koja izdiže mahom mediokritete. Ti očekuješ predusretljivost i veličanstvene umove, a tebe vreba farisejstvo i glupost. Ti se pojavljuješ među nama kao usijana glava, kao sablast iz starinskih romana. Ćifte vežbaju svoju pamet na tebi i daju svoje mišljenje o tvojim postupcima. S vrha do dna društvenih stepenica odigrava se ista komedija; lukavstvo zamenjuje snagu, i pomoću više ili manje veštine sa kojom se ta komedija igra, čovek dobija simpatije ili antipatije, glas mudraca ili glupaka.« Čedomir Ilić je osujećen u načelu zato što, kako Višnja kaže, »mi živimo u zemlji usitnjenog deokratizma i meprosvećene administracije, gde se velika smelost ne poklapa sa opštim skepticizmom.«

čedomir Ilić simbolizuje večni sukob inteligencije i društva čiji su kriterijumi vrednosti izgrađeni u duhu merkantilnosti; dok većina oko njega ističe samo ono što je korisno, praktičmo i bezlično, on upomo i plemenito brani svoju stvar. I Ilićevo samoubistvo predstavlja prirodan završetak njegovog lutanja i tvrdoglavog neprihvatanja da se spusti na »opšti nivo«,

Milutin Uskoković je uočio tragičnu situaciju modernog srpskog intelektualca onda kada se ona počela teh ocrtavati. Kasnije je ostvaren napredak u svim oblastima društvenog i duhovnog života koji je odstranio neke “izvore Ilićeve nemoćne pobune i tragične tisamljemosti. Ali je do današnjeg dana ostalo u srcu

S inteligencije osećanje tuđinstva, neprekidno ob-

pp

POI

TH

VEČNI SUKOB INTELIGENCIJE I DRUŠTVA

POUKME 15. PULE

Nastavak sa 1. TO Sa)

Pavlovićev Džimi Barka iz filma »Kad DUdem mrtav i beo« je takođe konceptualni an tiheroj čija se egzistencija odvija u ZRVOHGV :: od vremensko-prostornoZg, okvira stvarnos o o kojoj se našao. Odlomci te stvarnosti, KOJ

Pavlović svesno izabira i u njih smešta bizar1 (a · · · du Č žimi Barki, uvek su funkcija o

aio deb ilustrovanju idejnog

ređenog saznanja i služe ı ı 1 i estetekag programa svog autora, koji JS Oeega puta još rigorozniji ı žešći nego u » Će nju pacova«: film »Kad budem mrtav ! DOM“ se suočava sa stvarnošću neposrednim Po a io: kom, bez i naimanjeg kompromisa U OOU fragmenata iz života, gde teme »GrHOR T e ma« i destrukcije pronalaze svoje O KOSA iuće dramaturške poente, a redukcija [O 3 i montažnih efekata sc sprovode skoro 50 potpune askeze u izrazu, u cilju postiga ija što snažnijeg umutarnjeg ritma i Veće ŽIV nosti priče.

Nattoj liniji antidogmatskog otpora prema mitovima u bilo kakvom obliku, nalazi se, film »Nevinost bez zaštite« Dušana“ Makave)e va u kome je film koji je snimio Dragolju Aleksić još 1942, doživeo svoju čudnu mcetamorfozu: to crtanje i bojenje po iednom starom, naivnom filmu kao po školskoj svesci.! taj pokušaj da se doslovnost jedne kič-tvorevine preobrati u kinestetičku novost na planu forme, u službi je radoznale misli jednog Sl neaste koji ne prestaje da nas iznenađuje OT! ginalnošću svojih zamisli i ncpresušnom in vencijom svoje mašte. Makavelev kao da ovim filmom slikovito i metaforički pokazuje kako Laean dirljivo NJ Ot M ičkoi radionici može postafi »klšć« prirodan aepativ za jedan novi film, koli de imati drugi smisao i novo, otvoreno metaforičko rnačenje, Tako Makavejevljeva »Nevinost bez

9

liše« ili priro-

niegovoj artis-

zaštite«, u svom novom značenju, pre svega razara mit o okupiranom Beogradu i pokazuje da je i u vreme okupacije bilo ljudi koji su smogli snage da snimaju filmove, a u svom drugom sloju postaje film koji veliča oslobodilaški bunt i otpor i pruža nam lik Dragoljuba Aleksića kao jednu vrstu nacionalnog simbola. Svojom složenošću i slojevitošću značenja, »Nevinost bez zaštite« kao da otvara novo poglavlje u operisanju starim filmskim materijalom: svaki i najmanji detalj „dirljivo-romantičnog filma Dragoljuba Aleksića, dobija svoj novi raspored i prevodi se u jednu drugu estetičku stvarnost, a ceo Aleksićev film postaje stripovani predtekst na kome se — i pomoću koga se — koncipira jedan humorni panoptikum o našem prvom supermemu kao simbolu mneuništivosti nacionalnog „osećanja bunta i otpora, . ., Debitant u igranom filmu, Bata Čengić je verovatno naš prvi reditelj koji nam je u »Malim vojnicima« otkrio sliku detinjstva koja se ne svodi na uklapanje u jedan od mitova koji obično okružuju njegove tajne: dečaci iz njegovog filma postaju protagonisti zločina u kome će stradati mali Hano Desau, sin nemačkog oficira koji je sticajem okolnosti zalutao u jedno od naših ratnih sirotišta. Bata Čengić nam pruža sliku detinjstva ugroženog ratom kroz priču u kojoi su dečaci surove ubice i progonitelji, ali i žrtve rata kao jedinog vaspitača koji im ie uzeo očeve i od njih stvorio svedoke jednog vremena u kome je carevala neliudskosi i čije su stravične okolnosti načinile od njih prerano odrasle osvetnike, a njihove bezazlene jgre pretvorile u ritualne igrc smrti. Zato »Mali vojnici« ne pružaju ni ijedam akorđ umirenia: kadrovi nabijeni okrutnošću i mržniom i slike besprimerne surovosti koje izražavaju taj proces izopačavanja dečijih Ppsi-

ha, čiji je završni akcenat skoro divljački ritual jednog ubistva čiju grozu možemo samo da naslućujemo. U takvom svetlu surovost ovoga filma i naturalistička isključivost pojedinih scema, samo je odbijanje autora da uvede svoje protagoniste u moralne okvire kojima bismo hteli da ih odredimo; osim toga, pošto nam otkriva sliku detinjstva ugroženog ratom, Bata Čengić nam daje njen negativni opis koji je najbliži istini, i u stvari, jedini moguć. Sa druge strane, ovaj film govori o spremnosti svog autora da istinu iznese golu do surovosti, mada smo ipak na momente prinuđeni da pomislimo da su ti mali vojnici ponešto i premaleni za toliku sumu nasilja ı zločina, iako je režija umela da izvuče iz svojih dečaka glumaca temperamentne kreacije i da, uglavnom, opravda surovost u kadru.

Film drugog debitanta Branka Ivande »Gravitacija«, prikazuje nam takođe jednog apatičnog i pasivnog junaka koji se miri sa mravliim, poluautomatskim životom kojim živi u sivilu svoje svakodnevice. Skoro gravitaciono vezan za uzak krug između dirinčenja na nekom besmislenom poslu u banci i čežnje da izmakne tom sudbinskom fatumu, mladi činovnik Boris Horvat svakim danom gubi po jedan atom vitalnosti i želje za odlučnom akcijom koja bi mu iz osnova promenila život. Međutim, mladi Horvat je zatvoren u. protivrečnosti iz kojih nema izlaza: osuđen da čezne za pravim životom, a u nemogućnosti da se vine do njega, on počinje da nalazi moralna opravdania za svoju neaktivnost. Mi poučan primer očeve sudbine ne pruža mu stimulans za akciju, tako da on konačno prima svoju _dbimu kao konačnu činjenicu rascepa između sveta ideja i sveta ovejane stvarnosti.

Bogdan Kalafatović

navljano u sudarima sa jednim žilavim primitivnim muentalitetom. Slično Čedomiru Iliću srpski intelektualci iz docnijeg vremena teško su podnosili međusobne ljudske mržnje i ostrvljenosti. U jednoj takvoj atmosferi gde se oseća stešnjenost, gde svako svakome smeta

. intelektualac teško može da sačuva vedrinu i

stvaralačko raspoloženje. U članku »Vukadin ili trijumf gluposti« pokušali smo da objasnimo, na primeru Sremčevog popularnog junaka, simbolični smisao vukadinovštine kao životnog stava koji se definiše agresivnošću, karijerizmom, glupošću i lukavstvom. Vukadinovština zrači optimizmom: Vukadini pobeđuju i zato se nikada ne ubijajm. Ako stvari posmatramo iz perspektive Uskokovićevog romana, mogli bismo reći da je vukadinovština prouzrokovala propast Čedomira Ilića, da je ona neprolazna mora srpske inteligencije.

Pavle Zorić

Calabrčank dok prispiie rucaK Nastavak sa 7. strane

Ne uviđam da je srpstvo poniženo i umanjeno, a Nenadovići osramoćemi zbog asocijacıje i hipoteze u vezi sa Šatobrijanom. Čitave strane i scene uzimali su od drugih pisaca Šekspir i Molijer i toliki drugi veliki književnici. Zar Gete i Volter nisu puni »asocijacija«, ugledanja, pozajmica, pa ih istorija književnosti slavi što su nedovolino obrađene dijamante izbrusili i izazvali iz njih blistav sjaj, od trolisnc deteline stvorili četvorolisnu, baš kao što ja slavim Nenadovića što je prevazišao Šatobrijana.

»Memoari« Prote Mateje imaju dva početka. Mislim da je prvobitni onaji koji počinje rečima: »Od godine 1783. pa do danas svakojake promene bile su u Srbiji; ni jedan taj događaj nije učinjen a da Ja štogod ne znam, ili da nisam i sobom učestvovao...« Povrh ovoga Protinog uvoda došla je »nadgradnja« Ljubomira Nenadovića koja počinje onim čuvenim rečima: »Kao što mnogogodišnji rast...«

Treba samo pažliivo čitati, razmišljati, upoređivati »pisma« i drugu prozu Lj. P. Nenadovića, rukopise Prote Mateje i njegov štampani

„tekst, pa je intervencija Ljubomira Nenadovića

jasna. E

U svom eseju o Nenadovićima koji pripremam, ja se opširno bavim i memoarima Prote Mateie, Zato molim braniocc ,obraza naše maistarije i prve kuće u Srbiji, naših slavnih kneževa, vojvoda i velikih pisaca Nenadovića, da se strpe i zasad prime ovaj, kako bi rekao Vuk, »čalabrčak dok prispije ručak«, Ali, razum» se, ne odbijam, ako bude mesta i raspoloženja, da i ranije još ponešto saopštim u prilog svoje hipoteze. Božidar Kovačević KNJIŽEVNE NOVINE