Književne novine

==" JM} (||

i oskrnavi

ZNATE LI šta je šarena laža? Ako se živo se--

ćate svoga detinjstva, nemoguće je da niste zapamtili tu reč: to je prisna reč dečjih snova, nada i razočarenja. Zahvaljujući njenoj čudesnoj magiji podnosili smo udarce stvarnosti još kao deca. Tek kad smo odrasli, dovoljno odrasli da ponešto shvatimo od života, ali još uvek detinjasti da bismo poneli težinu životne istine na svojim plećima, otkrili smo da je io u stvari prva reč u kojoj se čudesno spajaju želje i ograničenja, nada ı nemoguće, snovi i stvarnost. Izgleda da se u toj rascepljenosti ljudske prirode krije najintimnija potreba čovekova da izbegava istinu.

„Pa ipak, zar smo se jednom upitali, hvatajući u laži druge ili čak ı sami sebc, otkuda ta neodoljiva sklonost ljudske prirode da sebe i druge obmanjuje, dase služi poluistinama ili golim lažima, da stvari oko sebe i u sebi predstavlja ili čak i doživljava drukčije nego što stvarno jesu?

Tz svakodnevnog iskustva je poznata stvar da čoveka ništa teže ne može pogoditi do istima, ona suštinska istina o samom sebi Koju, izgleda, manje-više svako od mas potiskuje Što dalje od sebe predajući se iluzijama o SVOI pravom biću. Suočen sa razlikom između idcalnog i stvarnog Ja, čovek ili postaje žrtva ra: zočarenja, povlači se u sebe, kažnjava sebc, nameće čitav sistem ograničenja svojoj egzistenciji da bi se iskupio za ličnu nesposobnost što ne može da odgovori strogim zahtevima svoga idealnog Ja ili pribegava samozavaravanju i grčevitim pokušajima da iskonstruisanim predstavama o sebi dž privid istine, da dopadljivom a izmišljenom ili ulepšanom predstavom o. sebi potisne pravu istinu baš kao da je u pitanju fizička mogućnost zamene dvaju predmeta. Otkuda taj fatalan raskorak u ljudskoj prirodi između onoga što čovek jeste i Onoga što bi želeo da bude?

Postoji jedan kontinuitet utvrđenih i Oopšte priznatih vrednosti koje najveći deo nas prihvati i pre no što mu shvati pravi značaj: mi upijamo izvesne ideale, prihvatamo izvesne kriterijume sasvim nezavisno od sopstvenc SUubjektivne moći da ih realizujemo. Mi bolno nosimo u sebi, kao bića sa izoštreno razvijenim osećanjem za moralnost, svest o teškoj, dubokoj i veoma često nesavladljivoj razlici izmeću kategorija opštih vrednosti i subjektivnih snaga da ih oživotvorimo. Pa ipak, samo mali bro.ii nas usuđuje se da podvrgne sumnji taj skup idealnih mormi koje mam lcbdc pred očima kao dvuštveni i aksiološki normativ: svi ostali prećatno biraju lakši, komformističkiji put: idealizaciju sopstvenog JA u skladu sa vladaJućim normama.

Tz ovakve psihološke pcrspektive, laž dobija sasvim drukčije značenje i ulogu: ona se predstavlja kao značajno sredstvo psihološkog i moralnog uravnotežavanja, ona postajč elcnienat i činilac jndividualnc karakterologije, pa je čak i preduslov duboko doživljenc iako fiktivne sreće i blaženstva, koje svako od nas pronalazi u samozadovoljstvu sobom i SVOJIM osobinama, svojoj ulozi i prisustvu u Svetu, ona postaje jedan od graditelja našeg životnog opravdahja.

Laž i prijateljstvo

Ne može se poreći da takozvane sitne laži memaju i pozitivnu ulogu u ŽivOtu: HlaL šta Tekli i ma koliko to surovo i Cinično zvučalo, laz. je značajno sredstvo Za ofdržavanjs prijateljskih odnosa. Kao što čovek nc voli nı sam O sebi da otkriva pravu istinu ukoliko mu je TIeprijatna, tako isto ne voli da je Čuje TI! IZ tuđih usta. Kako da održimo prisne odnose sa nizom prijatelja ako pate od sitnih slabosti sa kojima nipošto ne žele da se suoče? Svako voli da vidi sebe na određen način i svaki pokušaj razaranja te primamljive slike koju smo o

sebi stvorili izaziva Ootpore, negodovanje, pa čak ·

dovodi u pitanjc i samo prijateljstvo. Hteli mi to ili ne, prinuđeni smo da SsvOJIHI prijateljima, kao uostalom i oni nama, povlađujemo slabosti do kojih nam je obostrano stalo, da Dpodržavamo ulepšanu sliku u kojoj smo sebe 5agledali, da previđamo odbojne i neprijatne OS0bine koje jedni kod drugih uočavamo. Surova

je ali nepobitna istina da se jedno prijatelj-

stvo može održati samo po cenu uzajamno prećutkivanja svega što nam SC mečusobno nc dopada. i x Ono što nam pri tim svakodnevnim lažima ili prećutkivanjima umiruje savest jestc uverenje da i mi sami nismo nikakvi čistunci, da i sami robujemo istim ili sličnini slabostima koje ne bismo voleli da nam iko otkrije a nedostatak naše prirodc i da prema tome TK a brećutkivanje onoga što nam sc TIC dopada Ko: inače bliskih nam ljudi nije ništa drugo nego popustljivost prema samnom sebi. Govoriti SVakomo u lice golu istinu bilo bi izraz gordoE samouverenja da smo apsolutno moralni i SUperiorni, u stvari nekritični prema sebi. Istinitost u svakodnevnim ljudskim odnosima podrazumeva i spremnost za brzim kidanjem, svih komunikacija sa prijateljima, a pitanjc JC a li bi takav prekid bio shvaćen isključivo kao plod borbe za istinitost odnosa ili bi na njega uticala i mesposobnost prilagođavanja, u čijem bi emotivnom i psihološkom središtu kao neu-

_gasivi otrov buktala i plamtela lažna i bolesna

samozaljubljenost. 53 lat: i i tvrditi da je laž

ačno bi bilo mislit tvrditi drake: COO sava samo Paor iddivna See _aganjc je i stvar 1m4a; 7 ne di : 08 O MO Oaitja sopstvene egzistencijalnč, See čenosti. Skoro svako od nas lt Oi ii a života no što može stvarno da dobije. OJ fikGvno-iluzionističkoj Osnovi ostvar O e čajnim delom, i naši afiniteti prema u o

KNJIŽEVNE NOVINE

cry O

Ona nas, uostalom, uvodi u područje oplemcenjene laži.

Laž i stvaralačka imaginacija

Da li bi sc, bez odstupanja od istinitog i bukvalnog izgleda stvari, mogla zamisliti i jedna imaginacija? Šta je stvaranje nego oduhovljena i estetski organizovana laž? Laž u tom smislu Što nije sve tako bilo niti Je moglo biti kako nam stvaralac ubedljivo dočarava da jeste; laž, jace nijedno književno delo nije i ne može biti doslovni izraz i kopija stvarnosti nego njena konstrukcija koja se izdaje za suštu istinu, .

Zar ta sposobnost stvaraoca da imaginarnom konstrukcijom imaginarnih podataka ı ličnosti postigne utisak ubedljiviji i stvarniji od najstvarnijeg događaja nije dala osnova Tomasu Manu da stvaraoca izjednači sa obmanjivačem? Šta bi jedno književno delo i bilo drugo nego plod laži prevedene u estetsku kategoriju ako se sva stvaralačka nastojanja jed. nog pisca konačno, u neposrednom dodiru ČItaoca sa delom, svode na pokušaj pisca da sugestijom i snagom svoje imaginacije nametne čitaocu ubeđenje da je istina ı sušta stvarnost ono Što ovaj čita, iako je Svc to samo imaginarni svet, puki proizvod mašte i književne konstrukcije? Čak i kad je potpuno svestan iluzornosti umetničkog dela, čitalac pokazuje živi interes za ljudskc sudbine izmišljenih junaka poklanjajući im, makar i za trenutak, onoliko pažnje koliko i svemu što se u životu stvarno događa.

Polimorfna struktura laži

Zar nas sve ovo što smo naveli ne upućuje na polivalentnu strukturu laži i zar nas ne obavezuje na opreznija razgraničavanja? Jedno je laž kao estetska kategorija i kao psiho-kompenzaciona komponenta, a nešto sasvim drugo laž koja se uvlači u sleru etičkih, društvenih i političkih odnosa. Jedno ic laž kao izraz naivne, nevine i kipuće uobrazilje koju sputavaju okviri stvarnosti, a nešto je sasvim drugo laž kcja se organizuje kao sistem društvenog i političkog licemerja, u kojem su prisuinc komponente vlastoljublja, potčinjavanja i iskorišćavanja društvenih i političkih nejednakosti, dakle laž kao oruđe vladavine sil.

Ali još u sferi ličnih odnosa počinje moralna i psihološka kategorizacija laži, Ima nekog dubljeg naslućivanja polimorfne strukture laži već u našem intimnom a licemernom odnosu prema fenomenu laži: dok se njome 1Csvesno služimo da bismo u svim relacijama prema' drugima ulepšali sliku o sebi, dotle nam taj isti postupak pada u oči i smeta kad ga neko drugi primenjuje. Štaviše, i sami sc ambivalentno ponašamo u odnosu na laž: laž u tuđim rukama izaziva naše nepoverenje, dok jc

Milutin

Zoran GLUŠČEVIĆ

jena laž

u našim sopstvenim rukama prati prizvuk naivnog sredstva koje je unapred opravdano UzVišenim i značajnim ciljevima radi kojih i bpotežemo laž.

Razume se, mi uvek imamo izuzetno visoko mišljenje o svojoj ličnosti, pa i o njenim ciljevima, te nam nije ni na kraj pameti da pravu i suštinsku vrednost tih ciljeva dovedemo u pitanje samo zbog manje ili veće nekorektnosti sredstava kojima se služimo, Unutarnje osećanje da smo u pravu ili lična zaslepljenost važnošću onoga što želimo da postignemo potpuno potiskuje u pozadinu svaku, ma i najmanju, sumnju u opravdanost sredstava, Ssvaku pomisao da se na osnovu provere valjanosti (valjanosti u moralnom smislu reči) sredstava postavi pitanje moralne valjanosti i samih ciljeva. Raskorak između ciljeva i sredstava ne izaziva u namaz moralnu konfuziju sve dok smo mi ti koji se služimo nedopustivim sredstvima da bismo ostvaril ciljeve do kojih nam je Životno stalo.

Pa, upitajmo se, da li nekorektna sredstva mogu da dovedu u pitanje i valjanost cilja?

Sredstva i ciljevi

Razume se, cilj i sredstvo istovremeno su i različite i povezane kategorije: različite zato što, zbog različite namene, mogu do izvesne mere sačuvati umutarnju autonomiju i integritet; povezane zato što stupaju u međusobni odnos, u čijem je posredničkom središtu čovek kao psihološko i moralno biće, te njihov odnos ne može ostati toliko apstraktan da se međusobni uticaji unapred isključuju. Jedan ideal je apstrakimo neokrnjiv sve dotle dok me počne njegova društvena primena, u kojoj on stalno trpi kompromisne preobražaje prilagođavanja 1 ustupanja stvarmosti. U tom procesu dolazi do izražaja negativan uticaj sredstava na ciljeve. Sredstva su, po definiciji, oruđa, stvarnosti, uslov za postvarivanje jedne ideje. Pošto je čovek tvorac, posrednik i korisnik odnosa sredstava i ciljeva, prvobitno pitanje se preokreće: da li primena nedostojnih sredstava u ostvarivanju uzvišenih ciljeva može da ostane bez traga na moralnu vrednost čoveka koji ih primenjuje?

Ako je čovek unapred moralno ravnodušan prema tom raskoraku između sredstava i ciljeva, ako ta činjenica ne izaziva u njemu nikakve moralne kolizije, onda su ciljevi, ma koliko deklarativno idealni, ili stvar doktrinarne zaslepljenosti ili psihotičke prinude, što može da predstavlja ozbiljnu frustraciju ličnosti u odnosu na potrebu stalne kritičko-humane korekcije ciljeva koji se ostvarivanjem deformišu. Ako je u pitanju moralno i psihički zrela ličnost, onda se pitanje mogućnosti raskola i ne postavlja, ali se mora računati sa tragičnim likom i tragičnim posledicama njihove beskompromisnc delatnosti.

ie ov KORAČAM

Koračam, a u očima ravnica spava. Mislim: gde li su sada dečaci iz detinjstva i da li je rodna ulica, još uvek, široka i prava.

Koračam, a ruke pruženc kao dva jablana. Mislim: majka prostire krpare šarene po sobi, a mi, deca, kući se vraćomo u smiraj dana.

Koračam, a Osećam rascvelani bagrem kraj dedine kuće.

Mislim: mi, razbarušeni dečaci, jeli smo bagremak,

a leti smo, u iuđim vinogradima, dočekivali svantće.

Ravnici

Gugutku da ti kažem i trešnje u ruci dečjoj Ba osetiš umor vranca i palamidu u raži sa kukuruzovim stablima u sparini,

Suncokret da ti kažem na istoku đerma što preko prostrane Ićdine Dada u dubok bunar zapada, dok laju pulini, kad se zapletu tambure i gajdc.

Drumom da pođeš, a stabla dudova. da ti ćute i nikad ne odaju tajnu poljskog bilja. U vrelom danu, divotom, sebe goriš.

Od sunčane ležine vazduha zaspiš, nemirmu decu usniš u Pprašini, dok stari čekaju kišu.

Široka si kao želja.

Mrtvom konju

biraju Tamo, gde se njišu kukuruzi žuti, umro nam je vranac umorom Zaesen. Na polju smo kišom zabrinuti a vranac gordi u oku voskresen..

Tugu polja galopom odzvanja. . U brazđama ovim duboko smo shpili... Iz stabala zrelih bujaju sećanja

da smo nekad i kobilje mleko pili.

Polje rastvoreno u pustinji duše; irunu sapi koniske; a kosti se suše pod sumorjem kiše.

Pognimo glave i budimo tužni, ostali smo žalost kopitama dužni, ier živimo tiho tišinom sve 1iše,

Ako ličnost po cemu svog tvenog raskola primenjuje nemoralna i BRUTO Pred: stva sa namerom đa postigne moralan i human efekat, onda se problem svodi na to koliko. jedna takva osoba može da izdrži unutarnju raspolućenost a da i sama nc počne da se moralno raspada i karaktemo deformiše, što ne može a da ne ostavi katastrofalne posledice po odnos sredstva-ciljevi: stalno lebdenje između laži kao sredstva i ideala kao cilja dovodi ličnost u nestabilno stanje, u kojem ličnost veoma lako gubi rasudnu sposobnost da uočava i razlikuje kolebanja u vrednosti SOpstvenih ciljeva. Psihotika sredstava može da uzmc takvog maha da izvrši potpunu modifikaciju ciljeva prema sredstvima, dovodeći prvc u zavisnost od drugih, pragmatistički uzimajući druge kao kriterijum za prve, U vrzinom kolu opšte konfuzije i zamene teško je posle razlikovati šta je pravo a šta fiktivno, šta sredstvo a šta cilj, šta javna a šta potajna namer”n. Tako nastaju hibridna društvena i moralna stanja koja se strukturišu kao Brehtov fiktivni društveni sistem kriminalnog licemcrja, 1 kojem je čitav poredak zasnovan na zamcni privida i suštine, na obrnutom značenju i izOpačenom odnosu pojmova i pojava.

Laž kao oruđe sile

Dok je zatvorena u prostorima imaginacije i igre, laž je u stanju da sačuva oreol nevinosti i nezlobivosti. Kad prekorači tu nevidljivu a sudbonosnu granicu, kad se inspiriše ili spoji sa interesom, onda počinje opaki pohod nehumanosti koji i čini od laži ono što izaziva podozrenje čak i kad je zadržana u svom najnevinijem okviru, Što su apetiti koristoljublja veći, io je sve veći broj ljudi žrtva laži. Ali ni najveće koristoljublje nije u stanju da uvuče u zamku laži toliko ljudi koliko je to u stanju da učini vlastoljublje.

Pohlepa za materijalnim dobrima ograničava se na neuporedivo manji broj žrtava negoli pohlepc za vlašću nad ljudskim dušama: kada se spoji sa cetatističkom idejom ili sa mesijanskom megalomanijom, laž gubi sve oznake najvne igre ili slučajnog saputništva i pretvara se u precizan instrumenat zavcrc protiv slobode i ljudskog dostojanstva. Ukoliko su otpori na putu za ostvarenje vladavine sile veći, utoliko je potreba za lažju neophodnija.

Bez obzira koliko je laž u suštini racionalna konstrukcija, svaka upotreba laži obnavlja drevni magijski priziv: ako je primitivni ČOovek pripisivao upotrebi reči volšebnu moć nad stvarima, ne zaboravljajući ipak da posle ri tualne simulacije lova na divljač upotrebi luk i strelu, savremeni čovek pripisuje političkoj propagandi volšebnu moć nad ljudskim duša„ma ne propuštajući da tu moć potpomogne upotrebom sile. U savremenom svetu, laž i sila idu ruku pod ruku pokazujući tom čudnov družbom svoju nesigurnost ı svoju nedđovoljnost. lUnutarnje svojstvo laži i jeste nepostojanost i obezoružavanje subjekta koji se njome služi: ne postoji laž koja, jednom izgovorena ! upotrebljena, može jednom zauvek da obavi svoju ulogu i razreši svoga počinioca napori da iznova izmišlja i ispreda neistinu, Laž ic nepostojana 'i varljiva kao mehur od sapunjavice. Poslovica kaže: u laži su kratke nogc, Osećanje stvarnosti uvek se jače utiskuje u SVcst od fingirane stvarnosti, a svet stvarnost; jc satkan iz beskrajnog niza činjenica tako da kad na jednom jedinom mestu u tom lancu istin!itosti provali laž, njena efikasnost zahteva napor da se u svesti stalno prate i drže na okupu sve promene koje u spletu činienica nastaju tom naoko prostom izmenom istine i laži.

Otuda se laž lako — zaboraylja, pa se lažliivac brzo »uhvati« u laži, jer je prinuđen da neprekidno izmišlja i da već izmišljenu laž podešava prema tako izmenjenoj stvarnosti; on mora uvek iznova da se podseća, a ne može uvek isto da ponovi, jer je laž fiktivna i neuhvatliiva, te joj sc i nehotice uvek dodaje neki novi

etalj koji se ne poklapa sa ranije smišljienom

slikom; uvek dolazi do malog pomeranja i Variranja već izmišljenog, i te svc nove i nove varijante laži i neophodnost njihovog uklapanja u celinu stvarnosij predstavljaju takvo opte rećenje za svest lažliivca da retko koji može da izdrži tu bitku sa stvarnošću a da ne posrme ıl nc oda se.

Ovomce se pridružuje i neurotička pozadina laganja: svakom svojom upotrebom laž postaje sve ekspanzivnija, jer jc izvitoperena 2žamena za prava razrešenja i jet svako razoca: renje u laž kao sredstvo i mogućnost izlaza, |05 više povećava u neurotika apetitc za laganje, a nova, povećana laž ostavlja novo, još veće razočarenje, koje, sa svojc strane, JOS VISC pojačava glad za laganjem, i tako u nedogled.

Otkuda taj paradoks da laž, zadržana u sferi stvaralačke imaginacije, raspolaže apsolutnom nadmoćnošću nad stvarnošću ( inače, da to nije slučaj, stvaraoci nc bi izmišljali ı komstituisali novu, idealnu stvarnost), dok laž, upotrebljena samo u sferi stvarnih ljudskih odnosa, pokazujc svoju potpunu i lako prozirnu ncmoć pred stvarima, Jer Se u stvari i svodi na njihovo oponašanije u beslovesnoj težnji da bude što sličmja istini?

Izgleda kao da koristoljubiva laž nema tu moć da se nametne subjektu i zameni mu stvarnost njenom negacijom, jer niskost pobuda nikad ne prelazi u područjc stvaralačke imaginacije kojom se prožima subjekt kad gradi | organizuje idealnu, fiktivnu, umetničku istinu kao naknadu i korekciju svakodnevne stvarnosti. Pobude su podsvesna korekcija čije delovanje ne možc sprečiti ni najvirtuoznije konstruisana laž. One deluju u skladu sa svrhom laganja opredeljujući i usmeravajući Kritcrijume stvarnosti.

Tdealna laž, laž kao produkt imaginacije, ne podvrgava idealnu konstrukciju imaginacije proveri spoljnih kriterijuma, kriterijuma stvar: nosti, nego zajedno sa stvaranjem postavlja i sopstvene kriterijume stvorenog.

Koristoljubiva laž usmerena je ka stvar nosti, ne ka idealu, i otuda svojim konstituisaniem poziva čitavu stvarnost na proveru IZ! šljenog, a tu proveru nijedna laž, bez obzira sa koliko mašte i nadahnuća stvorena, nc Tmoeže do kraja izdržati: stvamost jie u svojim to kovima i spletovima toliko ćudljiva i wepredvidljiva da redovno razbija sve zamke koje joj laž postavlja, primoravajući konstruktotra laži da novim izmišlioniima u nedogled ponavlja jalovu igru prikrivanja stvarnosti.